Kad dođeš u Budim, odmah pođi na Ružino brdo, koje je četvrt i gradina, ime nosi po ružičnjaku derviša Đulbabe. Od Margitinog mosta, pođi nagore, do uzvisine. Odatle se, dok prokrvljeno telo hvata dah, najbolje raskriljuje grad.
Budimpešta je sva u širinu, neutažno zove, mami. A Ružino brdo ima priče, u njima orijentalnog traga, pa blude kao kroz paru hamama. Tako je u pričama Budimaca derviš Đulbaba čas ratnik koji traži smiraj posle bitke, čas pesnik koji korača kroz ružičnjak. Gonetaju mu u pričama dolazak – s vojskom ili u derviškom jatu, i odlazak, kako je i kad napustio zemno. Pričaju da je koraknuo u vrt noseći svitak, pao nauznak, kao da leže na meku jamboliju. Tako pričaju, ili je samo ta priča uhu najmilija.
Treperave su i granice četvrti. Počinje od žutog Margitinog mosta, pa se prelivaju ulice na drugu stranu, ka trgu i pijaci Fenj, tu je gumno i agora. Četvti su dokle u priči dosežu. A njih će biti na ovom brdu dok je kavkaskog vetra koji u jesen probija u kosti, i klokota budimskih voda, dok je huka legendi i sveže, žive reči.
Neka lica što su u priči koja sledi, naći ćeš u već čitanim pričama. Sada, neka se u knjizi priče spoje, makar i nemale vremenskog sleda, i neka za isti astal sednu portreti i krokiji naših likova: barmen Matijaš, zagledan u svoj zanat, fotograf Indijac Abišak, za njega je sve slika i kadar, Ester, ona nosi haljine boje nešpole i na Ružinom brdu svakog uči igri, plesu, najposle i taksista Adam, koji govori o kući, ženi, o stablima kajsija zimi zavijenim kao noga ranjenika. Neka svako kaže svoje, neka mu bude kao u svojoj bašti, neka pruži ruke i pogled onoliko koliko mu je dato.
Otkud za istim astalom, naime na budimskom brdu – to se na Istoku, pa ni ovde, u gradu na Dunavu, ne pita. Ne pitaš ni vinara otkud trag cimeta ili kupine u vinu, niti svirača otkud mu dar. Recimo samo da je Ružino brdo i četvrt i gradina, da se tu uplovljava, nekad spušta kotva, ili polazi dalje.
Kažu za Ružino brdo: bogatunski kraj, ali živi ovde i bogat i božjak. Ima vila, raskošnih vrtova i kapija od kovanog gvožđa, ima širokih perivoja i ružičnjaka koje neguje ruka dervišovoj slična. No zađeš li u sporedne ulice koje kao žilice na ružinoj latici povezuju glavne, zateći ćeš zaspale u zavetrini, na toploti šahta, na ćebetu i kartonu. Jesen je najviše vreme selidbe, pa se seli i ko ima gde i ko nema.
Jutros, otkako je svanulo, ulicu Filer zakrčio selidbeni kamion: u vilu sa kružnim balkonom unose nameštaj od teškog drveta, zastakljene regale, suvenire.
A tamo, u dnu, kod pijace, gde se ulice spuštaju ka trgu, nastao mali skalupljeni bivak onog što ga zovu čuvarem četvrti. Razapeo karton kao šator, uz njega dva psa, mešanci, crni, samo ponegde dlaka prošarana svetlim belezima.
– Ne napravih mu portret – kazao je Abišak, menjajući sočivo – i psi su dobri za sliku, kad dahću isplaze jezik. I čovek kad dospe na vrh strmine i hvata dah usnama razvučenim u osmeh.
– Onom na pločniku, vidi se – kaže Abišak – oko traži divan.
Nastavlja dalje drug naš, istočnjak, sahib, indijski gošpar. Kako onom oko, njemu duša traži reč. Pričao bi nove priče a stare lelujao opet, a sve su o tigrovom šaru njegovog puta. Indija je mati i san.
