Tako mlad, a već ima momka! Čak više njih. Ne, ne radi se o nekom građaninu koji se vredno priprema za učešće na Paradi ponosa – ako izvesni nervozni momci uopšte blagoizvole dopustiti njeno održavanje – nego o jednom sasvim drugom fenomenu, ne baš erotičnom, osim u izvesnom sado-mazo smislu koji nam već malko izlazi na nos.
Dakle, „momci“. I to ne bilo kakvi, no prilično jednoobrazni (a neki i jednoOBRAZni): uvek nabijeni, nabildovani, ošišani kraće od kratkog, „sportski“ odeveni (tako se to iz nekog razloga kaže, mada ne kontam da koji je li to sport u pitanju?), i uopšte, kadri i radi stići, uteći i na strašnom mestu postojati. Naročito ako se radi o mestu koje nije strašno po sebi, no ga strašnim čini baš njihovo prisustvo.
Poslednji su put (eh, da je poslednji!) Momci kao jedna zasebna i odelita sociološko-estetska kategorija viđeni pre neki dan u i oko zgrade Skupštine Novog Sada, na onoj vampirastoj sednici na kojoj je naposletku – kad je ono ćuk huknuo po treći put – izveden mistični ritual Upodobljavanja Novog Sada… znate već i kome i čemu. Predsednica te ustanove Aleksandra J. zapitala se javno ko su ti građani, ti Momci što su banuli u salu i razbaškarili se u njoj, da nisu nečije obezbeđenje ili šta, ali jasnog odgovora nije bilo, pa otuda ni razjašnjenja svrhe njihovog boravka na tom mestu. Momci ionako ne vole mnogo da objašnjavaju, nisu oni ljudi od reči, nego od dela. Oni kojima su ti Momci atribuirani od njih su se diskretno ograđivali, ali onako reda radi, kanda s namerom da im niko ni ne poveruje, nego tek da se nešto kaže. Policija je, zanimljivo, odbila da ureduje, da li zato što joj je tako naređeno, ili što je s Momcima ionako isprepletena bezbrojnim nitima, neretko i personalnim: nije retkost da jedan te isti građanin prepodnevnu šihtu radi kao policajac, a popodnevnu kao nečiji Momak.
Kako god, predsednica nije dopustila da se zasedanje nastavi dok se Momci ne udalje, jer nije sednica skupštine mesto za Momke (imaju oni teretane, kladionice i ostale ustanove za celodnevno zbrinjavanje Momaka), nego je za odbornike, pa makar i momačke. Šta je posle bilo – znate, ali to nije tema ovog teksta; to je tek tema naših života, od sada pa nadalje i ubuduće, i još će nam na uši poizlaziti, ništa se ne brinite. Ono što mene u ovoj priči povrh svega fascinira jesu sami Momci kao neizbežna nuspojava naših života još otkad su nam se ti životi krenuli nekako čudno izvrtati naopačke. Ovi današnji Momci, uzgred budi kazano, većinom tada nisu ni rođeni bili; oni su, dakle, sinovi, da li biološki ili tek, hm, duhovni, onih Momaka Prve Generacije, onih što su u davnim smutnim danima, još pre dvadeset i kusur godina, utemeljili vrstu. Koja sve od tada, vidimo, sasvim lepo napreduje.
Zanimljivo je to, kako god okreneš: nije li i sama ekspredsednica Jerkov te građane nazvala Momcima, očigledno ne znajući kako drugačije da ih tituliše? Drugačije, uostalom, nije ni moglo ni trebalo, jer je baš ta reč precizan označitelj vrste.
