Delfin

Sasvim se jasno sećam da sam u petoj ili šestoj
godini života hteo da “pošaljem srce”devojčici u
koju sam biozaljubljen. I tako, ugledah svoje srce,
usred slame, u jednojkošari za ostrige
!

(Flober u pismu Žorž Sandovoj)  

 

 

– Zar nije banalan ovaj glagol? – teatralno razmahuje rukama Horacijo Cvikalo. – Volim palačinke sa orasima! Volim da odspavam jednu partijicu popodne! Volim da vozim bicikl! Toliko česta, toliko neselektivna upotreba! Ali, čim ti ona nežno, sa uzbudljivom notom rapavosti, šapne “volim te“ – gotov si! Sto posto – padaš!

Počinje, ko zna koja po redu, verzija životne ljubavne ispovesti mog melodramatičnog prijatelja, koji nastavlja sa recitovanjem: – Leto nam je bilo klimaks! Tog leta… Leteli smo bez otpora! Jedino u tim trenucima, pod tim nebom… Kada bi znao kako…

Pomišljam na scenu iz neorealističkog filma, sa maleckim čistačem cipela. Vuče četku gore-dole, oko njega krv, pisak, rat!

Ali, svako ima pravo na stakleno zvono, pod kojim će sačuvati drhtave čežnje… Imam i ja svoje more – sa zidovima belim od soli, sa uzdasima vode i noći koji odvlače sva prošla i buduća napeta jutra prema dalekoj pučini, u nepovrat. Leto – taj strastveni opsenar, neodoljivi spletkar, pod čijim veštim prstima, mi nasmejane lutke, pretrčavamo vreme!

Puteljak se uzvisio od obale ka čempresovom šumarku i odatle, u zasićenom mirisu četinara, pratili smo svetiljke ribarskih čunova. Reči su nam zvučale veličanstveno, a i govorili smo o večnim temama: svemiru, nestanku, književnosti. Bilo je to naše sedmo leto u braku: ne razmišljajući suviše, odabrali smo L. zbog ostrovske povučenosti i povoljnog agencijskog aranžmana. Tek u avionu otkrili smo da smo iste, daleke 1960-te, oboje, kao deca, letovali baš tu, u L., I da je ona upravo tada naučila da pliva. – Sećaš se… – pitali smo se i dalje, na brodu, ploveći od Splita ka ostrvu. Penušavi trag koji je brod ostavljao za sobom, ravnomerno zujanje motora pomešano sa višejezičnom gužvom razgolićenih turista i brza dobacivanja nekoliko meštanki obučenih u tamne nošnje, podsticali su nas na živi, mreškavi dijalog, sve dok se pred nama nije ukazao L., sa uvučenim zalivom, skoro sa istom onom panoramom priželjkivanom iz naših dečijih uspomena. Bilo je pridodato samo nekolko hotelčića uraslih u šumu – smestili smo se u skromnu, ali čistu sobu u jednom od njih.

Bilo je kasno popodne, skoro sumrak. Potrčali smo ka moru i već nasmejani plivali, meko skupljajući i izdužujući zapostavljene ćelije naših tela. Pre letovanja, vukli smo se, otromboljeni, kao da na nogama imamo čizme; kada bi se lift pokvario, uspinjali smo se stepenicama teško dišući i pred upaljenim televizorom gutali ogromne količine keksa, da bi zatim iscrpljeni zaspali odmah, okrenuti jedno drugom leđima. A sada, ona je zagnjurila u more (spuštajući glavu nadole, odbacujući se nogama koje su se zabelesale nad površinom) i uvukla se u dubinu. U predahu, pre nego što izroni, uznemirenost vodenog prekrivača bi se sasvim utišala kao da iščekuje i stvarno, evo je kako se strelovito vraća kroz prozirni azur, sekući prividni mir između vode i vazduha i sklopljenih očiju, sa mokrom kosom prilepljenom unazad, podiže narošene trepavice.

– Lakomost ubija estetiku, mili moj – vrisnu, tako reći prilepljen do uva Horacijo i pijano me zagrli. – Kada žena oseti da ljubav zamire, obično je uhvati panika. Šta će biti sa mnom, ovako ostavljenom! Zar me više niko neće voleti?!

Bledo zurim u njegovo zajapureno, razvučeno lice, ali mu to ne smeta da produži tiradu. – Bila je tipični mazohista i nastojala je pošto poto da mi prenese svoje strahove.

– Ko to?

