Ester zimi ide gologlava, u proletnjem mantilu. Sad, usred avgusta, na njoj su duge haljine. Uvek u mednim nijansama jantara i nešpole.
Ester uvek ide istom ulicom. Ova, strma, što povezuje glavne žile Ružinog brda, prava je minijatura četvrti, jer tu su i vile sa raskošnim kapijama i predvorjima, a odmah uz njih stoje novije kuće, ona siva trospratna zdanja, linija ravnih i svedenih, sa balkonima od zamagljenog stakla.
Ima ulica i svoje ime, ali Budimci kažu samo: Esterina. Ona ovuda prolazi svakog jutra, istim tempom. Kad dođe na vrh, stane, korakne brzo napred, pa se onom što gleda iz daljine čini da će pasti. Iskorači, pa blago raširi ruke kao što ptica razmahne pred let, onda se lako izvije i napravi brz okret.
Jasno je onom što gleda: Ester hoda, plovi, u ritmu koji je njen, mimo senki i kretnji Ružinog brda, a onaj okret što pravi na vrhu ulice, to je plesački pivot, kao što plovidba ima zaveslaj.
Sa Ružinog brda raskriljuje se grad. U visini se gube strani naglasci, stapaju se slike i zvuci. Nedeljom, miriše iz kuća trag paprike i cimeta, karanfilića, muskata. I ima puno ptica, pa onaj što ovde uplovi gleda u nebo kao u vatromet neznanog slavlja.
Za ulicu znamo da je Esterina. O njoj, da prolazi u svome ritmu, u isto vreme dana, a kad stigne na vrh, korakne načas pa se čini kao da će pasti, no to je samo okret, zaveslaj.
Ester ima lice sa pegama i jamice na obrazima. Ima spuštene desni, širok osmeh i oči koje menjaju boju. Nosi haljine prostrane kao krinolina, sa cvetnim šarama i spuštenim rukavima, pa prosijavaju ramena i ruke. Ali i kroj i šara, latice i grane, i tkanina sama, nije svila, već pre pliš ili tvid. Sve je mimo vremena i mode, mimo vrelog leta.
Na Ružinom brdu kažu: – Naša je četvrt koren i izdanak Budima. Ime nosi po ružičnjaku, zasadio ga je derviš, eno – pokazuju – temelji tekije još stoje.
Od tog se vidikovca sve ulice slivaju dole, ka reci, keju i mostovima. A Ester, ona tuda promiče kao kroz svoj vrt.
Videli smo danas: čovek farba stari moskvič izbledele boje kajsije, dodaje poslednji potez kistom. Ester prilazi, dodiruje prstom lepljivu površinu, prinosi prst i miriše, polako kao somelijer nijanse vina.
Biće otisak, ali ćuti stari majstor sa Ružinog brda. Ona odlazi i već primiče granu koja raste kroz ogradu, miriše cvet znatiželjno, kao devojčica. Onda, bez reči, pravi onaj svoj okret, u taktu nečujne muzike, pa joj jedna noga kreće bočno kao da se odmiče blago od partnera.
Tako, kad se gleda izdaleka: od lađe, ostane katarka, onda zastava i na kraju košara-osmatračnica, sitno gnezdo. Sad, iz daljine, nema više ni haljine ni cvetnog dezena, vidi se samo riđi pramen kose.
*
Ima takvih noći na Ružinom brdu. Večeri budu mlake i jasne, pa se dugo gleda sa visine, preko vode. Put prati tok Dunava, mostovi i bulevari vode dalje ka glavnim trgovima, noću liče na plamenove letnjih kresova. Grad, kao vatra, opija i mami. A priče traju, pa se i gledajući u živicu, goneta daleko i nepoznato.
Odavde, sa Ružinog brda, putuje misao u raznim pravcima. I svakog priča ka znanom ušću nosi. Barmen Matijaš, uvek o vinogradima i lejama, o lozi kojoj trebaju desetleća, o sortama što ih valja brati u zoru, druge u sumrak. Indijac Abišak, o tom kako nagnuće krošnje i kameni svod prave prirodan ram slici, te da je za portret važno svetlo, a najviše da taj, koga fotograf slika, gleda u ono što voli.
