Postoji samo jedno proleće od postanja sveta. Ono u kom prvi put postanemo svesni mirisa zemlje koja se raskravljuje pod našim nogama iznova hraneći korenje. Ta svest je sasvim organska; ona čini da sebe na trenutak vidimo u perspektivi pomaljajućeg lista i napojenog korena – kao deo života koji se obnavlja.
I zato postoji za svakog od nas samo jedno isto, ponavljajuće proleće od postanja sveta. Kod mene, konkretno – jedna žičana ograda, uz koju se penje ladolež; pa onda visibabe i šafrani uz reku. Svako proleće me vrati uz tu žičanu ogradu kroz koju gledam smanjena, dok malom rukom posežem za cvetom ladoleža.
Svako nas proleće umanji do prave mere postojanja – one u kojoj smo dovoljno mali da čujemo u punoći zuj bumbara iznad trava, intenzivno, kao prvi zuj bumbara od postanja sveta.
Proleće od vaskrsenja pravi svakodnevnu činjenicu života; treba to znati primiti sa zahvalnošću jer je sasvim, sasvim nezasluženo.
Danas razumem da je od iznimne važnosti u detinjstvu rasti iz Zemlje – biti intiman sa Zemljom. Upijati izbliza travku i insekta, posmatrati guštera i muvu, mirisati isparenja nakon junske kiše i udisati opori dah šumskog truljenja. Popeti se na drvo, dozvoliti mu da nam njegove grane ogule laktove, ostaviti krv na kori debla – to znači jedan mogući dodir sa Bogom.
Jer Bog je neizostavno sadržan u poruci koju pokušavamo da odgonetnemo – poruci koja se zove hrast, koja se zove ladolež, pčela ili mačka. Stoga je od iznimne važnosti rasti okružen tim Božjim porukama, postajati jedno sa hrastom, ladoležom, pčelom i mačkom. Postajati jedno sa Zemljom, upoznavati je – dodirom, uhom, nosom i jezikom.
Tako smo mi rasli, i, globalno uzev – pripadamo poslednjim generacijama koje su tako rasle, ako izuzmemo onaj deo čovečanstva koji živi sa druge strane Digitalnog jaza. Sa bubamarom na ruci, sa lisicom na obodu šume, sa šafranima i jagorčevinom, sa korenjem iznad potoka, sa ljuljaškom okačenom o stari orah, sa gorkim mirisom orahovog lista koji se do nozdrva podigne kad ga protrljaš, sa žutokljunim kosom koji prhne iz žbuna, sa mačkom koja spava u naručju i veličanstvenom pitomošću krave, sa pečurkom koja se jede polusirova, ugrejana da pusti sok.
Svaki odlazak u prirodu za mene je stoga povratak u detinjstvo – u miris rečnog truljenja, u odbačene rogove jelenka pored šumske staze, u Zemlju, u Zemlju. U mati Zemlju. Svaki je odlazak u prirodu stoga – za mene susret sa mojim mrtvima.
Moje su babe i djedovi sa Zemljom živeli u potpunom jedinstvu. To je jedinstvo bilo sastavljeno od borbe i zahvalnosti, od rvanja i ljubavi, od prebacivanja i nežnosti, kako to obično biva u svim odnosima istinske bliskosti. Za mene su moje babe bile neodvojive od dvorišne trešnje ili krave – sve im se to pokoravalo i svemu tome su se one pokoravale. Taj odnos međusobnog služenja, taj krug života koji se iznova i iznova zatvarao – bio je u odnosu na našu današnju egzistenciju istinitiji i tajanstveniji – priznavao je život kao tajnu i čoveka kao onog koji kuca na neotvoriva vrata tajne. Jer sve je tu osluškivalo jedno drugo – baba je osluškivala trešnju i kravu, trešnja i krava su osluškivale korak i disanje žene koja njima pokušava da gospodari.
Oba moja djeda poznavala su svako stablo u svojim hrastovim šumama – kao da je svaki hrast u njima čeljade. Bili su gospodari života i smrti, za dugih šetnji bi prilazili, zagledali drvo pažljivo, dodirnuli ga tražeći oproštaj onda kad bi ga odredili za seču. A potom su bili i sluge. Šuma ih je gušila svojom strašnom vlagom, valjalo je ići sa kraja na kraj u seču, rvući se sa duhovima nestalog drveća. I tako u krug, svake godine do smrti i progona.