Pojavili su se, velim, u smutno vreme, ono kada je – sledeći znamenitu Andrićevu misao – čestit svet zaćutao, a fukara se osilila. Pre toga ih (sećam se da ih se ne sećam!) nije bilo, mada je bilo nekih njihovih zametaka i prototipova, ali njih, te Pramomke, niko nije baš ozbiljno shvatao, oni su bili osuđeni na tugaljivo tavorenje na onoj strani ulice koja je suprotna strani ulice na kojoj žive devojčice kojima miriše koža. Sada je to, međutim, ugledna i legitimna profesija, jedna gilda za sebe, jedan pravi sindikat momački. Krenulo je ranih devedesetih od istaknutih kriminalaca i „kontroverznih bizmismena“, pa se govorilo: taj-i-taj i njegovi momci su se pojavili ovde ili onde, sredili ovog ili onog, nemoj da tom i tom staješ na žulj jer će ti poslati svoje momke, i sve tako, momci ovo, momci ono, zjapnula je naprasno ta rupa u jeziku jer niko nije znao kako bi preciznije imenovao taj novi soj, te Momke na plati kod novih i starih bumbara i puniša naših. I tako oni ostadoše Momci dok se ne iznađe neki precizniji termin, ali sada je kanda već prekasno za to, a i Momci su se sasvim lepo odomaćili u toj reči, pa ne bi da se iseljavaju iz nje negde u nepoznato. Otuda smo spisku svih dotadašnjih zanata, onako starinski čestitih, morali pridodati novu profesiju, istina malko i stresnu, ali dosta unosnu: zanimanje Momka. Mada ono, gle, nikada ne postoji u jednini (kao što postoji stolar, zidar, ratar…), nego samo u pluralu: Momak sam za sebe nevidljiv je entitet koji se ne razlikuje od okoline; tek kada se grupiše i postane Momci, prepoznatljiv je i uliva, hm, strahopoštovanje, što i jeste najveći deo svrhe njegovog zanata.
Pravo da vam kažem, nekako je sasvim logično što je Ovo što je naskočilo na grad, nadošlo i uz pomoć i opominjuće prisustvo Momaka; to nekako lepo pasuje zajedno, tu je medijum poruka i obrnuto, i tu je sve baš kako treba. Mada baš ništa baš nikako ne valja.
Jedna momačka priča
Tako mlad, a već ima momka! Čak više njih. Ne, ne radi se o nekom građaninu koji se vredno priprema za učešće na Paradi ponosa – ako izvesni nervozni momci uopšte blagoizvole dopustiti njeno održavanje – nego o jednom sasvim drugom fenomenu, ne baš erotičnom, osim u izvesnom sado-mazo smislu koji nam već malko izlazi na nos.
Dakle, „momci“. I to ne bilo kakvi, no prilično jednoobrazni (a neki i jednoOBRAZni): uvek nabijeni, nabildovani, ošišani kraće od kratkog, „sportski“ odeveni (tako se to iz nekog razloga kaže, mada ne kontam da koji je li to sport u pitanju?), i uopšte, kadri i radi stići, uteći i na strašnom mestu postojati. Naročito ako se radi o mestu koje nije strašno po sebi, no ga strašnim čini baš njihovo prisustvo.
Poslednji su put (eh, da je poslednji!) Momci kao jedna zasebna i odelita sociološko-estetska kategorija viđeni pre neki dan u i oko zgrade Skupštine Novog Sada, na onoj vampirastoj sednici na kojoj je naposletku – kad je ono ćuk huknuo po treći put – izveden mistični ritual Upodobljavanja Novog Sada… znate već i kome i čemu. Predsednica te ustanove Aleksandra J. zapitala se javno ko su ti građani, ti Momci što su banuli u salu i razbaškarili se u njoj, da nisu nečije obezbeđenje ili šta, ali jasnog odgovora nije bilo, pa otuda ni razjašnjenja svrhe njihovog boravka na tom mestu. Momci ionako ne vole mnogo da objašnjavaju, nisu oni ljudi od reči, nego od dela. Oni kojima su ti Momci atribuirani od njih su se diskretno ograđivali, ali onako reda radi, kanda s namerom da im niko ni ne poveruje, nego tek da se nešto kaže. Policija je, zanimljivo, odbila da ureduje, da li zato što joj je tako naređeno, ili što je s Momcima ionako isprepletena bezbrojnim nitima, neretko i personalnim: nije retkost da jedan te isti građanin prepodnevnu šihtu radi kao policajac, a popodnevnu kao nečiji Momak.