Taksista Adam, uvek o svojoj kući, i zemlji na kojoj raste i drvo i čokot i voćka. Onda o legendama o mađarskom rodu, o uralskim konjanicima koji su došli iz stepe u ravnicu pitomu i blagorodnu. Najposle, gleda u daljinu, širi nozdrve, miriše zrak: – Biće bablje leto.
Tako govore na Ružinom brdu: fotograf o slici i slikanju, barmen o vinu, pisac o priči što nastaje.
Pričanja su ovde prožeta uspomenama i planovima o putovanju, mada su ponajviše od dana današnjeg, što je počeo i traje. Pomene se na Ružinom brdu rat koji je blizu, jesen i zima dolazeće, zauzimaju se strane i tabori, pominju sudbine nevoljnika. Ali razgovor brzo padne na grad i letnje nebo:
– Šta bi ti, da te kao izaslanika, ambasadora svih nas, pošalju kod vanzemaljaca, šta bi poneo njima, kao dar sa ove, naše planete? Nešto važno i korisno, da predstavi ljudski rod… – pita barmen Matijaš.
Napravio je večeras špricer i sebi, odoka, ne mareći za razmeru, gleda mu mreškave mehure kao da je zvezdma osuto nebo. On je barmen, zagledan u posao, a evo, noćas, pita, počinje kao horovođa, onda ćuti pa sam odgovara, i sebi i drugom što sluša:
– Ja bih bez dvojbe poneo vino, čokot dobre loze od svake sorte, uz to i koju bocu sa plutanim čepom. U vinu je razgovor i sećanje, nema ti na ovome svetu ljudskije stvari.
Fotograf na to, da ništa ljudskom rodu nije blisko kao slike; u njima je, više no u pisanoj reči, pa i vinu koje barmen hvali, i sećanje i svako čulo ljudsko. One se, slike, talože u sećanju više no dijalozi i reči – evo, za mnogo godina, zaboraviće se razgovori i sve večeras kazano. Ostaće u sećanju pogled na grad, svetla nit nalik na mlečni put, kao što se pamti ožiljak na ljudskom licu.
– Muzika i igra, ples, možda bi to valjalo poneti s ovog sveta – govorim i sâm na Ružinom brdu.
Kamene stepenice se spuštaju do grada a uske ulice se još više sužavaju u visini. Jedna takva ulica nosi mističnu sliku žene. Jedan okret na vrhu, obeležava njenu sudbinu. Ester!
– Gle – Abišak pokazuje slike – oči joj menjaju boju. Uz to, teško joj je odrediti godine, nije ni stara ni mlada, mislim da, kako velimo u Indiji, plovi rekom srednjovečja.
*
Na Ružinom brdu priče nastaju od onog što oko vidi. Mada najviše iz priča i legendi koje se spajaju sa životom. Budimci govore o tekiji i prošlosti, o ružičnjaku koji se obnavlja mirisom nežnih latica.
Četvrt je sva od jave a opet puna snova. Ima u njoj onih što gaze tle čvrsto i postojano, zagledani u zanat i posao, ima i drugih što hodaju kao fakiri, blago se odižući od tla, gledaju poluotvorenih očiju kao da se uvek privikavaju na danje svetlo.
Dopire do uha tako i priča o Ester: da je bila balerina pozorišne trupe, a sad uči druge plesu. Vidim je na vrhu ulice, u cvetnoj haljini, raširila ruke kao da sa nevidljivim partnerom pleše glatki, klizni ples. Kad progovori, kazuje više o koracima i pokretima koji prate ritam i takt.
Govori i o kući. Ovoj, što ima visoke šipke a balkon joj liči na kapetanski most. Pominje radionicu svog dede, gde je pravljen nameštaj: – I to ne salonski, od teškog, punog drveta, već pleteni, od ratana. A ratan, znaš, to su osušene stabljike tropske palme.
Govori o foteljama sa rukonaslonima, o stočićima dobrim i za popodnevne čajanke i za nedeljni ručak, to je nameštaj lak, ratan je žilav i trajan.
Gledano izbliza, zgrada izgleda manja, vide se samo dva, posleratna, nadozidana svoda, ali ima, uvučen neznatno pa se slabije vidi, još jedan, viši sprat, pa i potkrovlje.