Bila je to uzajamnost u svom najčistijem obliku, međusobna zavisnost, neprekinuti krug služenja. Svemu smo tome svedočili pre svega nekoliko decenija, a kao da se događalo stotinama godina ranije – i u jednoj važnoj ravni taj je subjektivni osećaj vremena u ovom slučaju verodostojniji od onog objektivnog. Jer kad čovek istupi iz tog zaštitničkog kruga počinje ubrzanje, prestaje obnova, svaki hod postaje hod prema smrti i nestajanju. Istupanje iz kruga ukida iskustvo vaskrsenja.
Kad odlazim u prirodu ja idem tamo da se sa svima njima sretnem, jer ih nema na ulicama grada, a zavičaj u kom su živeli ranjava isuviše da bismo se tamo susretali bez užasnih posledica. Zato odlazim u prirodu i tamo se srećemo – ja sa ove strane, oni sa one, jedno sa hrastom i pčelom. Između nas je zid, neshvatljiv u svojim razmerama, zid koji brižljivo podiže, ciglu po ciglu, naraštaj kome i sama pripadam, samo jedan u nizu mnogih.
Svi smo mi deca antropocene. Došli smo do one tačke u kojoj smo najvažnija geološka i geobiološka sila na Zemlji. Za nas koji smo rasli blizu Zemlje, upoznati sa životom korenja i buba, promene su u poslednjih četrdeset godina u svemu dramatične. Svedočimo ogromnom osiromašenju – na naše oči nestaje biodiverzitet koji pamtimo iz detinjstva. Nestaje bilje sa livada i iz šuma. Da bi preživeo jelenak – potrebno mu je trulo hrašće u kom njegova ličinka živi nekoliko godina. Mi ne možemo priuštiti trule hrastove i stoga jelenak mora nestati. A jelenak je poruka – jedna poruka koju smo izbrisali pre no što smo je rastumačili.
Došli smo dovde – do ove apokaliptične tačke u našoj egzistenciji – bez da smo išta zapravo shvatili. A poruka se kruni na naše oči – nestaju čitave vrste, Zemlja se pred nama zatvara, Bog postaje sve ćutljiviji. Briše se raskoš detalja tvorevine, koju danas, ili možda i oduvek – jedino želimo da upotrebimo. Kidamo živo telo živoga Boga, zasipamo ga otrovima i prezirom – ne želimo sa tim da komuniciramo. Samo da upotrebimo. To je fundamentalni hibris naše globalne civilizacije – naša tragička krivica na kraju koje nas čeka kopanje sopstvenih očiju koje su odbijale da vide.
Samo generaciju pre – čovek koji je u rođenoj šumi stavljao ruku na stablo koje će poseći, žena koja je birala kokoš koju će zaklati –osluškivali su stablo i kokoš, bili su zahvalni za žrtvu koju podnosi stablo i kokoš. Danas smo tragično odvojeni od stabla i kokoši – nemamo priliku da se, pred džinovskim frižiderima u lokalnom supermarketu, poklonimo pred masovno ubijenim pticama koje beslovesno koristimo kao hranu. Hvala ti što daješ život da bih ja živeo – hvala ti, Bože, što kidaš od sopstvenog mesa zato da bih ja jeo, da bi moja deca jela – tog organskog osećanja nema u deci Antropocene. Deca Antropocene su beslovesni konzumenti.
Čak su i putovanja dece Antropocene tek beslovesna konzumacija geografije, a prirodna čovekova glad za pripovedanjem kod dece Antropocene postaje beslovesna konzumacija sadržaja pokretnih slika bez značenja, bez tajne koju bi trebalo odgonetnuti, bez materijala za tumačenje. Jer ono što se događa sa prirodom širi se neočekivano na celokupnu kulturu u uznemirujućoj povezanosti koju ranije jednostavno nismo uočavali.
Sa nestankom biodiverziteta polako se na naše oči kruni kulturni diverzitet. Svet se utapa u velikom okeanu istosti. Sve ono što ne bude moglo da se komodifikuje – pretvori u robu – nestaće, nemojmo se zavaravati. Sve čovekove potrebe biće naposletku zadovoljene na jedan isti način. Udavićemo se u okeanu ponavljanja.
