Čim sam prošlog leta stigao u Zagreb, odmah sam izašao iz hotela da bih video kuću u Gajevoj. Srećom, hotel Dubrovnik se nalazi u istoj ulici, te sam ubrzo bio pred zgradom sa sređenom fasadom i balkonima. Iako ranije nisam bio unutra, ipak sam znao da se stanovi prostiru po celom spratu, pa čak i kakav je raspored prostorija u njima. Jer tamo su, baš na prvom spratu, kao podstanari kod poslastičara Lazića, stanovali moji roditelji od 1950 do 1955. godine. I u tom periodu su uspeli i mene da stvore.
Sledećeg dana, skupio sam hrabrost i ušao u kuću. Hodnikom sa gvozdenom ogradom popeo sam se do ulaznih vrata stana sa mesinganom pločicom “Kovač”. Otvorila mi je natapirana sredovečna žena u crvenon džemperu na raskopčavanje i belom muškom košuljom pod njim.
– Izvolite? – gledala me je upitno.
Mislim da joj je moje malo nespretno objašnjenje zašto sam zazvonio delovalo prilično konfuzno, da ne kažem luckasto, dok sam pokušavao da joj objasnim da su u ovom stanu, sada njenom, pre šest decenija živeli moji mama i tata i da sam tu, u sobi sa izlazom na terasu, najverovatnije začet. Pomislih kako sam ovog puta baš preterao. Ali, za divno čudo, žena u crvenom džemperu nije bila tako zaprepašćena kako sam očekivao, čak mi je, sa izvesnom samilošću, dopustila da uđem unutra, iako je dodala da ja stan, naravno, izmenjen od tog vremena. Njen otac ga je kupio od gđe Lazić još početkom 60-ih, otkako je njen suprug, stari gazda, umro. Kada je prvi put, kao gimnazijalka, ušla u stan, sećala se dalje, jer se sa roditeljima doselila iz unutrašnjosti, bila je zadivljena lepotom stana, u samom centru Zagreba.
– Soba u kojoj su bili vaši roditelji, sada je dnevna, zbog terase, naravno – produžila je žena.
Soba mi je izgledala prostrana i topla, možda i zbog toga što je napolju sitno romorila kiša i kaput mi se skroz nakvasio, a možda zato što sam bio zadihan što od žurbe, što od uzbuđenja, a grudima mi se širila neka usplahirana toplina. Kao kod svih predratnih stanova, tavanica je bila visoka, a krevet, tri fotelje i izduženi drveni stočić – starinski.
– Dakle, moji su tu nekad bili… – izrekao sam. – Izvinite što sam ovako upao… Mislio sam…
– Ma, sve je u redu – reče učtivo žena.
Čak sam pomislio da sam joj se malčice i dopao, onako zbunjen i nesređen.
– Da li biste hteli da izađete na balkon?
Napolju je još uvek kišilo, ulicom su se videli ljudi s kišobranima i poneki auto čiji su se brisači ubrzano kretali levo-desno po šoferšajbni. Moji mladi roditelji, pomislio sam, sigurno su izlazili na terasu i nagnuti posmatrali ovu istu ulicu. Kada bi kišilo, ljudi su i tada nosili kišobrane, iako nije bilo toliko automobila kao danas. Možda je bilo i manje zgrada okolo, mada mi Gajeva i danas, iako je odmah do centralnog gradskog trga, izgleda prilično ušuškano i nekako sačuvano.
– Da li ste za nes-kavicu? – upita me žena, gotovo nežno. Izgledalo mi je da je i ona bila nekako dirnuta. Seo sam na jednu od starinskih fotelja u njihovoj ranijoj sobi, dok se kafa kuvala u kujni.
– Koliko šećera? – doviknula mi je.
– Pola kašičice, molim vas – i odmah sam počeo, što mi je svojstveno u zadnje vreme, da ponavljam priču o svoj muci sa povećanim šećerom.
– I vi imate problema sa šećerom? Pa još ste mladi za to – iskreno se čudila, donoseći na poslužavniku dve porcelanske šolje oslikane ružama.
