U Parizu, u stanu Moriset Begić, supruge
mog pokojnog profesora Midhata Begića,
iskupili se Bosanci: oni što su pobjegli od klanice
u Sarajevu, i oni koji su, po pozivu, došli
na više ne pamtim kakvu konferenciju.
Učas se stvorilo fino raspoloženje, pjevale se
i sevdalinke koje je Moriset pratila na klaviru.
A Faruk, koji se iz Sarajeva ispalio devedeset
i druge, sjedi po strani, i podupro glavu rukama
kao da je puna olova, onoga što je Sarajlije
44 mjesca slalo pred lice božje.
A lice u Faruka – kao da se maločas shongrljao
niz basamake, pa mu ni jedna koščica nije
ostala na mjestu. “Ej, šta je, bolan, šta si se
zabrinuo?” dovikuju mu. “Kako možete?” – kaže
Faruk paćeničkim glasom. “Kako možete pjevati
dok Bosna krvari?” I nastao je popriličan muk. Onda se čuo ženski glas: “Ejebiga”. Jer ono
Što je Andrej Nikolaidis rekao o Crnoj Gori: “Tamo jedino žene imaju muda“,
Zakleo ih se da važi i za Bosanke.
Ejebiga
U Parizu, u stanu Moriset Begić, supruge
mog pokojnog profesora Midhata Begića,
iskupili se Bosanci: oni što su pobjegli od klanice
u Sarajevu, i oni koji su, po pozivu, došli
na više ne pamtim kakvu konferenciju.
Učas se stvorilo fino raspoloženje, pjevale se
i sevdalinke koje je Moriset pratila na klaviru.
A Faruk, koji se iz Sarajeva ispalio devedeset
i druge, sjedi po strani, i podupro glavu rukama
kao da je puna olova, onoga što je Sarajlije
44 mjesca slalo pred lice božje.
A lice u Faruka – kao da se maločas shongrljao
niz basamake, pa mu ni jedna koščica nije
ostala na mjestu. “Ej, šta je, bolan, šta si se
zabrinuo?” dovikuju mu. “Kako možete?” – kaže
Faruk paćeničkim glasom. “Kako možete pjevati
dok Bosna krvari?” I nastao je popriličan muk.
Onda se čuo ženski glas: “Ejebiga”. Jer ono
Što je Andrej Nikolaidis rekao o Crnoj Gori:
“Tamo jedino žene imaju muda“,
Zakleo ih se da važi i za Bosanke.