Ako je neko zaslužio da se nađe na prvom mestu na mom blogu, to je bez ikakve dileme Dina Katan Bencion. Ili, kako reče guglov prevodioc – Dina Mala. Jer svih ovih naših preko tri decenije u Izraelu vezani su najviše upravo za nju. Slučaj je hteo da sada, kada je to bilo najvažnije, kada je nema, našao sam se u Novom Sadu bez kompjutera. Trebalo mi je vremena i vremena da pokušam da svu tu silinu osećanja unesem u blog.
Dinu smo upoznali već prvih dana boravka u Izraelu. Bilo je to u vreme kada smo se raspametili od sreće jer nam je na ulici dotrčao susedov veliki beli pas veselo mašući repom. Evo, neko nas u toj čudnoj zemlji poznaje i voli. Dina je bila naša komšinica u Kirijat Ono, a Ljiljin rođak ju je zamolio da nam se nađe pri ruci jer su nam pri ulasku u Izrael ukrali svih 13 kofera. Prvi susret je bio srdačan – umesto da kukamo i proklinjemo lopove, mi smo bili fascinirani da pričamo sa osobom koja nas je pre manje od mesec dana oduševila na beogradskoj televiziji u emisiji Danila Kiša o Golom otoku. Razgovori su se proširili i na Kišove knjige. Bio je to prijatan razgovor, sa jedne strane naučnika, istraživača, prevodioca, a sa druge strane prosečnih čitaoca.
Dina i Joži, njen suprug, kao dobre komšije su se trudili da nam uvek budu na pomoći. Često smo sa njima vikendom obilazili Izrael, posećivali izložbe, muzeje, razne manifestacuje. Dina nas je podučavala nešto više hebrejskog od onoga što učimo na ulpanu. Joži, vazduhoplovni inženjer, bio je poslednju godinu pred penziju na visokoj dužnosti u Ministarstvu saobraćaja. Sećam se da me je pred sam kraj rada vodio njegovim bogatim klijentima koji su preko njega dobijali dozvole za svoje skupe avione, sa molbom da, ako im se ukaže prilika, nađu mi neki odgovarajući posao. U šali sam tvrdio da je Jožiju više stalo da se ja dobro zaposlim, od mene samog.
Dina nas je redovno zvala na večeru kada su joj gosti bili Đorđe i Zlata Lebović. Đorđe je u tih desetak godina koliko je živeo u Izraelu nastavio da piše. Njegove drame Dina je bukvalno simultano prevodila, tako da je doživeo da bude uvršten među izraelske dramske pisce čijih je nekoliko drama izvođeno u nacionalnom teatru “Habima”.
Jednom prilikom, dok sam se sam šetao gradom, po našem lepom balkanskom običaju nenajavljen pokucao sam na vrata njihove kuće. Joži je bio sam. Upravo je sređivao album slika iza njegove nedavno pokojne majke. Od svih slika u albumu bila je samo jedna njemu potpuno nepoznata. Na slici je bila jedna mlada žena u naručju sa bebom. Ja sam se šokirao, bila je to slika moje supruge u maminom naručju. I tako smo ustanovili da su Ljilja i Joži familija. Ali ta novost nije imala uticaja na naše odnose.
U to vreme buknuo je rat u Bosni i Ljiljina porodica se neočekivano našla u Izraelu. Dina nas je dovela u svoju kuću, otvorila sve ormane i rekla da uzmemo sve što smatramo za potrebno. Odmah sam je pitao gde drži zlatninu, a koliko poznajem Dinu ona se ne bi ljutila i da sam mislio ozbiljno.
Dina mi je poklonila njen divni mali komjuter Mekintoš. Sa tim sam kompjuterom doživeo pravo osvećenje – još u prvoj polovini devedesetih dobio sam putem interneta poruku iz Novog Sada na ćirilici i od onda evo me još uvek tu.
Kada se nakon 8 meseci posle nas u Izrael uselila naša kćerka Renata, između nje i Dine nastao je poseban odnos. Renata je jednom prilikom napisala topao tekst posvećen njenom dedi Moricu, a Dina je to odmah prevela i objavila u glavnom izraelskom književnom časopisu. Sa druge strane, Dina je toliko uticala na Renatu da je ona iznenada odlučila da studira prevođenje. Morali smo da molimo da ona odvrati našu kćerku od tog toliko neisplativog posla. Koliko su se njih dve volele, govori i podatak da je Dina prisustvovala Renatinoj svadbi. Ne bi to ni bilo čudno da svadba nije bile hiljade i hiljade kilometara daleko, čak u Novom Sadu.