Tako smo, udobno zavaljeni u foteljama, tiho srkali nes-kafu i rodbinski razmenjivali iskustva u lečenju naših slatkih bolesti.
Umesto pet minuta, u stanu sam ostao ceo sat.
Kada sam se vratio u Skopje, mama me je odmah pitala o poseti Gajevoj. Ona je u 88-oj godini. Stanujemo pod istim krovom, svakodnevno se koškamo, ređe smejemo i na neki način bliski smo svedoci našeg uzajamnog starenja. Toliko uzajamno provedenog vremena, čak i za ljude kompatibilnih naravi, stvara predvidljive navike i dozu dosade. Ali u odnosu sa mojom majkom, taj zamor nikad nisam osetio – možda i zbog realnosti naših života koji nisu bili pošteđeni tragičnosti, možda zbog naših naravi, te previše sličnih, te previše opozitnih, u svakom slučaju borbenih!, nas dvoje smo u nekom vidu napetog dijaloga. Verujem da se ona, iako ateista, ponekad molila Bogu za spas moje grešne duše.
Pa ipak, poslednjih godina, taj svađalački odnos kao da se polako stišava. Sad, u dubokoj starosti, njeno biće je počelo da razotkriva slike iz ranijeg života. Sve češće se vraća u svoje detinjstvo i mladost, izvlačeći kao iz rukava imena i detalje koji su u njoj ostali nedirnuti, a sad razneženi narastaju kao da su se ponovo rodili. I tako, sedeći prepletenih prstiju preko kolena, žmirkajući svojim poluslepim očima, priča li priča.
Moja majka postaje sentimentalna. To je još očiglednije otkako je pala na ulici i udarila glavu.
Dok se kreću kroz kuću, u bašti ili po bliskom komšiluku, stari ljudi su kao mravi – ne gledaju, ali pamte put, tri koraka levo, dva desno… Ali, ako se udalje iz te, njima dobroznane teritorije, oni se, kao mravka udaljena od svoje mnogobrojne rodbine, gube u lavirintima neprepoznatljivog prostora. Isto tako je i sa mojom majkom, u svojoj osamdeset i osmoj godini – iako se lako orijentiše po hodnicima, sobama i basamacima po kući, kad stupi izvan našeg dvorišta postaje nesigurna, usporava hod, mora da kontroliše svoju tvrdoglavost. Ipak to ne znači da se odriče od šetnje po nepoznatom. Ne, i pored neizvesnosti, ona uporno prekoračuje granice prema opasnom svetu, izlažući se stalnim rizicima zahuhtalog grada. Jednom, kad je najmanje trebalo i bez da saopšti ukućanima, u predvečerje kada je tama ubrzano osvajala gradske ulice, uputila se u najbližu apoteku, što za njene mogućnosti predstavlja priličnu udaljenost, oko 500 metara od kuće, da kupi tablet za srce Skopril. Donde je, takoreći već po mraku, uspela da ode, uzela je lek, ali se pri povratku spotakla i, katastrofa, rascepila je arkadu.
Dok je bila prinuđena na kućni pritvor, sva u modricama i zavojima preko čela, ispričala mi je još poneki detalj iz vremena Gajeve 23.
Posle trogodišnje kazne zbog “ideološkog prestupa”, mom ocu je bilo dozvoljeno da se vrati u gimnaziju da maturira. Za to vreme, moja majka je regularno završila gimnaziju, upisala se na Filozofski fakultet, odsek za francuski jezik sa jugoslovenskom književnošću, i odmah se istakla kao primerna studentkinja. Oni su i dalje bili ljubavna dvojka iz gimnazije i dok je ona ređala desetke, on je davao golove za “Makedoniju”. Kada mu je najzad bilo dozvoljeno da završi gimnaziju, moja majka je već stigla do treće godine studija. Ali, to je nije zaustavilo da mu se pridruži na studijama u Zagrebu, gde su mu opredelili građevinu, iako, siguran sam, ako je od njega zavisilo, da bi se svakako odlučio za nešto drugo. Za pravni, arhitekturu ili možda književnost.