Živimo u dobu primenjene matematike – jedan je odgovor na postavljeni zadatak, nema ih milion. Čovek, na primer, ima potrebu da se prerušava, potrebu za karnevalom u kom se nakratko iskoračuje iz sopstvenog identiteta i postaje neko drugi. Kako će kultura Antropocene odgovoriti na tu potrebu? Ostaće samo oni karnevali koji se mogu komodifikovati i naplatiti turistima. Onog trenutka kad se to dogodi – ti događaji postaju sopstvena ljuštura, lišena unutrašnjeg sadržaja, koji mora biti izgrađen od iskustva mnogih generacija.
A potom, za sve druge – postojaće samo jedan isti karnevalski događaj, Noć veštica. Svi obredi i običaji moraju naposletku biti svedeni na poželjnu konfekciju – Noć veštica je takva konfekcija, jednako kao Božić sa Deda Mrazom iz reklame za Koka–kolu. Ta Noć veštica i taj Božić, potpuno ispražnjeni od bilo kakvih značenja, kopije odavno nepostojećih sadržaja, simulakrumi – biće obeležavani u Japanu jednako kao u Severnoj Americi ili Rumuniji.
Tragično smo se izdvojili iz prirode, sledi izdvajanje iz pojedinačnih tradicija. Sve ono što teoretičari zavera zamišljaju na jedan mnogo holivudskiji način događa se spontano – sa nestankom životinja i biljaka nestaje i diverzitet naših adeta – svi naši obredi i običaji svode se na ekonomičnu brojku na kojoj se može zaraditi. Moramo prodati ukrase za jelku jednako kao svetleće đavolske rošćiće.Proizvodnja je masovna, moraju takvi biti i obredi i običaji kapitalizma: dani zaljubljenih završavaju se u noćima veštica.
Hoćemo li dovesti dotle da čovekovu potrebu za religijom zadovoljimo nekom novom jedinstvenom duhovnom praksom, nakon što dovoljno mnogo puta ponovimo horor pripovest o tome kako religije zavađaju ljude? Kao da ih drugi sistemi ideja i verovanja ne zavađaju i kao da previđamo da se i ratovi vode zato da bi Moloh trgovao oružjem, ni zbog čega drugog. Isti Moloh trguje drvnom građom, mesom, naftom, sredstvima za higijenu, ukrasima za jelku i svetlećim roščičima. Sve dok se proizvodi masovno – u redu je. Ako Molohova ekonomija naloži – bićemo tolerantni, klanjaćemo se jednom kumiru, konzumacija ne sme stati.
Zašto ne bismo živeli u istim boravištima, konglomeracijama progresističkog urbanizma – ionako nam govore da će nas biti previše. Nije li Gropijus pre čitav vek zborio: „Mudro ograničenje raznolikosti na samo nekoliko tipova standardnih zgrada poboljšava njihov kvalitet i smanjuje njihove troškove proizvodnje.“ Smanjimo oko sebe broj oblika – nosimo istu nošnju, gledajmo iste sadržaje, izgledajmo istovetno. Naposletku – dovoljno smo do ovog sadašnjeg civilizacijskog trenutka stvorili da veštačka inteligencija može do besvesti kombinovati od te građe ograničene uvide.
Nismo shvatili – mi, deca Antropocene – da se naš pojmovnik tragično istrošio i da nam, zajedno sa biljkama, životinjama i kulturnim diverzitetom – nestaje odavno i jezički diverzitet neophodan da razumemo ovu novu civilizacijsku poziciju. Svodimo se na pojmovnik jednog jezika nesposobnog da nam približi realnost koju živimo. Jer realnost je negde iza vidljivih događaja, ona se odvija u drugom planu, uzroci i posledični događaji su se razdvojili u našoj svesti. Ratovi se vode i mi verujemo da vidimo uzroke – u realnosti uzroci su, međutim, nevidljiviji nego ikad u ljudskoj istoriji.
A sve je počelo jednim istim otuđenjem – otuđili smo se od sveukupnosti poruke i prestali da je tumačimo, ne marimo više za njene slojeve koje su brižljivo izučavali prethodni naraštaji, kucajući na neotvoriva vrata tajne. Zemlja se, ranjena, i dalje nudi kao prostor posezanja za tajnom. I dalje iznemoglo i posustalo proizvodi istinu života.
Svakog proleća i dalje vaskrsavamo. Posežemo za cvetom ladoleža iza žičane ograde, malenom rukom posežući za Bogom.
