Jutros sam sanjao nešto vrlo onespokojavajuće: Vozim se mojim dvadesetogodišnjim crvenim puntom Bulevarom oslobođenja. Odjednom iz desne trake uleće crni kombi na kom sa strane belim kitnjastim slovima piše: Pogrebno preduzeće, Pantić & sinovi. Kombi me potiskuje savim u levu traku tako da sam prinuđen da se zaustavim da se ne bi sudarili. Šta ovo treba da znači? Inače poznajem čoveka, tog Pantića. U mladosti je svirao bas gitaru u jednom poznatom novotalasnom bendu. Zvali su ga Genije bas gitare. Trenutno je aktuelna dodela Ninove nagrade, ovde u Srbiji a i šire, prate ljudi to i dan-danas i u Hrvatskoj i u Bosni. Iako me čitava ta parada više uopšte ne interesuje, padaju mi neke gluposti na pamet. Činjenica je da je tu uglednu nagradu dobilo mnogo beznačajnih autora, mnogo bezvrednih romana. Inače, ovo je mišljenje i mnogih uglednih knj. kritičara, čak članova Ninovog žirija. Da ne bude zabune, odmah da kažem: Ja sam sam jedan od tih bledih likova, tj. moj lajt romančić Bernardijeva soba koji je ovenčan Ninovom nagradom za 2011. godinu. Ovo nije nikakva lažna skromnost, apsolutno sam ubeđen u to i svejedno mi je. Ipak, dobra strana tog privida književnog uspeha je da sam novcem od nagrade otvorio piljarnicu od koje ja i moja porodica nekako preživljavamo. Naravno, uvek se postavlja pitanje: Da li se nagrada dodeljuje piscu ili knjizi? Najčešće piscu, dakle liku, sam roman je manje bitan, bitna je empatija ili animozitet članova žirija. U mom slučaju je izgleda to presudilo. Poznat sam kao simpatičan čikica, svi me vole. Ako se, ne daj bože, kojim slučajem nađem u društvu nekih pisaca, ili još gore, knj. kritičara, odmah čujem ono: Di si, genije?! (čitaj: Gde si, jadniče?!) Pad kriterijuma posebno je primetan u poslednjih desetak godina. Da bi se sačuvao ugled nagrade, trebalo bi učiniti nešto. Na primer: trebalo bi ustanoviti oduzimanje nagrade pojedinim autorima. Svake godine, osim dodele, žiri treba i da oduzme nagradu nekima od prošlih dobitnika. Evo, mogli bi da počnu od mene. Žiri treba da proceni da li se u poslednjih deset godina neki nagrađeni roman “primio” ili nije. Takođe, da li je taj nagrađeni autor nestao sa književne scene, tj. nije objavio ništa u poslednjih pet godina, tako da ja, recimo, apsolutno ispunjavam uslove da mi se ta nagrada oduzme. Mojih knjiga nema u knjižarama a i nestao sam, jednostavno, nema me nigde, već dugi niz godina nisam objavio ništa. Imam važnija posla za tezgom. Bilo bi veoma korisno pročistiti spisak Ninovih dobitnika. Možda čak odmah početi sa desetak autora koji su dobili nagradu u 21. veku. Kada sam imao promociju povodom te nagrade, u proleće 2012. u mom rodnom mestu Staroj Pazovi, iz publike se javio za reč neki gimnazijski profesor književnosti, rekao je: Pa ovo je sramota, ovu nagradu su dobijali Krleža, Davičo, Crnjanski, a šta je sad ovo, ko je ovaj čovek? I bio je u pravu. Ninova nagrada je mnogo izgubila na značaju raspadom jugoslovenskog kulturnog, tj. književnog prostora. U šali sam jednom rekao: Da se nije raspala Jugoslavija, ja nikada ne bih dobio Ninovu nagradu. Cena mog zadovoljstva je bila opasno skupa. Da me je neko stavio pred izbor: Ninova nagrada ili opstanak Jugoslavije? Ohoho! Ipak, možda bi bio spas njenog ugleda, da postane regionalna nagrada, dakle, da opet pokriva Srbiju, Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu i Crnu Goru. Nije bitno kako se zove jezik na kom se pišu knjige, bitno je da nam za čitanje tih knjiga prevodilac nije potreban, makar bile bledunjave i nikakve, makar bile ovenčane i Ninovom nagradom.