U to vreme Dina je već uveliko počela da se bavi prevođenjem jugoslovenske literature. U početku, nakon mrskog činovničkog posla, ona je počela da prevodi američke pisce. Nastavila bi i dalje tako da joj u ruke nisu došle neke knjige na srpskohrvatskom koje su je oduševile. Tako je upoznala jednu novu kulturu vrednu da se prenese izraelskoj publici. I kada se okrenem unazad, prvi prevođeni su bili zapravo srpski pisci – Danilo Kiš. Ivo Andrić, Milorad Pavić, Erih Koš, David Albahari, Vasko Popa, Judita Šalgo, Filip David, Gordana Kujić i drugi. Tek kasnije upoznala je i Miljenka Jergovića, Predraga Fincija, Dubravku Ugrešić i tako je postala prevodilac ne srpske već jugoslovenske književnosti.
Sećam se da sam je jednom prilikom pitao zašto gubi vreme prevodeći jednu za drugom knjige Gordane Kujić, kada je to objektivno slabija književnost od nekih drugih daleko kvalitetnijih pisaca, počevši od Meše Selimovića pa nadalje. Ona me je blago ukorila i objasnila da je Kujićka ženski pisac i da ja kao muškarac prirodno nemam dovoljno senzabiliteta za njene knjige.
Ponosni smo da smo joj poklonili prvu knjigu od Miljenka Jergovića i od onda se on našao među najdraže prevođenim piscima.
Dina nas je uvek obaveštavala šta radi i šta namerava da prevodi. Često me je zaduživala da, kada smo u Srbiji, pronađem joj neke specijalne knjige. Toliko sam se izveštio u tome da sam joj sa lakoćom pronašao istorijske knjige kao što su „Miševi i ljudi“ i „U potrazi za Mesijom“Eriha Koša, prve knjige Judite Šalgo i dr.
U poslednjih nekoliko godina kao da je intuitivno osećala da joj vreme ističe, pa je ubrzala sa radom. Gotovo svaki mesec prevodila je po neku novu knjigu, najčešće Jergovića i Fincija. Ali samo prevođenje bilo je za nju manji deo posla. Gotovo uvek, taj deo van prevodilačkog posla izgledao je ovako:
Dina je uvek potencijalnim izdavačima slala najinteresantnije izvode iz prevedenih knjiga. Po pravilu izdavače je zainteresovala ponuda, ali su počeli sa igrom, te interesovanje za tu kulturu je malo, te zna se da za književnost danas nema novaca, te imaju u vidu još knjiga iz bogatijih jezika… Morala je po pravilu da smanjuje svoje troškove, ponekad do besmisla. Nekada je prevodila i besplatno. Ali na kraju knjige su izlazile i predstavljale pravi hit za čitalačku publiku. Sećam se tako da sam nedavno u jednoj butik knjižari u Jerusalimu kupio knjigu „Semper idem“ Đorđa Lebovića. Prodavačica me je iznenađeno pitala da li sam pročitao tu knjigu. Rekao sam joj da me je podsetila na Ozovu knjigu „Priče o ljubavi i tamI“, a ona na moje čuđenje reče da je Lebovićeva knjiga mnogo bolja. I zato je važno naglasiti jednu izuzetno važnu stvar vezano za celokupno Dinino stvaralaštvo. Svega toga ne bi bilo da iza nje nije stajao njen moćni suprug koji je mogao da svo to ogromno stvaralaštvo isfinansira. Joži može da bude ponosan jer se zahvaljujući i njemu jedna velika kultura jugoslovenskih naroda našla u Izraelu rame uz rame sa najvećim kulturama sveta. A preko Izraela predstavila se i svetu. Tvrdio sam uvek da je Joži učinio više da se promoviše srpska literatura u inostranstvu od svega onoga što je Ministarstvo kulture Srbije odvojilo u tu svrhu.
Uostalom, Dina je od srpskog Pen kluba proglašena za najboljeg prevodioca, a istovremeno za to isto proglašena je i u Izraelu.