Deca Atropocene
Postoji samo jedno proleće od postanja sveta. Ono u kom prvi put postanemo svesni mirisa zemlje koja se raskravljuje pod našim nogama iznova hraneći korenje. Ta svest je sasvim organska; ona čini da sebe na trenutak vidimo u perspektivi pomaljajućeg lista i napojenog korena – kao deo života koji se obnavlja.
I zato postoji za svakog od nas samo jedno isto, ponavljajuće proleće od postanja sveta. Kod mene, konkretno – jedna žičana ograda, uz koju se penje ladolež; pa onda visibabe i šafrani uz reku. Svako proleće me vrati uz tu žičanu ogradu kroz koju gledam smanjena, dok malom rukom posežem za cvetom ladoleža.
Svako nas proleće umanji do prave mere postojanja – one u kojoj smo dovoljno mali da čujemo u punoći zuj bumbara iznad trava, intenzivno, kao prvi zuj bumbara od postanja sveta.
Proleće od vaskrsenja pravi svakodnevnu činjenicu života; treba to znati primiti sa zahvalnošću jer je sasvim, sasvim nezasluženo.
Danas razumem da je od iznimne važnosti u detinjstvu rasti iz Zemlje – biti intiman sa Zemljom. Upijati izbliza travku i insekta, posmatrati guštera i muvu, mirisati isparenja nakon junske kiše i udisati opori dah šumskog truljenja. Popeti se na drvo, dozvoliti mu da nam njegove grane ogule laktove, ostaviti krv na kori debla – to znači jedan mogući dodir sa Bogom.
Jer Bog je neizostavno sadržan u poruci koju pokušavamo da odgonetnemo – poruci koja se zove hrast, koja se zove ladolež, pčela ili mačka. Stoga je od iznimne važnosti rasti okružen tim Božjim porukama, postajati jedno sa hrastom, ladoležom, pčelom i mačkom. Postajati jedno sa Zemljom, upoznavati je – dodirom, uhom, nosom i jezikom.
Tako smo mi rasli, i, globalno uzev – pripadamo poslednjim generacijama koje su tako rasle, ako izuzmemo onaj deo čovečanstva koji živi sa druge strane Digitalnog jaza. Sa bubamarom na ruci, sa lisicom na obodu šume, sa šafranima i jagorčevinom, sa korenjem iznad potoka, sa ljuljaškom okačenom o stari orah, sa gorkim mirisom orahovog lista koji se do nozdrva podigne kad ga protrljaš, sa žutokljunim kosom koji prhne iz žbuna, sa mačkom koja spava u naručju i veličanstvenom pitomošću krave, sa pečurkom koja se jede polusirova, ugrejana da pusti sok.
Svaki odlazak u prirodu za mene je stoga povratak u detinjstvo – u miris rečnog truljenja, u odbačene rogove jelenka pored šumske staze, u Zemlju, u Zemlju. U mati Zemlju. Svaki je odlazak u prirodu stoga – za mene susret sa mojim mrtvima.
Moje su babe i djedovi sa Zemljom živeli u potpunom jedinstvu. To je jedinstvo bilo sastavljeno od borbe i zahvalnosti, od rvanja i ljubavi, od prebacivanja i nežnosti, kako to obično biva u svim odnosima istinske bliskosti. Za mene su moje babe bile neodvojive od dvorišne trešnje ili krave – sve im se to pokoravalo i svemu tome su se one pokoravale. Taj odnos međusobnog služenja, taj krug života koji se iznova i iznova zatvarao – bio je u odnosu na našu današnju egzistenciju istinitiji i tajanstveniji – priznavao je život kao tajnu i čoveka kao onog koji kuca na neotvoriva vrata tajne. Jer sve je tu osluškivalo jedno drugo – baba je osluškivala trešnju i kravu, trešnja i krava su osluškivale korak i disanje žene koja njima pokušava da gospodari.
Oba moja djeda poznavala su svako stablo u svojim hrastovim šumama – kao da je svaki hrast u njima čeljade. Bili su gospodari života i smrti, za dugih šetnji bi prilazili, zagledali drvo pažljivo, dodirnuli ga tražeći oproštaj onda kad bi ga odredili za seču. A potom su bili i sluge. Šuma ih je gušila svojom strašnom vlagom, valjalo je ići sa kraja na kraj u seču, rvući se sa duhovima nestalog drveća. I tako u krug, svake godine do smrti i progona.