Da će doći ovde, u Budimpeštu usred Panonije, znao je. Tako mu je kazao neki mistik, asketa zarastao u bradu i ćutanje, kojeg je sreo fotografišući ekspediciju usred himalajske vrleti:
– Tražili smo ždrala, pticu povijenog kljuna i krvavih očiju, sa tamnom mrljom na grudima. Što smo se više penjali, sve je manje ljudi bilo na našem putu, rastinje škrto a naselja sve dalja, vazduh ređi.
– Taj pustinjak delovao je jurodivo, ili je bar tako hteo, da uplaši nas namernike što mu remete mir. Ima u Indiji, po Himalajima, raznih isposnika što tumaraju zemljom, jedni su napustili karijere, drugi gradskog života nisu ni okusili.
– Koliko je isposnika, toliko i legendi – kaže Abišak. To su priče o proročkom daru asketa-lutalica što čitaju sudbinu iz pogleda, isceljuju dodirom. Ima priča što ulivaju jezu, kako uzimaju meso sa gorućih leševa i kost da proriču.
Onaj, himalajski, iz Abišakove priče, nosio je tek pregaču oko struka, sedeći na steni kraj puta, nag usred snežne vejavice. I niko mu iz grupe ne htede prići osim Abišaka. On, nije da se živa stvora ne boji, već od želje za govorom i da napravi sliku, zaboravi namah na strah, bilo da pred njim stoji tigar ili prorok, Himalajac, iz sekte što ne noseći nikakvog ruha odoleva i žaru sunca i snegu, a budućnost proriče.
– Svako voli sliku – kazuje po ko zna koji put fotograf – pa i pustinjak odmetnut od ljudi i grada.
Asketa je učinio pokret kao da će zagristi sopstvenu nadlakticu. Širio je zenice, bljesnule su beonjače, zarasle u duplje. Načas bi zamrznuo lice kao da je obamrlo, onda trzao glavom, sve ne bi li video da li se fotograf plaši, zazire li od brade, kose i crnih očiju njegovih, te zbog priča koje je čuo tamo u gradovima, hoće li uzmaći ili ostati, zarad svog zanata.
Nije ekspedicija prva koja je prošla tuda, kraj stene koja je vidikovac, kula stražara, i nije prvi Abišak bio u istoj kušnji. Pustinjak je najposle razvukao usne otkrivajući kroz bradu nisku žutih zuba:
– Uzmi, ušij u odeću – kazao je istrgnuvši dugu sedu dlaku.
Onda je govorio šapatom, isprekidano i tiho, himalajski vetar nosio je reči: putovanje, grad na reci usred Evrope.
Sad, na Ružinom brdu, Abišak nastavlja o indijskim talismanima i amuletima, o bočicama sa svetom vodom Ganga, i znanu nam već priču: o kući u Bangaloru, o tigrovoj koži što na zidu stoji kao amajlija. Tigra, mače, beše našao njegov deda, vraćajući se iz rata, doveo ga kući, među čeljad i živinčad, pa je jeo tigrić jela od leblebija i pio mleko, sve dok nije osetio divlji zov a igličasti jezik, na ruci vlasnika, ostavio trag.
Zatim se u svom pričanju Indijac vraća ekspediciji, potrazi za himalajskim ždralom i onom asketi usred vrleti:
– Kreni. – Pustinjak je mahnuo rukom kao da tera dosadnu mušicu, onda podvio noge, pogledao uvis pa nadole, i zaćutao.
Video je Abišak iz daljine, na odlasku, kako mu se telo blago odiže od tla:
– Evo slike, vidi – i nisu snežne mrlje, već slika jasna, istinita. A evo i vlati, evo sede dlake askete sa Himalaja. – Razgrće jaknu, pokazuje deo ušiven crvenim koncem: – I evo mene, kako je kazao, u gradu usred Panonije.
Takve su priče na Ružinom brdu, nastaju danjim i unutarnjim okom. I svako, kazano je već, govori kako mu je dato. Barmen o lozi što prispeva, taksista Adam o drvu za ogrev, o voću, kajsiji kojoj će sunce dati slast.