Kao anegdotu moram da spomenem da je jednom prilikom Dina dobila izuzetno isplativu ponudu da za biznismena Arie Livnija prevede celokupna dela Mirjane Marković. Livni je odlučio da se bavi biznisom u Srbiji, a najbolji način da se dodvori tadašnjem diktatoru Slobodanu Miloševiću ako mu štampa supruzina dela u Izraelu. Mi smo Dini objasnili o kome se radi tako da je i pored bitno povećane ponude odbila taj posao.
Dirljivo je pratiti njen odnos prema knjževnicima koje prevodi. Kao da su bili prava porodica. Njihova prepiska je uvek bila puna topline i uvažavanja. Imali smo tako priliku da pročitamo celu njenu korespodenciju sa Danilom Kišom u kojoj ju je Kiš iznosio najintimnija pitanja iz života, od udaraca koje je trpio sa svih strana, do uznemirenosti od bolesti koja je zapretila. Pre nekoliko godina obratila joj se supruga Kišova iz Francuske da joj pošalje njegova pisma koja namerava da objavi u posebnoj knjizi. Na dan njene smrti obišli smo sve gradske knjižare i pronašli knjigu izdavača Arhipelag pod naslovom „Iz prepiske“ u kojom su objavljena sva Dinina pisma. Nismo mogli da prihvatimo činjenicu da tu radosnu vest ne možemo da podelimo zajedno. Kada smo putovali u Novi Sad, slala je po nama Aleksandru Tišmi ili neke knjige ili dokumenta. Tišma je o njoj govorio sa toliko ljubavi i poštovanja kao da su rod rođeni. Sa Davidom Albaharijem, s kojim smo drugovali u mladosti, kako smo videli da nam je zajednički imenitelj Dina pričali smo samo o njoj. U jednoj šetnju u Knez Mihajlovoj sreli smo Filipa Davida. Predstavili smo se da smo njeni prijatelji, a on nas je s oduševljenjem zadržao u dužem razgovoru. Dina nam je u poslednjim godinama puno pričala o njenim duboko prijateljskim kontaktima s Miljenkom Jergovićem i Predragom Fincijem.
Ali govoriti o Dini samo kao prevodiocu apsolutno je nedovoljno. Ona je istovremeno plodni književni stvaralac poezije, proze, kao i stručnih knjiga. Moji izraelski prijatelji često su me podsećali na mnoge događaje koje su čitali u Dininim knjigama. Njene pesme su objavljivane kako na hebrejskom, tako i na srpskom. O njoj se u izraelskoj štampi uvek pisalo kao o poznatom stvaraocu.
Njena reč kao vrhunskog intelektualca imala je izuzetnu težinu. Dina se redovno sa svojim prilozima javljala kako u književnim časopisima, tako i u „Haarecu“, „Maarivu“, „Yediot ahronotu“. Pri tom, ona je bila intelektualka izrazito levičarske orijentacije. Iako je danas u Izraelu, uostalom i drugde, daleko lakše biti član mafije nego levičar, Dinine su se reči pažljivo slušale. Ona je uživala opšte poštovanje. Pogotovo što je kao levičarka imala puno razumevanje i zašto su desničari desničari, a Arapi Arapi.
Doktorirala je prevodilaštvo na Bar Ilan univerzitetu u Izraelu. Taj se univerzitet u toj oblasti smatra među tri najbolja u svetu. Njen doktorski rad bio je iz oblasti jugoslovenske književnosti, u čemu je ona bila sigurno jača od svojih mentora. Mene je posebno zainteresovala jer se jedan deo odnosio i na moju blisku prijateljicu iz ranog detinjstva Juditu Šalgo. Prisustvovali smo kao članovi porodica spektakularnoj manifestaciji proglašenja doktora. Novi doktori su bili u špaliru, u ljubičacim odorama sa onim doktoranskim kapama. Nakon koncerta i govora rektora i drugih zvaničnika prošetali su se do mesta za zvanična uručenja. Stvarno smo bili ponosni što prisustvujemo tom događaju.