– Sve su to stanovi – kaže Ester – dodati na prve temelje kuće i na sprat koji je dobro baždaren rad majstora, postojan, čust. Pokazuje mi: kroz zavese se providi žuto svetlo lampe, neki veliki ram nalik na goblen, i kraljica peći. Tu, gde je sad njen stan, bila je dedina radionica.
Deda je, kaže, planirao dogradnju, doveo bi najbolje majstore, iz Pečuja, Segeda, čak i Beča, i ne bi u kući bilo ni mermera ni porcelana, već sve od dobrog stakla i drveta: ormari i kredenci što prate konture kuće, skrivaju joj neravnine i uglove.
Gradio bi deda u tim posleratnim godinama, i u njegovim koje još nisu bile prevelike za nemanje snova. A o tom zašto nije, Ester govori šturo, veli samo da su bila druga vremena, da je uzimano i davano, te da je i njen preostali stan dovoljan – dnevna je soba prostrana i ima mesta za plesne korake. Na kraju: – Sada su ovde drugi ljudi, neki drugi majstori.
– Nego – dodaje – znaj da svako može da pleše, mada se mnogima čini nemogućim. Neko je krutih pokreta, nesavitljiv u struku i ramenima, drugi su gipki, vešti. – Ali svako je, kaže, na Ružinom brdu, pred svadbu ili kakvo drugo slavlje, učio kod nje korake za ples. I vals koji je sav geometrija i tango koji je rezak, odsečan, pa i latino plesove sa puno veselih figura.
*
Praznično je veče i sve vri na Ružinom brdu i na trgu oko pijace Fenji, središtu četvrti. Gledaju Budimci omamljujuću obrednu vatru, koja sjakti iznad grada.
Ester kaže da svako može da igra, jer ples je čoveku svojstven, samo treba razgibati hrskavicu i krute zglobove. Ona govori malo, a plesači, zna se, imaju puno toga za reći, samo što je ovde, na Ružinom brdu, reč nekad tiha.
Ester, nauči me igri
*
Ester zimi ide gologlava, u proletnjem mantilu. Sad, usred avgusta, na njoj su duge haljine. Uvek u mednim nijansama jantara i nešpole.
Ester uvek ide istom ulicom. Ova, strma, što povezuje glavne žile Ružinog brda, prava je minijatura četvrti, jer tu su i vile sa raskošnim kapijama i predvorjima, a odmah uz njih stoje novije kuće, ona siva trospratna zdanja, linija ravnih i svedenih, sa balkonima od zamagljenog stakla.
Ima ulica i svoje ime, ali Budimci kažu samo: Esterina. Ona ovuda prolazi svakog jutra, istim tempom. Kad dođe na vrh, stane, korakne brzo napred, pa se onom što gleda iz daljine čini da će pasti. Iskorači, pa blago raširi ruke kao što ptica razmahne pred let, onda se lako izvije i napravi brz okret.
Jasno je onom što gleda: Ester hoda, plovi, u ritmu koji je njen, mimo senki i kretnji Ružinog brda, a onaj okret što pravi na vrhu ulice, to je plesački pivot, kao što plovidba ima zaveslaj.
Sa Ružinog brda raskriljuje se grad. U visini se gube strani naglasci, stapaju se slike i zvuci. Nedeljom, miriše iz kuća trag paprike i cimeta, karanfilića, muskata. I ima puno ptica, pa onaj što ovde uplovi gleda u nebo kao u vatromet neznanog slavlja.
Za ulicu znamo da je Esterina. O njoj, da prolazi u svome ritmu, u isto vreme dana, a kad stigne na vrh, korakne načas pa se čini kao da će pasti, no to je samo okret, zaveslaj.
Ester ima lice sa pegama i jamice na obrazima. Ima spuštene desni, širok osmeh i oči koje menjaju boju. Nosi haljine prostrane kao krinolina, sa cvetnim šarama i spuštenim rukavima, pa prosijavaju ramena i ruke. Ali i kroj i šara, latice i grane, i tkanina sama, nije svila, već pre pliš ili tvid. Sve je mimo vremena i mode, mimo vrelog leta.