Indijac o pustinjaku koji se u molitvi blago odiže od tla, ja njemu o dervišu koji leže blago nauznak, u ružičnjak kao na meku vunu jambolije, u četvrti kojoj su granice više u pričama nego u javi.
O čoveku sa psima, koji je nestao iz kadra, Ester kaže: – Zebla mu pleća, a večeri su već hladne – a nama : – Ogrni se nečim.
Tako ona i leti i zimi, svima kaže.
I sve o Ružinom brdu zna, o kućama, stanovima, enterijerima i terasama, o stanovima u kojima su kraljice peći i stropovi iznad glave, pa i visoka najviša jelka bude malena. Posle kiše širi se iz vrtova miris, svež i kiselkast:
– Limunova trava – kaže danas – otklanja glavobolju, nesan, blaži snove.
Nabrala je, skuvala čaj, da odnese onom kod pijace, uz to i hasuru od ratana, da zebe manje.
O onom koga zovu čuvarom četvrti, jer ima pse od pasmine koja ima nečeg nalik na hrta, Ester veli da zna. Njene su priče krhke kao ratan, tanke kao svila, a traju kao trag začina. Svakog bi da zagrne plaštom boje nešpole, pa i u božjaku što traži toplotu šahta vidi raščinjenog princa, patricija sa Ružinog brda.
Govorila je o kući, o kapiji koja ima mitske turul ptice. Veće su nego Abišakov ždral iz himalajske priče. Kapija je dvokrilna, rezbarije nalik na puzavice, kroz prozor se vide kristalni luster i biblioteka.
Taj, što premešta po Ružinom brdu svoj bivak, u njenoj je priči kraljević lišen nasledstva, odaljen od roda.
– Oko mu traži divan – kazao je Indijac. A Ester: – Svako drugačije podnosi samoću. Evo ga sad pobliže mostu.
Portret je onakav kakav izgled imaju ljudi ulice: u reci sredovečja, a čine se stariji. Ester im pravi čaj od limunove trave, krepi i odnosi nesan, a Abišak prilazi sa naklonom, kao pred maharadžu, gleda i kaže:
– Reci, rode, svega ti.
Ovo Indijac, kao što Ester veli da se valja ogrnuti, svakom kaže. Stao mu za portret himalajski asketa, a kako ne bi božjak sa Ružinog brda koji je zagrlio pse kao rođake.
Abišak je tiho menjao sočiva, da lice bude jasno, ostalo zamagljeno. Onda je, kao ribolovac svež ulov, poglédao, uvećavajući na malom ekranu crte, pokazivao meni onda njemu, božjaku budimske četvrti, najposle i psima, nalik na lovačke.
Božjak je gledao niz slika, gledali su i psi. Zatim je razgrnuo košulju, pokazujući na majici logo ronilačkog kluba, uspravio se blago, pa udahnuo vazduh i zadržao dah.
Indijac je napravio naklon, ka njemu i ka psima, kao da su tigrovi iz maharadžine garde. Ester je pitala nešto, valjda o psima, jesu li od plemenite pasmine, ovaj je odgovarao tiho, isprekidano, kroz budimski vazduh kao kroz himalajski mraz.
Na slikama, ipak, najbolje su se videle ruke, još mlade, naspram brade i starosnog lica.
Na Ružinom brdu, priča se načas raspukne kao nar. Sada, posebno, dani su selidbe pa bi da odsidri i ko je srećne ruke i ko nije. Svako traži sebi bivak.
Kad dođeš u Budim, pođi na brdo ako ponestane daha. Zagrabi, udahni, otpij ružinog soka, pa neće zepsti duša ni pleća. Priče su amajlija i ušivatak, pa budu meke kao jambolija.
Turul, hunska mitska ptica, manji je od himalajskog ždrala, mada to se ne zna, legende su lelujave granice. Zna se samo da i himalajskom pustinjaku, i božjaku sa Ružinog brda, oko traži divan.
