KOZAK
Ne bih mogao reći da mi je odmah zaličio na svog oca, ali je bilo nečeg osobitog u njegovim kosim, svetlim i vatrenim očima čime je podsećao na Grigorija Melehova i mlade Kozake iz “Tihog Dona”. Ali za razliku od Šolohovljevog junaka, pokreti mu nisu bili brzi i oštri, nego elegantni i usporeni. Ovaj Kozakov praunuk zamenio je ljubav prema konjima razneženošću prena umetnosti.
Jedno od ispitnih pitanja je bilo o filmovima Orsona Velsa. Solidno je analizirao “Građanina Kejna” i “Divne Ambersonove”.
– Šta misliš, zašto je imao probleme sa holivudskim producentima? – priupitao sam ga (predmet je bio “Masovna i elitna kultura”).
– Što se mene tiče, mislim… – i tu načini kratku stanku, poduprevši desnim dlanom obraz – … da je bio previše impulsivan.
– Impulsivnost nije loša osobina, naročito za umetnika. Ne bi trebalo da čini ustupke.
– Da, ali znate, profesore, impulsivnost nije na ceni. Zato je danas korektnost važna – pri tom me pogleda svojim svetlim očima (možda i uz blag podsmeh?).
I tada se dosetih na koga mi liči: – Tvoj otac… se zove Jurij?
Iznenadio se, vidno: – Otkud znate? Da. Jurij… Zaista profesore, ali otkuda…?
– Pa, ličite. A i po prezimenu iz indeksa. Trebalo mi je malo vremena, ali…
S njegovim ocem sam se znao iz vremena dok sam svirao rokenrol. Bio je vešt i energičan solo-gitarista, sa dugim improvizacijama koje je nizao zatvorenih očiju. I knjige je čitao. U originalu, na ruskom. Najviše Gogolja i Čehova.
– Moj otac. Mnogo je uticao na mene. Zarazio me književnošću – muk, onda tišim, dubljim glasom: – Umro je pre dve godine… Nepromišljen… Impulsivan, profesore…
TRIGEMINUS ANTE PORTAS
To što je bio prinuđen da se brije samo popodne, tačnije od 16-18 časova, nekako je mogao da prihvati, iako je nelogično, da ne kažem glupo, da čovek maže lice penom za brijanje posle dobrog ručka, kada telo traži odmor. Te radnje u kupatilu, u dva određena sata, bile su prosleđene i pranjem zuba, što bi bilo sasvim u redu kao redovna higijena posle jela, ali se u ovom slučaju radilo o jedinom dnevnom kaladontskom tretmanu, jer mu izjutra i uveče prokleti trigeminus nije dozvoljavao pristojno ni da govori, a kamoli šire da otvori usta.
Bio je obuzet mislima na te svakodnevne trigeminus neprijatnosti, guckajući podnevno kapučino-fredo u obližnjoj kafani Kapri bez suvišnih usputnih bolova jer ga je blagotvorni učinak tegreto“ tableta polako oslobađao gnjavatorskih efekata dijabetesa.
Za susednim stolom mladi par si je merkao atribute kroz razvučen, ali glasan dijalog. Na engleskom. Devojka je imala nabrakle usne, naročito gornju (možda je i nju bolela usta?, mada sigurno manje nego njega). I devojka i mladić su nosili opuštenu odeću, ali je nju, pomislio je trigeminus paćenik, nekoliko znakova odavalo da je ovdašnja. Nosila je suviše bele Nike patike, farmerke prilično tesne, a majica je imala print na engleskom za očuvanje životne sredine – go green – sa crvenim slovima. Nije se odvajala od tašnice sa zlatnim lancem koji joj je sekao telo po dijagonali da bi mogla jedna kruškasta dojka da se podupre i visi preko nje.
Mladić je sedeo njemu okrenut leđima, te nije uspevao da mu vidi lice.
“Bolje govori engleski nego makedonski”, zlobno je ocenio dokoni posmatrač, “Ulovila stranca na letovanju da je odnese u Holandiju. E, zafrknućeš se, šmizlice jedna.”
Ali kada je pozvao kelnera, mladić mu se obratio na makedonskom, plaćajući karticom: – Плус педесет кеш за бакшиш! – dobacio je glasno, da se čuje. Devojka se zakikotala, pokazujuće red velikih, previše belih zuba.
Tip koji je dotle sedeo relativno ležerno, s rukama koje su mirovale na naslonima stolice, odjednom skoči, pridrža stolicu svojoj zubatoj prijateljici i okranu se licem ka njemu. Tipično lice samozadovoljnog lokalnog biznismena lukavih očiju, s dvodnevnom bradom.
– Promašio sam u proceni – pomisli – ali, bilo mi je zabavno. I zaboravio sam bar malo na prokleti trigeminus.
