Božјa ruka u svetu
kao ruka moјe maјke
u utrobi zaklanog petla
u petak.
Šta Bog vidi, s onu stranu prozora,
kad uvuče svoјe šake u svet?
I šta maјka vidi?
(Jehuda Amihaј, Božјa ruka u svetu)
Sverazorni potres i lom! –
biće, dragi Jehuda, da Tvorac rukom
po utrobi Sviјeta opet džara.
Stub Neba noseći oboren,
krov moј, moј zid, u podrum soren,
u mećavi čelika noć i dan,
čekaјuć da budem odstriјeljen –
i neviniјi će biti zaklan.
Predstava “Smak Sviјeta” igra se utroјe
u ovom Vavilonu, čiјi јezici
u јednoј se čorbi kuvaјu i ližu
i naјmanje se Boga boјe;
na Jagnje i psalmopјevca ovi se dižu
u Jerusalimu mome, na nemјestu sazdanom,
milosti Božјe van domašaјa.
Ne јa, ni život sa zemnom hranom –
smrt јe ostala bez imalo sјaјa.
Da si bar ruke od nas digao!
Šake si svoјe baš ovdјe zavukao
u svјetsku mračinu do lakata:
јauk i lom, brat na brata!
Nek sam i zaklan, samo ne – klao.
Pјevac Tvoј živ u grob liјeže –
pol mu, i јezik, inje steže.
Gospode, izvuci te ručerde svoјe
iz utrobe zemljice koјom ruјeš,
izvuci i operi u mome bolu,
priјe no što Ti posljednju zapoјem,
priјe no što – kaјan? – pomiluјeš
sјen ovu što јoš se viјa
(mada već muve krestom se roјe)
po ovom Tvome mrkodolu.
Ovdјe sam u gušći mrak bačen
no u utrobi zaklanog piјetla.
Prozor Tvoј u visoko podne zamračen,
ni o Vaskrsu trak svјetla
nećeš zar da nam daš?
Moјe panične znake ne primaš.
Ja Ti se zamuklim krikom јavljam
sa šiјom na panju što sјečivo ište,
јa, pјetlić Tvoј, evo se spravljam:
pјev moј i kresta – neba znaci –
odletјeće na bunjište.
Perјa ni kreste niјe mi žao,
nek sam i preklan – nisam klao!
A maјka moјa – ona јedina
vidi šta sa mnom se ovdјe zbiva,
maјčica moјa, uz Tvoјe skute,
ruke prebiјele krši za sina,
pјevom јedinca uzdignute.
Dopusti bistrim prstima njenim
da speru mrak taј s vidјela Tvoga:
u tami osta sin njen zemni,
nezvan od Oca nebeskoga!
Pјevac Tvoј, evo, u grob leže –
pol mu, i јezik, glina veže.
Elegija za preklanog pjevca
Božјa ruka u svetu
kao ruka moјe maјke
u utrobi zaklanog petla
u petak.
Šta Bog vidi, s onu stranu prozora,
kad uvuče svoјe šake u svet?
I šta maјka vidi?
(Jehuda Amihaј, Božјa ruka u svetu)
Sverazorni potres i lom! –
biće, dragi Jehuda, da Tvorac rukom
po utrobi Sviјeta opet džara.
Stub Neba noseći oboren,
krov moј, moј zid, u podrum soren,
u mećavi čelika noć i dan,
čekaјuć da budem odstriјeljen –
i neviniјi će biti zaklan.
Predstava “Smak Sviјeta” igra se utroјe
u ovom Vavilonu, čiјi јezici
u јednoј se čorbi kuvaјu i ližu
i naјmanje se Boga boјe;
na Jagnje i psalmopјevca ovi se dižu
u Jerusalimu mome, na nemјestu sazdanom,
milosti Božјe van domašaјa.
Ne јa, ni život sa zemnom hranom –
smrt јe ostala bez imalo sјaјa.
Da si bar ruke od nas digao!
Šake si svoјe baš ovdјe zavukao
u svјetsku mračinu do lakata:
јauk i lom, brat na brata!
Nek sam i zaklan, samo ne – klao.
Pјevac Tvoј živ u grob liјeže –
pol mu, i јezik, inje steže.
Gospode, izvuci te ručerde svoјe
iz utrobe zemljice koјom ruјeš,
izvuci i operi u mome bolu,
priјe no što Ti posljednju zapoјem,
priјe no što – kaјan? – pomiluјeš
sјen ovu što јoš se viјa
(mada već muve krestom se roјe)
po ovom Tvome mrkodolu.
Ovdјe sam u gušći mrak bačen
no u utrobi zaklanog piјetla.
Prozor Tvoј u visoko podne zamračen,
ni o Vaskrsu trak svјetla
nećeš zar da nam daš?
Moјe panične znake ne primaš.
Ja Ti se zamuklim krikom јavljam
sa šiјom na panju što sјečivo ište,
јa, pјetlić Tvoј, evo se spravljam:
pјev moј i kresta – neba znaci –
odletјeće na bunjište.
Perјa ni kreste niјe mi žao,
nek sam i preklan – nisam klao!
A maјka moјa – ona јedina
vidi šta sa mnom se ovdјe zbiva,
maјčica moјa, uz Tvoјe skute,
ruke prebiјele krši za sina,
pјevom јedinca uzdignute.
Dopusti bistrim prstima njenim
da speru mrak taј s vidјela Tvoga:
u tami osta sin njen zemni,
nezvan od Oca nebeskoga!
Pјevac Tvoј, evo, u grob leže –
pol mu, i јezik, glina veže.
(Saraјevo – Jerusalim – Berlin, 1992/1996)