ova se bajka kazuje postdiplomcima na predmetu ‘Elitna i masovna kultura’…
*
Zatekao je učitelja ispred staklenog zvona kako vidljivo zainteresovan posmatra homunkulusa: – Dođi, priđi bliže – pozva ga, ne okrećući pogled: – Zar ti ne izgleda porastao od sinoć?
Prema uočljivim podočnjacima, očigledno je imao neprospavanu noć, ali su mu oči još iskrile kao nekom živnutom ostarelom ljubavniku: – Vidiš, počeo je da se koprca.
Utisak je bio da pod staklenim zvonom mali čovek, ili to što je trebalo da liči na čoveka, još leži nepokretno. Već su se nazirale usne, dlanovi, polni organ i stopala, nesrazmerno veliki u odnosu na ostalu, takoreći amorfnu masu. – Napreduje, vrlo brzo. Šta misliš, da li nas vidi? – šaptao je Alkibijades, uzbuđen kao dete, ne sačekavši Bonifacija da mu odgovori, a i šta bilo da bi ovaj rekao, odobravajući ili ne, učitelj ga na bi doslušao. Otkako je u petak rano izjutra, pred zoru, ispod vešala, iskopao krupnu mandragoru i zaklonio je ispod zvona, učinio je sve što je potrebno da organizam homunkulusa proradi. Proces, od samog početka, nije jednostavan: potrebno je veoma pažljivo da se koren mandragore odvoji od tla; za tu namenu se koriste jako debele, dvoslojne rukavice od svinjske kože, jer u momentu iskopavanja, mandragora može da reaguje vrlo opasno, ispuštajući otrovne masne kapi. Neki za ovo koriste pse koji zubima izvlače koren iz tla, pa se dešava da kuče crkne u užasnim mukama. Učitelj, iako je još ranije savladao i isprobao veštinu vađenja i prvobitnog negovanja mandragore, bio je, kao i uvek, jako obazriv i precizan. Hranio je i pojio plod medom, mlekom i krvlju mladog, tek zaklanog petla. Od grudvica tla ispod obešenog, u kojoj su još uvek upijene preostale kapi sperme, napravio mu je hranljiv ležaj i obogatio ga četrdesetodnevnom konjskom balegom. To je bio ustaljen postupak kojim je prethodno Alkibijades oživeo nekoliko nemih homunkulusa koje je koristio kao minijaturne sluge ili akrobate za zabavu. Njihova kratkovečnost – trajali su najviše četiri meseca – ipak im nije oduzimala ništa od upečatljivosti u koju su ubeđena samo nekolicina učiteljevih prijatelja kojima je bilo dozvoljeno da prisustvuju prezentaciji čovečuljaka. Za razliku od mehaničkih figura u formi rajskih ptica, pčela ili svirača na lauti, koji bi ponešto procvrčali, probrujali ili bi pokušali da posviraju na dve žice (ali daleko od veštine jednog Frančeska da Milana) da bi, posle tih aktivnih trenutaka, popadali kao odbačene marionete, homunkulusi, iako nezgrapnih i nagrđenih tela i sa nedooformljenim ekstremitetima, jer bi im najčešće jedna ruka ili noga bile kraće od druge, “živeli” su od početka do kraja svog postojanja. Ne može se reći da su njihovo rađanje i njihova smrt ličili na ljudsko ili na bilo koje drugo biće iz živog sveta. Postali od mandragore, iznikli iz sperme nasilno umirućeg – tu je tanatos sasvim preuzeo ulogu erosa – oni su bili prava čeda smrti.
Njihovo napuštanje ovog sveta bilo je takođe nečovečno. Kada bi osetili da im se približava sudnji čas, ova bića, inače izrazito poslušna, postajala bi uznemirena i nervozna, mesto ih nije držalo, već su imali potrebu neprestano da se kreću po celoj kući sa vidljivim nezadovoljstvom na neoformljenim licima. Pošto nisu mogli da govore, ispuštali su neki žaloban, istovremeno besan zvuk, nešto između cviljenja i režanja. A kada bi pao prvi mrak, oni bi počeli, kao mačka ili kuče kad treba da izađu na nuždu, da grebu i udaraju po prozorima. Ono što je Bonifaciju izgledalo najtajanstvenije i najužasnije je što su čovečuljci izlazili i iščezavali iz kuće isključivo noću. Preko dana, i kada je bilo vidljivo da su na izmaku snage, ostajali su unutra. Zavukli bi se u neki tamni kutak i odatle, tiho cvileći, čekali bi da padne noć. Alkibijades je već znao da čekaju sunčev zalaz, kada, teturajući se i šepajući, ne osvrćući se, odlaze zauvek u noć.