Tako je moja majka, iz ljubavi i zbog uzajamne privrženosti (potrebe) napustila skopski fakultet, da bi potom otišla u Zagreb. Tamo je morala ponovo da prepolaže neke ispite, ali i pored toga, redovno i uspešno je savladavala sve prepreke. Sve do diplomskog.
– Poštovani profesor Barac, kod koga sam polagala diplomski, pitao me je: Pa gde ste vi, dete? Bili ste odlična studentkinja, a nema vas cele godine.
– Zaista, gde si bila? – pitao sam nevino.
– Pa tebe sam nosila, magare! – odjeknu njen glas.
Ovo je izjavila sa priličnom dozom uzbuđenja, a ja sam morao da pazim zbog njenog “problema” sa visokim pritiskom. Mada mislim da je taj problem uglavnom izmišljen, u tim se momentima svi u kući, sa osećanjem krivice, rastrčimo u potrazi za aparatom za merenje pritiska, tabletama i čajevima. Pa mi ne ostaje ništa drugo nego da joj uz osmeh na licu klimnem potvrdno.
Inače, dok sam za vreme večere u Zagrebu prepričavao epizodu iz Gajeve 23, jedna od poznanica, Tinočka, otkrila mi je da je arhitekt zgrade bio čuveni, nesrećni Josip Pičman. Do tada mi ovaj hrvatski arhitekt nije bio poznat. Za vreme svog kratkog života pre II. svetskog rata projektovao je nekoliko smelih, modernističkih objekata kako što su beogradska glavna pošta, gradska palata u Splitu, crkva Sv. Kirila i Metodija u Sušku, ali i tramvajsku stanicu, morsko kupalište i planinarski dom. Nažalost, izvršio je samoubistvo sa nepune 32 godine. Desilo se jednog hladnog februarskog dana kada je u nervnom rastrojstvu nekoliko puta pokušavao da napiše pismo svojoj majci, pa je pobacao izgužvane listove hartije u koš, a onda se i sam bacio sa šestog sprata. Padajući, naleteo je na telefonske kablove i teško ranjen bio prenet u bolnicu, gde je ubrzo umro.
Gajeva 23 (obrnuta brojka od 32, koliko je Pičman imao kada se ubio) jedna je od retkih stambenih zgrada koje su izgrađene po njegovom projektu.
Docnije, kada su se vratili u Skopje, moj otac se zaposlio kao inženjer u građevinskom preduzeću “Beton” i sa puno elana se upustio u izgradnju fabrika, mostova i višespratnica širom naše domovine. Moja majka, otkako je podnela molbu za prijem Službi Narodnog odbora grada Skoplja, zaposlila se sa osnovnom mesečnom platom četrnaestog platnog razreda u osnovnoj školi “Kiril Pejčinović”, da se kasnije premesti u gimnaziju “Orce Nikolov”, čija je šezdesetgodišnjica nedavno proslavljena. Njena dalja profesorska karijera bila je, verujem, važna u mladalačkom sazrevanju Ilije Pejovskog, Milča Mančevskog, Elizabete Šeleve, Venka Andonovskog i još mnogo njenih učenika koji su postali istaknuti individualci u našem inače kolektivno treniranom društvu.
Šta se tiče njenog sina, kada bi se autoportretisao, mogao bi da se zamisli kao kružeća voda koja pokušava da se reciklira kroz životne nedaće – od kiše u baru na asfaltu koja ponovo isparava u oblak.
Ni moja majka nije znala za podatak da je kuća u kojoj je provela studentski život sa ocem i u kojoj su, usput, stvorili svog sina, arhitektonski osmislio g-in Pičman. Saslušala me je sa interesovanjem kada sam joj rekao koji su njegovi građevinski projekti. Propustio sam samo da joj kažem o njegovom kraju. Pa ipak je ona u svojoj osamdeset i osmoj godini.
I ima ozbiljan problem sa pritiskom.
Zato, umesto pisama koja bih izgužvana bacao u koš, pokušavam da napišem nešto kao priču.
Na izvestan način, iz zahvalnosti prema njoj.
