volio bih kuću sa šenli sobama
– a s prozora vidik, ko lovnica, puca. (Faiz Softić, Mapa doma moga)
Zbirka izabranih pesama Faiza Softića već svojim naslovom Okamenjeni dani sugeriše bolnu okamenjenost vremena koje živi lirski subjekt i njegovu zatočenost u iskustvu koje ne prolazi. Prema drevnim balkanskim verovanjima kamen je imao moć da veže i zatoči dušu. Softićevi Okamenjeni dani zatočeni su tragičnim iskustvom rata, okamenjeni pred neshvatljivim užasom sećanja i trajno obremenjeni sudbinama drugih. Lirski subjekt, koji u igri tipičnoj za modernu poeziju, uvišestručava svoj identitet, zatočen je bolom koji ne prolazi. Upravo to osećanje bola i usudna okamenjenost u vremenu koje ne može da prođe dominantna je sugestija ove poezije, koja tera i svoga čitaoca da stane, da se bar načas zajedno s pesnikom okameni pred užasom i besmislom građanskog rata koji je pocepao tkivo sveta poput duboko ličnog “kijametskog dana” koji neće i ne može da prođe i preboli se.
Zbirka počinje autoironično testamentarnom pesmom zaveštanjem Ako krenem, u kojoj lirski subjekat vidi čitanje kao oblik i fizičke i duhovne aktivnosti neodvojive od vlastite egzistencije i s ove i s one strane života. Pozvan “iz ovog ništa u ono ništa”, on iz te opšte ništavnosti izdvaja neprolazni fenomen čitanja:
Ponio bih 1001 noć I čitao pred Sijah ćuprijom ___(Ako krenem)
Pritom, čitanje se za njega poistovećuje sa pisanjem. Pesnik ne kreće poput Malarmea, zatočenog “nad praznim papirom kog bjelina brani”, na egzotično putovanje “put divnih zemalja” već u neizvesnost “onog ništa” iza Sijah ćuprije kreće sa nepročitanim knjigama:
Spakujte mi sve nepročitane knjige Jer – kako to preboljeti?
Ne upoznati tolike junake I junakinje, i pisce bajne I biografije njihove… Ne saznati šta su razmišljali Držeći šiljak pera nad bjelinom papira, Ne upoznati presvijetle pute Njihovih kužnih misli…
Pesmi Ako krenem sledi komplementarna pesma Imati čitaoce. Ona i samog pesnika uključuje u tu biblioteku koja se lista i u zagonetnoj tišini smrti:
Otvoriš oči, kreneš I znaš: tamo te čeka tvoj čitalac. S tvojom knjigom u ruci razgoni muhe Koje nišane njegove oči, Koje nišane tvoje oči.
Osobeni uroboros pesnika i čitaoca sluti se i u pesmama posvećenim prijateljima pesnicima, bilo kao bolan dijalog onima kojih više nema poput Admirala Mahića (1948–2015):
Umro je Admiral, umro je Admiral, Umro je Admiral, čovječe…! Skači i dozivaj, probudi ga! ___(Besmrtnost),
bilo kao razgovor sa živim sagovornicima – Redžepom Nurovićem, Refikom Ličinom, bratom Jakupom – s kojima razmenjuje poetske šifre i kodove kao viši i smisleniji vid življenja, ali i kao bolni dijalog s onima kojih se okamenjeno vreme jednako dotiče.
Užas i besmisao rata i sudbina prognanika višestruko ulaze u ove dijaloge. Pesme Refika Ličine, poput ptica, raznose deca pazarskim sokacima:
djeca trče ulicama Sa napisanom pjesmom u ruci i Njegovo pominju ime, (Ako sretneš Refika Ličinu),
dok je on sam “u Lundu, Malmeu, / Na brodu između Švedske i Danske / U Nemili, Sarajevu, / bilo gdje” da ga je odvela sudbina prognanika:
Ako ga sretneš, Ništa ga ne pitaj. Samo pričaj. I čućeš sve o životu Po svijetu rastjeranih Pogledima što kosti lome.
Okamenjeno vreme preplavljuje i pesnikov dijalog sa bratom Jakupom (Bratska pjesma), u kome se tragično suočavaju zajednička iskustva prve mladosti, što upravo deobom postaju sve vrednija:
Još juče, bili smo dječaci, I pod havajnikom Pričasmo o vremenu koje će doći
i otrovano vreme u kome se obesvećuju i uništavaju elementarne osnove sveta, poput hleba kao primarne, sakralne hrane:
Vrijeme su otrovali duhovi I vještice se izlegle Koje, Na korice vrućeg hljeba, Otrov sipaju I nama ih pružaju Sa dlanova crnih Kao mrak kišne noći Dok sneni Pokušavamo utoliti glad.