Oprostićete mi na malu digresiju koja nema veze sa Dinom. Ubrzo nakon te manifestacije našli smo se u Londonu gde je naša ćerka upravo doktorirala. Ponosni roditelji jedva su čekali da se opet pronađu na jednoj tako važnoj manifestaciji. Međutim, Renata nam je objasnila da je besmisleno da idemo kada se tako i tako doktorska diploma šalje poštom. Tako da ni ona ni mi nismo ni otišli na proglašenje. Ja sam pomislio zašto poštom kada može da se obavest pošalje i SMS porukom. Kako civilizacija napreduje, verujem da će se sve svršiti sa: „Za doktorat pritisnite taster 1, za magistraturu pritisnite taster 2 itd“
Naša najveća privilegija je bila što smo bili prijatelji Bencionovih. Preko Dine pratili smo ovih tri decenije sve kulturne događaje u zemlji. Ona nam je objašnjavala ko je ko i šta je šta. Na nama pristupačan način znali smo o glavnim kulturnim pitanjima i osećali smo se kao da smo učesnici u njima. U mnogobrojnim manifestacijama posvećenim Dini predstavljani smo kao familija, a ona se trudila da lično budemo u kontaktu s najvažnijim prisutnim gostima. Sva ta velika imena za koja smo znali s televizije ili novina, obraćala su nam se kao prijateljima, na ravnoj nozi. Zahvaljujući Dini nismo živeli u stranoj zemlji.
Sa druge strane, ni oni nisu imali bližih prijatelja. Zajedno smo proputovali mnoge zemlje – bili smo u Istanbulu, Zagrebu, Opatiji, Subotici… Plovili smo pre nekoliko godina po grčkim ostrvima. Zajedno smo plovili i po Drini. Dinu smo nakon izlaska njenog prevoda „Na Drini ćuprija“ vodili u Višegrad. Objasnili smo joj da poznati vic: „Da li si Mujo čitao ‘Na Drini ćuprija’. Čuj čitao, more hodo.” sada treba prilagoditi na: “Da li si Dina ti prevela ‘Na Drini ćuprija’: ‘Čuj prevela…’ Pokušaću vremenom da u ovaj tekst ubacim Dininu sliku kraj mosta.
Ljilja je organizovala da se u našem stanu obeleži Jožijev 90. rođendan. Pozvali smo njihove najbolje prijatelje, a Ljilja je pripremila fantastičan ketering.
A ono što je lično nezaboravno – nakon jedne od mojih kanceroznih operacija u bolnici Ihilov, kada su me ugurali u moju sobu, tamo sam zatekao Dinu. Toliko se brinula da je morala da dođe.
Nekoliko nedelja pre tragedije vodili smo ih u naš zajednički restoran „Entebe“ u Or Jehudi. Dogovor je da se za neku nedelju nađemo na istom mestu. Dina nam se požalila da ima problem sa upaljenim palcem na nozi, ali smatrali smo da je to nevažno. Pogotovo što je ona bila puna snage. A od toga je sve počelo galopirajuće – na rutinskom vađenju krvi ustanovljeno je da su najgori procesi u toku. Iz laboratorije su joj poručili da odmah ide u urgentno odelenje u bolnici. Odmah su ustanovili da se radi o agresivnoj leukemiji.
Zatekli smo je u sobi za vreme hemioterapije. Ja sam je tešio da je ona sa kancerom na „ti“. Jer, otkako je znamo, njoj je to već treći slučaj. A svaki do tada je rešila elegantno, bez opterećenja porodice i prijatelja. Usput, rekao sam joj da će se sve dobro završiti i da će biti Bog Bogova, a ako ne, da ima dva izlaza. Itd. Od srca se smejala. Ali nije imala ni jednu optimističku misao.
Poslednji telefonski razgovor dan pred smrt imali smo iz Novog Sada. Molila je porodicu, prijatelje i lekare da učine da se sve što pre svrši. Nama je poručila da oni koji se vole nikada se ne rastaju.
Nisam sreo osobu koja je kao ona uvek mislila i činila samo dobro. A takva je ostala i posle smrti. Zaveštala je svoje telo nauci. Mnogi mladi naučnici i studenti medicine zahvaljujući njoj naučiće i posle nje mnoge stvari koje će pomoći čovečanstvu.
I evo nas sada bez Dine. Kako nastaviti dalje kada se osećamo kao siročići. Bez nje, mi smo bukvalno izbačeni iz svih kulturnih zbivanja. Kulturni život će se odvijati pored nas, a mi ga čak nećemo pratiti. Mnogi ljudi do kojih nam je stalo sada su nedostižni. Živećemo u stranoj zemlji koja nam se tako i tako svakim danom čini sve stranija. Šta da se radi? Ne preostaje nam ništa drugo nego da provodimo dan za danom pa dokle stignemo. Možda se može i pogledati koja turska serija. Kažu da ima i zanimljivih. A kada pričamo o prošlosti, reći ćemo da smo nekada bili jako, jako bogati. Imali smo Dinu.
