1.
Ne popuštam, već i dalje gledam ka unutra: crvena se razlaže, razblažuje, i neke žene, blede, leže, ili su to njihove ležerne senke, a boja, za koju sam pomislio da guši, sada je pozadina jednog, u osnovi, spokojnog pejzaža. Ta crvenkasta, tačnije roze gama slike je od sunčevog daha, od opojnih isparenja sunčevog rađanja.
– A mene ne vidiš? – odjednom glas J. U cvetnoj, indijskoj košulji i farmerkama, jednom rukom poduprta o zid, natkriljuje me. – Tu sam… Njene rečenice sa tri tačke na kraju, ipak oble. U pauzi, reči se šire lepezasto.
– O čemu se govori u filmu? – O nekim fašistima u najlon čarapama… Ili, u epizodi kada se izgubila u tuđem gradu: – Tek sam naučila slova… Mima ima mamu… Nekoliko sati kasnije – njene farmerke i moja košulja, izgužvane, prebačene preko stolice, navlažena četkica za zube, u kupatilu isparava toplina tuša. Palim tranzistor – mala noćna muzika. Ali već je jutro. Glava joj klonula na moje grudi. Tamo, na glavnoj ulici, bruje prvi jutarnji gradski autobusi (od ostale buke odvaja ih tvrdoća početnog zvuka, zatim karakteristično truckanje), ovde, po plafonu, iz senki istrčava pauk, spuštajući se ka najbližem uglu, nadole, ponovo u senke. Samo pre dvadesetak dana, jedan sličan takav pauk pobegao je preko čaršava na mom hotelskom krevetu, na Hvaru. Kao i jutrašnji, i on je bio tu, dok se nemi brod, na velikim vodama, preko prozorskog stakla sakrio iza neprozirnosti zida. Brod se kretao kao pauk, zaštićen krhkim staklom, akustična je bila tišina.
Prisustvovao sam jutarnjem koncertu za ćutljivog pauka, za beli, nemi brod i za orkestar pritajenih duša. Zaboravljao sam na zveri sa sitnim, oštrim čeljustima i velikim želucima koje vrebaju iz tame podzemnih hodnika. Na slinave pretke sa pedigreom. Na političke dželate koji bi se po svaku cenu ubacili u zamišljeno Drvo istorije. Bio sam u roze kutiji, a pauk i brod su se sasvim uklopili u njen svet. Brodić koji se oglasio na prozorskom staklu nije bio ni u kakvoj vezi sa tamo, sa ogromnom metalnom konstrukcijom koja, brzinom od 60 kilometara na sat, plovi morem zvanim Jadransko.
On je tu, brod-igračka koja će se ponovo pojaviti onda kada se budem našao u istoj roze kutiji: u tatinom krilu, na brdu iznad grada, sa usnulom J. u ljubavnoj postelji, i ko bi znao još gde, po oazama posejanim kroz nepotkupljivo postojanje.
2.
Letos, u Ohridu, ležim na leđima u krevetu u spavaćoj i zurim u plafon. Vreme je da se soba okreči. Od prošlog farbanja prošlo je pet, možda i šest godina. Gore u uglu vidim jednu rupicu rascvetalih kraka. Brojim ih, osam. Liči mi na pauka, ali se ne mrda. Ispružen, u horizontali, pokušavam da raspoznam šta je: pukotina u zidu ili insekt? Kažem sebi, ovako ću ležati bar petnaest minuta, pa ako se to ne pomeri, sigurno nije živo, već pukotina, mali proizvod vremena. Izdržavam u ležećem položaju, vrebajući petnaesetak minuta… i ništa, ni makac.
Ustajem i sa strane, viši za metar i tridesetak santimetara, opet gledam nagore. Iz ovog položaja, prizor postaje trodimenzionalan. Sada je već više nego jasno da je gore, iznad moje glave, jedan velik, baš velik pauk.
Izgleda kao da i insekt shvata novu situaciju. Odjednom svih osam krakova počinju da se miču i životinja se sa nesumnjivom brzinom daje u beg. U mojoj grozničavoj reakciji – on ili ja? – grabim prvi predmet, jednu krpu i poskočivši, nastojim da ga tresnem. Ali, samo ga malko potkačim – protivnik je prebrz za mene. Pretrča plafon i već se spušta u sigurnost tame iza ormana. Pre nego što će mi nestati sa vidika, pogađam ga još jednom, ovog puta preciznije: sa otfikarenom nogom pada na pod, ali se dočeka na preostalim nogama, i ošamućen, ranjen, vuče se panično u pokušaju da šmugne među rebra na parketu. Ali, sad sam ja u prednosti, sa navučenom nalanom gazim njegovo veliko, ranjivo telo.
Izuvam nalanu: on prignječen, već mrtav, a pipci još trepere.
Salvetu, kojom sam obrisao nalanu, bacam u WC šolju. Puštam vodu.
Vraćam se u sobu, ali nekako više mi se ne leži.
Hajde na plažu, kažem u sebi gotovo ljutito, propustićeš kupanje.
S makedonskog preveo autor
Dve letnje priče sa paucima
1.
