Na književnoj koloniji u jezerskom letovalištu B., bogatoj simpozijumskim zadovoljstvima (puna trpeza + ležerni razgovori + šetnje po ekološki čistoj prirodi) ponovo sretnu jednu ženu, nazovimo je Nadica, književnicu koja već decenijama živi i radi u Parizu, gde su se družili u zimu 84-te. Ovo je, znači, bilo njihovo ponovno viđenje, iako su za vreme studija, ne znajući jedno za drugo, studirali na istom fakultetu, sa samo godinu dana razlike. Zamisli, minula je decenija i po, mada mi se čini da nije prošlo više od, kako ono pesnici kažu, jednog dodira leptirovih krila, podsjetila ga je na pariške dane. Raspričali su se o dogodovštinama i ljudima sa studija, koje su, nezavisno jedno od drugog, poznavali: ovaj je nabacio kilograme i postao ambasador u Grčkoj, onaj po neku sedu vlas u kosi i radi kao vlasnik mini marketa, a onu zgodnu ribu Gordanu, tako li se zvaše, sa još zgodnijim glasom, ponekad još slikaju za naslovne stranice po TV dodacima, dok je Branko napravio karijeru na Zapadu kao menadžer za automobile…
Prividno, razgovor je tekao uobičajeno, svako se prisećao nekog imena ili detalja iz nekadašnjeg studentskog života, iako prilično rasplinuto (možda zato što su sećanja bila indirektna, bez uzajamnog učešća). Pa ipak, i u takvim slučajevima, razgovor teče. Ali sada, barem s njegove strane, bilo je nečeg izveštačenog u prisilnom grču osmeha, koji i pored sveg truda nije uspevao da otrgne sa svog lica. Jedna preterana zalizana učtivost koju prepoznaje kod sebe u izvesnim situacijama kada glumi “pravilno” ponašanje, a istovremeno je svestan da je falš.
Te noći, kada se povukao u hotelsku sobu, nađe uzrok svom glupavom ponašanju. Nadica je nosila drugo lice od onog koje je očekivao! To nije više bila ona ista Nadica iz pariških dana. Ličila mu je na glumicu koja u filmu nosi masku starijeg lika. Prosto rečeno, ona je za proteklih petnaest godina vidljivo ostarila!
Bio je iznenađen i nekako posramljen – jer je video promene na njenom licu (telo joj je još uvek vitko). Da li se i ona oseća slično, gledajući proces starenja na njemu, na njegovom licu (i telu)?
Palo mu je na pamet da do njihovog sledećeg susreta mogu ponovo da prođu godine, možda i decenije. I tada? Da li će i onda primetiti nove ožiljke, nove izmene, nove tragove prolaznosti na njoj? Iako će možda sledećeg puta biti lakše; pretpostavljajući šta može da očekuje, pripremiće se za njen izmenjeni izgled. Ko to može znati? Čovek se susreće sa sopstvenim starenjem svakoga jutra u ogledalu, ali ga ne primećuje, upravo zato što je svakodnevno (osim ako nije bio budan ili pripit prethodne noći, pa i tada zna da će podočnjaci proći posle prvog dobrog sna). Ali susreti sa tuđim starenjima, naročito ako su između njih prošle godine, uvek su stresni, priznavali mi to ili ne. Pomišljamo, on je negde tu, u našem, naizgled bezbednom sećanju, kada! on se pojavljuje, smeši nam se, priča sa nama, a mi primećujemo, a takođe i on primećuje na nama – da vreme prolazi. To vreme, kao da nas je namerno razdvojilo i sada nas suočava jedno s drugim, jedno u drugom, jer se slika tog drugog, zamrznuta u nama, sada raspada, deli na dva različita lika (ako, pak imamo zajedničku fotografiju, još više je vidljivo da je život duži i složeniji od momenata skladiranih na fotografijama). I nasuprot tome, osećaju se neuhvatljive praznine, još uvek se da naslutiti poneka potajna istovetnost u karakterističnom gestu, pokretu ili govoru onog drugog, što samo još potencira distancu između nekada i sada.
Sutradan pokuca na njena vrata za doručak. Pozdraviše se uz pomalo zbunjene osmehe. Pozvala ga je da uđe, odmah je raskrilila spuštene zavese (pomisli, noć je Nadicu, kao i mene, održala dugo budnom). U sobu granu bljesak svetlosti, kao da se direktno reflektuje sa jezera, koje se ispruži pred njihovim očima u svoj svojoj dugovečnoj lepoti.