Dina Katan Bencion
Ako je neko zaslužio da se nađe na prvom mestu na mom blogu, to je bez ikakve dileme Dina Katan Bencion. Ili, kako reče guglov prevodioc – Dina Mala. Jer svih ovih naših preko tri decenije u Izraelu vezani su najviše upravo za nju. Slučaj je hteo da sada, kada je to bilo najvažnije, kada je nema, našao sam se u Novom Sadu bez kompjutera. Trebalo mi je vremena i vremena da pokušam da svu tu silinu osećanja unesem u blog.
Dinu smo upoznali već prvih dana boravka u Izraelu. Bilo je to u vreme kada smo se raspametili od sreće jer nam je na ulici dotrčao susedov veliki beli pas veselo mašući repom. Evo, neko nas u toj čudnoj zemlji poznaje i voli. Dina je bila naša komšinica u Kirijat Ono, a Ljiljin rođak ju je zamolio da nam se nađe pri ruci jer su nam pri ulasku u Izrael ukrali svih 13 kofera. Prvi susret je bio srdačan – umesto da kukamo i proklinjemo lopove, mi smo bili fascinirani da pričamo sa osobom koja nas je pre manje od mesec dana oduševila na beogradskoj televiziji u emisiji Danila Kiša o Golom otoku. Razgovori su se proširili i na Kišove knjige. Bio je to prijatan razgovor, sa jedne strane naučnika, istraživača, prevodioca, a sa druge strane prosečnih čitaoca.
Dina i Joži, njen suprug, kao dobre komšije su se trudili da nam uvek budu na pomoći. Često smo sa njima vikendom obilazili Izrael, posećivali izložbe, muzeje, razne manifestacuje. Dina nas je podučavala nešto više hebrejskog od onoga što učimo na ulpanu. Joži, vazduhoplovni inženjer, bio je poslednju godinu pred penziju na visokoj dužnosti u Ministarstvu saobraćaja. Sećam se da me je pred sam kraj rada vodio njegovim bogatim klijentima koji su preko njega dobijali dozvole za svoje skupe avione, sa molbom da, ako im se ukaže prilika, nađu mi neki odgovarajući posao. U šali sam tvrdio da je Jožiju više stalo da se ja dobro zaposlim, od mene samog.
Dina nas je redovno zvala na večeru kada su joj gosti bili Đorđe i Zlata Lebović. Đorđe je u tih desetak godina koliko je živeo u Izraelu nastavio da piše. Njegove drame Dina je bukvalno simultano prevodila, tako da je doživeo da bude uvršten među izraelske dramske pisce čijih je nekoliko drama izvođeno u nacionalnom teatru “Habima”.
Jednom prilikom, dok sam se sam šetao gradom, po našem lepom balkanskom običaju nenajavljen pokucao sam na vrata njihove kuće. Joži je bio sam. Upravo je sređivao album slika iza njegove nedavno pokojne majke. Od svih slika u albumu bila je samo jedna njemu potpuno nepoznata. Na slici je bila jedna mlada žena u naručju sa bebom. Ja sam se šokirao, bila je to slika moje supruge u maminom naručju. I tako smo ustanovili da su Ljilja i Joži familija. Ali ta novost nije imala uticaja na naše odnose.
U to vreme buknuo je rat u Bosni i Ljiljina porodica se neočekivano našla u Izraelu. Dina nas je dovela u svoju kuću, otvorila sve ormane i rekla da uzmemo sve što smatramo za potrebno. Odmah sam je pitao gde drži zlatninu, a koliko poznajem Dinu ona se ne bi ljutila i da sam mislio ozbiljno.
Dina mi je poklonila njen divni mali komjuter Mekintoš. Sa tim sam kompjuterom doživeo pravo osvećenje – još u prvoj polovini devedesetih dobio sam putem interneta poruku iz Novog Sada na ćirilici i od onda evo me još uvek tu.
Kada se nakon 8 meseci posle nas u Izrael uselila naša kćerka Renata, između nje i Dine nastao je poseban odnos. Renata je jednom prilikom napisala topao tekst posvećen njenom dedi Moricu, a Dina je to odmah prevela i objavila u glavnom izraelskom književnom časopisu. Sa druge strane, Dina je toliko uticala na Renatu da je ona iznenada odlučila da studira prevođenje. Morali smo da molimo da ona odvrati našu kćerku od tog toliko neisplativog posla. Koliko su se njih dve volele, govori i podatak da je Dina prisustvovala Renatinoj svadbi. Ne bi to ni bilo čudno da svadba nije bile hiljade i hiljade kilometara daleko, čak u Novom Sadu.