– Gde to iščezavaju? U šta? Ima tu nečeg nedorečenog, sa one strane života, i mislim, dobri moj Bonifacijo, da se kod njih zagonetka vremena mora biti rešava drugačije nego kod nas, ljudi. Mada, i to biće se ne bi rodilo bez ljudskog semena, pa makar ono bilo izbačeno u agoniji. Seme umirućeg koje je oplođeno u utrobi zemlje. Što znači, da još pri činu rađanja ovaj omino razbija iluziju o životu kao odsečke koja od početka neumoljivo ide ka svome kraju. Obratno, rađajući se bukvalno od kraja, homunculus se podsmeva surovoj šali nama nametnutoj – da verujemo kako vreme neprestano ide u jednom pravcu. Da je starenje nepovratno. Ovaj omino će pokazati suprotno!
Bonifacijo je bio najneposredniji i zadivljeni svedok ovakve opsednutosti. Učitelj se prosto naprosto nije odvajao od ploda pod zvonom, dohranjivao ga je aronijom, ikrom od soma i kantarionovim uljem.
Bonifaciju je ovo bila sedma godina otkako ga je Alkibijades prihvatio za učenika. Još se sećao prijema – nije bio nimalo jednostavan, iako mu se ujak, jedan od najbogatijih plemića u gradu, lično založio za njega. Učitelj ga je pozvao da dođe kući, gde mu je istovremeno bila i laboratorija. Bonifacijo je već bio napunio osamnajest i tek što je pročitao “De hominis dignitate”, ali mu to nimalo nije pomoglo da se oseća dostojanstveno i samouvereno.
Ispit je trajao tri dana. Na pitanja koja mu je na početku postavljao, naprimer o hronomatiji, o osnovama u rukovanju magičnim kvadratom, o bojenju angramentuma u crveno i kako se zatim rastvara u vodi, o dualističkoj prirodi nišadora, o tumačenju kalendara prema danima, dekadama i Mesečevom kruženju – odgovarao je odmah i jasno, bez zastoja. Kada je učitelj tražio da astromatematiku primeni na konkretnim zdravstvenim problemima, naprimer na funkciji timusa i srca u zavisnosti od sunčevog uticaja, pluća od Merkurovog, oči i žuč od Marsovog, Bonifacijo bi se zamislio, a zatim se trudio da da što koncizniji odgovor, pažljivo slušajući Alkibijadesova objašnjenja.
Ali poslednjeg dana ispita, kada su pitanja prešla u tajne, skrivene sfere, kao naprimer o astralnim duhovima koji naseljavaju nebeska tela i vladaju nama, a preko njih i o ljudskim dušama, o duhovima-graditeljima, onim koji stvaraju energetske lance, i o duhovima-graditeljima, onim koji ostavljaju svedočanstva kako te energije da se koriste za savete, proročanstva i lečenje, Bonifacijo je, dok su mu obrazi goreli kao da uči osnovnu azbuku, uzbuđen i preplašen ćutao, iščekujući što će mu reći učitelj. A ovaj je očigledno bio zadovoljan njegovim ponašanjem.
Na kraju ispita mu je rekao: – Znanje je dvosmisleno. Nekad, siguran da znaš, zasićuješ ga prekomernim rečima. Nekad, uplašen da ne znaš, postaješ škrt na rečima ili prećutkuješ. Ali, slično kao u muzici, u prvom slučaju, melodija se prenatrpava, u drugom, nekoliko tonova, upravo zbog pauza, dobijaju na dubini. Od sutra su ti vrata mog doma otvorena. Radićemo zajedno. U početku, rad će ti biti težak, zadovoljstvo možda malo, ali vremenom, kada budeš izgradio temelje svog zamka u oblacima, više nećeš moći da živiš izvan njega.
