Težak je zanat roditeljstva, to je neprestana mrtva straža: nikad se ne zna šta bi, kako, čime, a bogme i otkud, moglo da ugrozi vaše potomstvo koje možda spava, sa očima izvan svakog zla, ili je možda i budno, ali sanjari, ne sluteći razmere zla i gadosti na svetu. Ko zna kakva se zver ispod kreveta krije – baš kao u onoj pesmi “Metalike” – spremna da u prvom mraku ukrade dušu vašeg deteta.
Jedne ovdašnje novine tradicionalno večernjeg profila – dakle, sumračnog, rekli bi neki – donele su ovih dana potresnu ispovest jednog roditelja ovdašnjeg, Beograđanina V. P., koji je, ne sluteći zla ni pokore, svojoj deci, a “u jednoj prodavnici u Boleču”, kupio kesicu smokija jedne robne marke koju nećemo spomenuti (nije, rekao bih, mnogo poznata) pošto ovo i nije priča o robnim markama te, komercijalne, nego neke sasvim druge vrste. Elem, u tom je pakovanju hrskavog flipsastog proizvoda zapanjeni roditelj pronašao poklon igračku, “šareni fotoaparat, na kojem se, pritiskom na dugme, smenjuju fotografije”. Ne, nije ga sam taj detalj zapanjio; nije ga prenerazilo ni to smenjivanje slika, ma video je on garant i veća čuda, i kirbaj u Gospođincima, i panađur u Ostužnici, i ko zna šta još. Bez daha su ga ostavile same te slike, jer to nisu bile “uobičajene slike životinja ili prirode”, nego nešto mnogo, mnogo okrutnije: “Bio sam stvarno zaprepašćen. Prosto mi je neverovatno da se ovakvi pokloni daju u proizvodu koji kupuju deca”. E sad, znam ja vas, a bogme i sebe znam, pa znam šta bih i ja pomislio da sam na vašem mestu: da na tim slikama možda ima nečega što neki čika radi nekoj teti u hladu jasmina i u odsustvu odevnih predmeta, a možda čak, sakloni bože, i nekom drugom čiki, a što, eto, nije za nevine dečije oči. Međutim, ne. Svi su na tim slikama uredno odeveni, pretpostavljam i odeveniji nego što je u ovom delu sveta običaj, i niko se ne bavi bludnim radnjama, niti kakvim drugim porocima koje odrasli ljubomorno čuvaju za sebe. Na tim je fotografijama, dakle – šta? “Slajd-šou sa najzanimljivijim detaljima hodočašća muslimana. Ukupno osam fotografija hadžiluka”. Da stvar bude još užasnija, “na ‘objektivu’ je zalepljena malena fotografija Ćabe i Crnog kamena, u središtu Velike džamije u Meki, oko koje je okupljena masa vernika”.
Zgrozio se, dakle, roditelj V. P., sve ne može sebi da dođe (o reakciji nedužne dece, ako nisu ipak na vreme sprečena da vide tu Strahotu, nažalost nismo obavešteni), ali dobro sad, svakakvih nas ima u ovome dunjaluku, no je zanimljivo da su se zajedno s njim zgrozile i visokotiražne novine beogradske, i da je sve to zajedno predstavljeno kao neka nećemo-tačno-reći-kakva, ali svakako stvarna i prisutna pretnja našem potomstvu. Možda se, recimo, preobrate i pređu na islam pod hipnotičkim utiskom “malene fotografije Ćabe i Crnog kamena”?
Proizvođač hrskavog džihad-jestiva iz tradicionalnog talibanskog uporišta u Sremskoj Mitrovici kaže za sumračne novine, sve pravdajući se i čudeći šta ga je snašlo, da nema pojma o čemu se radi, on te igračkice inače uvozi iz one zemlje u kojoj se proizvodi manje-više sve što se na svetu još proizvodi, a koja se zove P.R.C. A možda je sve to nekakva dušmanska nameštaljka, veli samoutešiteljski prostodušni flipsopravitelj, možda, dodajem ja, no meni se pre čini da se radi o banalnoj, gotovo pa simpatičnoj zabuni u isporuci, i da su te sličice stigle u kićeni Srem – a odatle u smerni hrišćanski Boleč – umesto u neku od onih zemalja u kojima ovih dana padaju diktatori kao zrele kruške.
Reci mi šta te zgražava, i reći ću ti ko si. Ako mene pitate, deci zaista ne bi trebalo servirati religijsku propagandu bilo koje fele, ni u kesici smokija, a još manje u školskoj učionici. Samo što se ja svejednako pribojavam da nije to ono što je obeutilo roditelja V. P, a onda i novine kojima se požalio na svoj peh (“đe će suza no na oko”). Sve mi nekako izgleda da se roditelj ne bi žalio, a i ako bi, da novine večernjeg profila ne bi njegovu potresnu priču pečatale, da je na tim slikama, umesto “detalja hodočašća muslimana” bilo, recimo, osam ikona, ili već nekakvih apokrifnih prizora iz “žitija svetaca”. Ako grešim, greh na moju dušu, ali slabe su šanse da grešim, poznajući lik i delo, to jest minuli rad i tih povečernjih novina i celog jednog parternog duha koji stoji iza njih, to jest, kojeg su (i) one konfekcijski nusproizvod za široku upotrebu. Zato u tom tekstu nema nikakvog objašnjenja, ni jedne jedine reči o tome ZAŠTO je sve to sa tih osam hadžilučkih slika Tako Strašno. Jer to se, bože moj, Među Nama podrazumeva, ta naši smo, nismo Turci, da prostite.
