Svu noć je padala kiša. Mrzim kada pada. Kada ujutro dođemo u školsko dvorište, sve je puno blata, a oni me gurnu u veliku lokvu. Skroz se isprljam. Sve mi bude prljavo. I rugaju mi se. Stoje iznad mene dok sam u lokvi. Uvijek ih je više od deset. Bulje u mene. Plaze mi jezik. Jednom sam baki rekla da mrzim jezik. Ona se nasmijala. Na TV-u je voditeljica rekla da se veliki ljudi kada narastu ljube jezikom. I na vjenčanjima se ljube jezikom. Meni se jezik gadi. Nikada se neću ljubiti jezikom. Dok sam u lokvi, osjećam kako tonem u blatu. Nekad me toliko dugo drže u njoj i ne daju da se ustanem, a ruksak bude mokar i prljav. Čak mi se i bilježnice od te vode ispraljaju. Blata imam po rukama i nogama. Skidam ga i s trbuha. Kad dođemo u razred, ona mi namjerno upiše jedinicu jer sam prljava i neuredna. A došla sam čista. Oni su me uvalili u blato. Tako je uvijek kad je kiša. Nju je učiteljica zadužila da bude higijeničarka. Meni uvijek upiše jedinicu.
Najviše volim male odmore jer me tada ne tuku. Učiteljica obično ne ide iz učionice jer je mali odmor i onda mi i ne prilaze. Barem tih pet minuta. Sjedim u trećoj klupi desno do prozora. Uvijek gledam jednu baku na prozoru zgrade. Ponekad je sretnem i u crkvi na maloj misi u 9. Zamišljam da ona gleda u dvorište ima li njene unuke negdje i da sam ta unuka ja. Moja baka živi dalje od škole i nekad me je pratila. Pa smo se dogovorili kad sam narasla da više ne treba.
Veliki odmor ne volim. Tada budem već jako gladna. Kad krenem iz učionice u trgovinu, odmah mi na vratima podapnu nogu i padnem. Uvijek nosim marku i pol. Mogu kupiti sendvič i dvojni C. Uvijek teti kažem: salama, sir, majoneza, krastavci. Gurnu me još jedanput kad se želim dignuti. Nekad mi i otmu novce. Kad uđemo u trgovinu, idu za mnom i belje se. Govore “debela, debela“.
Moja mama radi u toj trgovini, ali je daleko i nikad ih ne čuje što mi govore. Baka kaže da mama radi “za frižiderom“. Oni odu do mame i ljubazno je pozdrave, a ona se nasmiješi. Svima se nasmiješi. Kad se sretnemo među tim rafama, on mi izbije dah. Udari me rukom u trbuh. Kad se vraćamo natrag u školu, uvijek se deru “debela, debela, najela se govana“.
Ona baka stoji na balkonu i govori “nemojte, djeco, nemojte“. Kad učiteljica pita tko je redar i ako sam ja, oni uglas kažu “debela“. Učiteljica se tada malo nasmije. Ne smije se kao moja mama nego malo bezobrazno. Nekad me pitaju koliko sarmi mogu pojesti. Je li sto ili tristo. Ne znaju da sam debela od slatkiša. Kad dođem kući, uvijek se nadam da sutra neće biti škole. To je najgore mjesto na kojem sam ikad bila.
Postoji li škola za roditelje?
Petkom poslijepodne Srbin me obično negdje vodi. Nekad idemo tetki Ani u Bučiće, tamo mi Josip pokazuje knjige, a Božo me uvijek zeza i zadirkuje. Tetka uvijek mora napraviti neko posebno jelo kad Srbin dolazi. Nekad kaže Srbinu da je muhanat na hrani, a on se nasmiješi i odmahne rukom. Poslije toga obično odemo u Travnik. Najviše volim kad se vozimo autom. Srbin ne ide tamo, kako baba kaže, na glavnu cestu nego kroz Dolac kod Lašve.
Tamo su bila Valerijina vrata, neka čudna vrata kojih više nema, ali kaže da se mama, kad je bila mala, tu igrala. Vidimo Lašvu s desne strane, sva je nekako uska, k’o moja olovka, i tvrda. Valjda zato što je zima. Srbin kaže da je Lašva malo veći potok, ali da to nikad ne smijem reći pred nekim tko nije iz Srednje Bosne. Sada je zima, kaže Srbin, i moraš imati pravu kapu da ti čuva glavu.
U Travniku mi kupi kapu i kaže da je njen naziv – francuska beretka. Moja je crvene boje, ide nekako na krivo, a na sredini je maleni štapić. Srbin kaže da je to središte kape i da je taj štapić kao središnja točka na kompasu. Kapa je, govori Srbin, kao Zemlja – najviše krivudava i najmanje ravna, ali vrlo velika i ponegdje napuhana. Kapa jest malo kao napuhana, Srbin kaže da su to ili planine ili otoci, a ako vjetar puše, kapica se malo uzdigne.