DEČKO
Nisam od onih koji se satima ugnijezde pod suncem na plaži, pa makar bila najpeskovitija, i ne mrdaju odande. Volim toplinu sunca na svojoj koži, priznajem, ali ga konzumiram u hodu po plićaku uz obalu, i pri tom pocrnim isto kao i ti uporni plažni ležači(ce). Posmatram – sa jedne strane, jezerska šir, sa druge, raznorazno kopneno defile kupačica, gde toples ranijih leta gubi prednost pred lepotama koje otkrivaju donji delovi kupaćih kostima. Guze ogoljene i istaknute živošću, prosto me izazivaju da ih šljapnem. Tako su mi se prostrle pred očima kao besplatni darovi leta.
Tako inspirisan, u prvom obalskom kafiću naručio sam kapučino-fredo, tek što sam pokazao konobaru potvrdu o vakcinaciji na mobilnom, kad mi neko zazvoni.
Na viberu iz Afitosa javio se Tomče, moj najstariji unuk: – Deda, deda, na steni sam video crni sunđer, zaglavljen je i treba da ga spasemo.
– I šta si uradio?
– Video sam ga dok sam ronio. Rekao sam mami, ali je ona nastavila da pliva sa teta Mare.
Zamislio sam ćerku kako pliva i priča sa drugaricom u mlakoj vodi Egejskog mora, dok Tomče uzbuđeno viče piskavim glasom “Šti ti je mama, hoćeš sunđer da ugine!”.
– I onda, deda, ponovo sam zaronio, i deda, iz tog crnog sunđera izlazile su nekakve crvene trake, ali nisu kako treba, izgleda su višak.
– Otkud znaš za ovo Tomče?
– Znam jer sam pročitao u knjizi. Ne daju sunđeru da se kreće i ako ga ne spasemo, ugimuće.
Eh, moj Tomče! Tek je napunio jedanaest, porastao je, bliži mu se pubertet, ali je još uvek dete.
– Greota je da ga ostavimo tako. Tomče, zaroni još jednom, odlepi ga od stene i pusti u more, na slobodu. Posle mi se javi da mi kažeš šta si uradio. Važi?
– Važi deda.
U međuvremenu, dok sam se dogovarao sa Tomčetom, za susedni sto u kafiću sele su dve atraktivne, mladolike žene, veselo čavrljajući na holandskom, obučene kežualno, u belim majicama i visokim belim šorcevima, koji su isticali njihove punačke, ali i čvrste butine. Osećam potrebu da im se osmehnem, ne nametljivo i ne prostački, nego u skladu sa njihovom privlačnošću.
Svakako, uzvraćaju mi osmeh. Mogu da primetim, s neprikrivenom znatiželjom. Takve su Holanđanke – radosna, otvorena, zgodna stvorenja!
Pa dečko, još si u formi, pohvalim sam sebe, duboko udišući svež jezerski vazduh.
Iz letnjeg dnevnika
KOZAK
Ne bih mogao reći da mi je odmah zaličio na svog oca, ali je bilo nečeg osobitog u njegovim kosim, svetlim i vatrenim očima čime je podsećao na Grigorija Melehova i mlade Kozake iz “Tihog Dona”. Ali za razliku od Šolohovljevog junaka, pokreti mu nisu bili brzi i oštri, nego elegantni i usporeni. Ovaj Kozakov praunuk zamenio je ljubav prema konjima razneženošću prena umetnosti.
Jedno od ispitnih pitanja je bilo o filmovima Orsona Velsa. Solidno je analizirao “Građanina Kejna” i “Divne Ambersonove”.
– Šta misliš, zašto je imao probleme sa holivudskim producentima? – priupitao sam ga (predmet je bio “Masovna i elitna kultura”).
– Što se mene tiče, mislim… – i tu načini kratku stanku, poduprevši desnim dlanom obraz – … da je bio previše impulsivan.
– Impulsivnost nije loša osobina, naročito za umetnika. Ne bi trebalo da čini ustupke.
– Da, ali znate, profesore, impulsivnost nije na ceni. Zato je danas korektnost važna – pri tom me pogleda svojim svetlim očima (možda i uz blag podsmeh?).
I tada se dosetih na koga mi liči: – Tvoj otac… se zove Jurij?
Iznenadio se, vidno: – Otkud znate? Da. Jurij… Zaista profesore, ali otkuda…?
– Pa, ličite. A i po prezimenu iz indeksa. Trebalo mi je malo vremena, ali…
S njegovim ocem sam se znao iz vremena dok sam svirao rokenrol. Bio je vešt i energičan solo-gitarista, sa dugim improvizacijama koje je nizao zatvorenih očiju. I knjige je čitao. U originalu, na ruskom. Najviše Gogolja i Čehova.
– Moj otac. Mnogo je uticao na mene. Zarazio me književnošću – muk, onda tišim, dubljim glasom: – Umro je pre dve godine… Nepromišljen… Impulsivan, profesore…
TRIGEMINUS ANTE PORTAS
To što je bio prinuđen da se brije samo popodne, tačnije od 16-18 časova, nekako je mogao da prihvati, iako je nelogično, da ne kažem glupo, da čovek maže lice penom za brijanje posle dobrog ručka, kada telo traži odmor. Te radnje u kupatilu, u dva određena sata, bile su prosleđene i pranjem zuba, što bi bilo sasvim u redu kao redovna higijena posle jela, ali se u ovom slučaju radilo o jedinom dnevnom kaladontskom tretmanu, jer mu izjutra i uveče prokleti trigeminus nije dozvoljavao pristojno ni da govori, a kamoli šire da otvori usta.