U to vreme Dina je već uveliko počela da se bavi prevođenjem jugoslovenske literature. U početku, nakon mrskog činovničkog posla, ona je počela da prevodi američke pisce. Nastavila bi i dalje tako da joj u ruke nisu došle neke knjige na srpskohrvatskom koje su je oduševile. Tako je upoznala jednu novu kulturu vrednu da se prenese izraelskoj publici. I kada se okrenem unazad, prvi prevođeni su bili zapravo srpski pisci – Danilo Kiš. Ivo Andrić, Milorad Pavić, Erih Koš, David Albahari, Vasko Popa, Judita Šalgo, Filip David, Gordana Kujić i drugi. Tek kasnije upoznala je i Miljenka Jergovića, Predraga Fincija, Dubravku Ugrešić i tako je postala prevodilac ne srpske već jugoslovenske književnosti.
Sećam se da sam je jednom prilikom pitao zašto gubi vreme prevodeći jednu za drugom knjige Gordane Kujić, kada je to objektivno slabija književnost od nekih drugih daleko kvalitetnijih pisaca, počevši od Meše Selimovića pa nadalje. Ona me je blago ukorila i objasnila da je Kujićka ženski pisac i da ja kao muškarac prirodno nemam dovoljno senzabiliteta za njene knjige.
Ponosni smo da smo joj poklonili prvu knjigu od Miljenka Jergovića i od onda se on našao među najdraže prevođenim piscima.
Dina nas je uvek obaveštavala šta radi i šta namerava da prevodi. Često me je zaduživala da, kada smo u Srbiji, pronađem joj neke specijalne knjige. Toliko sam se izveštio u tome da sam joj sa lakoćom pronašao istorijske knjige kao što su „Miševi i ljudi“ i „U potrazi za Mesijom“Eriha Koša, prve knjige Judite Šalgo i dr.
U poslednjih nekoliko godina kao da je intuitivno osećala da joj vreme ističe, pa je ubrzala sa radom. Gotovo svaki mesec prevodila je po neku novu knjigu, najčešće Jergovića i Fincija. Ali samo prevođenje bilo je za nju manji deo posla. Gotovo uvek, taj deo van prevodilačkog posla izgledao je ovako:
Dina je uvek potencijalnim izdavačima slala najinteresantnije izvode iz prevedenih knjiga. Po pravilu izdavače je zainteresovala ponuda, ali su počeli sa igrom, te interesovanje za tu kulturu je malo, te zna se da za književnost danas nema novaca, te imaju u vidu još knjiga iz bogatijih jezika… Morala je po pravilu da smanjuje svoje troškove, ponekad do besmisla. Nekada je prevodila i besplatno. Ali na kraju knjige su izlazile i predstavljale pravi hit za čitalačku publiku. Sećam se tako da sam nedavno u jednoj butik knjižari u Jerusalimu kupio knjigu „Semper idem“ Đorđa Lebovića. Prodavačica me je iznenađeno pitala da li sam pročitao tu knjigu. Rekao sam joj da me je podsetila na Ozovu knjigu „Priče o ljubavi i tamI“, a ona na moje čuđenje reče da je Lebovićeva knjiga mnogo bolja. I zato je važno naglasiti jednu izuzetno važnu stvar vezano za celokupno Dinino stvaralaštvo. Svega toga ne bi bilo da iza nje nije stajao njen moćni suprug koji je mogao da svo to ogromno stvaralaštvo isfinansira. Joži može da bude ponosan jer se zahvaljujući i njemu jedna velika kultura jugoslovenskih naroda našla u Izraelu rame uz rame sa najvećim kulturama sveta. A preko Izraela predstavila se i svetu. Tvrdio sam uvek da je Joži učinio više da se promoviše srpska literatura u inostranstvu od svega onoga što je Ministarstvo kulture Srbije odvojilo u tu svrhu.
Uostalom, Dina je od srpskog Pen kluba proglašena za najboljeg prevodioca, a istovremeno za to isto proglašena je i u Izraelu.