Hrskavi džihad
Težak je zanat roditeljstva, to je neprestana mrtva straža: nikad se ne zna šta bi, kako, čime, a bogme i otkud, moglo da ugrozi vaše potomstvo koje možda spava, sa očima izvan svakog zla, ili je možda i budno, ali sanjari, ne sluteći razmere zla i gadosti na svetu. Ko zna kakva se zver ispod kreveta krije – baš kao u onoj pesmi “Metalike” – spremna da u prvom mraku ukrade dušu vašeg deteta.
Jedne ovdašnje novine tradicionalno večernjeg profila – dakle, sumračnog, rekli bi neki – donele su ovih dana potresnu ispovest jednog roditelja ovdašnjeg, Beograđanina V. P., koji je, ne sluteći zla ni pokore, svojoj deci, a “u jednoj prodavnici u Boleču”, kupio kesicu smokija jedne robne marke koju nećemo spomenuti (nije, rekao bih, mnogo poznata) pošto ovo i nije priča o robnim markama te, komercijalne, nego neke sasvim druge vrste. Elem, u tom je pakovanju hrskavog flipsastog proizvoda zapanjeni roditelj pronašao poklon igračku, “šareni fotoaparat, na kojem se, pritiskom na dugme, smenjuju fotografije”. Ne, nije ga sam taj detalj zapanjio; nije ga prenerazilo ni to smenjivanje slika, ma video je on garant i veća čuda, i kirbaj u Gospođincima, i panađur u Ostužnici, i ko zna šta još. Bez daha su ga ostavile same te slike, jer to nisu bile “uobičajene slike životinja ili prirode”, nego nešto mnogo, mnogo okrutnije: “Bio sam stvarno zaprepašćen. Prosto mi je neverovatno da se ovakvi pokloni daju u proizvodu koji kupuju deca”. E sad, znam ja vas, a bogme i sebe znam, pa znam šta bih i ja pomislio da sam na vašem mestu: da na tim slikama možda ima nečega što neki čika radi nekoj teti u hladu jasmina i u odsustvu odevnih predmeta, a možda čak, sakloni bože, i nekom drugom čiki, a što, eto, nije za nevine dečije oči. Međutim, ne. Svi su na tim slikama uredno odeveni, pretpostavljam i odeveniji nego što je u ovom delu sveta običaj, i niko se ne bavi bludnim radnjama, niti kakvim drugim porocima koje odrasli ljubomorno čuvaju za sebe. Na tim je fotografijama, dakle – šta? “Slajd-šou sa najzanimljivijim detaljima hodočašća muslimana. Ukupno osam fotografija hadžiluka”. Da stvar bude još užasnija, “na ‘objektivu’ je zalepljena malena fotografija Ćabe i Crnog kamena, u središtu Velike džamije u Meki, oko koje je okupljena masa vernika”.
Zgrozio se, dakle, roditelj V. P., sve ne može sebi da dođe (o reakciji nedužne dece, ako nisu ipak na vreme sprečena da vide tu Strahotu, nažalost nismo obavešteni), ali dobro sad, svakakvih nas ima u ovome dunjaluku, no je zanimljivo da su se zajedno s njim zgrozile i visokotiražne novine beogradske, i da je sve to zajedno predstavljeno kao neka nećemo-tačno-reći-kakva, ali svakako stvarna i prisutna pretnja našem potomstvu. Možda se, recimo, preobrate i pređu na islam pod hipnotičkim utiskom “malene fotografije Ćabe i Crnog kamena”?
Proizvođač hrskavog džihad-jestiva iz tradicionalnog talibanskog uporišta u Sremskoj Mitrovici kaže za sumračne novine, sve pravdajući se i čudeći šta ga je snašlo, da nema pojma o čemu se radi, on te igračkice inače uvozi iz one zemlje u kojoj se proizvodi manje-više sve što se na svetu još proizvodi, a koja se zove P.R.C. A možda je sve to nekakva dušmanska nameštaljka, veli samoutešiteljski prostodušni flipsopravitelj, možda, dodajem ja, no meni se pre čini da se radi o banalnoj, gotovo pa simpatičnoj zabuni u isporuci, i da su te sličice stigle u kićeni Srem – a odatle u smerni hrišćanski Boleč – umesto u neku od onih zemalja u kojima ovih dana padaju diktatori kao zrele kruške.
Reci mi šta te zgražava, i reći ću ti ko si. Ako mene pitate, deci zaista ne bi trebalo servirati religijsku propagandu bilo koje fele, ni u kesici smokija, a još manje u školskoj učionici. Samo što se ja svejednako pribojavam da nije to ono što je obeutilo roditelja V. P, a onda i novine kojima se požalio na svoj peh (“đe će suza no na oko”). Sve mi nekako izgleda da se roditelj ne bi žalio, a i ako bi, da novine večernjeg profila ne bi njegovu potresnu priču pečatale, da je na tim slikama, umesto “detalja hodočašća muslimana” bilo, recimo, osam ikona, ili već nekakvih apokrifnih prizora iz “žitija svetaca”. Ako grešim, greh na moju dušu, ali slabe su šanse da grešim, poznajući lik i delo, to jest minuli rad i tih povečernjih novina i celog jednog parternog duha koji stoji iza njih, to jest, kojeg su (i) one konfekcijski nusproizvod za široku upotrebu. Zato u tom tekstu nema nikakvog objašnjenja, ni jedne jedine reči o tome ZAŠTO je sve to sa tih osam hadžilučkih slika Tako Strašno. Jer to se, bože moj, Među Nama podrazumeva, ta naši smo, nismo Turci, da prostite.