Josif Visarionovič Džugašvili, zvan Staljin, bio je srećni tiranin: jeste da je dao pobiti bar dvadesetak miliona ljudi, ali sam je umro mirno, u krevetu, u lepim godinama, kao neprikosnoveni vladar imperije koja se protezala od obala Pacifika preko sibirskih pustara pa do Aleksanderplaca u samome Berlinu, istočnome, kojim su još vilenile seni Franca Biberkopfa. Kažu da dugo niko od preplašene dvorske posluge koja je glumatala sovjetsku vrhušku nije smeo prići Džugašvilijevom nepomičnom i negovorećem telu da konstatuje smrt, bojeći se da ih stari, surovi lisac samo provocira, strahujući smrtno od same pomisli da je smrt pohodila – ili, još gore: nije pohodila! – i besmrtnog druga Kobu.
Verujem da je Moamer Gadafi, u minutima i satima svoje agonije, imao preča posla nego da misli na Staljina i da mu zavidi, ali kako god, i njegova je smrt potvrdila da je vreme srećnih tirana prohujalo s vihorom, i da se više neće vratiti, jer u svetu kakav nastaje – na dobro i na zlo – za te odviše živopisne krvoločne primerke više nema pravoga mesta. Oni su kanda figure jedne druge epohe, danas već zastareli i egzotični kao poštanske kočije, bakenbardi ili mehaničke pisaće mašine sa slovom ć ili h ufačlovanim u selotejp, jer stalno ispada iz ležišta.
Gledali smo onomad, ima tome dvadeset i koja godina, kako jedan groteskni, neuki, surovi krelac Nikolae Čaušesku i njegova ništa manje groteskna Elena skončavaju bedno, banalno i glupo u nekakvoj rumunskoj rupetini, usred mrzle zakarpatske zimoće, skutreni u sopstveni preogromni strah i mizerne ostatke nadmenosti i tiranskog prkosa koji više nije mogao impresionirati nikoga, a ponajmanje te mrke ljude koji su ih zatočili, rešeni da ih pobiju što pre, koliko iz mržnje toliko i još mnogo više iz straha, iz preke žurbe: jer, ljudi zauvek najedeni straha pred despotom znaju dobro da sve dok je Tiranin živ, uvek postoji mogućnost preokreta, povratka na staro. Jednom kad ga više nema, kad skonča ustreljen uz oljušteni seoski plot kao kakvo ujedljivo pseto – ili izvrnut da visi naglavačke kaogod onaj bizarni paun Musolini – i kada njegova lešina jednom bude pokazana svima kao znak neopozivog kraja tiranije, tada povratka više nema i ne može biti, jer tiranije nema bez Tiranina, ona je oblikovana po njegovoj ličnoj meri, i umire s njim isto kao bilo koji organ njegovog smrtnog tela.
Posle smo gledali smrt Sadama Huseina, možda s nešto više “legalizma” izvedenu, no opet zapravo istu, kao smrt-osvetu, smrt-odušak i smrt-preventivu protiv duboko ukorenjernog straha, kao negledljivi i nesvarljivi, mada i neumitni, kraj jedne epohe. Mehanizam je uvek isti: najureni tiranin pobegne iz dvorca i krije se po rupama, sve mišjijim i mišjijim, dok napokon ne dolija. A kada dolija, to više i nije tiranin, nego drhtureća vreća mesa koja s nevericom gleda smrti u oči, nesviknuta na mogućnost da nasilna smrt nije uvek rezervisana za nekoga drugog. Neko tada stane da cvili i moli, drugi se duri i prkosi, ali sve je to već posve svejedno jer sve ostalo je, kako bih vam rekao: egzekucija. Stvar tehnike. Što sa ljudskom smrću – jer i tiranin je čovek, kakav-takav – nikada ne bi smelo biti slučaj, ali nije da u tome nema one starozavetne naplate računa: ko tiranski vlada, može i skončati tiranisan. Ako odrekneš drugima pravo na pravdu, može biti da ni za tebe jednom više neće biti pravde – baš onda kad ti bude najpotrebnija – osim dakako one koja uči da se oko uzima za oko, a zub za zub.