– Kako ko? Pa Žana, cello ti vreme pričam o njoj… Na primer, ta njena legenda o delfinu. Načula je da na stotinka metara od mesta postoji neka stara napuštena kuća, bolje reći ruševina, u kojoj je pre rata živeo poslednji potomak porodice moreplovaca. Živeo je sa svojim ocem, bledolikim, ćutljivim kapetanom. Majku, ostrovsku čarobnicu, naslućivao je iznutra, u kricima i krvarenju progonjene, smrtno ranjene životinje. Sudbina je neraskidivo povezala njegovo rađanje sa smrću majke i rastući, on je osećao kako se u njemu rasplamsava neka žestina, nasleđena od nepoznate žene koju nije stigao nazvati majkom…

Već zaintrigiran, posmatram kako prijatelj Horacijo naliva sebi novu čašu. Šta će li sada smisliti?

– Žena je načula da je bio tamnoput, sjajnih crnih očiju i sa čestim osmehom, koji je, i pored sve spontanosti, delovao divlje. Još kao detetu, otkrili su mu beleg-zvezdu, prst iznad pupka. Slepa vračara prorekla je da će mu se dogoditi nešto čudnovato, ali nije htela da odgovori u čemu će se to sastojati. Kada je otac počeo da insistira, odmah je napustila kuću…

– Odakle je Žana doznala toliko detalja?

Horacijo oprobanim gestom ležerno rukom ocrta dve-tri elipse u vazduhu i obrati mi se kao da sam u prvom redu partera: – To je već postal lokalna bajka. Meštani su na pijaci prodavali suvenire od drveta – delfina sa mladićem na leđima. Isti motiv, naslikan na školjkama, servisima za jelo, na pepeljarama i posteljini, napadao je nas sa svih strana novog, luksuznog hotela “Delfin”.

– Odakle sad delfin?

– Videćeš. To je kluč cele priče. Sin tek što je dočekao punoletstvo, a već je ostao siroče. Otac, bledoliki kapetan, potpuno se odrekavši plovidbe, nestao je neosetno, kao što je i živeo. Odjednom, mladić je bio opkoljen tišinom. Iako sa ocem skoro i da nije razgovarao, sada, u pustoj kući, zaključao je sve sobe, osim spavaće i trpezarije i po ceo dan izbijao, vraćajući se tek da prespava. Bez rodbine, bez prijatelja, jer je otac posle ženine smrti živeo usamljeno, posedovao je samo tišinu. Tada je počeo da sanja.

– Koga?

Horacijo, kao da je vanzemaljac, dodiruje me kažiprstom po čelu: – Nju. U prvom snu, javi mu se kao devojka sa očima srne, sa šapatom nalik letnjoj kiši, od koga je načuo samo “š” i “ž” spojene u mekom poluglasu koji ga je dozivao. Lebdeo je u nekom peščanom krajoliku, nimalo nalik na kamene bregove ostrva. Pesak je bio skoro crven od užarenosti, kao zasirena krv, pa je devojku koja mu se molećivo obraćala, osetio kao zarobljenicu u pustinji. Pošao je k njoj, ali se san prekinu. Posle tri noći, ponovo mu se javi u snu ista devojka, sada u blatu, prljava, slepljene kose. Plutala je po površini blata, nepomična, kao odbačena lutka, a on ju je posmatrao odozgo, očima ptice. Odjednom, ona podiže glavu i sa grčem, koji nije mogla da sakrije ni razlivena crna kaša blata, uzviknu njegovo ime. Očajnički poziv ga natera da se ustremi ka davljenici, ali čim je počeo da pada ka njoj, san se, kao i prošli put, iznenada završi. Posle dve noći, sanjao je grupu bezimenih ljudi sa tamnim, neprozirnim licima, okupljene oko kotlića sa čorbom. Najpre, pomisli da su to ribari koji se posle uspešnog ribolova goste, ali tada ugleda puške i redenike kako im se sjaje na grudima. Bio je jedna od njihovih ćutljivih, zgurenih senki koja je klizila zemljom kada pođoše u potragu za plenom. Odvojio se, odabrao zapadnu šumu, još u polumraku, samo dodirnutu bledim prstima zore. Kako je zalazio u sivi mrak, tako su mu se izoštravala čula za miris i sluh: isparenja mokraće noćnih grabljivica i krvi njihovih poslednjih žrtava, treptaj lista koji pada i zujanje nevidljivih insekata, nisu ga uspeli otrgnuti od glavnog traga, koji je pratio kao uvežbani hrt. Čim se primakao pećini, zaklonjenoj stoletnim, uzvišenim, duboko ukorenjim hrastovima i tiho repetirao pušku, oslušnu ispekidano disanje progonjenog. Namirisa njegov znoj i odmah, u snu, mladić je znao da je žrtva crnokosa devojka – srna. Probudio se usred noći, uznemireno disanje nastavi da mu odjekuje u ušima – sopstveno ili nečije drugo? Zavese pred poluotvorenim prozorom zatreperiše, učini mu se da jedna bleda senka prolazi kroz njih i spušta se u baštu. Skoči sa kreveta. Noć je pulsirala ritmom njegovog srca…

– Horacijo, stvarno si veštak za priče!