Gajeva 23
Čim sam prošlog leta stigao u Zagreb, odmah sam izašao iz hotela da bih video kuću u Gajevoj. Srećom, hotel Dubrovnik se nalazi u istoj ulici, te sam ubrzo bio pred zgradom sa sređenom fasadom i balkonima. Iako ranije nisam bio unutra, ipak sam znao da se stanovi prostiru po celom spratu, pa čak i kakav je raspored prostorija u njima. Jer tamo su, baš na prvom spratu, kao podstanari kod poslastičara Lazića, stanovali moji roditelji od 1950 do 1955. godine. I u tom periodu su uspeli i mene da stvore.
Sledećeg dana, skupio sam hrabrost i ušao u kuću. Hodnikom sa gvozdenom ogradom popeo sam se do ulaznih vrata stana sa mesinganom pločicom “Kovač”. Otvorila mi je natapirana sredovečna žena u crvenon džemperu na raskopčavanje i belom muškom košuljom pod njim.
– Izvolite? – gledala me je upitno.
Mislim da joj je moje malo nespretno objašnjenje zašto sam zazvonio delovalo prilično konfuzno, da ne kažem luckasto, dok sam pokušavao da joj objasnim da su u ovom stanu, sada njenom, pre šest decenija živeli moji mama i tata i da sam tu, u sobi sa izlazom na terasu, najverovatnije začet. Pomislih kako sam ovog puta baš preterao. Ali, za divno čudo, žena u crvenom džemperu nije bila tako zaprepašćena kako sam očekivao, čak mi je, sa izvesnom samilošću, dopustila da uđem unutra, iako je dodala da ja stan, naravno, izmenjen od tog vremena. Njen otac ga je kupio od gđe Lazić još početkom 60-ih, otkako je njen suprug, stari gazda, umro. Kada je prvi put, kao gimnazijalka, ušla u stan, sećala se dalje, jer se sa roditeljima doselila iz unutrašnjosti, bila je zadivljena lepotom stana, u samom centru Zagreba.
– Soba u kojoj su bili vaši roditelji, sada je dnevna, zbog terase, naravno – produžila je žena.
Soba mi je izgledala prostrana i topla, možda i zbog toga što je napolju sitno romorila kiša i kaput mi se skroz nakvasio, a možda zato što sam bio zadihan što od žurbe, što od uzbuđenja, a grudima mi se širila neka usplahirana toplina. Kao kod svih predratnih stanova, tavanica je bila visoka, a krevet, tri fotelje i izduženi drveni stočić – starinski.
– Dakle, moji su tu nekad bili… – izrekao sam. – Izvinite što sam ovako upao… Mislio sam…
– Ma, sve je u redu – reče učtivo žena.
Čak sam pomislio da sam joj se malčice i dopao, onako zbunjen i nesređen.
– Da li biste hteli da izađete na balkon?
Napolju je još uvek kišilo, ulicom su se videli ljudi s kišobranima i poneki auto čiji su se brisači ubrzano kretali levo-desno po šoferšajbni. Moji mladi roditelji, pomislio sam, sigurno su izlazili na terasu i nagnuti posmatrali ovu istu ulicu. Kada bi kišilo, ljudi su i tada nosili kišobrane, iako nije bilo toliko automobila kao danas. Možda je bilo i manje zgrada okolo, mada mi Gajeva i danas, iako je odmah do centralnog gradskog trga, izgleda prilično ušuškano i nekako sačuvano.
– Da li ste za nes-kavicu? – upita me žena, gotovo nežno. Izgledalo mi je da je i ona bila nekako dirnuta. Seo sam na jednu od starinskih fotelja u njihovoj ranijoj sobi, dok se kafa kuvala u kujni.
– Koliko šećera? – doviknula mi je.
– Pola kašičice, molim vas – i odmah sam počeo, što mi je svojstveno u zadnje vreme, da ponavljam priču o svoj muci sa povećanim šećerom.
– I vi imate problema sa šećerom? Pa još ste mladi za to – iskreno se čudila, donoseći na poslužavniku dve porcelanske šolje oslikane ružama.