Kao anegdotu moram da spomenem da je jednom prilikom Dina dobila izuzetno isplativu ponudu da za biznismena Arie Livnija prevede celokupna dela Mirjane Marković. Livni je odlučio da se bavi biznisom u Srbiji, a najbolji način da se dodvori tadašnjem diktatoru Slobodanu Miloševiću ako mu štampa supruzina dela u Izraelu. Mi smo Dini objasnili o kome se radi tako da je i pored bitno povećane ponude odbila taj posao.
Dirljivo je pratiti njen odnos prema knjževnicima koje prevodi. Kao da su bili prava porodica. Njihova prepiska je uvek bila puna topline i uvažavanja. Imali smo tako priliku da pročitamo celu njenu korespodenciju sa Danilom Kišom u kojoj ju je Kiš iznosio najintimnija pitanja iz života, od udaraca koje je trpio sa svih strana, do uznemirenosti od bolesti koja je zapretila. Pre nekoliko godina obratila joj se supruga Kišova iz Francuske da joj pošalje njegova pisma koja namerava da objavi u posebnoj knjizi. Na dan njene smrti obišli smo sve gradske knjižare i pronašli knjigu izdavača Arhipelag pod naslovom „Iz prepiske“ u kojom su objavljena sva Dinina pisma. Nismo mogli da prihvatimo činjenicu da tu radosnu vest ne možemo da podelimo zajedno. Kada smo putovali u Novi Sad, slala je po nama Aleksandru Tišmi ili neke knjige ili dokumenta. Tišma je o njoj govorio sa toliko ljubavi i poštovanja kao da su rod rođeni. Sa Davidom Albaharijem, s kojim smo drugovali u mladosti, kako smo videli da nam je zajednički imenitelj Dina pričali smo samo o njoj. U jednoj šetnju u Knez Mihajlovoj sreli smo Filipa Davida. Predstavili smo se da smo njeni prijatelji, a on nas je s oduševljenjem zadržao u dužem razgovoru. Dina nam je u poslednjim godinama puno pričala o njenim duboko prijateljskim kontaktima s Miljenkom Jergovićem i Predragom Fincijem.
Ali govoriti o Dini samo kao prevodiocu apsolutno je nedovoljno. Ona je istovremeno plodni književni stvaralac poezije, proze, kao i stručnih knjiga. Moji izraelski prijatelji često su me podsećali na mnoge događaje koje su čitali u Dininim knjigama. Njene pesme su objavljivane kako na hebrejskom, tako i na srpskom. O njoj se u izraelskoj štampi uvek pisalo kao o poznatom stvaraocu.
Njena reč kao vrhunskog intelektualca imala je izuzetnu težinu. Dina se redovno sa svojim prilozima javljala kako u književnim časopisima, tako i u „Haarecu“, „Maarivu“, „Yediot ahronotu“. Pri tom, ona je bila intelektualka izrazito levičarske orijentacije. Iako je danas u Izraelu, uostalom i drugde, daleko lakše biti član mafije nego levičar, Dinine su se reči pažljivo slušale. Ona je uživala opšte poštovanje. Pogotovo što je kao levičarka imala puno razumevanje i zašto su desničari desničari, a Arapi Arapi.
Doktorirala je prevodilaštvo na Bar Ilan univerzitetu u Izraelu. Taj se univerzitet u toj oblasti smatra među tri najbolja u svetu. Njen doktorski rad bio je iz oblasti jugoslovenske književnosti, u čemu je ona bila sigurno jača od svojih mentora. Mene je posebno zainteresovala jer se jedan deo odnosio i na moju blisku prijateljicu iz ranog detinjstva Juditu Šalgo. Prisustvovali smo kao članovi porodica spektakularnoj manifestaciji proglašenja doktora. Novi doktori su bili u špaliru, u ljubičacim odorama sa onim doktoranskim kapama. Nakon koncerta i govora rektora i drugih zvaničnika prošetali su se do mesta za zvanična uručenja. Stvarno smo bili ponosni što prisustvujemo tom događaju.