Eno sada, baš sada dok ovo pišem, a možda još i dok vi ovo čitate, tamo negde preko južne zemlje i preko južnog mora, u Misrati, leži mrtvo i mecima izbušeno telo Moamera Gadafija, izloženo u nekakvom frižideru u trgovinskom centru, a gomila njegovih donedavnih podanika koji su proživeli živote pune straha pred njim, ali i pune što iskrenog što hinjenog obožavanja njegovog lika – jer nije još bilo tiranina koji ne bi imao na pretek svojih obožavalaca – stoji u beskrajnim redovima ne bi li hodočastila taj frižider i lično se uverila da je Tiranin mrtav i neće vaskrsnuti, ne bi li tako izvela mali ritual jednog ličnog trijumfa nad Despotom: bio si moćniji od moći same i strašniji od straha, ali sada si samo hrpa mrtvog mesa, a ja sam živ, i živeću, i evo, sada ću se slikati, nasmejan, pored tvoje lešine, koja neće ustati da me odalami.
Ima u svemu tome neke detinjaste starovremenske surovosti od koje se današnji čovek, osobito čovek Zapada, nekako odvikao, ili bar voli tako misliti, pa mu sve to izgleda nekako, ah, “divljački” i, oh, “varvarski”, mada se, opet, ustručava i baš tako to izreći, da se ne bi pomislilo da tu ima kakvoga rasizma, pa samo trepće zbunjeno pred tim prizorima, ne znajući šta da kaže. A šta se, uostalom, i može reći? Ekscentrični pustinjski Kolonelo sejao je strah dugo i uporno, i na kraju ga je i požnjeo. Svi ovi što sada plešu nad njegovim odrom ne čine ništa drugo nego pokušavaju sprati sa sebe bezbrojne slojeve tog straha. A spiraju ga tiraninovom krvlju, u jednom drevnom uverenju da boljeg sredstva za ispiranje nema i ne može biti.
Ispiranje straha
Josif Visarionovič Džugašvili, zvan Staljin, bio je srećni tiranin: jeste da je dao pobiti bar dvadesetak miliona ljudi, ali sam je umro mirno, u krevetu, u lepim godinama, kao neprikosnoveni vladar imperije koja se protezala od obala Pacifika preko sibirskih pustara pa do Aleksanderplaca u samome Berlinu, istočnome, kojim su još vilenile seni Franca Biberkopfa. Kažu da dugo niko od preplašene dvorske posluge koja je glumatala sovjetsku vrhušku nije smeo prići Džugašvilijevom nepomičnom i negovorećem telu da konstatuje smrt, bojeći se da ih stari, surovi lisac samo provocira, strahujući smrtno od same pomisli da je smrt pohodila – ili, još gore: nije pohodila! – i besmrtnog druga Kobu.
Verujem da je Moamer Gadafi, u minutima i satima svoje agonije, imao preča posla nego da misli na Staljina i da mu zavidi, ali kako god, i njegova je smrt potvrdila da je vreme srećnih tirana prohujalo s vihorom, i da se više neće vratiti, jer u svetu kakav nastaje – na dobro i na zlo – za te odviše živopisne krvoločne primerke više nema pravoga mesta. Oni su kanda figure jedne druge epohe, danas već zastareli i egzotični kao poštanske kočije, bakenbardi ili mehaničke pisaće mašine sa slovom ć ili h ufačlovanim u selotejp, jer stalno ispada iz ležišta.