Bio je obuzet mislima na te svakodnevne trigeminus neprijatnosti, guckajući podnevno kapučino-fredo u obližnjoj kafani Kapri bez suvišnih usputnih bolova jer ga je blagotvorni učinak tegreto“ tableta polako oslobađao gnjavatorskih efekata dijabetesa.
Za susednim stolom mladi par si je merkao atribute kroz razvučen, ali glasan dijalog. Na engleskom. Devojka je imala nabrakle usne, naročito gornju (možda je i nju bolela usta?, mada sigurno manje nego njega). I devojka i mladić su nosili opuštenu odeću, ali je nju, pomislio je trigeminus paćenik, nekoliko znakova odavalo da je ovdašnja. Nosila je suviše bele Nike patike, farmerke prilično tesne, a majica je imala print na engleskom za očuvanje životne sredine – go green – sa crvenim slovima. Nije se odvajala od tašnice sa zlatnim lancem koji joj je sekao telo po dijagonali da bi mogla jedna kruškasta dojka da se podupre i visi preko nje.
Mladić je sedeo njemu okrenut leđima, te nije uspevao da mu vidi lice.
“Bolje govori engleski nego makedonski”, zlobno je ocenio dokoni posmatrač, “Ulovila stranca na letovanju da je odnese u Holandiju. E, zafrknućeš se, šmizlice jedna.”
Ali kada je pozvao kelnera, mladić mu se obratio na makedonskom, plaćajući karticom: – Плус педесет кеш за бакшиш! – dobacio je glasno, da se čuje. Devojka se zakikotala, pokazujuće red velikih, previše belih zuba.
Tip koji je dotle sedeo relativno ležerno, s rukama koje su mirovale na naslonima stolice, odjednom skoči, pridrža stolicu svojoj zubatoj prijateljici i okranu se licem ka njemu. Tipično lice samozadovoljnog lokalnog biznismena lukavih očiju, s dvodnevnom bradom.
– Promašio sam u proceni – pomisli – ali, bilo mi je zabavno. I zaboravio sam bar malo na prokleti trigeminus.
DEČKO
Nisam od onih koji se satima ugnijezde pod suncem na plaži, pa makar bila najpeskovitija, i ne mrdaju odande. Volim toplinu sunca na svojoj koži, priznajem, ali ga konzumiram u hodu po plićaku uz obalu, i pri tom pocrnim isto kao i ti uporni plažni ležači(ce). Posmatram – sa jedne strane, jezerska šir, sa druge, raznorazno kopneno defile kupačica, gde toples ranijih leta gubi prednost pred lepotama koje otkrivaju donji delovi kupaćih kostima. Guze ogoljene i istaknute živošću, prosto me izazivaju da ih šljapnem. Tako su mi se prostrle pred očima kao besplatni darovi leta.
Tako inspirisan, u prvom obalskom kafiću naručio sam kapučino-fredo, tek što sam pokazao konobaru potvrdu o vakcinaciji na mobilnom, kad mi neko zazvoni.
Na viberu iz Afitosa javio se Tomče, moj najstariji unuk: – Deda, deda, na steni sam video crni sunđer, zaglavljen je i treba da ga spasemo.
– I šta si uradio?
– Video sam ga dok sam ronio. Rekao sam mami, ali je ona nastavila da pliva sa teta Mare.
Zamislio sam ćerku kako pliva i priča sa drugaricom u mlakoj vodi Egejskog mora, dok Tomče uzbuđeno viče piskavim glasom “Šti ti je mama, hoćeš sunđer da ugine!”.
– I onda, deda, ponovo sam zaronio, i deda, iz tog crnog sunđera izlazile su nekakve crvene trake, ali nisu kako treba, izgleda su višak.
– Otkud znaš za ovo Tomče?
– Znam jer sam pročitao u knjizi. Ne daju sunđeru da se kreće i ako ga ne spasemo, ugimuće.
Eh, moj Tomče! Tek je napunio jedanaest, porastao je, bliži mu se pubertet, ali je još uvek dete.
– Greota je da ga ostavimo tako. Tomče, zaroni još jednom, odlepi ga od stene i pusti u more, na slobodu. Posle mi se javi da mi kažeš šta si uradio. Važi?
– Važi deda.
U međuvremenu, dok sam se dogovarao sa Tomčetom, za susedni sto u kafiću sele su dve atraktivne, mladolike žene, veselo čavrljajući na holandskom, obučene kežualno, u belim majicama i visokim belim šorcevima, koji su isticali njihove punačke, ali i čvrste butine. Osećam potrebu da im se osmehnem, ne nametljivo i ne prostački, nego u skladu sa njihovom privlačnošću.
Svakako, uzvraćaju mi osmeh. Mogu da primetim, s neprikrivenom znatiželjom. Takve su Holanđanke – radosna, otvorena, zgodna stvorenja!
Pa dečko, još si u formi, pohvalim sam sebe, duboko udišući svež jezerski vazduh.