Jasen fosna

U svakom listu
što pada
vidim lice smrti,
tako nekako, loše prepisan Tin
na mojoj crtaćoj dasci, drvo furnir
jasen, ALU, Ilica 85, vonj ugljena
od haustora do krovova,
Agram, jesen 1976.
44 ljeta iza, isto ojeseni,
jasen ispred mene isti,
les od ožiljaka razrezan
tušem uprskan
pošteno škvorcan
ona slova nemam,
al’ ne dam, jok! i ne! o’ se štit
na kojem su me, poraženog
bezbroj puta, ovoj adresi prinosoli,
mrtvog mašti kući unovo vraćali.
Svakonoćom, inbazdanim korakom
kroz Ahiret fosnom stazom,
lošom, jer tesari samo
o krovnoj gredi visokoj haju,
prohodim posrćem propadam,
kadli iz tme pravo na me
Zvonko Lepetić/Albert Cobb,
završna scena drame Franka
D Gilroya “Tko će spasiti orača?”,
daske HNK-a Split, 1968. je, januar.
Kaslista je od nadgrobnih bista,
zvoni Lepetić, moli kumi urla,
budi moj Larry Doyle, jedini
Taj Taj je moj i Orača spas,
no Larryju Doyleu neće se dvaput
želja za istom vodom, jok! i ne!
samo strah muk mrak prah.
Od jutarnje turske nadalje,
káve i kaverne otvaram, brazdom
les rastavljam, tušem morem
vinom izorani furnir zalijevam.
Ujesen jasen a niotkud lica,
altroke Larry Doyle, izgubljena
je kaslista, nitko ne zbori, ni
da bi riječ, rečeno je jok! i ne!
sama fosna, morebit tek aplauz pri.

 

Alem Ćurin 26. 09. 2020.