Oprostićete mi na malu digresiju koja nema veze sa Dinom. Ubrzo nakon te manifestacije našli smo se u Londonu gde je naša ćerka upravo doktorirala. Ponosni roditelji jedva su čekali da se opet pronađu na jednoj tako važnoj manifestaciji. Međutim, Renata nam je objasnila da je besmisleno da idemo kada se tako i tako doktorska diploma šalje poštom. Tako da ni ona ni mi nismo ni otišli na proglašenje. Ja sam pomislio zašto poštom kada može da se obavest pošalje i SMS porukom. Kako civilizacija napreduje, verujem da će se sve svršiti sa: „Za doktorat pritisnite taster 1, za magistraturu pritisnite taster 2 itd“
Naša najveća privilegija je bila što smo bili prijatelji Bencionovih. Preko Dine pratili smo ovih tri decenije sve kulturne događaje u zemlji. Ona nam je objašnjavala ko je ko i šta je šta. Na nama pristupačan način znali smo o glavnim kulturnim pitanjima i osećali smo se kao da smo učesnici u njima. U mnogobrojnim manifestacijama posvećenim Dini predstavljani smo kao familija, a ona se trudila da lično budemo u kontaktu s najvažnijim prisutnim gostima. Sva ta velika imena za koja smo znali s televizije ili novina, obraćala su nam se kao prijateljima, na ravnoj nozi. Zahvaljujući Dini nismo živeli u stranoj zemlji.
Sa druge strane, ni oni nisu imali bližih prijatelja. Zajedno smo proputovali mnoge zemlje – bili smo u Istanbulu, Zagrebu, Opatiji, Subotici… Plovili smo pre nekoliko godina po grčkim ostrvima. Zajedno smo plovili i po Drini. Dinu smo nakon izlaska njenog prevoda „Na Drini ćuprija“ vodili u Višegrad. Objasnili smo joj da poznati vic: „Da li si Mujo čitao ‘Na Drini ćuprija’. Čuj čitao, more hodo.” sada treba prilagoditi na: “Da li si Dina ti prevela ‘Na Drini ćuprija’: ‘Čuj prevela…’ Pokušaću vremenom da u ovaj tekst ubacim Dininu sliku kraj mosta.
Ljilja je organizovala da se u našem stanu obeleži Jožijev 90. rođendan. Pozvali smo njihove najbolje prijatelje, a Ljilja je pripremila fantastičan ketering.
A ono što je lično nezaboravno – nakon jedne od mojih kanceroznih operacija u bolnici Ihilov, kada su me ugurali u moju sobu, tamo sam zatekao Dinu. Toliko se brinula da je morala da dođe.
Nekoliko nedelja pre tragedije vodili smo ih u naš zajednički restoran „Entebe“ u Or Jehudi. Dogovor je da se za neku nedelju nađemo na istom mestu. Dina nam se požalila da ima problem sa upaljenim palcem na nozi, ali smatrali smo da je to nevažno. Pogotovo što je ona bila puna snage. A od toga je sve počelo galopirajuće – na rutinskom vađenju krvi ustanovljeno je da su najgori procesi u toku. Iz laboratorije su joj poručili da odmah ide u urgentno odelenje u bolnici. Odmah su ustanovili da se radi o agresivnoj leukemiji.
Zatekli smo je u sobi za vreme hemioterapije. Ja sam je tešio da je ona sa kancerom na „ti“. Jer, otkako je znamo, njoj je to već treći slučaj. A svaki do tada je rešila elegantno, bez opterećenja porodice i prijatelja. Usput, rekao sam joj da će se sve dobro završiti i da će biti Bog Bogova, a ako ne, da ima dva izlaza. Itd. Od srca se smejala. Ali nije imala ni jednu optimističku misao.
Poslednji telefonski razgovor dan pred smrt imali smo iz Novog Sada. Molila je porodicu, prijatelje i lekare da učine da se sve što pre svrši. Nama je poručila da oni koji se vole nikada se ne rastaju.
Nisam sreo osobu koja je kao ona uvek mislila i činila samo dobro. A takva je ostala i posle smrti. Zaveštala je svoje telo nauci. Mnogi mladi naučnici i studenti medicine zahvaljujući njoj naučiće i posle nje mnoge stvari koje će pomoći čovečanstvu.
I evo nas sada bez Dine. Kako nastaviti dalje kada se osećamo kao siročići. Bez nje, mi smo bukvalno izbačeni iz svih kulturnih zbivanja. Kulturni život će se odvijati pored nas, a mi ga čak nećemo pratiti. Mnogi ljudi do kojih nam je stalo sada su nedostižni. Živećemo u stranoj zemlji koja nam se tako i tako svakim danom čini sve stranija. Šta da se radi? Ne preostaje nam ništa drugo nego da provodimo dan za danom pa dokle stignemo. Možda se može i pogledati koja turska serija. Kažu da ima i zanimljivih. A kada pričamo o prošlosti, reći ćemo da smo nekada bili jako, jako bogati. Imali smo Dinu.