Tako smo, udobno zavaljeni u foteljama, tiho srkali nes-kafu i rodbinski razmenjivali iskustva u lečenju naših slatkih bolesti.
Umesto pet minuta, u stanu sam ostao ceo sat.
Kada sam se vratio u Skopje, mama me je odmah pitala o poseti Gajevoj. Ona je u 88-oj godini. Stanujemo pod istim krovom, svakodnevno se koškamo, ređe smejemo i na neki način bliski smo svedoci našeg uzajamnog starenja. Toliko uzajamno provedenog vremena, čak i za ljude kompatibilnih naravi, stvara predvidljive navike i dozu dosade. Ali u odnosu sa mojom majkom, taj zamor nikad nisam osetio – možda i zbog realnosti naših života koji nisu bili pošteđeni tragičnosti, možda zbog naših naravi, te previše sličnih, te previše opozitnih, u svakom slučaju borbenih!, nas dvoje smo u nekom vidu napetog dijaloga. Verujem da se ona, iako ateista, ponekad molila Bogu za spas moje grešne duše.
Pa ipak, poslednjih godina, taj svađalački odnos kao da se polako stišava. Sad, u dubokoj starosti, njeno biće je počelo da razotkriva slike iz ranijeg života. Sve češće se vraća u svoje detinjstvo i mladost, izvlačeći kao iz rukava imena i detalje koji su u njoj ostali nedirnuti, a sad razneženi narastaju kao da su se ponovo rodili. I tako, sedeći prepletenih prstiju preko kolena, žmirkajući svojim poluslepim očima, priča li priča.
Moja majka postaje sentimentalna. To je još očiglednije otkako je pala na ulici i udarila glavu.
Dok se kreću kroz kuću, u bašti ili po bliskom komšiluku, stari ljudi su kao mravi – ne gledaju, ali pamte put, tri koraka levo, dva desno… Ali, ako se udalje iz te, njima dobroznane teritorije, oni se, kao mravka udaljena od svoje mnogobrojne rodbine, gube u lavirintima neprepoznatljivog prostora. Isto tako je i sa mojom majkom, u svojoj osamdeset i osmoj godini – iako se lako orijentiše po hodnicima, sobama i basamacima po kući, kad stupi izvan našeg dvorišta postaje nesigurna, usporava hod, mora da kontroliše svoju tvrdoglavost. Ipak to ne znači da se odriče od šetnje po nepoznatom. Ne, i pored neizvesnosti, ona uporno prekoračuje granice prema opasnom svetu, izlažući se stalnim rizicima zahuhtalog grada. Jednom, kad je najmanje trebalo i bez da saopšti ukućanima, u predvečerje kada je tama ubrzano osvajala gradske ulice, uputila se u najbližu apoteku, što za njene mogućnosti predstavlja priličnu udaljenost, oko 500 metara od kuće, da kupi tablet za srce Skopril. Donde je, takoreći već po mraku, uspela da ode, uzela je lek, ali se pri povratku spotakla i, katastrofa, rascepila je arkadu.
Dok je bila prinuđena na kućni pritvor, sva u modricama i zavojima preko čela, ispričala mi je još poneki detalj iz vremena Gajeve 23.
Posle trogodišnje kazne zbog “ideološkog prestupa”, mom ocu je bilo dozvoljeno da se vrati u gimnaziju da maturira. Za to vreme, moja majka je regularno završila gimnaziju, upisala se na Filozofski fakultet, odsek za francuski jezik sa jugoslovenskom književnošću, i odmah se istakla kao primerna studentkinja. Oni su i dalje bili ljubavna dvojka iz gimnazije i dok je ona ređala desetke, on je davao golove za “Makedoniju”. Kada mu je najzad bilo dozvoljeno da završi gimnaziju, moja majka je već stigla do treće godine studija. Ali, to je nije zaustavilo da mu se pridruži na studijama u Zagrebu, gde su mu opredelili građevinu, iako, siguran sam, ako je od njega zavisilo, da bi se svakako odlučio za nešto drugo. Za pravni, arhitekturu ili možda književnost.