Već za doručkom, i potom, dok su se šetali po obali jezera, sve je bilo “normalnije”, mekše, i pogledi, i razgovor. Dok je sedela na jednoj improvizovanoj klupi na plaži, širokoj dasci prikovanoj za dva panja, Nadica ga podseti da je upravo u njenom pariškom stanu čuo glas Danila Kiša. Dok je čekao da se vrati (bila je nakratko izašla da kupi nešto u susednom marketu), zazvonio je telefon: – Alo? Nadice?… – posle kratke pauze, bas sa druge strane žice se udalji: – Allo? Est-ce ljue c’est la maison de Nadica? Promrmljao je nešto kao: – Oui, mais elle pas ici. Elle est allee acheter ljuelljue chose en supermarche.
– Elle va revenir bientot? – upita bas.
– Dans une demi-heure.
– Dites elle ljue Danilo la chercher, lju’elle m’appelle lorslju’elle reviendra. Merci, au revoir.
– To je bio Kiš – nasmejala se Nadica čim joj je rekao za telefonski poziv: – Šta se čudiš? Ta mi se znamo još od mog dolaska ovde u Pariz.
Odmah mu je telefonirala i veselo se šalila, šetajući trpezarijom dokle joj dosezala žica, držeći aparat u ruci.
– Da, Kiš. Kako se ne bi sećala? Ostao je mladić celog svog života, kao moj vršnjak. A tako brzo je otišao. Ubilo ga je pušenje. Zdravlje ti je kao bludnik. Ako ne paziš na njega, pobegne ti bez pardona (zašto je upotrebila muški rod “bludnik”, a ne uobičajeni “bludnica”? Da li je možda ona, u svom, zamene dugom i nepoznatom životu, nekad doživela neprijatno iskustvo sa muškarcem, koji ju je zbog druge žene ostavio bez reči?): – Umro je sa pedeset i četiri. Poslednje godine je proveo više u razgovorima i putovanjima nego u pisanju. Kao da je želeo da nadoknadi izgubljeno vreme. Pa neka mi onda neko kaže da nije važno koliko je dug piščev život. Andrić je posle pedesete, i to usred okupiranog Beograda, nabacio dovoljno iskustva i koncentracije da napiše “Na Drini ćupriju” i “Travničku hroniku”. Ili, uzmimo Tomasa Mana za primer. Startovao je kao zaista mlad pisac i mislim da je “Budenbrokove” napisao kao dvadesetpetogodišnjak, a i “Smrt u Veneciji”, koju, koliko se sećam, mnogo voliš, i “Tonio Kreger” su njegova rana dela. Ali, već je imao punih pedeset kada je stvarao “Čarobni breg”, sa šezdeset “Josifa i njegovu braću”, a “Doktora Faustusa” je započeo sa sedamdeset. I on, i Andrić, kao i mnogo drugih pisaca, iskoristili su pravu šansu koju im je pružio dugi život da stvaraju bez nasilnog prekida. To, na žalost, nije bio slučaj sa jadnim Kišom. Za nas, koje je literatura ugrabila u svoje ruke, start je i te kako važan, ali finiš je, finiš moj Sašo, mnogo važniji.
Kao u nekoj strašno izjednačenoj trci na 100 ili 200 metara, kada foto-finiš rešava ko će biti šampion. Na snimku se usporavaju poslednji koraci trkača pred ciljem. Vidljivo je napinjanje bicepsa i gastroknemiusa, dah se skraćuje, postaje isprekidan, iako trkač guta vazduh. Kapi znoja kotrljaju se niz čelo, obraze, vrat trkača. Srcu, toj izvežbanoj pumpi, doturaju se nove količine goriva za brzu potrošnju i kvalitetni primerak La Metrijevog l’homme machine,”mehanizma koji šteluje sopstvenu elastičnost”, sa maksimalnom brzinom uleće u cilj.
