Izbegla je mlada žena

Sin i ja nađosmo u gori,
pred strojem drveća,
na ivici zemljanog druma,
otisak stopala.

Čije li je?
Malo, usko.
Nije dečije, nosi tugu,
nema više igre u njemu.

Sagnem se, omirišem.
Miriše na spaljenu zemlju.
Peta mu tamna, mokra od suza.
Odakle suze stopalo denese?

Pregazilo je reku,
vidim mu po palcu.
Probio je zrak kroz nokat,
odsjaj reke,
čelik broda, uglačana daska šljašti.

Pobegla je mlada žena.
Sa kim beži?
Da li neko dete nosi?
Gde joj druga stopa stupa?
Dal’ je i ona napusti,
odrodi se od sestrice
kojoj obraz dodirujem?

Ne, nije ova stopa reku prešla.
Ova je more na talasu prejahala.
Nikad kući vratiti se neće.
Nikad neće sustići sestricu.
Nikad dete iz ruku odgurnuti neće.

Potrošila je stopu ovde,
meka zemlja ukrade joj lice,
bezlična se po severu skita,
bez sestrice,
sama,
rasparena.

Žarko Milenković 28. 12. 2019.