Bila je to uzajamnost u svom najčistijem obliku, međusobna zavisnost, neprekinuti krug služenja. Svemu smo tome svedočili pre svega nekoliko decenija, a kao da se događalo stotinama godina ranije – i u jednoj važnoj ravni taj je subjektivni osećaj vremena u ovom slučaju verodostojniji od onog objektivnog. Jer kad čovek istupi iz tog zaštitničkog kruga počinje ubrzanje, prestaje obnova, svaki hod postaje hod prema smrti i nestajanju. Istupanje iz kruga ukida iskustvo vaskrsenja.
Kad odlazim u prirodu ja idem tamo da se sa svima njima sretnem, jer ih nema na ulicama grada, a zavičaj u kom su živeli ranjava isuviše da bismo se tamo susretali bez užasnih posledica. Zato odlazim u prirodu i tamo se srećemo – ja sa ove strane, oni sa one, jedno sa hrastom i pčelom. Između nas je zid, neshvatljiv u svojim razmerama, zid koji brižljivo podiže, ciglu po ciglu, naraštaj kome i sama pripadam, samo jedan u nizu mnogih.
Svi smo mi deca antropocene. Došli smo do one tačke u kojoj smo najvažnija geološka i geobiološka sila na Zemlji. Za nas koji smo rasli blizu Zemlje, upoznati sa životom korenja i buba, promene su u poslednjih četrdeset godina u svemu dramatične. Svedočimo ogromnom osiromašenju – na naše oči nestaje biodiverzitet koji pamtimo iz detinjstva. Nestaje bilje sa livada i iz šuma. Da bi preživeo jelenak – potrebno mu je trulo hrašće u kom njegova ličinka živi nekoliko godina. Mi ne možemo priuštiti trule hrastove i stoga jelenak mora nestati. A jelenak je poruka – jedna poruka koju smo izbrisali pre no što smo je rastumačili.
Došli smo dovde – do ove apokaliptične tačke u našoj egzistenciji – bez da smo išta zapravo shvatili. A poruka se kruni na naše oči – nestaju čitave vrste, Zemlja se pred nama zatvara, Bog postaje sve ćutljiviji. Briše se raskoš detalja tvorevine, koju danas, ili možda i oduvek – jedino želimo da upotrebimo. Kidamo živo telo živoga Boga, zasipamo ga otrovima i prezirom – ne želimo sa tim da komuniciramo. Samo da upotrebimo. To je fundamentalni hibris naše globalne civilizacije – naša tragička krivica na kraju koje nas čeka kopanje sopstvenih očiju koje su odbijale da vide.
Samo generaciju pre – čovek koji je u rođenoj šumi stavljao ruku na stablo koje će poseći, žena koja je birala kokoš koju će zaklati – osluškivali su stablo i kokoš, bili su zahvalni za žrtvu koju podnosi stablo i kokoš. Danas smo tragično odvojeni od stabla i kokoši – nemamo priliku da se, pred džinovskim frižiderima u lokalnom supermarketu, poklonimo pred masovno ubijenim pticama koje beslovesno koristimo kao hranu. Hvala ti što daješ život da bih ja živeo – hvala ti, Bože, što kidaš od sopstvenog mesa zato da bih ja jeo, da bi moja deca jela – tog organskog osećanja nema u deci Antropocene. Deca Antropocene su beslovesni konzumenti.
Čak su i putovanja dece Antropocene tek beslovesna konzumacija geografije, a prirodna čovekova glad za pripovedanjem kod dece Antropocene postaje beslovesna konzumacija sadržaja pokretnih slika bez značenja, bez tajne koju bi trebalo odgonetnuti, bez materijala za tumačenje. Jer ono što se događa sa prirodom širi se neočekivano na celokupnu kulturu u uznemirujućoj povezanosti koju ranije jednostavno nismo uočavali.
Sa nestankom biodiverziteta polako se na naše oči kruni kulturni diverzitet. Svet se utapa u velikom okeanu istosti. Sve ono što ne bude moglo da se komodifikuje – pretvori u robu – nestaće, nemojmo se zavaravati. Sve čovekove potrebe biće naposletku zadovoljene na jedan isti način. Udavićemo se u okeanu ponavljanja.