Nije mi baš jasno to tumačenje, ali dobro zvuči. Rekao mi je da, ako me budu u školi pitali kakva je moja kapa, kažem francuska beretka koja podsjeća na oblik planete Zemlje, i da, ako se budu smijali, i ja se nasmiješim i prestanem objašnjavati. Volim biti sa Srbinom, uvijek nešto naučim, dok smo se vozili kući, pričao mi je kako je on, kad je bio dijete, maštao da nosi takvu kapu, viđao je u novinama, ali je u Bosni nije bilo kupiti. Nije pokojna baba Perićka, kaže, imala nekad brašna, kamoli da kapu kupi.
Mislila sam da će u školi moja kapa biti simpatična i posebna, znam da nitko takvu nema. Sve curice nose one koje idu u vis s onim nekim čvorom na vrhu koji im izdužuje glavu. Moja je glava velika, to su mi prije rekli, ali mama kaže da nije glava nego da je to zbog moje kovrčave kose. Ipak, u školi, u ponedjeljak ujutro, odmah su me dočekali kod hrasta. Jakov mi je izbio dah. To je ono kad te udari jako u stomak i samo padneš. Naišli su ovi iz drugog razreda i još me više uvaljali u snijeg. Rugali su mi se. Svi su govorili da je kapa “balinska” i govorili mi “Alija, balija”. Naišla je učiteljica i rekla da me izvade iz snijega. Nije je bilo briga za kapu ni to što mi kažu da sam, taj neki, “Alija, balija”.
Kapu su mi oteli i šiljili olovke u nju. Učiteljica ih je zamolila da mi je vrate. Kada su to konačno učinili, bila je mokra jer su je u wc-u natopili vodom. Baka je, kad sam došla, kući, oprala na rukama i osušila uz šporet. Došao je Srbin i rekla sam da me zovu “Alija, balija”. Bilo mu je,nekako neugodno, kao da nije znao što to znači. On nije znao, a ni sam ni ja.
Malo je šutio i rekao da je neko vrijeme ne nosim kad idem u školu, nego samo kad idemo negdje.
Baka je bila jako ljuta, htjela je zvati učiteljicu. Nosi je svaki dan, u inat, rekla je baka. Srbin nije dao da je nosim, rekao je baki da nije dobro tjerati inat s takvim roditeljima.
Nije mi bilo jasno, pa rekla sam mu da mi se nisu odrasli rugali nego djeca. Srbin je, opet, malo zašutio i pitao me koja rijeka teče kroz Pariz.
Dvije priče
Najgore mjesto na kojem sam ikad bila
Svu noć je padala kiša. Mrzim kada pada. Kada ujutro dođemo u školsko dvorište, sve je puno blata, a oni me gurnu u veliku lokvu. Skroz se isprljam. Sve mi bude prljavo. I rugaju mi se. Stoje iznad mene dok sam u lokvi. Uvijek ih je više od deset. Bulje u mene. Plaze mi jezik. Jednom sam baki rekla da mrzim jezik. Ona se nasmijala. Na TV-u je voditeljica rekla da se veliki ljudi kada narastu ljube jezikom. I na vjenčanjima se ljube jezikom. Meni se jezik gadi. Nikada se neću ljubiti jezikom. Dok sam u lokvi, osjećam kako tonem u blatu. Nekad me toliko dugo drže u njoj i ne daju da se ustanem, a ruksak bude mokar i prljav. Čak mi se i bilježnice od te vode ispraljaju. Blata imam po rukama i nogama. Skidam ga i s trbuha. Kad dođemo u razred, ona mi namjerno upiše jedinicu jer sam prljava i neuredna. A došla sam čista. Oni su me uvalili u blato. Tako je uvijek kad je kiša. Nju je učiteljica zadužila da bude higijeničarka. Meni uvijek upiše jedinicu.
Najviše volim male odmore jer me tada ne tuku. Učiteljica obično ne ide iz učionice jer je mali odmor i onda mi i ne prilaze. Barem tih pet minuta. Sjedim u trećoj klupi desno do prozora. Uvijek gledam jednu baku na prozoru zgrade. Ponekad je sretnem i u crkvi na maloj misi u 9. Zamišljam da ona gleda u dvorište ima li njene unuke negdje i da sam ta unuka ja. Moja baka živi dalje od škole i nekad me je pratila. Pa smo se dogovorili kad sam narasla da više ne treba.
Veliki odmor ne volim. Tada budem već jako gladna. Kad krenem iz učionice u trgovinu, odmah mi na vratima podapnu nogu i padnem. Uvijek nosim marku i pol. Mogu kupiti sendvič i dvojni C. Uvijek teti kažem: salama, sir, majoneza, krastavci. Gurnu me još jedanput kad se želim dignuti. Nekad mi i otmu novce. Kad uđemo u trgovinu, idu za mnom i belje se. Govore “debela, debela“.