Alkibijades je zapravo govorio o sopstvenoj životnoj kompoziciji (da napravimo komparaciju sa muzikom, koju je i on sam često koristio), ali je uglavnom bio u pravu: i pored razlike u karakterima, Bonifacijo je u toku ovih sedam godina “ispunio svoj hram skulpturama i harmonijom…”, kao što bi rekao učitelj, “… da bi odsada mogao sam da se preda misterijama Mudrosti”.
I pored zavidno stečenog znanja tokom njihovog zajednički provedenog vremena, on, približavajući se učitelju, nije izgubio ni delić svoje dečije radoznalosti. Neposrednost kojom ga je učitelj uvlačio u svoje eksperimente, znala je da ga preplavi trncima ili nekontrolisanim smehom, u zavisnosti od toga da li su se njegove pretpostavke dvoumile ili potvrđivale.
– Šta misliš, kako on nas vidi? Kakvu li sliku o nama on formira u svojim očima? Da li se pita: Je su li oni pravi? Postoje li? A ja, postojim li ja?
Stojeći sav ukočen uz učitelja pogurenog nad staklenim zvonom, Bonifacijo nije mogao da potisne osećaj da ovoga puta idu u suprotnom smeru i da im se približava opasnost da se sudare sa nečim zastrašujućim i tamnim. Setio se šta mu je rekao učitelj jedne kasne večeri, otkako je pod njegovim nadzorom pripremio nekoliko flašica melema od anisa, crnog luka, maslinovog ulja i bosiljka protiv upale i bola u ušima.
– Eto, sada si naučio da spravljaš i ovaj lek. Kao učenik koji plovi po moru znanja, nadam se da ćeš moći, i uz moju malu pomoć, da stigneš na suprotnu obalu. Ali niko drugi, osim tebe samog, dragi moj Bonifacijo, zahvaljujući svom sopstvenom trudu, predanosti i hrabrosti, neće moći da stigne do suprotne obale koja se zove vreme.
Sada, dok je gledao i slušao Alkibijadesa kako takoreći u ekstazi sledi razvoj homunkulusa, Bonifacijo pomisli da nikad, za razliku od učitelja, neće moći da dostigne obalu nazvanu vreme.
– Za mene, dobri moj Bonifacijo, postoji jedan jedini izazov zbog čega mi je tako važno da ovog čovečuljka napravim da bude mnogo savršeniji od prethodnih. Zbog istine. Da stvorim telo, rukavicu, ali i um, ruku, koja će u celini da odgovara toj rukavici. Već ti je poznato, da kada gubimo telo, ako smo dovoljno napredovali na svom zemaljskom putu, mogli bismo da vidimo astralne delove svih pojava, mogli bismo preko sna, na primer, čak i da delujemo na nečije misli, ali teško bismo mogli da komuniciramo na fizičkom planu, kao telo sa telom. Ali ovako, preko homunkulusa…
– Mislite, preko njegovog drugog “ja”?
– Baš to. Jer će taj, nevino obešeni, ponovo biti svestan vibracija i uticaja na materiju.
– Ali, zar to neće biti obratan proces? Homunkulus, tojest obešeni, da vibrira, da utiče na ovaj svet i na nas?
– To je ono što tražim! – izviknu Alkibijades, uspravivši se, dok su mu oči plamsale nekom podzemnom dubinom: – Tada će istina izaći na videlo!
– Zbog toga znači ulažete toliki napor da čovečuljac progovori…
– I progovoriće. Njegovim glasom. Glasom grofa Mauricija Benedetija. Da bi se doznalo šta se uistinu dogodilo.
– Ali, poznato je, obešen je zbog ubistva – neubedljivo promrmlja Bonifacijo.
– A, po čijoj naredbi je obešen, pitam te? Ko je taj koji je pogubio grofa Benedetija? Ja sam naučnik, dobri moj Bonifacijo, nisam političar. Mene interesuje vlast nad hemijskim procesima, a ne vlast nad ljudima. Ali, i da sam bio političar, ne bih vladao tako nemilosrdno i surovo prema svojim protivnicima kao ljudi sa dvora.
