Džudžan*

U zimskoj je noći, po crnoj studeni
Poklao piliće poljarevoj ženi.
Golu sirotu, poljarevu Katu
Golema je ispunila strava,
Krv i perje u smrznutom blatu
Ostavio za sobom đava.
Svijet je čudan
Kad vlada džudžan

Kratko zatim došla je vijest
I u Radeljića je krvoločna obijest
Tiho, bez glasa sve tuke smakla.
Kriknuo Mate Radeljić od nevolje:
Čudovište iz samih dubina pakla
Ništa ne jede, on samo kolje.
Ostani budan
Jer dolazi džudžan.

U zadrugi u Tale svi znaju krivca
Koji je didu Zenzi ubio pivca,
A u Šantinice šest kunića sivih.
Stvorenje od mržnje i mraka
Između svijeta mrtvih i živih
Oprezno i hitro, lagana koraka,
Opak i mrgudan
Šulja se džudžan.

Nečista se sila, moja čeljadi,
Namjerila protiv živadi i peradi.
Kroz gustu je žicu tajanstveno biće,
Mimo katanca i krakuna vješto,
Došla uznemirit naše jadno žiće.
Nemojte se smijat, ima tu nešto.
Život je uzaludan.
Prokleti džudžan.

*

* Džudžan je u mome imotskom kraju i Hercegovini ime za životinju, vjerojatno lasicu. Grabežljivac koji noću pustoši kokošinjce i kunićnjake tako je hitar, gibak i neuhvatljiv da se u narodu ispredaju priče o njegovim navodnim natprirodnim moćima. Došao mi je u misli prije nekog vremena iznenada i bez osobitog povoda, i ime mi je zvučalo čudnovato, kao nešto što sam čuo u nekoj staroj pjesmi Roberta Johnsona ili Johna Lee Hookera. Moji zemljaci prestrašeni džudžanom činili su mi se kao crnci ustravljeni nekakvim voodoo demonom. Tako sam napisao ovaj blues.

Ante Tomić 14. 08. 2014.