Narastajući poput plime iznutra i spolja, tragično iskustvo rata ispunjava Softićevu poeziju bojeći crnilom i svet i jedinku u njemu:
I ja sam crn Crnji od noći crne Dok moja braća i sestre Živi gore.
Od tog svepotapajućeg crnila nema drugog spasa sem pevanja. Iskazujući ga u njegovim brojnim, užasavajućim vidovima, ospoljavajući ga pesnik mu ne da da proguta njegovu unutrašnju svetlost.
Rat zamćuje i deformiše sliku zavičajnog prostora, koji se u Softićevom poetskom univerzumu prevashodno oblikuje u portretima majke i oca:
Ima starica sijeda i na njoj marama bijela. Ima čovjek što o ramenima jedva nosi ruke žuljevite. ___(Zavičaj)
Odnos lirskog subjekta prema roditeljima duboko je zasnovan u jednom osobenom vidu balkanskog patrijarhata. Dominantna vrednosna osa i osobeni axis mundi tog sveta jeste otac. Dom je:
Tamo gdje se moj otac snizao s nogu Kad sam prvu diplomu pružio I poljubio mu crnu ispucalu ruku… ___(Tamo)
Očeva smrt sudbinski ispražnjava nebo:
Više se nećeš radovat kišama kad upekne zvjezdan i vjetrovi suhi oblake modre krenu od Pešteri. Nebo je ostalo prazno ko prestolje. (Razgovor s ocem – Podvukla Lj.P.Lj.)
Bez oca se produbljuje sveproždiruća tama iz njegove priče, narasta zastrašujući antiprostor neba–mora koje više nije zaštitnički stan jedinog Boga već sveproždirući izvor zla i opasnosti:
Sine, sa prvim mrakom iznad naših kuća svake večeri mreška more crno do otrova ___(Crno more)
Ratna stihija “kada se okamene / na nebu dani“ (Okamenjeni dani) suštinski i neopozivo briše i izokreće poznate prostore. Poput usudne ptice iz usmene tužbalice koja sleće na sleme ispražnjene kuće, zloslutni gavran rata u Softićevom pesništvu crta krvavim kljunom Mapu doma moga,vrebajući nerođene. Umesto “šenli kuće” sa čijeg prozora “vidik, ko lovnica puca” lirski subjekt iz razrušene kuće sagledava nagrđeni i obesmišljeni prostor patnje nedužnih:
Pred razrušenom kućom proleće došlo u avliju. Pronikla trava iz duvara – stražari. Kroz rupe, kuda su ušle granate, vjetar ugoni prašinu i sunce na kaljav ćilim pada. ___(Pred kućom)
U tom izobličenom svetu rđaju godine i nastupa Umiranje proljeća
Ko glogov behar kad pocrni Pod dudom zaboravljen. Smanjuju se sunce i nebo.
“Proljeće gine u ogledalu” zajedno sa nesrećnim komšijom Rasimom, koji bi, “da nije bilo rata” i dalje pravio stolice ili sestrinim Mirsadom, čije ime “ponekad izleti na avliju”.
Vapaj nedužnih najsnažnije se artikuliše u osećanju duboke solidarnosti sa izbegličkom kolonom iz Sirije:
Znam. Dobro poznajem taj put. I ne smijem se zakleti da ja Ili neko iz kolone Koja se protezala od Bosne Do kraja Svijeta Nije zgazio mrava. (Kolona. Pobjeglim iz Sirije).
U najboljem delu svog pevanja Faiz Softić jeste pesnik te ugrožene nedužnosti, pesnik onih koji su na pravdi Boga stradali uzalud čekajući “Otvorenje Nebesa”. Ova poezija se kreće između autoironije modernog pesnika i njegovog artikulisanja sveta i sugestivnih nagoveštaja iskonskih formulativnih slika usmene poezije, koje upečatljivo boje neke od pesničkih vrhunaca ove zbirke, poput baladično intonirane pesme o sestrinom bolovanju i smrti Kako je prestala da živi moja sestra, koja poput istančanog starinskog filigrana niže iskonske slike svadbenog ruha u sehari, miraznih ćilima i jorgana, kupanja u bejturanu ili zmije koja se “nalegla pod spavaćicom”. Upravo tu gde svesno poseže za tradicijom Softić se u punoj meri pokazuje kao samosvojni originalni pesnik koji s lakoćom objedinjuje modernog “operatora jezika” sa iskonskim arhetipskim izbojima u poetskom jeziku. U tom susretanju zri gorki plod njegovog pevanja kao opomena, kao nepristajanje na pesak vremena i poziv na pamćenje bez kojeg nijedno iskustvo nema smisla.
Ispod praznog neba
volio bih kuću sa šenli sobama
– a s prozora vidik, ko lovnica, puca.
