Na ovakvoj ciči-zimi prije nekoliko decenija umro je Walter, Walter Švabo, moler. Ako je vjerovati Hameovom svjedočenju, nije mu bilo nikog na dženazi, premda je valjao ondašnjim vlastima, a i mnogim ljudima u čaršiji. Jedva su ga, veli, do groblja ponijeli. Ukopninu, kovčeg i dva vijenca platili su Iso Baca, kovač, i Daut Pelin, kahvedžija. Obdukciju je izvršio doktor M. Benčan. Obdukcija je pokazala da je Valter Švabo umro usled tjelesne iscrpljenosti i prekomerne količine alkohola koja mu je nađena u krvi.
Kada su njemačke jedinice povlačile iz Novog Pazara (27. novembar 1944. god.) partizani su zarobili Waltera Švabu negde iza Dohovića, dok je sam Walter tvrdio da se predao čim mu se ukazala pogodna prilika, jer je bio član njemačke komunističke partije i sem toga ova mu se čaršija zbog nečega omilila. Bio je dobar čovjek i šaldžija, a bio je dobar slikar i to mu je, tih prvih godina, život i spasilo. Agitprop Oblasnog komiteta ga je odmah uzeo da im pravi velike portrete Marksa, Engelsa, Tita, Staljina i drugih vođa proleterijata i da piše i rastura propagandni materijal. Dok bi Valter prolazio čaršijom, ljudi bi ga na hušku dizali: – A bre, Švabo, uzmi farbe i potrči pa namolaj Lenjinu tintaru! Ubi ti ga sunčanica, nagrdi ga!
Na duvarskim ostacima Baruhove sinagoge Valter je naslikao Karla Marksa, na pročelju bivše Gajretove ćilimarske škole Staljina, sa istočnog zida Kolo-džamije motrili su drug Tito i Moša Pijade.
Znao se Švabo dobro ištetiti, grđe no naš Mahmut (najstariji Zenov brat). Nama bi se digla kosa s glave kad bi čuli da su se zajedno zapili. Oni su se mnogo poštovali i voljeli. Radili su zajedno, pili su zajedno, jedino nisu spavali zajedno. Kad je Mahmut dopao robije, samo je Valter pitao za njega i pisao mu pisma koja su mu, ka i naša, udbaši robili. Valter nam je ovariso novu kuću, namešćio pred dućanom terasu za četiri hastala, udario joj kladrmu i švjasovao ogradu. On je malterisao sve dućane od Kalauz ćuprije do Hendeka i za to nije uzeo nikom ni dinara.
Nastradao je za vrijeme rekvizicije. Oduzimalo se žito, vuna, povrće, stoku, voće, posteljina, ćilimi, posuđe. Razrezivalo se od oka, batinalo, uzimao mito, te je narod načisto propao. Valter je i ovoga puta radio s Mahmutom. Mahmut je bio čvrste ruke, Valter meke, bolećive. Njegov je Odbor za dva dana prikupio desetak navlaka, dva čaršafa, 34 kg jabuka, osam hljebova i 12 pita. Smijala mu se čitava čaršija. Komunisti su ga degradirali i izbacili iz Patije.
Švabo je ostao u čaršiji, bivajući svakom godinom samlji i slabiji. Isprva se zanimao molerajom, pijančio s kim god je stigao, a onda je batalio zanat i posve se zapustio. Danju bi spavao, noću pio. Sjeo bi uveče u Granatu ili Lipu i svu noć štetio.
Jutrom bi ga zaticali kako leži ili bljuje uz kafanska vrata. Tako je i umro, pred vratima Lipe,12. XI 1966. godine.
Das ist Walter
Na ovakvoj ciči-zimi prije nekoliko decenija umro je Walter, Walter Švabo, moler. Ako je vjerovati Hameovom svjedočenju, nije mu bilo nikog na dženazi, premda je valjao ondašnjim vlastima, a i mnogim ljudima u čaršiji. Jedva su ga, veli, do groblja ponijeli. Ukopninu, kovčeg i dva vijenca platili su Iso Baca, kovač, i Daut Pelin, kahvedžija. Obdukciju je izvršio doktor M. Benčan. Obdukcija je pokazala da je Valter Švabo umro usled tjelesne iscrpljenosti i prekomerne količine alkohola koja mu je nađena u krvi.
Kada su njemačke jedinice povlačile iz Novog Pazara (27. novembar 1944. god.) partizani su zarobili Waltera Švabu negde iza Dohovića, dok je sam Walter tvrdio da se predao čim mu se ukazala pogodna prilika, jer je bio član njemačke komunističke partije i sem toga ova mu se čaršija zbog nečega omilila. Bio je dobar čovjek i šaldžija, a bio je dobar slikar i to mu je, tih prvih godina, život i spasilo. Agitprop Oblasnog komiteta ga je odmah uzeo da im pravi velike portrete Marksa, Engelsa, Tita, Staljina i drugih vođa proleterijata i da piše i rastura propagandni materijal. Dok bi Valter prolazio čaršijom, ljudi bi ga na hušku dizali: – A bre, Švabo, uzmi farbe i potrči pa namolaj Lenjinu tintaru! Ubi ti ga sunčanica, nagrdi ga!
Na duvarskim ostacima Baruhove sinagoge Valter je naslikao Karla Marksa, na pročelju bivše Gajretove ćilimarske škole Staljina, sa istočnog zida Kolo-džamije motrili su drug Tito i Moša Pijade.
Znao se Švabo dobro ištetiti, grđe no naš Mahmut (najstariji Zenov brat). Nama bi se digla kosa s glave kad bi čuli da su se zajedno zapili. Oni su se mnogo poštovali i voljeli. Radili su zajedno, pili su zajedno, jedino nisu spavali zajedno. Kad je Mahmut dopao robije, samo je Valter pitao za njega i pisao mu pisma koja su mu, ka i naša, udbaši robili. Valter nam je ovariso novu kuću, namešćio pred dućanom terasu za četiri hastala, udario joj kladrmu i švjasovao ogradu. On je malterisao sve dućane od Kalauz ćuprije do Hendeka i za to nije uzeo nikom ni dinara.
Nastradao je za vrijeme rekvizicije. Oduzimalo se žito, vuna, povrće, stoku, voće, posteljina, ćilimi, posuđe. Razrezivalo se od oka, batinalo, uzimao mito, te je narod načisto propao. Valter je i ovoga puta radio s Mahmutom. Mahmut je bio čvrste ruke, Valter meke, bolećive. Njegov je Odbor za dva dana prikupio desetak navlaka, dva čaršafa, 34 kg jabuka, osam hljebova i 12 pita. Smijala mu se čitava čaršija. Komunisti su ga degradirali i izbacili iz Patije.
Švabo je ostao u čaršiji, bivajući svakom godinom samlji i slabiji. Isprva se zanimao molerajom, pijančio s kim god je stigao, a onda je batalio zanat i posve se zapustio. Danju bi spavao, noću pio. Sjeo bi uveče u Granatu ili Lipu i svu noć štetio.
Jutrom bi ga zaticali kako leži ili bljuje uz kafanska vrata. Tako je i umro, pred vratima Lipe,12. XI 1966. godine.