– Rođeni, moja uloga u svemu ovome je slična Platonovom rapsodu. Priča je magnet, čija nevidljiva snaga vezuje za sebe lanac prstenova – ja sam samo jedan od njih… Ali, da produžim: mladi čovek se u celom svom nespokoju seti vračare, slepe starice koja mu je nagovestila neobičnu sudbinu. Još uvek je bila živa – devedesetgodišnje, naborano biće koje ga je jedva primilo u svoju kolibu, gde se teturala između prljavih lonaca, izgladnelih mačaka i buđi. Odbila je da mu protumači znake iz snova: “Zar ne vidiš da se vučem po tamnoj ivici svetlosti” – žalila se. – “Nemoćni sam stvor, koračam po drvenom mostu, koji se već ruši izlokan vodom”. Ali mladić je bio potpuno van sebe i zgrabivši je za ramena, prodrma je i povika: Pričaj! – Horacijo skoči sa stolice, gurnu je veslajući kroz vazduh, pa pošto smo je zajednički digli, on ponovo sede i produži mirnijim glasom: – Zadihana, kao i ja sada, i uvređena, starica graknu: “Želiš da znaš? Onda čuj – majka ti je ona koja te opseda! Tvoja rođena mati!”. Mladić poblede: – “Molim?. “To što si čuo”  šištala je stara – “Tvoja majka, crna kraljica, ne može da prežali što te ne poseduje na javi, pa te zato namamljuje u snu, sve dok ne poludiš i otrčiš ka njoj, u podzemno carstvo”. Proboden ledenim mačem saznanja, mladić, oklevetan zlobnim pogledima meštana, ispijani se u zadimljenoj gradskoj mehani. Kasno noću, banu u kuću, zakrvavljenih očiju, i bljuvajući, strovali se na krevet. Džinovski ga ringišpil iščupa iz sobe i izbaci sred vetrovitog, senovitog predela, gde se povorka muškaraca u belim mantijama penjala uz ogoljeno brdo. Trojica čeonih, maskiranih lica – arlekin, kupidon i dželat, nosili su na plećima drvenu žensku statuu. “Pokornost… pokornost…”, mrmljali su u koloni, dok se migoljila ka jedinstvenom drvetu, na samom vrhu brda. Tamo, sa debelim konopcem, vezaše statuu za drvo. U desnici arlekina bljesnu zapaljena buktinja. Veselo izviknu “ajajaj” i baci buktinju na hrpu grana ispred drveta. Mladić se napne da potrči, ali kao da je bio prikovan, kao korenjem, za kamenitu zemlju; povika – niko ga je u gomili koja je oblikovala krug, ne ču. Odjednom, obraz mu zažari užasnuti vrisak devojke, koji se izvi nad pucketanjem suvog drveta i monotonim, fanatičnim mrmljanjem posmatrača. Zverska mu je šapa gnječila, drobila utrobu – tu Horacijo iskrivi lice u bolnu grimasu – sladunjav smrad izgorelog mesa, pljuvaške, znoja devojčinog lepila su se, razdirala mu bespomoćno, raspeto telo. Ona je bila statua, on – drvo! Iza poslednjih, zamagljenih oaza svesti, progutane u vreloj čeljusti ognjenog zmaja, mladić vide: crvena suza kliznu do iskeženog osmeha arlekina, i silno se zatrese lažna brada na bebinjem licu dželata, i kupidon, voštano sjajan u odsjaju plamenih jezika, izvadi strelu iz tobolca i nacilja ka njemu… Mrak je bio neproziran kao u noći poslednjeg suda… – Horacijo napravi značajnu pauzu, da bi ubrzano produžio: – Očajan, zgađen sebe, mladić se odvuče do mora. “Dokrajči ovo! Uništi se! Nestani!”, zapovedala mu je voda. Mehanički se svuče, razbacujući odeću iza sebe i zakorači u more…

– I?

– Nešto se promeškolji u plićaku. Ne obrativši pažnju, mladić produži da zalazi u dubinu. Tada, u vodi, dodirnu ga po stomaku nečije glatko, klizavo telo. Istovremeno, učini mu se da čuje svoj nadimak, kojim ga je u detinjstvu dozivao otac. Ali glas koji mu se sada obraćao nije bio očev, već ženski, ustreptao od brige. Osvrnu se: velika riba još jednom zaokruži oko njega, zatim, uz nežno talasanje, izroni nasmejana glava – delfina! Mladić ponovo začu svoje ime od milja. “Došla sam da te uzmem”, prošapta stvorenje, “ja sam devojka iz sna”. “Majko!”, izviknu mladić. “Popni mi se na leđa. Odvešću te tamo gde je čisto, gde je neuprljano, gde ćemo moći da se izmirimo”. Mladić zajaha delfina i obgrljeni, pohitaše plavom stazom srca, poskakujući kao nemirni, oslobođeni val. Veruj mi, mili moj, i sada sam u stanju da jasno osetim njihovu radost.