(Faiz Softić, Mapa doma moga)
Zbirka izabranih pesama Faiza Softića već svojim naslovom Okamenjeni dani sugeriše bolnu okamenjenost vremena koje živi lirski subjekt i njegovu zatočenost u iskustvu koje ne prolazi. Prema drevnim balkanskim verovanjima kamen je imao moć da veže i zatoči dušu. Softićevi Okamenjeni dani zatočeni su tragičnim iskustvom rata, okamenjeni pred neshvatljivim užasom sećanja i trajno obremenjeni sudbinama drugih. Lirski subjekt, koji u igri tipičnoj za modernu poeziju, uvišestručava svoj identitet, zatočen je bolom koji ne prolazi. Upravo to osećanje bola i usudna okamenjenost u vremenu koje ne može da prođe dominantna je sugestija ove poezije, koja tera i svoga čitaoca da stane, da se bar načas zajedno s pesnikom okameni pred užasom i besmislom građanskog rata koji je pocepao tkivo sveta poput duboko ličnog “kijametskog dana” koji neće i ne može da prođe i preboli se.
Zbirka počinje autoironično testamentarnom pesmom zaveštanjem Ako krenem, u kojoj lirski subjekat vidi čitanje kao oblik i fizičke i duhovne aktivnosti neodvojive od vlastite egzistencije i s ove i s one strane života. Pozvan “iz ovog ništa u ono ništa”, on iz te opšte ništavnosti izdvaja neprolazni fenomen čitanja:
Ponio bih 1001 noć
I čitao pred Sijah ćuprijom
___(Ako krenem)
Pritom, čitanje se za njega poistovećuje sa pisanjem. Pesnik ne kreće poput Malarmea, zatočenog “nad praznim papirom kog bjelina brani”, na egzotično putovanje “put divnih zemalja” već u neizvesnost “onog ništa” iza Sijah ćuprije kreće sa nepročitanim knjigama:
Spakujte mi sve nepročitane knjige
Jer – kako to preboljeti?
Ne upoznati tolike junake
I junakinje, i pisce bajne
I biografije njihove…
Ne saznati šta su razmišljali
Držeći šiljak pera nad bjelinom papira,
Ne upoznati presvijetle pute
Njihovih kužnih misli…
Pesmi Ako krenem sledi komplementarna pesma Imati čitaoce. Ona i samog pesnika uključuje u tu biblioteku koja se lista i u zagonetnoj tišini smrti:
Otvoriš oči, kreneš
I znaš: tamo te čeka tvoj čitalac.
S tvojom knjigom u ruci razgoni muhe
Koje nišane njegove oči,
Koje nišane tvoje oči.
Osobeni uroboros pesnika i čitaoca sluti se i u pesmama posvećenim prijateljima pesnicima, bilo kao bolan dijalog onima kojih više nema poput Admirala Mahića (1948–2015):
Umro je Admiral, umro je Admiral,
Umro je Admiral, čovječe…!
Skači i dozivaj, probudi ga!
___(Besmrtnost),
bilo kao razgovor sa živim sagovornicima – Redžepom Nurovićem, Refikom Ličinom, bratom Jakupom – s kojima razmenjuje poetske šifre i kodove kao viši i smisleniji vid življenja, ali i kao bolni dijalog s onima kojih se okamenjeno vreme jednako dotiče.
Užas i besmisao rata i sudbina prognanika višestruko ulaze u ove dijaloge. Pesme Refika Ličine, poput ptica, raznose deca pazarskim sokacima:
djeca trče ulicama
Sa napisanom pjesmom u ruci i
Njegovo pominju ime,
(Ako sretneš Refika Ličinu),
dok je on sam “u Lundu, Malmeu, / Na brodu između Švedske i Danske / U Nemili, Sarajevu, / bilo gdje” da ga je odvela sudbina prognanika:
Ako ga sretneš,
Ništa ga ne pitaj. Samo pričaj.
I čućeš sve o životu
Po svijetu rastjeranih
Pogledima što kosti lome.
Okamenjeno vreme preplavljuje i pesnikov dijalog sa bratom Jakupom (Bratska pjesma), u kome se tragično suočavaju zajednička iskustva prve mladosti, što upravo deobom postaju sve vrednija:
Još juče, bili smo dječaci,
I pod havajnikom
Pričasmo o vremenu koje će doći
i otrovano vreme u kome se obesvećuju i uništavaju elementarne osnove sveta, poput hleba kao primarne, sakralne hrane:
Vrijeme su otrovali duhovi
I vještice se izlegle
Koje,
Na korice vrućeg hljeba,
Otrov sipaju
I nama ih pružaju
Sa dlanova crnih
Kao mrak kišne noći
Dok sneni
Pokušavamo utoliti glad.