Gledali smo onomad, ima tome dvadeset i koja godina, kako jedan groteskni, neuki, surovi krelac Nikolae Čaušesku i njegova ništa manje groteskna Elena skončavaju bedno, banalno i glupo u nekakvoj rumunskoj rupetini, usred mrzle zakarpatske zimoće, skutreni u sopstveni preogromni strah i mizerne ostatke nadmenosti i tiranskog prkosa koji više nije mogao impresionirati nikoga, a ponajmanje te mrke ljude koji su ih zatočili, rešeni da ih pobiju što pre, koliko iz mržnje toliko i još mnogo više iz straha, iz preke žurbe: jer, ljudi zauvek najedeni straha pred despotom znaju dobro da sve dok je Tiranin živ, uvek postoji mogućnost preokreta, povratka na staro. Jednom kad ga više nema, kad skonča ustreljen uz oljušteni seoski plot kao kakvo ujedljivo pseto – ili izvrnut da visi naglavačke kaogod onaj bizarni paun Musolini – i kada njegova lešina jednom bude pokazana svima kao znak neopozivog kraja tiranije, tada povratka više nema i ne može biti, jer tiranije nema bez Tiranina, ona je oblikovana po njegovoj ličnoj meri, i umire s njim isto kao bilo koji organ njegovog smrtnog tela.
Posle smo gledali smrt Sadama Huseina, možda s nešto više “legalizma” izvedenu, no opet zapravo istu, kao smrt-osvetu, smrt-odušak i smrt-preventivu protiv duboko ukorenjernog straha, kao negledljivi i nesvarljivi, mada i neumitni, kraj jedne epohe. Mehanizam je uvek isti: najureni tiranin pobegne iz dvorca i krije se po rupama, sve mišjijim i mišjijim, dok napokon ne dolija. A kada dolija, to više i nije tiranin, nego drhtureća vreća mesa koja s nevericom gleda smrti u oči, nesviknuta na mogućnost da nasilna smrt nije uvek rezervisana za nekoga drugog. Neko tada stane da cvili i moli, drugi se duri i prkosi, ali sve je to već posve svejedno jer sve ostalo je, kako bih vam rekao: egzekucija. Stvar tehnike. Što sa ljudskom smrću – jer i tiranin je čovek, kakav-takav – nikada ne bi smelo biti slučaj, ali nije da u tome nema one starozavetne naplate računa: ko tiranski vlada, može i skončati tiranisan. Ako odrekneš drugima pravo na pravdu, može biti da ni za tebe jednom više neće biti pravde – baš onda kad ti bude najpotrebnija – osim dakako one koja uči da se oko uzima za oko, a zub za zub.
Eno sada, baš sada dok ovo pišem, a možda još i dok vi ovo čitate, tamo negde preko južne zemlje i preko južnog mora, u Misrati, leži mrtvo i mecima izbušeno telo Moamera Gadafija, izloženo u nekakvom frižideru u trgovinskom centru, a gomila njegovih donedavnih podanika koji su proživeli živote pune straha pred njim, ali i pune što iskrenog što hinjenog obožavanja njegovog lika – jer nije još bilo tiranina koji ne bi imao na pretek svojih obožavalaca – stoji u beskrajnim redovima ne bi li hodočastila taj frižider i lično se uverila da je Tiranin mrtav i neće vaskrsnuti, ne bi li tako izvela mali ritual jednog ličnog trijumfa nad Despotom: bio si moćniji od moći same i strašniji od straha, ali sada si samo hrpa mrtvog mesa, a ja sam živ, i živeću, i evo, sada ću se slikati, nasmejan, pored tvoje lešine, koja neće ustati da me odalami.
Ima u svemu tome neke detinjaste starovremenske surovosti od koje se današnji čovek, osobito čovek Zapada, nekako odvikao, ili bar voli tako misliti, pa mu sve to izgleda nekako, ah, “divljački” i, oh, “varvarski”, mada se, opet, ustručava i baš tako to izreći, da se ne bi pomislilo da tu ima kakvoga rasizma, pa samo trepće zbunjeno pred tim prizorima, ne znajući šta da kaže. A šta se, uostalom, i može reći? Ekscentrični pustinjski Kolonelo sejao je strah dugo i uporno, i na kraju ga je i požnjeo. Svi ovi što sada plešu nad njegovim odrom ne čine ništa drugo nego pokušavaju sprati sa sebe bezbrojne slojeve tog straha. A spiraju ga tiraninovom krvlju, u jednom drevnom uverenju da boljeg sredstva za ispiranje nema i ne može biti.