Ne popuštam, već i dalje gledam ka unutra: crvena se razlaže, razblažuje, i neke žene, blede, leže, ili su to njihove ležerne senke, a boja, za koju sam pomislio da guši, sada je pozadina jednog, u osnovi, spokojnog pejzaža. Ta crvenkasta, tačnije roze gama slike je od sunčevog daha, od opojnih isparenja sunčevog rađanja.
– A mene ne vidiš? – odjednom glas J. U cvetnoj, indijskoj košulji i farmerkama, jednom rukom poduprta o zid, natkriljuje me. – Tu sam… Njene rečenice sa tri tačke na kraju, ipak oble. U pauzi, reči se šire lepezasto.
– O čemu se govori u filmu? – O nekim fašistima u najlon čarapama… Ili, u epizodi kada se izgubila u tuđem gradu: – Tek sam naučila slova… Mima ima mamu… Nekoliko sati kasnije – njene farmerke i moja košulja, izgužvane, prebačene preko stolice, navlažena četkica za zube, u kupatilu isparava toplina tuša. Palim tranzistor – mala noćna muzika. Ali već je jutro. Glava joj klonula na moje grudi. Tamo, na glavnoj ulici, bruje prvi jutarnji gradski autobusi (od ostale buke odvaja ih tvrdoća početnog zvuka, zatim karakteristično truckanje), ovde, po plafonu, iz senki istrčava pauk, spuštajući se ka najbližem uglu, nadole, ponovo u senke. Samo pre dvadesetak dana, jedan sličan takav pauk pobegao je preko čaršava na mom hotelskom krevetu, na Hvaru. Kao i jutrašnji, i on je bio tu, dok se nemi brod, na velikim vodama, preko prozorskog stakla sakrio iza neprozirnosti zida. Brod se kretao kao pauk, zaštićen krhkim staklom, akustična je bila tišina.
Prisustvovao sam jutarnjem koncertu za ćutljivog pauka, za beli, nemi brod i za orkestar pritajenih duša. Zaboravljao sam na zveri sa sitnim, oštrim čeljustima i velikim želucima koje vrebaju iz tame podzemnih hodnika. Na slinave pretke sa pedigreom. Na političke dželate koji bi se po svaku cenu ubacili u zamišljeno Drvo istorije. Bio sam u roze kutiji, a pauk i brod su se sasvim uklopili u njen svet. Brodić koji se oglasio na prozorskom staklu nije bio ni u kakvoj vezi sa tamo, sa ogromnom metalnom konstrukcijom koja, brzinom od 60 kilometara na sat, plovi morem zvanim Jadransko.
On je tu, brod-igračka koja će se ponovo pojaviti onda kada se budem našao u istoj roze kutiji: u tatinom krilu, na brdu iznad grada, sa usnulom J. u ljubavnoj postelji, i ko bi znao još gde, po oazama posejanim kroz nepotkupljivo postojanje.
2.
Letos, u Ohridu, ležim na leđima u krevetu u spavaćoj i zurim u plafon. Vreme je da se soba okreči. Od prošlog farbanja prošlo je pet, možda i šest godina. Gore u uglu vidim jednu rupicu rascvetalih kraka. Brojim ih, osam. Liči mi na pauka, ali se ne mrda. Ispružen, u horizontali, pokušavam da raspoznam šta je: pukotina u zidu ili insekt? Kažem sebi, ovako ću ležati bar petnaest minuta, pa ako se to ne pomeri, sigurno nije živo, već pukotina, mali proizvod vremena. Izdržavam u ležećem položaju, vrebajući petnaesetak minuta… i ništa, ni makac.
Ustajem i sa strane, viši za metar i tridesetak santimetara, opet gledam nagore. Iz ovog položaja, prizor postaje trodimenzionalan. Sada je već više nego jasno da je gore, iznad moje glave, jedan velik, baš velik pauk.
Izgleda kao da i insekt shvata novu situaciju. Odjednom svih osam krakova počinju da se miču i životinja se sa nesumnjivom brzinom daje u beg. U mojoj grozničavoj reakciji – on ili ja? – grabim prvi predmet, jednu krpu i poskočivši, nastojim da ga tresnem. Ali, samo ga malko potkačim – protivnik je prebrz za mene. Pretrča plafon i već se spušta u sigurnost tame iza ormana. Pre nego što će mi nestati sa vidika, pogađam ga još jednom, ovog puta preciznije: sa otfikarenom nogom pada na pod, ali se dočeka na preostalim nogama, i ošamućen, ranjen, vuče se panično u pokušaju da šmugne među rebra na parketu. Ali, sad sam ja u prednosti, sa navučenom nalanom gazim njegovo veliko, ranjivo telo.
Izuvam nalanu: on prignječen, već mrtav, a pipci još trepere.
Salvetu, kojom sam obrisao nalanu, bacam u WC šolju. Puštam vodu.
Vraćam se u sobu, ali nekako više mi se ne leži.
Hajde na plažu, kažem u sebi gotovo ljutito, propustićeš kupanje.
S makedonskog preveo autor