Narastajući poput plime iznutra i spolja, tragično iskustvo rata ispunjava Softićevu poeziju bojeći crnilom i svet i jedinku u njemu:
I ja sam crn
Crnji od noći crne
Dok moja braća i sestre
Živi gore.
Od tog svepotapajućeg crnila nema drugog spasa sem pevanja. Iskazujući ga u njegovim brojnim, užasavajućim vidovima, ospoljavajući ga pesnik mu ne da da proguta njegovu unutrašnju svetlost.
Rat zamćuje i deformiše sliku zavičajnog prostora, koji se u Softićevom poetskom univerzumu prevashodno oblikuje u portretima majke i oca:
Ima starica sijeda
i na njoj marama bijela.
Ima čovjek
što o ramenima jedva nosi
ruke žuljevite.
___(Zavičaj)
Odnos lirskog subjekta prema roditeljima duboko je zasnovan u jednom osobenom vidu balkanskog patrijarhata. Dominantna vrednosna osa i osobeni axis mundi tog sveta jeste otac. Dom je:
Tamo gdje se moj otac snizao s nogu
Kad sam prvu diplomu pružio
I poljubio mu crnu ispucalu ruku…
___(Tamo)
Očeva smrt sudbinski ispražnjava nebo:
Više se nećeš radovat kišama
kad upekne zvjezdan i vjetrovi suhi
oblake modre krenu od Pešteri.
Nebo je ostalo prazno ko prestolje.
(Razgovor s ocem – Podvukla Lj.P.Lj.)
Bez oca se produbljuje sveproždiruća tama iz njegove priče, narasta zastrašujući antiprostor neba–mora koje više nije zaštitnički stan jedinog Boga već sveproždirući izvor zla i opasnosti:
Sine,
sa prvim mrakom
iznad naših kuća svake večeri
mreška more
crno do otrova
___(Crno more)
Ratna stihija “kada se okamene / na nebu dani“ (Okamenjeni dani) suštinski i neopozivo briše i izokreće poznate prostore. Poput usudne ptice iz usmene tužbalice koja sleće na sleme ispražnjene kuće, zloslutni gavran rata u Softićevom pesništvu crta krvavim kljunom Mapu doma moga, vrebajući nerođene. Umesto “šenli kuće” sa čijeg prozora “vidik, ko lovnica puca” lirski subjekt iz razrušene kuće sagledava nagrđeni i obesmišljeni prostor patnje nedužnih:
Pred razrušenom kućom
proleće došlo u avliju.
Pronikla trava iz duvara –
stražari.
Kroz rupe, kuda su ušle granate,
vjetar ugoni prašinu
i sunce na kaljav ćilim pada.
___(Pred kućom)
U tom izobličenom svetu rđaju godine i nastupa Umiranje proljeća
Ko glogov behar kad pocrni
Pod dudom zaboravljen.
Smanjuju se sunce i nebo.
“Proljeće gine u ogledalu” zajedno sa nesrećnim komšijom Rasimom, koji bi, “da nije bilo rata” i dalje pravio stolice ili sestrinim Mirsadom, čije ime “ponekad izleti na avliju”.
Vapaj nedužnih najsnažnije se artikuliše u osećanju duboke solidarnosti sa izbegličkom kolonom iz Sirije:
Znam. Dobro poznajem taj put.
I ne smijem se zakleti da ja
Ili neko iz kolone
Koja se protezala od Bosne
Do kraja Svijeta
Nije zgazio mrava.
(Kolona. Pobjeglim iz Sirije).
U najboljem delu svog pevanja Faiz Softić jeste pesnik te ugrožene nedužnosti, pesnik onih koji su na pravdi Boga stradali uzalud čekajući “Otvorenje Nebesa”. Ova poezija se kreće između autoironije modernog pesnika i njegovog artikulisanja sveta i sugestivnih nagoveštaja iskonskih formulativnih slika usmene poezije, koje upečatljivo boje neke od pesničkih vrhunaca ove zbirke, poput baladično intonirane pesme o sestrinom bolovanju i smrti Kako je prestala da živi moja sestra, koja poput istančanog starinskog filigrana niže iskonske slike svadbenog ruha u sehari, miraznih ćilima i jorgana, kupanja u bejturanu ili zmije koja se “nalegla pod spavaćicom”. Upravo tu gde svesno poseže za tradicijom Softić se u punoj meri pokazuje kao samosvojni originalni pesnik koji s lakoćom objedinjuje modernog “operatora jezika” sa iskonskim arhetipskim izbojima u poetskom jeziku. U tom susretanju zri gorki plod njegovog pevanja kao opomena, kao nepristajanje na pesak vremena i poziv na pamćenje bez kojeg nijedno iskustvo nema smisla.