Dani selidbe
Kad dođeš u Budim, odmah pođi na Ružino brdo, koje je četvrt i gradina, ime nosi po ružičnjaku derviša Đulbabe. Od Margitinog mosta, pođi nagore, do uzvisine. Odatle se, dok prokrvljeno telo hvata dah, najbolje raskriljuje grad.
Budimpešta je sva u širinu, neutažno zove, mami. A Ružino brdo ima priče, u njima orijentalnog traga, pa blude kao kroz paru hamama. Tako je u pričama Budimaca derviš Đulbaba čas ratnik koji traži smiraj posle bitke, čas pesnik koji korača kroz ružičnjak. Gonetaju mu u pričama dolazak – s vojskom ili u derviškom jatu, i odlazak, kako je i kad napustio zemno. Pričaju da je koraknuo u vrt noseći svitak, pao nauznak, kao da leže na meku jamboliju. Tako pričaju, ili je samo ta priča uhu najmilija.
Treperave su i granice četvrti. Počinje od žutog Margitinog mosta, pa se prelivaju ulice na drugu stranu, ka trgu i pijaci Fenj, tu je gumno i agora. Četvti su dokle u priči dosežu. A njih će biti na ovom brdu dok je kavkaskog vetra koji u jesen probija u kosti, i klokota budimskih voda, dok je huka legendi i sveže, žive reči.
Neka lica što su u priči koja sledi, naći ćeš u već čitanim pričama. Sada, neka se u knjizi priče spoje, makar i nemale vremenskog sleda, i neka za isti astal sednu portreti i krokiji naših likova: barmen Matijaš, zagledan u svoj zanat, fotograf Indijac Abišak, za njega je sve slika i kadar, Ester, ona nosi haljine boje nešpole i na Ružinom brdu svakog uči igri, plesu, najposle i taksista Adam, koji govori o kući, ženi, o stablima kajsija zimi zavijenim kao noga ranjenika. Neka svako kaže svoje, neka mu bude kao u svojoj bašti, neka pruži ruke i pogled onoliko koliko mu je dato.
Otkud za istim astalom, naime na budimskom brdu – to se na Istoku, pa ni ovde, u gradu na Dunavu, ne pita. Ne pitaš ni vinara otkud trag cimeta ili kupine u vinu, niti svirača otkud mu dar. Recimo samo da je Ružino brdo i četvrt i gradina, da se tu uplovljava, nekad spušta kotva, ili polazi dalje.
Kažu za Ružino brdo: bogatunski kraj, ali živi ovde i bogat i božjak. Ima vila, raskošnih vrtova i kapija od kovanog gvožđa, ima širokih perivoja i ružičnjaka koje neguje ruka dervišovoj slična. No zađeš li u sporedne ulice koje kao žilice na ružinoj latici povezuju glavne, zateći ćeš zaspale u zavetrini, na toploti šahta, na ćebetu i kartonu. Jesen je najviše vreme selidbe, pa se seli i ko ima gde i ko nema.
Jutros, otkako je svanulo, ulicu Filer zakrčio selidbeni kamion: u vilu sa kružnim balkonom unose nameštaj od teškog drveta, zastakljene regale, suvenire.
A tamo, u dnu, kod pijace, gde se ulice spuštaju ka trgu, nastao mali skalupljeni bivak onog što ga zovu čuvarem četvrti. Razapeo karton kao šator, uz njega dva psa, mešanci, crni, samo ponegde dlaka prošarana svetlim belezima.
– Ne napravih mu portret – kazao je Abišak, menjajući sočivo – i psi su dobri za sliku, kad dahću isplaze jezik. I čovek kad dospe na vrh strmine i hvata dah usnama razvučenim u osmeh.
– Onom na pločniku, vidi se – kaže Abišak – oko traži divan.
Nastavlja dalje drug naš, istočnjak, sahib, indijski gošpar. Kako onom oko, njemu duša traži reč. Pričao bi nove priče a stare lelujao opet, a sve su o tigrovom šaru njegovog puta. Indija je mati i san.
