(tekstualne varijacije uz crno-bele fotografije jazz muzičara Tatjane Rantaše)
* * *
Kada sam se zarazio fotografijom, moji su poludeli. Bio sam na drugoj godini elektrotehnike, vukao sam ispite i neprestano fotografisao.
U kupatilu sam napravio fotolaboratoriju, tamo, u mraku, razvijao sam i sušio crno-bele fotke. Počeli su da me pozivaju na izložbe – makedonske, jugoslovenske, pa međunarodne…
Kod kuće je nastala uzbuna: – Šta ti misliš da radiš sa sobom, hoćeš da budeš ugursuz, potrčko, da te ubacuju u svakakve papazjanije kako im dođe, kaži da li je to za jednog intelektualca?
Samo je moja baka ćutala. Kasnije, kada sam sav iznerviran otrčao u svoju sobu, ona je ušla i rekla mi, neverovatno smireno: – Ti sam treba da odlučiš, sine. Ti i niko drugi, ni otac, ni majka.
zamenite foto-aparat sa gitarom, i ovo je istinska džez priča.
* * *
Oseti svrab u prstima. Već četiri, ne, već pet dana, nije ni pipnuo instrument. Uznemiren, potraži ga. I ugleda ga, tako iščekujući, prosto je mamio na svirku.
Nije gledao publiku, ali osećao da je mnogobrojna, da ga očekuje. Vrlo dobro je poznavao tu atmosferu.
Trenutak starta. Kompozicije koju je znao napamet, ali koja još nije htela da mu se preda, i koju je svirao otuđeno i precizno kao mehanički stroj.
Ali već sa prvim tonovima oseti toplinu. Nije bilo mesta nespokoju. Zatvori oči. Izabra konja. Belog ždrebca sa crnom zvezdom. Prolazio je iz lakog trka u galop. Muzika je podrhtavala kroz kretanje njegovih elegantnih, izduženih mišića.
* * *
Gitarista improvizuje. Onako sporo, ležerno. Ostali iz benda prestaju sa svirkom. Slušaju, dok se improvizacija ne završi.
Na žicama gitare ostali su samo „mi“ i „sol“. Ubrzo su odleteli i oni…
* * *
Iz nove fontane ispred gradskog parka prsnu mlaz sveže boze. Ljudi kao ljudi, okupili se da vide čudo. Neki su čak popili nekoliko gutljaja.
Džezer, gledajući to kroz zid, još jednom pomisli da je ceo svet u kavezu (ima), ali ga to ne uznemiri.
Pored toga, u stanu se nalazio onaj deo njega koji mu je davao elan i u trenucima usamljenosti. The seeker on the way of sound. Neki su ga nazivali instrumentom, ali za džezera to je bio deo njegovog tela.
Molski akord A bio je očekivana perspektiva kada su džezer i instrument preskočili zid, ogradu balkona, gomilu ispred fontane sa bozom, grad itd…
Džezer posmatra kako se kroz pukotine među oblacima svetlost probija ka zemlji. Tamo dole on vidi sebe, u zagrljaju s instrumentom, u nekakvoj praznoj sobi. Što potom, kao kadar iz dobrog filma, nestaje iz vidokruga.
Džeztetika
(tekstualne varijacije uz crno-bele fotografije jazz muzičara Tatjane Rantaše)
* * *
Kada sam se zarazio fotografijom, moji su poludeli. Bio sam na drugoj godini elektrotehnike, vukao sam ispite i neprestano fotografisao.
U kupatilu sam napravio fotolaboratoriju, tamo, u mraku, razvijao sam i sušio crno-bele fotke. Počeli su da me pozivaju na izložbe – makedonske, jugoslovenske, pa međunarodne…
Kod kuće je nastala uzbuna: – Šta ti misliš da radiš sa sobom, hoćeš da budeš ugursuz, potrčko, da te ubacuju u svakakve papazjanije kako im dođe, kaži da li je to za jednog intelektualca?
Samo je moja baka ćutala. Kasnije, kada sam sav iznerviran otrčao u svoju sobu, ona je ušla i rekla mi, neverovatno smireno: – Ti sam treba da odlučiš, sine. Ti i niko drugi, ni otac, ni majka.
zamenite foto-aparat sa gitarom, i ovo je istinska džez priča.
* * *
Oseti svrab u prstima. Već četiri, ne, već pet dana, nije ni pipnuo instrument. Uznemiren, potraži ga. I ugleda ga, tako iščekujući, prosto je mamio na svirku.
Nije gledao publiku, ali osećao da je mnogobrojna, da ga očekuje. Vrlo dobro je poznavao tu atmosferu.
Trenutak starta. Kompozicije koju je znao napamet, ali koja još nije htela da mu se preda, i koju je svirao otuđeno i precizno kao mehanički stroj.
Ali već sa prvim tonovima oseti toplinu. Nije bilo mesta nespokoju. Zatvori oči. Izabra konja. Belog ždrebca sa crnom zvezdom. Prolazio je iz lakog trka u galop. Muzika je podrhtavala kroz kretanje njegovih elegantnih, izduženih mišića.
* * *
Gitarista improvizuje. Onako sporo, ležerno. Ostali iz benda prestaju sa svirkom. Slušaju, dok se improvizacija ne završi.
Na žicama gitare ostali su samo „mi“ i „sol“. Ubrzo su odleteli i oni…
* * *
Iz nove fontane ispred gradskog parka prsnu mlaz sveže boze. Ljudi kao ljudi, okupili se da vide čudo. Neki su čak popili nekoliko gutljaja.
Džezer, gledajući to kroz zid, još jednom pomisli da je ceo svet u kavezu (ima), ali ga to ne uznemiri.
Pored toga, u stanu se nalazio onaj deo njega koji mu je davao elan i u trenucima usamljenosti. The seeker on the way of sound. Neki su ga nazivali instrumentom, ali za džezera to je bio deo njegovog tela.
Molski akord A bio je očekivana perspektiva kada su džezer i instrument preskočili zid, ogradu balkona, gomilu ispred fontane sa bozom, grad itd…
Džezer posmatra kako se kroz pukotine među oblacima svetlost probija ka zemlji. Tamo dole on vidi sebe, u zagrljaju s instrumentom, u nekakvoj praznoj sobi. Što potom, kao kadar iz dobrog filma, nestaje iz vidokruga.