Detinjstvo je, preteranom (zlo)upotrebom, odavno postalo literarni kliše, neretko već nepodnošljiv; Jadran, tj. Mediteran je i gore od klišeja. A literarizacija mediteranskog detinjstva, i to neskriveno autobiografska? Ajme, užas… Klišejima se dakako treba odupirati, ali je opet i nepodnošljivo lako to činiti tako da se naprosto izbegnu teme i motivi koji klišee prizivaju. A šta ćeš, bogati, onda pisati? Ekološki SF krimić s manga crtežima, lezbo zapletom i marksističkom poentom, smešten u renesansnom Vrgorcu i savremenom Kjotu?
Ivica Ivanišević, slutim, ne mari mnogo za literarne teorije, još manje mode, a najmanje strahove neće li, nedajbože, biti neinteresantan književnom hipsteraju. Njegova zbirka kratkih, kraćih i najkraćih proznih zapisa, najvećim je delom jedan osunčani splitski Amarcord, ali niti je taj Split tijardovićevski ili barem smojinski, niti je to sunce ono sa razglednica ili iz mentalnih beauty salona naše nostalgije (“takvim sjajem može sjati ono što je prošlost sad”, rekao bi maestro Dedić A.), nego zna biti i grezo i grubo i šporko svo to provlačenje maloga Ivice uskim, pomalo memljivim kaletama jednog polubivšeg Splita, za dana jednog tričetvrt bivšeg života, u jednoj skroz bivšoj zemlji.
Na drugoj strani, Ivanišević priziva u sećanje neke zatomljene mirise, pojmove, navike, verovanja, neke drangulijice našega odrastanja kojih se sami ne bismo više nikada setili, a kada nam ih on uz diskretno žovijalan osmejak vrati shvatimo koliko je zapravo čudno da smo ih ikada mogli zaboraviti (poput pravog malog zen-eseja o onim vrućim sedištima od skaja u zagušljivim školskim autobusima našeg detinjstva, i ritualima kolektivnog pionirskog riganja u istim), to jest, ispisuje jedan mali, neobavezni, ali opet i duboko važan brevijar odrastanja, a u pozadini sveg tog napora kao da lebdi ono večito pitanje zrelog čoveka: šta je to što me je učinilo onim što jesam, na dobro i na zlo?
I kuda je sve to nestalo, ako je nestalo? Jer ljudi i stvari nestaju tek kada ih prepustimo nestajanju u nama – nije li sva književnost zapravo o tome? Osim, dakako, one koja nije ni o čemu. I koja baš zato obično nestaje pre nego što bi mogla nastati. Ova je knjiga plod velikog, a tako nerazmetljivog dara, izvanredne rafiniranosti i kada je humorna i kada je setna, knjiga ne malih nego tek kratkih, a velikih majstorija na minijaturnom tlu od ponekad i doslovno jedne-dveju rečenica. Pročita se za manje od sata, i to ako vam se ne žuri, a onda se čita ostatak života, kad god vam zatreba pouzdan lek protiv banalnosti, prostote ili u pompozni verbalizam zaogrnute zloće.
*
Tekst o knjizi “Ulaz za djecu i vojnike” objavljen u Magazinu Jutarnjeg lista 11. travnja
Ivaniševićev Amarcord
Detinjstvo je, preteranom (zlo)upotrebom, odavno postalo literarni kliše, neretko već nepodnošljiv; Jadran, tj. Mediteran je i gore od klišeja. A literarizacija mediteranskog detinjstva, i to neskriveno autobiografska? Ajme, užas… Klišejima se dakako treba odupirati, ali je opet i nepodnošljivo lako to činiti tako da se naprosto izbegnu teme i motivi koji klišee prizivaju. A šta ćeš, bogati, onda pisati? Ekološki SF krimić s manga crtežima, lezbo zapletom i marksističkom poentom, smešten u renesansnom Vrgorcu i savremenom Kjotu?
Ivica Ivanišević, slutim, ne mari mnogo za literarne teorije, još manje mode, a najmanje strahove neće li, nedajbože, biti neinteresantan književnom hipsteraju. Njegova zbirka kratkih, kraćih i najkraćih proznih zapisa, najvećim je delom jedan osunčani splitski Amarcord, ali niti je taj Split tijardovićevski ili barem smojinski, niti je to sunce ono sa razglednica ili iz mentalnih beauty salona naše nostalgije (“takvim sjajem može sjati ono što je prošlost sad”, rekao bi maestro Dedić A.), nego zna biti i grezo i grubo i šporko svo to provlačenje maloga Ivice uskim, pomalo memljivim kaletama jednog polubivšeg Splita, za dana jednog tričetvrt bivšeg života, u jednoj skroz bivšoj zemlji.
Na drugoj strani, Ivanišević priziva u sećanje neke zatomljene mirise, pojmove, navike, verovanja, neke drangulijice našega odrastanja kojih se sami ne bismo više nikada setili, a kada nam ih on uz diskretno žovijalan osmejak vrati shvatimo koliko je zapravo čudno da smo ih ikada mogli zaboraviti (poput pravog malog zen-eseja o onim vrućim sedištima od skaja u zagušljivim školskim autobusima našeg detinjstva, i ritualima kolektivnog pionirskog riganja u istim), to jest, ispisuje jedan mali, neobavezni, ali opet i duboko važan brevijar odrastanja, a u pozadini sveg tog napora kao da lebdi ono večito pitanje zrelog čoveka: šta je to što me je učinilo onim što jesam, na dobro i na zlo?
I kuda je sve to nestalo, ako je nestalo? Jer ljudi i stvari nestaju tek kada ih prepustimo nestajanju u nama – nije li sva književnost zapravo o tome? Osim, dakako, one koja nije ni o čemu. I koja baš zato obično nestaje pre nego što bi mogla nastati. Ova je knjiga plod velikog, a tako nerazmetljivog dara, izvanredne rafiniranosti i kada je humorna i kada je setna, knjiga ne malih nego tek kratkih, a velikih majstorija na minijaturnom tlu od ponekad i doslovno jedne-dveju rečenica. Pročita se za manje od sata, i to ako vam se ne žuri, a onda se čita ostatak života, kad god vam zatreba pouzdan lek protiv banalnosti, prostote ili u pompozni verbalizam zaogrnute zloće.
*
Tekst o knjizi “Ulaz za djecu i vojnike” objavljen u Magazinu Jutarnjeg lista 11. travnja