Pobednik prolazi cilj, za njim, za samo desetinku sekunde kasnije – drugi. Na snimku, ova u stvarnosti neuočljiva razlika postaje vidljiva: lepo se vidi da je on za pola koraka, za jedno stupanje, ispred drugih, i da je trka njegova. I evo, gledamo kako se on, usporavajući brzinu posle desetak metara, približava tribinama i sa podignutim rukama otpozdravlja navijačima. Ponekad, posle trijumfa, telo popušta, kolena klecaju i pobednik, zajedno sa ostalim trkačima, poklekne ili seda na stazu, ispruženih nogu, i dalje mašući svojoj publici. Kamera nam omogućava da budemo svedoci njegovog najintimnijeg trenutka slavlja, kada su radost i muka od napora još uvek istovremeni.
Ali kamera ne prikazuje onog koji se sapleo, pao nasred putanje, a koji je pre trke važio za jednog od favorita. njegova tuga, njegova utučenost zbog izgubljene pobede ostaje izvan njenog (našeg) vidokruga, izvan njenog (našeg) interesa. On je već izuo patiku sa povređene noge, i hramljujući i poskakujući, kao ranjeni konj, odlazi do najbližeg izlaza sa stadiona. Pretpostavljamo kako je užasno razočaran, praznog srca, ali ko još za to mari? On već nije deo ekrana trke, Velikog sveta…
Nadica ga vodi prema jednoj skromnoj drvenoj kolibi na plaži, ostatku improvizovanog letnjeg šanka, koji je otkrila prethodnog dana. Ispred nje, jedna stolica bez naslona, ukopana u pesak. Jezero je prošarano mlazevima svetlosti sa ogromne, bronzane viseće sunčeve kugle.
– Lepo je ovo mesto – kaže ona – Znaš li, kada sam te tu ugledala, odjednom susrela, zbunila sam se! Toliko stvari se pokrenulo u meni…
– Kakvih stvari?
– Pa, uspomene, pa potom misli, šta je bilo, šta je prošlo… Bilo mi je, da ti pravo kažem, malo nezgodno da te gledam… Ali sada, sada mi je drugačije. Osećam se nekako spokojnije. A šta mi možemo da tu uradimo?
– I tako se sve trke završavaju…
– Trke? – pita ga rasejano, ne očekujući odgovor. Najbolje je, kaže sebi, da joj ne ispriča priču o foto-finišu.
Foto-finiš
Na književnoj koloniji u jezerskom letovalištu B., bogatoj simpozijumskim zadovoljstvima (puna trpeza + ležerni razgovori + šetnje po ekološki čistoj prirodi) ponovo sretnu jednu ženu, nazovimo je Nadica, književnicu koja već decenijama živi i radi u Parizu, gde su se družili u zimu 84-te. Ovo je, znači, bilo njihovo ponovno viđenje, iako su za vreme studija, ne znajući jedno za drugo, studirali na istom fakultetu, sa samo godinu dana razlike. Zamisli, minula je decenija i po, mada mi se čini da nije prošlo više od, kako ono pesnici kažu, jednog dodira leptirovih krila, podsjetila ga je na pariške dane. Raspričali su se o dogodovštinama i ljudima sa studija, koje su, nezavisno jedno od drugog, poznavali: ovaj je nabacio kilograme i postao ambasador u Grčkoj, onaj po neku sedu vlas u kosi i radi kao vlasnik mini marketa, a onu zgodnu ribu Gordanu, tako li se zvaše, sa još zgodnijim glasom, ponekad još slikaju za naslovne stranice po TV dodacima, dok je Branko napravio karijeru na Zapadu kao menadžer za automobile…
Prividno, razgovor je tekao uobičajeno, svako se prisećao nekog imena ili detalja iz nekadašnjeg studentskog života, iako prilično rasplinuto (možda zato što su sećanja bila indirektna, bez uzajamnog učešća). Pa ipak, i u takvim slučajevima, razgovor teče. Ali sada, barem s njegove strane, bilo je nečeg izveštačenog u prisilnom grču osmeha, koji i pored sveg truda nije uspevao da otrgne sa svog lica. Jedna preterana zalizana učtivost koju prepoznaje kod sebe u izvesnim situacijama kada glumi “pravilno” ponašanje, a istovremeno je svestan da je falš.
Te noći, kada se povukao u hotelsku sobu, nađe uzrok svom glupavom ponašanju. Nadica je nosila drugo lice od onog koje je očekivao! To nije više bila ona ista Nadica iz pariških dana. Ličila mu je na glumicu koja u filmu nosi masku starijeg lika. Prosto rečeno, ona je za proteklih petnaest godina vidljivo ostarila!