Na Ružinom brdu kažu: – Naša je četvrt koren i izdanak Budima. Ime nosi po ružičnjaku, zasadio ga je derviš, eno – pokazuju – temelji tekije još stoje.
Od tog se vidikovca sve ulice slivaju dole, ka reci, keju i mostovima. A Ester, ona tuda promiče kao kroz svoj vrt.
Videli smo danas: čovek farba stari moskvič izbledele boje kajsije, dodaje poslednji potez kistom. Ester prilazi, dodiruje prstom lepljivu površinu, prinosi prst i miriše, polako kao somelijer nijanse vina.
Biće otisak, ali ćuti stari majstor sa Ružinog brda. Ona odlazi i već primiče granu koja raste kroz ogradu, miriše cvet znatiželjno, kao devojčica. Onda, bez reči, pravi onaj svoj okret, u taktu nečujne muzike, pa joj jedna noga kreće bočno kao da se odmiče blago od partnera.
Tako, kad se gleda izdaleka: od lađe, ostane katarka, onda zastava i na kraju košara-osmatračnica, sitno gnezdo. Sad, iz daljine, nema više ni haljine ni cvetnog dezena, vidi se samo riđi pramen kose.
*
Ima takvih noći na Ružinom brdu. Večeri budu mlake i jasne, pa se dugo gleda sa visine, preko vode. Put prati tok Dunava, mostovi i bulevari vode dalje ka glavnim trgovima, noću liče na plamenove letnjih kresova. Grad, kao vatra, opija i mami. A priče traju, pa se i gledajući u živicu, goneta daleko i nepoznato.
Odavde, sa Ružinog brda, putuje misao u raznim pravcima. I svakog priča ka znanom ušću nosi. Barmen Matijaš, uvek o vinogradima i lejama, o lozi kojoj trebaju desetleća, o sortama što ih valja brati u zoru, druge u sumrak. Indijac Abišak, o tom kako nagnuće krošnje i kameni svod prave prirodan ram slici, te da je za portret važno svetlo, a najviše da taj, koga fotograf slika, gleda u ono što voli.
Taksista Adam, uvek o svojoj kući, i zemlji na kojoj raste i drvo i čokot i voćka. Onda o legendama o mađarskom rodu, o uralskim konjanicima koji su došli iz stepe u ravnicu pitomu i blagorodnu. Najposle, gleda u daljinu, širi nozdrve, miriše zrak: – Biće bablje leto.
Tako govore na Ružinom brdu: fotograf o slici i slikanju, barmen o vinu, pisac o priči što nastaje.
Pričanja su ovde prožeta uspomenama i planovima o putovanju, mada su ponajviše od dana današnjeg, što je počeo i traje. Pomene se na Ružinom brdu rat koji je blizu, jesen i zima dolazeće, zauzimaju se strane i tabori, pominju sudbine nevoljnika. Ali razgovor brzo padne na grad i letnje nebo:
– Šta bi ti, da te kao izaslanika, ambasadora svih nas, pošalju kod vanzemaljaca, šta bi poneo njima, kao dar sa ove, naše planete? Nešto važno i korisno, da predstavi ljudski rod… – pita barmen Matijaš.
Napravio je večeras špricer i sebi, odoka, ne mareći za razmeru, gleda mu mreškave mehure kao da je zvezdma osuto nebo. On je barmen, zagledan u posao, a evo, noćas, pita, počinje kao horovođa, onda ćuti pa sam odgovara, i sebi i drugom što sluša:
– Ja bih bez dvojbe poneo vino, čokot dobre loze od svake sorte, uz to i koju bocu sa plutanim čepom. U vinu je razgovor i sećanje, nema ti na ovome svetu ljudskije stvari.
Fotograf na to, da ništa ljudskom rodu nije blisko kao slike; u njima je, više no u pisanoj reči, pa i vinu koje barmen hvali, i sećanje i svako čulo ljudsko. One se, slike, talože u sećanju više no dijalozi i reči – evo, za mnogo godina, zaboraviće se razgovori i sve večeras kazano. Ostaće u sećanju pogled na grad, svetla nit nalik na mlečni put, kao što se pamti ožiljak na ljudskom licu.