Da će doći ovde, u Budimpeštu usred Panonije, znao je. Tako mu je kazao neki mistik, asketa zarastao u bradu i ćutanje, kojeg je sreo fotografišući ekspediciju usred himalajske vrleti:
– Tražili smo ždrala, pticu povijenog kljuna i krvavih očiju, sa tamnom mrljom na grudima. Što smo se više penjali, sve je manje ljudi bilo na našem putu, rastinje škrto a naselja sve dalja, vazduh ređi.
– Taj pustinjak delovao je jurodivo, ili je bar tako hteo, da uplaši nas namernike što mu remete mir. Ima u Indiji, po Himalajima, raznih isposnika što tumaraju zemljom, jedni su napustili karijere, drugi gradskog života nisu ni okusili.
– Koliko je isposnika, toliko i legendi – kaže Abišak. To su priče o proročkom daru asketa-lutalica što čitaju sudbinu iz pogleda, isceljuju dodirom. Ima priča što ulivaju jezu, kako uzimaju meso sa gorućih leševa i kost da proriču.
Onaj, himalajski, iz Abišakove priče, nosio je tek pregaču oko struka, sedeći na steni kraj puta, nag usred snežne vejavice. I niko mu iz grupe ne htede prići osim Abišaka. On, nije da se živa stvora ne boji, već od želje za govorom i da napravi sliku, zaboravi namah na strah, bilo da pred njim stoji tigar ili prorok, Himalajac, iz sekte što ne noseći nikakvog ruha odoleva i žaru sunca i snegu, a budućnost proriče.
– Svako voli sliku – kazuje po ko zna koji put fotograf – pa i pustinjak odmetnut od ljudi i grada.
Asketa je učinio pokret kao da će zagristi sopstvenu nadlakticu. Širio je zenice, bljesnule su beonjače, zarasle u duplje. Načas bi zamrznuo lice kao da je obamrlo, onda trzao glavom, sve ne bi li video da li se fotograf plaši, zazire li od brade, kose i crnih očiju njegovih, te zbog priča koje je čuo tamo u gradovima, hoće li uzmaći ili ostati, zarad svog zanata.
Nije ekspedicija prva koja je prošla tuda, kraj stene koja je vidikovac, kula stražara, i nije prvi Abišak bio u istoj kušnji. Pustinjak je najposle razvukao usne otkrivajući kroz bradu nisku žutih zuba:
– Uzmi, ušij u odeću – kazao je istrgnuvši dugu sedu dlaku.
Onda je govorio šapatom, isprekidano i tiho, himalajski vetar nosio je reči: putovanje, grad na reci usred Evrope.
Sad, na Ružinom brdu, Abišak nastavlja o indijskim talismanima i amuletima, o bočicama sa svetom vodom Ganga, i znanu nam već priču: o kući u Bangaloru, o tigrovoj koži što na zidu stoji kao amajlija. Tigra, mače, beše našao njegov deda, vraćajući se iz rata, doveo ga kući, među čeljad i živinčad, pa je jeo tigrić jela od leblebija i pio mleko, sve dok nije osetio divlji zov a igličasti jezik, na ruci vlasnika, ostavio trag.
Zatim se u svom pričanju Indijac vraća ekspediciji, potrazi za himalajskim ždralom i onom asketi usred vrleti:
– Kreni. – Pustinjak je mahnuo rukom kao da tera dosadnu mušicu, onda podvio noge, pogledao uvis pa nadole, i zaćutao.
Video je Abišak iz daljine, na odlasku, kako mu se telo blago odiže od tla:
– Evo slike, vidi – i nisu snežne mrlje, već slika jasna, istinita. A evo i vlati, evo sede dlake askete sa Himalaja. – Razgrće jaknu, pokazuje deo ušiven crvenim koncem: – I evo mene, kako je kazao, u gradu usred Panonije.
Takve su priče na Ružinom brdu, nastaju danjim i unutarnjim okom. I svako, kazano je već, govori kako mu je dato. Barmen o lozi što prispeva, taksista Adam o drvu za ogrev, o voću, kajsiji kojoj će sunce dati slast.