Bio je iznenađen i nekako posramljen – jer je video promene na njenom licu (telo joj je još uvek vitko). Da li se i ona oseća slično, gledajući proces starenja na njemu, na njegovom licu (i telu)?
Palo mu je na pamet da do njihovog sledećeg susreta mogu ponovo da prođu godine, možda i decenije. I tada? Da li će i onda primetiti nove ožiljke, nove izmene, nove tragove prolaznosti na njoj? Iako će možda sledećeg puta biti lakše; pretpostavljajući šta može da očekuje, pripremiće se za njen izmenjeni izgled. Ko to može znati? Čovek se susreće sa sopstvenim starenjem svakoga jutra u ogledalu, ali ga ne primećuje, upravo zato što je svakodnevno (osim ako nije bio budan ili pripit prethodne noći, pa i tada zna da će podočnjaci proći posle prvog dobrog sna). Ali susreti sa tuđim starenjima, naročito ako su između njih prošle godine, uvek su stresni, priznavali mi to ili ne. Pomišljamo, on je negde tu, u našem, naizgled bezbednom sećanju, kada! on se pojavljuje, smeši nam se, priča sa nama, a mi primećujemo, a takođe i on primećuje na nama – da vreme prolazi. To vreme, kao da nas je namerno razdvojilo i sada nas suočava jedno s drugim, jedno u drugom, jer se slika tog drugog, zamrznuta u nama, sada raspada, deli na dva različita lika (ako, pak imamo zajedničku fotografiju, još više je vidljivo da je život duži i složeniji od momenata skladiranih na fotografijama). I nasuprot tome, osećaju se neuhvatljive praznine, još uvek se da naslutiti poneka potajna istovetnost u karakterističnom gestu, pokretu ili govoru onog drugog, što samo još potencira distancu između nekada i sada.
Sutradan pokuca na njena vrata za doručak. Pozdraviše se uz pomalo zbunjene osmehe. Pozvala ga je da uđe, odmah je raskrilila spuštene zavese (pomisli, noć je Nadicu, kao i mene, održala dugo budnom). U sobu granu bljesak svetlosti, kao da se direktno reflektuje sa jezera, koje se ispruži pred njihovim očima u svoj svojoj dugovečnoj lepoti.
Već za doručkom, i potom, dok su se šetali po obali jezera, sve je bilo “normalnije”, mekše, i pogledi, i razgovor. Dok je sedela na jednoj improvizovanoj klupi na plaži, širokoj dasci prikovanoj za dva panja, Nadica ga podseti da je upravo u njenom pariškom stanu čuo glas Danila Kiša. Dok je čekao da se vrati (bila je nakratko izašla da kupi nešto u susednom marketu), zazvonio je telefon: – Alo? Nadice?… – posle kratke pauze, bas sa druge strane žice se udalji: – Allo? Est-ce ljue c’est la maison de Nadica? Promrmljao je nešto kao: – Oui, mais elle pas ici. Elle est allee acheter ljuelljue chose en supermarche.
– Elle va revenir bientot? – upita bas.
– Dans une demi-heure.
– Dites elle ljue Danilo la chercher, lju’elle m’appelle lorslju’elle reviendra. Merci, au revoir.
– To je bio Kiš – nasmejala se Nadica čim joj je rekao za telefonski poziv: – Šta se čudiš? Ta mi se znamo još od mog dolaska ovde u Pariz.
Odmah mu je telefonirala i veselo se šalila, šetajući trpezarijom dokle joj dosezala žica, držeći aparat u ruci.