Moja mama radi u toj trgovini, ali je daleko i nikad ih ne čuje što mi govore. Baka kaže da mama radi “za frižiderom“. Oni odu do mame i ljubazno je pozdrave, a ona se nasmiješi. Svima se nasmiješi. Kad se sretnemo među tim rafama, on mi izbije dah. Udari me rukom u trbuh. Kad se vraćamo natrag u školu, uvijek se deru “debela, debela, najela se govana“.
Ona baka stoji na balkonu i govori “nemojte, djeco, nemojte“. Kad učiteljica pita tko je redar i ako sam ja, oni uglas kažu “debela“. Učiteljica se tada malo nasmije. Ne smije se kao moja mama nego malo bezobrazno. Nekad me pitaju koliko sarmi mogu pojesti. Je li sto ili tristo. Ne znaju da sam debela od slatkiša. Kad dođem kući, uvijek se nadam da sutra neće biti škole. To je najgore mjesto na kojem sam ikad bila.
Postoji li škola za roditelje?
Petkom poslijepodne Srbin me obično negdje vodi. Nekad idemo tetki Ani u Bučiće, tamo mi Josip pokazuje knjige, a Božo me uvijek zeza i zadirkuje. Tetka uvijek mora napraviti neko posebno jelo kad Srbin dolazi. Nekad kaže Srbinu da je muhanat na hrani, a on se nasmiješi i odmahne rukom. Poslije toga obično odemo u Travnik. Najviše volim kad se vozimo autom. Srbin ne ide tamo, kako baba kaže, na glavnu cestu nego kroz Dolac kod Lašve.
Tamo su bila Valerijina vrata, neka čudna vrata kojih više nema, ali kaže da se mama, kad je bila mala, tu igrala. Vidimo Lašvu s desne strane, sva je nekako uska, k’o moja olovka, i tvrda. Valjda zato što je zima. Srbin kaže da je Lašva malo veći potok, ali da to nikad ne smijem reći pred nekim tko nije iz Srednje Bosne. Sada je zima, kaže Srbin, i moraš imati pravu kapu da ti čuva glavu.
U Travniku mi kupi kapu i kaže da je njen naziv – francuska beretka. Moja je crvene boje, ide nekako na krivo, a na sredini je maleni štapić. Srbin kaže da je to središte kape i da je taj štapić kao središnja točka na kompasu. Kapa je, govori Srbin, kao Zemlja – najviše krivudava i najmanje ravna, ali vrlo velika i ponegdje napuhana. Kapa jest malo kao napuhana, Srbin kaže da su to ili planine ili otoci, a ako vjetar puše, kapica se malo uzdigne.
Nije mi baš jasno to tumačenje, ali dobro zvuči. Rekao mi je da, ako me budu u školi pitali kakva je moja kapa, kažem francuska beretka koja podsjeća na oblik planete Zemlje, i da, ako se budu smijali, i ja se nasmiješim i prestanem objašnjavati. Volim biti sa Srbinom, uvijek nešto naučim, dok smo se vozili kući, pričao mi je kako je on, kad je bio dijete, maštao da nosi takvu kapu, viđao je u novinama, ali je u Bosni nije bilo kupiti. Nije pokojna baba Perićka, kaže, imala nekad brašna, kamoli da kapu kupi.
Mislila sam da će u školi moja kapa biti simpatična i posebna, znam da nitko takvu nema. Sve curice nose one koje idu u vis s onim nekim čvorom na vrhu koji im izdužuje glavu. Moja je glava velika, to su mi prije rekli, ali mama kaže da nije glava nego da je to zbog moje kovrčave kose. Ipak, u školi, u ponedjeljak ujutro, odmah su me dočekali kod hrasta. Jakov mi je izbio dah. To je ono kad te udari jako u stomak i samo padneš. Naišli su ovi iz drugog razreda i još me više uvaljali u snijeg. Rugali su mi se. Svi su govorili da je kapa “balinska” i govorili mi “Alija, balija”. Naišla je učiteljica i rekla da me izvade iz snijega. Nije je bilo briga za kapu ni to što mi kažu da sam, taj neki, “Alija, balija”.
Kapu su mi oteli i šiljili olovke u nju. Učiteljica ih je zamolila da mi je vrate. Kada su to konačno učinili, bila je mokra jer su je u wc-u natopili vodom. Baka je, kad sam došla, kući, oprala na rukama i osušila uz šporet. Došao je Srbin i rekla sam da me zovu “Alija, balija”. Bilo mu je,nekako neugodno, kao da nije znao što to znači. On nije znao, a ni sam ni ja.
Malo je šutio i rekao da je neko vrijeme ne nosim kad idem u školu, nego samo kad idemo negdje.
Baka je bila jako ljuta, htjela je zvati učiteljicu. Nosi je svaki dan, u inat, rekla je baka. Srbin nije dao da je nosim, rekao je baki da nije dobro tjerati inat s takvim roditeljima.
Nije mi bilo jasno, pa rekla sam mu da mi se nisu odrasli rugali nego djeca. Srbin je, opet, malo zašutio i pitao me koja rijeka teče kroz Pariz.