– Muzika i igra, ples, možda bi to valjalo poneti s ovog sveta – govorim i sâm na Ružinom brdu.
Kamene stepenice se spuštaju do grada a uske ulice se još više sužavaju u visini. Jedna takva ulica nosi mističnu sliku žene. Jedan okret na vrhu, obeležava njenu sudbinu. Ester!
– Gle – Abišak pokazuje slike – oči joj menjaju boju. Uz to, teško joj je odrediti godine, nije ni stara ni mlada, mislim da, kako velimo u Indiji, plovi rekom srednjovečja.
*
Na Ružinom brdu priče nastaju od onog što oko vidi. Mada najviše iz priča i legendi koje se spajaju sa životom. Budimci govore o tekiji i prošlosti, o ružičnjaku koji se obnavlja mirisom nežnih latica.
Četvrt je sva od jave a opet puna snova. Ima u njoj onih što gaze tle čvrsto i postojano, zagledani u zanat i posao, ima i drugih što hodaju kao fakiri, blago se odižući od tla, gledaju poluotvorenih očiju kao da se uvek privikavaju na danje svetlo.
Dopire do uha tako i priča o Ester: da je bila balerina pozorišne trupe, a sad uči druge plesu. Vidim je na vrhu ulice, u cvetnoj haljini, raširila ruke kao da sa nevidljivim partnerom pleše glatki, klizni ples. Kad progovori, kazuje više o koracima i pokretima koji prate ritam i takt.
Govori i o kući. Ovoj, što ima visoke šipke a balkon joj liči na kapetanski most. Pominje radionicu svog dede, gde je pravljen nameštaj: – I to ne salonski, od teškog, punog drveta, već pleteni, od ratana. A ratan, znaš, to su osušene stabljike tropske palme.
Govori o foteljama sa rukonaslonima, o stočićima dobrim i za popodnevne čajanke i za nedeljni ručak, to je nameštaj lak, ratan je žilav i trajan.
Gledano izbliza, zgrada izgleda manja, vide se samo dva, posleratna, nadozidana svoda, ali ima, uvučen neznatno pa se slabije vidi, još jedan, viši sprat, pa i potkrovlje.
– Sve su to stanovi – kaže Ester – dodati na prve temelje kuće i na sprat koji je dobro baždaren rad majstora, postojan, čust. Pokazuje mi: kroz zavese se providi žuto svetlo lampe, neki veliki ram nalik na goblen, i kraljica peći. Tu, gde je sad njen stan, bila je dedina radionica.
Deda je, kaže, planirao dogradnju, doveo bi najbolje majstore, iz Pečuja, Segeda, čak i Beča, i ne bi u kući bilo ni mermera ni porcelana, već sve od dobrog stakla i drveta: ormari i kredenci što prate konture kuće, skrivaju joj neravnine i uglove.
Gradio bi deda u tim posleratnim godinama, i u njegovim koje još nisu bile prevelike za nemanje snova. A o tom zašto nije, Ester govori šturo, veli samo da su bila druga vremena, da je uzimano i davano, te da je i njen preostali stan dovoljan – dnevna je soba prostrana i ima mesta za plesne korake. Na kraju: – Sada su ovde drugi ljudi, neki drugi majstori.
– Nego – dodaje – znaj da svako može da pleše, mada se mnogima čini nemogućim. Neko je krutih pokreta, nesavitljiv u struku i ramenima, drugi su gipki, vešti. – Ali svako je, kaže, na Ružinom brdu, pred svadbu ili kakvo drugo slavlje, učio kod nje korake za ples. I vals koji je sav geometrija i tango koji je rezak, odsečan, pa i latino plesove sa puno veselih figura.
*
Praznično je veče i sve vri na Ružinom brdu i na trgu oko pijace Fenji, središtu četvrti. Gledaju Budimci omamljujuću obrednu vatru, koja sjakti iznad grada.
Ester kaže da svako može da igra, jer ples je čoveku svojstven, samo treba razgibati hrskavicu i krute zglobove. Ona govori malo, a plesači, zna se, imaju puno toga za reći, samo što je ovde, na Ružinom brdu, reč nekad tiha.
Na Ružinom brdu svi vele: – Ester, nauči me igri.