– Da, Kiš. Kako se ne bi sećala? Ostao je mladić celog svog života, kao moj vršnjak. A tako brzo je otišao. Ubilo ga je pušenje. Zdravlje ti je kao bludnik. Ako ne paziš na njega, pobegne ti bez pardona (zašto je upotrebila muški rod “bludnik”, a ne uobičajeni “bludnica”? Da li je možda ona, u svom, zamene dugom i nepoznatom životu, nekad doživela neprijatno iskustvo sa muškarcem, koji ju je zbog druge žene ostavio bez reči?): – Umro je sa pedeset i četiri. Poslednje godine je proveo više u razgovorima i putovanjima nego u pisanju. Kao da je želeo da nadoknadi izgubljeno vreme. Pa neka mi onda neko kaže da nije važno koliko je dug piščev život. Andrić je posle pedesete, i to usred okupiranog Beograda, nabacio dovoljno iskustva i koncentracije da napiše “Na Drini ćupriju” i “Travničku hroniku”. Ili, uzmimo Tomasa Mana za primer. Startovao je kao zaista mlad pisac i mislim da je “Budenbrokove” napisao kao dvadesetpetogodišnjak, a i “Smrt u Veneciji”, koju, koliko se sećam, mnogo voliš, i “Tonio Kreger” su njegova rana dela. Ali, već je imao punih pedeset kada je stvarao “Čarobni breg”, sa šezdeset “Josifa i njegovu braću”, a “Doktora Faustusa” je započeo sa sedamdeset. I on, i Andrić, kao i mnogo drugih pisaca, iskoristili su pravu šansu koju im je pružio dugi život da stvaraju bez nasilnog prekida. To, na žalost, nije bio slučaj sa jadnim Kišom. Za nas, koje je literatura ugrabila u svoje ruke, start je i te kako važan, ali finiš je, finiš moj Sašo, mnogo važniji.
Kao u nekoj strašno izjednačenoj trci na 100 ili 200 metara, kada foto-finiš rešava ko će biti šampion. Na snimku se usporavaju poslednji koraci trkača pred ciljem. Vidljivo je napinjanje bicepsa i gastroknemiusa, dah se skraćuje, postaje isprekidan, iako trkač guta vazduh. Kapi znoja kotrljaju se niz čelo, obraze, vrat trkača. Srcu, toj izvežbanoj pumpi, doturaju se nove količine goriva za brzu potrošnju i kvalitetni primerak La Metrijevog l’homme machine,”mehanizma koji šteluje sopstvenu elastičnost”, sa maksimalnom brzinom uleće u cilj.
Pobednik prolazi cilj, za njim, za samo desetinku sekunde kasnije – drugi. Na snimku, ova u stvarnosti neuočljiva razlika postaje vidljiva: lepo se vidi da je on za pola koraka, za jedno stupanje, ispred drugih, i da je trka njegova. I evo, gledamo kako se on, usporavajući brzinu posle desetak metara, približava tribinama i sa podignutim rukama otpozdravlja navijačima. Ponekad, posle trijumfa, telo popušta, kolena klecaju i pobednik, zajedno sa ostalim trkačima, poklekne ili seda na stazu, ispruženih nogu, i dalje mašući svojoj publici. Kamera nam omogućava da budemo svedoci njegovog najintimnijeg trenutka slavlja, kada su radost i muka od napora još uvek istovremeni.
Ali kamera ne prikazuje onog koji se sapleo, pao nasred putanje, a koji je pre trke važio za jednog od favorita. njegova tuga, njegova utučenost zbog izgubljene pobede ostaje izvan njenog (našeg) vidokruga, izvan njenog (našeg) interesa. On je već izuo patiku sa povređene noge, i hramljujući i poskakujući, kao ranjeni konj, odlazi do najbližeg izlaza sa stadiona. Pretpostavljamo kako je užasno razočaran, praznog srca, ali ko još za to mari? On već nije deo ekrana trke, Velikog sveta…
Nadica ga vodi prema jednoj skromnoj drvenoj kolibi na plaži, ostatku improvizovanog letnjeg šanka, koji je otkrila prethodnog dana. Ispred nje, jedna stolica bez naslona, ukopana u pesak. Jezero je prošarano mlazevima svetlosti sa ogromne, bronzane viseće sunčeve kugle.
– Lepo je ovo mesto – kaže ona – Znaš li, kada sam te tu ugledala, odjednom susrela, zbunila sam se! Toliko stvari se pokrenulo u meni…
– Kakvih stvari?
– Pa, uspomene, pa potom misli, šta je bilo, šta je prošlo… Bilo mi je, da ti pravo kažem, malo nezgodno da te gledam… Ali sada, sada mi je drugačije. Osećam se nekako spokojnije. A šta mi možemo da tu uradimo?
– I tako se sve trke završavaju…
– Trke? – pita ga rasejano, ne očekujući odgovor. Najbolje je, kaže sebi, da joj ne ispriča priču o foto-finišu.