Živimo u dobu primenjene matematike – jedan je odgovor na postavljeni zadatak, nema ih milion. Čovek, na primer, ima potrebu da se prerušava, potrebu za karnevalom u kom se nakratko iskoračuje iz sopstvenog identiteta i postaje neko drugi. Kako će kultura Antropocene odgovoriti na tu potrebu? Ostaće samo oni karnevali koji se mogu komodifikovati i naplatiti turistima. Onog trenutka kad se to dogodi – ti događaji postaju sopstvena ljuštura, lišena unutrašnjeg sadržaja, koji mora biti izgrađen od iskustva mnogih generacija.
A potom, za sve druge – postojaće samo jedan isti karnevalski događaj, Noć veštica. Svi obredi i običaji moraju naposletku biti svedeni na poželjnu konfekciju – Noć veštica je takva konfekcija, jednako kao Božić sa Deda Mrazom iz reklame za Koka–kolu. Ta Noć veštica i taj Božić, potpuno ispražnjeni od bilo kakvih značenja, kopije odavno nepostojećih sadržaja, simulakrumi – biće obeležavani u Japanu jednako kao u Severnoj Americi ili Rumuniji.
Tragično smo se izdvojili iz prirode, sledi izdvajanje iz pojedinačnih tradicija. Sve ono što teoretičari zavera zamišljaju na jedan mnogo holivudskiji način događa se spontano – sa nestankom životinja i biljaka nestaje i diverzitet naših adeta – svi naši obredi i običaji svode se na ekonomičnu brojku na kojoj se može zaraditi. Moramo prodati ukrase za jelku jednako kao svetleće đavolske rošćiće. Proizvodnja je masovna, moraju takvi biti i obredi i običaji kapitalizma: dani zaljubljenih završavaju se u noćima veštica.
Hoćemo li dovesti dotle da čovekovu potrebu za religijom zadovoljimo nekom novom jedinstvenom duhovnom praksom, nakon što dovoljno mnogo puta ponovimo horor pripovest o tome kako religije zavađaju ljude? Kao da ih drugi sistemi ideja i verovanja ne zavađaju i kao da previđamo da se i ratovi vode zato da bi Moloh trgovao oružjem, ni zbog čega drugog. Isti Moloh trguje drvnom građom, mesom, naftom, sredstvima za higijenu, ukrasima za jelku i svetlećim roščičima. Sve dok se proizvodi masovno – u redu je. Ako Molohova ekonomija naloži – bićemo tolerantni, klanjaćemo se jednom kumiru, konzumacija ne sme stati.
Zašto ne bismo živeli u istim boravištima, konglomeracijama progresističkog urbanizma – ionako nam govore da će nas biti previše. Nije li Gropijus pre čitav vek zborio: „Mudro ograničenje raznolikosti na samo nekoliko tipova standardnih zgrada poboljšava njihov kvalitet i smanjuje njihove troškove proizvodnje.“ Smanjimo oko sebe broj oblika – nosimo istu nošnju, gledajmo iste sadržaje, izgledajmo istovetno. Naposletku – dovoljno smo do ovog sadašnjeg civilizacijskog trenutka stvorili da veštačka inteligencija može do besvesti kombinovati od te građe ograničene uvide.
Nismo shvatili – mi, deca Antropocene – da se naš pojmovnik tragično istrošio i da nam, zajedno sa biljkama, životinjama i kulturnim diverzitetom – nestaje odavno i jezički diverzitet neophodan da razumemo ovu novu civilizacijsku poziciju. Svodimo se na pojmovnik jednog jezika nesposobnog da nam približi realnost koju živimo. Jer realnost je negde iza vidljivih događaja, ona se odvija u drugom planu, uzroci i posledični događaji su se razdvojili u našoj svesti. Ratovi se vode i mi verujemo da vidimo uzroke – u realnosti uzroci su, međutim, nevidljiviji nego ikad u ljudskoj istoriji.
A sve je počelo jednim istim otuđenjem – otuđili smo se od sveukupnosti poruke i prestali da je tumačimo, ne marimo više za njene slojeve koje su brižljivo izučavali prethodni naraštaji, kucajući na neotvoriva vrata tajne. Zemlja se, ranjena, i dalje nudi kao prostor posezanja za tajnom. I dalje iznemoglo i posustalo proizvodi istinu života.
Svakog proleća i dalje vaskrsavamo. Posežemo za cvetom ladoleža iza žičane ograde, malenom rukom posežući za Bogom.