Di si, genije?!
Jutros sam sanjao nešto vrlo onespokojavajuće: Vozim se mojim dvadesetogodišnjim crvenim puntom Bulevarom oslobođenja. Odjednom iz desne trake uleće crni kombi na kom sa strane belim kitnjastim slovima piše: Pogrebno preduzeće, Pantić & sinovi. Kombi me potiskuje savim u levu traku tako da sam prinuđen da se zaustavim da se ne bi sudarili. Šta ovo treba da znači? Inače poznajem čoveka, tog Pantića. U mladosti je svirao bas gitaru u jednom poznatom novotalasnom bendu. Zvali su ga Genije bas gitare. Trenutno je aktuelna dodela Ninove nagrade, ovde u Srbiji a i šire, prate ljudi to i dan-danas i u Hrvatskoj i u Bosni. Iako me čitava ta parada više uopšte ne interesuje, padaju mi neke gluposti na pamet. Činjenica je da je tu uglednu nagradu dobilo mnogo beznačajnih autora, mnogo bezvrednih romana. Inače, ovo je mišljenje i mnogih uglednih knj. kritičara, čak članova Ninovog žirija. Da ne bude zabune, odmah da kažem: Ja sam sam jedan od tih bledih likova, tj. moj lajt romančić Bernardijeva soba koji je ovenčan Ninovom nagradom za 2011. godinu. Ovo nije nikakva lažna skromnost, apsolutno sam ubeđen u to i svejedno mi je. Ipak, dobra strana tog privida književnog uspeha je da sam novcem od nagrade otvorio piljarnicu od koje ja i moja porodica nekako preživljavamo. Naravno, uvek se postavlja pitanje: Da li se nagrada dodeljuje piscu ili knjizi? Najčešće piscu, dakle liku, sam roman je manje bitan, bitna je empatija ili animozitet članova žirija. U mom slučaju je izgleda to presudilo. Poznat sam kao simpatičan čikica, svi me vole. Ako se, ne daj bože, kojim slučajem nađem u društvu nekih pisaca, ili još gore, knj. kritičara, odmah čujem ono: Di si, genije?! (čitaj: Gde si, jadniče?!) Pad kriterijuma posebno je primetan u poslednjih desetak godina. Da bi se sačuvao ugled nagrade, trebalo bi učiniti nešto. Na primer: trebalo bi ustanoviti oduzimanje nagrade pojedinim autorima. Svake godine, osim dodele, žiri treba i da oduzme nagradu nekima od prošlih dobitnika. Evo, mogli bi da počnu od mene. Žiri treba da proceni da li se u poslednjih deset godina neki nagrađeni roman “primio” ili nije. Takođe, da li je taj nagrađeni autor nestao sa književne scene, tj. nije objavio ništa u poslednjih pet godina, tako da ja, recimo, apsolutno ispunjavam uslove da mi se ta nagrada oduzme. Mojih knjiga nema u knjižarama a i nestao sam, jednostavno, nema me nigde, već dugi niz godina nisam objavio ništa. Imam važnija posla za tezgom. Bilo bi veoma korisno pročistiti spisak Ninovih dobitnika. Možda čak odmah početi sa desetak autora koji su dobili nagradu u 21. veku. Kada sam imao promociju povodom te nagrade, u proleće 2012. u mom rodnom mestu Staroj Pazovi, iz publike se javio za reč neki gimnazijski profesor književnosti, rekao je: Pa ovo je sramota, ovu nagradu su dobijali Krleža, Davičo, Crnjanski, a šta je sad ovo, ko je ovaj čovek? I bio je u pravu. Ninova nagrada je mnogo izgubila na značaju raspadom jugoslovenskog kulturnog, tj. književnog prostora. U šali sam jednom rekao: Da se nije raspala Jugoslavija, ja nikada ne bih dobio Ninovu nagradu. Cena mog zadovoljstva je bila opasno skupa. Da me je neko stavio pred izbor: Ninova nagrada ili opstanak Jugoslavije? Ohoho! Ipak, možda bi bio spas njenog ugleda, da postane regionalna nagrada, dakle, da opet pokriva Srbiju, Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu i Crnu Goru. Nije bitno kako se zove jezik na kom se pišu knjige, bitno je da nam za čitanje tih knjiga prevodilac nije potreban, makar bile bledunjave i nikakve, makar bile ovenčane i Ninovom nagradom.