Hotel Wartburg/3

Kopča za kosu

 

Stari u potkošulji sjedi na balkonu, puši i čita novine. Stara na stolić spušta džezvu s kavom i dvije šalice, jednu pred staroga, drugu nasuprot njega. Sjedne i krene točiti kavu. Stari pogleda šalicu pa frke nosom:

– Ja ću iz fildžana.

Stara ustaje, odnosi šalicu za kavu i vraća se s keramičkom šalicom bez ručkice. Stara toči kavu i prva otpije gutljaj. Zatim ispred staroga primijeti punu pepeljaru. Uzima je, odlazi i vraća je čistu. Pogleda me i kaže:

– Idi piši zadaću.

– Napisao sam – odgovaram.

– Uzmi knjigu i uči – uporna je stara. 

U glasu joj prepoznajem da je bolje poslušati. Odlazim u sobu i tražim s kojim udžbenikom bih se mogao najmanje gnjaviti. Čujem kako se zatvaraju balkonska vrata. Na prstima odlazim u kuhinju i prisluškujem kroz kuhinjski prozor. Stara šapuće:

– Jesi li vozio koga u autu zadnjih dana?

– Nisam, koga bih? 

– A šta ja znam… pitam.

Šute neko vrijeme. Čujem ih kako srču kavu. Stari pritom prstom snažno otresa pepeo s cigarete.

– Siguran si? – kaže stara nakon nekog vremena.

Napinjem uho kako bih uhvatio svaku riječ. Stari šuti, a stara nastavlja:

– Čuješ li ti mene? 

– Čujem ženska glavo, šta ti je? Prije dva tjedna prebacio Ožaniću frižder u Delnice, rekao sam ti za to.

Staroj se glas produbljuje. 

– Otkud onda u autu ženska kopča za kosu?

– Ma šta!? – podiže stari glas.

– Eto kako si čuo – ogorčeno će stara.

Čujem kako stari skuplja novine i baca ih. Otvara vrata balkona na što ja u dva koraka na prstima odskakujem prema svojoj sobi. 

– U ovoj kući, sve ludo! – urla stari i izlazi. 

Kroz prozor čujem kako Wartburgov motor štekće u pravilnom ritmu i nestaje iz naselja.

Zoran Žmirić 26. 05. 2020.