Indijac o pustinjaku koji se u molitvi blago odiže od tla, ja njemu o dervišu koji leže blago nauznak, u ružičnjak kao na meku vunu jambolije, u četvrti kojoj su granice više u pričama nego u javi.
O čoveku sa psima, koji je nestao iz kadra, Ester kaže: – Zebla mu pleća, a večeri su već hladne – a nama : – Ogrni se nečim.
Tako ona i leti i zimi, svima kaže.
I sve o Ružinom brdu zna, o kućama, stanovima, enterijerima i terasama, o stanovima u kojima su kraljice peći i stropovi iznad glave, pa i visoka najviša jelka bude malena. Posle kiše širi se iz vrtova miris, svež i kiselkast:
– Limunova trava – kaže danas – otklanja glavobolju, nesan, blaži snove.
Nabrala je, skuvala čaj, da odnese onom kod pijace, uz to i hasuru od ratana, da zebe manje.
O onom koga zovu čuvarom četvrti, jer ima pse od pasmine koja ima nečeg nalik na hrta, Ester veli da zna. Njene su priče krhke kao ratan, tanke kao svila, a traju kao trag začina. Svakog bi da zagrne plaštom boje nešpole, pa i u božjaku što traži toplotu šahta vidi raščinjenog princa, patricija sa Ružinog brda.
Govorila je o kući, o kapiji koja ima mitske turul ptice. Veće su nego Abišakov ždral iz himalajske priče. Kapija je dvokrilna, rezbarije nalik na puzavice, kroz prozor se vide kristalni luster i biblioteka.
Taj, što premešta po Ružinom brdu svoj bivak, u njenoj je priči kraljević lišen nasledstva, odaljen od roda.
– Oko mu traži divan – kazao je Indijac. A Ester: – Svako drugačije podnosi samoću. Evo ga sad pobliže mostu.
Portret je onakav kakav izgled imaju ljudi ulice: u reci sredovečja, a čine se stariji. Ester im pravi čaj od limunove trave, krepi i odnosi nesan, a Abišak prilazi sa naklonom, kao pred maharadžu, gleda i kaže:
– Reci, rode, svega ti.
Ovo Indijac, kao što Ester veli da se valja ogrnuti, svakom kaže. Stao mu za portret himalajski asketa, a kako ne bi božjak sa Ružinog brda koji je zagrlio pse kao rođake.
Abišak je tiho menjao sočiva, da lice bude jasno, ostalo zamagljeno. Onda je, kao ribolovac svež ulov, poglédao, uvećavajući na malom ekranu crte, pokazivao meni onda njemu, božjaku budimske četvrti, najposle i psima, nalik na lovačke.
Božjak je gledao niz slika, gledali su i psi. Zatim je razgrnuo košulju, pokazujući na majici logo ronilačkog kluba, uspravio se blago, pa udahnuo vazduh i zadržao dah.
Indijac je napravio naklon, ka njemu i ka psima, kao da su tigrovi iz maharadžine garde. Ester je pitala nešto, valjda o psima, jesu li od plemenite pasmine, ovaj je odgovarao tiho, isprekidano, kroz budimski vazduh kao kroz himalajski mraz.
Na slikama, ipak, najbolje su se videle ruke, još mlade, naspram brade i starosnog lica.
Na Ružinom brdu, priča se načas raspukne kao nar. Sada, posebno, dani su selidbe pa bi da odsidri i ko je srećne ruke i ko nije. Svako traži sebi bivak.
Kad dođeš u Budim, pođi na brdo ako ponestane daha. Zagrabi, udahni, otpij ružinog soka, pa neće zepsti duša ni pleća. Priče su amajlija i ušivatak, pa budu meke kao jambolija.
Turul, hunska mitska ptica, manji je od himalajskog ždrala, mada to se ne zna, legende su lelujave granice. Zna se samo da i himalajskom pustinjaku, i božjaku sa Ružinog brda, oko traži divan.