Kako god, predsednica nije dopustila da se zasedanje nastavi dok se Momci ne udalje, jer nije sednica skupštine mesto za Momke (imaju oni teretane, kladionice i ostale ustanove za celodnevno zbrinjavanje Momaka), nego je za odbornike, pa makar i momačke. Šta je posle bilo – znate, ali to nije tema ovog teksta; to je tek tema naših života, od sada pa nadalje i ubuduće, i još će nam na uši poizlaziti, ništa se ne brinite. Ono što mene u ovoj priči povrh svega fascinira jesu sami Momci kao neizbežna nuspojava naših života još otkad su nam se ti životi krenuli nekako čudno izvrtati naopačke. Ovi današnji Momci, uzgred budi kazano, većinom tada nisu ni rođeni bili; oni su, dakle, sinovi, da li biološki ili tek, hm, duhovni, onih Momaka Prve Generacije, onih što su u davnim smutnim danima, još pre dvadeset i kusur godina, utemeljili vrstu. Koja sve od tada, vidimo, sasvim lepo napreduje.
Zanimljivo je to, kako god okreneš: nije li i sama ekspredsednica Jerkov te građane nazvala Momcima, očigledno ne znajući kako drugačije da ih tituliše? Drugačije, uostalom, nije ni moglo ni trebalo, jer je baš ta reč precizan označitelj vrste.
Pojavili su se, velim, u smutno vreme, ono kada je – sledeći znamenitu Andrićevu misao – čestit svet zaćutao, a fukara se osilila. Pre toga ih (sećam se da ih se ne sećam!) nije bilo, mada je bilo nekih njihovih zametaka i prototipova, ali njih, te Pramomke, niko nije baš ozbiljno shvatao, oni su bili osuđeni na tugaljivo tavorenje na onoj strani ulice koja je suprotna strani ulice na kojoj žive devojčice kojima miriše koža. Sada je to, međutim, ugledna i legitimna profesija, jedna gilda za sebe, jedan pravi sindikat momački. Krenulo je ranih devedesetih od istaknutih kriminalaca i „kontroverznih bizmismena“, pa se govorilo: taj-i-taj i njegovi momci su se pojavili ovde ili onde, sredili ovog ili onog, nemoj da tom i tom staješ na žulj jer će ti poslati svoje momke, i sve tako, momci ovo, momci ono, zjapnula je naprasno ta rupa u jeziku jer niko nije znao kako bi preciznije imenovao taj novi soj, te Momke na plati kod novih i starih bumbara i puniša naših. I tako oni ostadoše Momci dok se ne iznađe neki precizniji termin, ali sada je kanda već prekasno za to, a i Momci su se sasvim lepo odomaćili u toj reči, pa ne bi da se iseljavaju iz nje negde u nepoznato. Otuda smo spisku svih dotadašnjih zanata, onako starinski čestitih, morali pridodati novu profesiju, istina malko i stresnu, ali dosta unosnu: zanimanje Momka. Mada ono, gle, nikada ne postoji u jednini (kao što postoji stolar, zidar, ratar…), nego samo u pluralu: Momak sam za sebe nevidljiv je entitet koji se ne razlikuje od okoline; tek kada se grupiše i postane Momci, prepoznatljiv je i uliva, hm, strahopoštovanje, što i jeste najveći deo svrhe njegovog zanata.
Pravo da vam kažem, nekako je sasvim logično što je Ovo što je naskočilo na grad, nadošlo i uz pomoć i opominjuće prisustvo Momaka; to nekako lepo pasuje zajedno, tu je medijum poruka i obrnuto, i tu je sve baš kako treba. Mada baš ništa baš nikako ne valja.