Tako je moja majka, iz ljubavi i zbog uzajamne privrženosti (potrebe) napustila skopski fakultet, da bi potom otišla u Zagreb. Tamo je morala ponovo da prepolaže neke ispite, ali i pored toga, redovno i uspešno je savladavala sve prepreke. Sve do diplomskog.
– Poštovani profesor Barac, kod koga sam polagala diplomski, pitao me je: Pa gde ste vi, dete? Bili ste odlična studentkinja, a nema vas cele godine.
– Zaista, gde si bila? – pitao sam nevino.
– Pa tebe sam nosila, magare! – odjeknu njen glas.
Ovo je izjavila sa priličnom dozom uzbuđenja, a ja sam morao da pazim zbog njenog “problema” sa visokim pritiskom. Mada mislim da je taj problem uglavnom izmišljen, u tim se momentima svi u kući, sa osećanjem krivice, rastrčimo u potrazi za aparatom za merenje pritiska, tabletama i čajevima. Pa mi ne ostaje ništa drugo nego da joj uz osmeh na licu klimnem potvrdno.
Inače, dok sam za vreme večere u Zagrebu prepričavao epizodu iz Gajeve 23, jedna od poznanica, Tinočka, otkrila mi je da je arhitekt zgrade bio čuveni, nesrećni Josip Pičman. Do tada mi ovaj hrvatski arhitekt nije bio poznat. Za vreme svog kratkog života pre II. svetskog rata projektovao je nekoliko smelih, modernističkih objekata kako što su beogradska glavna pošta, gradska palata u Splitu, crkva Sv. Kirila i Metodija u Sušku, ali i tramvajsku stanicu, morsko kupalište i planinarski dom. Nažalost, izvršio je samoubistvo sa nepune 32 godine. Desilo se jednog hladnog februarskog dana kada je u nervnom rastrojstvu nekoliko puta pokušavao da napiše pismo svojoj majci, pa je pobacao izgužvane listove hartije u koš, a onda se i sam bacio sa šestog sprata. Padajući, naleteo je na telefonske kablove i teško ranjen bio prenet u bolnicu, gde je ubrzo umro.
Gajeva 23 (obrnuta brojka od 32, koliko je Pičman imao kada se ubio) jedna je od retkih stambenih zgrada koje su izgrađene po njegovom projektu.
Docnije, kada su se vratili u Skopje, moj otac se zaposlio kao inženjer u građevinskom preduzeću “Beton” i sa puno elana se upustio u izgradnju fabrika, mostova i višespratnica širom naše domovine. Moja majka, otkako je podnela molbu za prijem Službi Narodnog odbora grada Skoplja, zaposlila se sa osnovnom mesečnom platom četrnaestog platnog razreda u osnovnoj školi “Kiril Pejčinović”, da se kasnije premesti u gimnaziju “Orce Nikolov”, čija je šezdesetgodišnjica nedavno proslavljena. Njena dalja profesorska karijera bila je, verujem, važna u mladalačkom sazrevanju Ilije Pejovskog, Milča Mančevskog, Elizabete Šeleve, Venka Andonovskog i još mnogo njenih učenika koji su postali istaknuti individualci u našem inače kolektivno treniranom društvu.
Šta se tiče njenog sina, kada bi se autoportretisao, mogao bi da se zamisli kao kružeća voda koja pokušava da se reciklira kroz životne nedaće – od kiše u baru na asfaltu koja ponovo isparava u oblak.
Ni moja majka nije znala za podatak da je kuća u kojoj je provela studentski život sa ocem i u kojoj su, usput, stvorili svog sina, arhitektonski osmislio g-in Pičman. Saslušala me je sa interesovanjem kada sam joj rekao koji su njegovi građevinski projekti. Propustio sam samo da joj kažem o njegovom kraju. Pa ipak je ona u svojoj osamdeset i osmoj godini.
I ima ozbiljan problem sa pritiskom.
Zato, umesto pisama koja bih izgužvana bacao u koš, pokušavam da napišem nešto kao priču.
Na izvestan način, iz zahvalnosti prema njoj.