– Šta se posle desilo?

Horacijo se nakašlja, protegnu, čini se i zevnu, pa izbuljivši se, približi mi lice: – I mene je kopkalo. Ali prema priči, sve se završava obično. Posle nekoliko dana, kada su svi u gradiću bili ubeđeni da se mladić udavio, on se iznenada pojavi osvežen, lakonog i vedrog oka. Jedino mu je osmeh, i pored sve ljubaznosti, bio skriven, tajnovit, kao da se ne obraća svetu pred njim, već onim koji je upio unutra, u sebe… Otključao je odaje u kući i priredio veliku gozbu. Sa zagonetnim osmehom provlačio se kroz blutnjikave refrene i bludna podvriskivanja pijanih gostiju i ostavivši ih, spustio se do senovite, slane obale, sa pogledom prikovanim za tiho, utišano more, nad kojim je drhtavo isparavao Mesečev poljubac. Ujutro, kada su podnaduli meštani, klateći se, napuštali kućiu, mladić je još uvek bio okrenut vodama…

Horacijo Cvikalo, sredovečni artista, za koga je dilema biti il ne biti stalno iznova provokativna, bilo da se radi o Šekspirovom monologue na pozorišnoj premijeri ili o priči iz života koju reanimira za kafanskim stolom, zaključuje: – Šta kažeš, rođeni? Uzbudljivo? Mene podseća na šah. Sirotom kralju je ostavljena iluzija i dozvoljeno mu je, zajedno sa krunom, da se dostojanstveno tetura iz polja na polje. Za to vreme, kraljica, ženka, koja je odavno saznala sve finesse igre, još uvek ranjivo zavarava podanike kako joj je neophodna njihova zaštita. Pešaci su spremni da se žrtvuju, gradeći joj, korak po korak, poziciju za napad u koji odmah polaze pravolinijski topovi, dovoljno glupi, kao i hitri lovci dovoljno slabi, da je prate bez pogovora. Završni udarac prepušta sebi. Efektno I nemilosrdno. I ko, pitam te ja, ko joj može pomutiti račune? Jedino – konj! Nepredvidljiva životinja koja uskače tamo gde je niko, pa ni kraljica, ne očekuje.

– Misliš da je zato delfin…

– … bio jedini mogući spas. Upravo to. I najveća ljubav majke bila je bespomoćnap red kovitlacem erotske opčinjenosti u koju su tonuli sin i ona sama. Tek preobražena u delfinovo telo, mogla je da se izvuče iz incesta. U čistom telu čovekolike ribe pobedila je zlu magiju u sebi, u crnoj kraljici.

– A on?

– Ništa naročito. Ubrzo se preselio u glavni grad i uložio kapital u malu fabriku čokolade, bonbona i vafli. Posao mu je dobro iš[ao, oženio je devojku iz solidne građanske porodice i krepkog zdravlja dočekao osamdesetu. Dobro situiran, umro je u dubokoj starosti, neposredno pred rat.

– Priznajem – upečatljivo!… Samo nisam čuo odakle ti priča. U kom ste mestu letovali sa Žanom?

– Pa, rekao sam ti. U L.

– Bože! To je naš ostrvski gradić! A šta, Horacijo, ako je plaža u kojoj smo uživali u našem ponovnom otkrivanju upravo ona gde je mladić sreo čovekoliku ribu?

– Možda nisam baš najbolji glumac na onim prokletim daskama – mrmlja pijani baritone Horacijev – ali dobro znam, kao i nedostižni Servantes, da je život jedna velika predstava. Isti čovek može i da vlada, i da se zadovolji ulogom paćenika, ili pak da zaspi kao don Kihot, a da se sledećeg jutra probudi kao Sančo Pansa…

Ponovo sam u letnjoj jutarnjoj vodi mora, očišćenoj od otpadaka spoljašnjeg sveta. Vidim vretenasto telo žene, tako primamljivo, tako svoje, kako klizi niz dubinu, u kristalni prostor metamorfoza. Moja žena? Majka? Delfin?

-… i svako se hrabri da je izbor njegov, ali ja, Horacijo Cvikalo, kažem ti rođeni, uloga je već odavno napisana… i već su je mnogi odigrali pre tebe… i odigraće je posle tebe… svi ćemo se nekad vratiti u budućnost!

 

S makedonskog preveo autor

Aleksandar Prokopiev 19. 06. 2016.