– Naši gospodari? – izlete Bonifaciju, koji odmah shvati koliko je njegova poniznost licemerna.
– Baš ti, naši gospodari. Teško onome ko se usudi da kaže nešto protiv njih. Gospodski će ga nagraditi. Progutaće ga tama, bez traga i glasa. Bezbolno – Alkibijades nije krio podsmeh: – A narodu toliko i treba. Em uplašen do srži, em lakoveran i prost…
– Ali, oni su izgradili… izgrađen je Univerzitet. I u palati su gostovali učeni… iz Firence… Policijano, Fičino, Mirandola…
– Znam, bio sam prisutan i slušao ga ushićeno. Ali i dovoljno kritički. Dobri moj Bonifacijo, taj osećaj za predavanja, svečanosti i gozbe, koji takozvani naši gospodari neosporno poseduju, nema veze sa sirotom servilnošću građana ovog grada, a o njihovoj prostoti da i ne govorim. A grof Benedeti je bio među retkima koji se usudio da glasno prigovori vlasti o njenom paradiranju i realnoj nebrizi o običnim smrtnicima. Složićeš se da ceremonije ne mogu da nadopune život. Iako mogu da se iskoriste za njegovo efikasno zavaravanje. Suđenje grofu zbog ubistva brata i Aleksandre di Prane bilo je baš takvo, namešteno. I niko ne može da me razuveri da se tako vlast na najlukaviji način oslobodila svog protivnika.
Po čovečuljkovom telu je belim percem zapisivao neka slova, tamno-crvena, kako krv, među kojima je Bonifacijo prepoznao latinična, hebrejska i grčka, ali su mu druga bila nepoznata.
Pre nego što će čuti pitanje, učitelj mu odgovori: – Jest, kako, ljudi. To su slova uglaste glagoljice, mlađe od svoje oble sestre, koju je vekovima unazad, zajedno sa moštima svetog Klimenta Rimskog, doneo u Rim Konstantin Filozof, a prvi su počeli da je šire Anastasije Bibliotekar i Gauderik od Veletra. Slova još uvek žive na ostrvu Velja na Jadranu, onom koje Sloveni nazivaju, a i u gradu Zara, pa severno, jadranskim bregom…
Bonifacijo je klimao glavom, iako mu nije bio do kraja jasan ovaj na brzinu izrečen splet podataka. Već je bio naučio da sasluša učitelja i da zapamti ono što mu govori, a zatim da si to objasni pomoću glosarijuma iz biblioteke.
– Glagoljicu označavam pored latinice, grčkog alfabeta i hebrejskih slova da mu usadim logos koji spaja čiste ideje sa stvarnošću. Crtam mu stablo reči. Hranim ga slovima. Grane se izdužuju i prepliću sa drugim rečima – granama zahvaljujući slovima, dopunjavaju se međusobno… zato ih pišem različitim pismima… da ih nauči i da utvrdi oblik, red i upotrebu slova… da može da progovori… zato je i perce kojim crtam slova od labuđeg krila. Labud… postoje magije koje mogu da ga pretvore u čoveka, i obratno… a i Zevs upravo u labuđem liku zavodi Ledu… Crvena boja je sok od cvekla. Gust je, provrijen u devet voda, da može da deluje, dugotrajno i sigurno…
Nanesena vrlo nežno, crvena slova su se sporo upijala u kožu homunkulusa. I posle desetak dana još su bile vidljive linije i obrisi slova. A čovečuljak nije davao ni glas od sebe.
– Učitelju, on još nije progovorio.
– Budi strpljiv, Bonifacijo. Kada Mesečev rog u ogledalu bude okrenut isto kao što je sada, kad mu zapisujem slova, onda će doći vreme kada ćeš mu čuti glas.
– Molim vas da shvatite moju zbunjenost. Ovaj… posao… ipak mi dođe nekako iznenada.
– Tiho! – prekinu ga Alkibijades – Da ga vidiš kako diše!
Svečnjak koji je osvetljavao zvono, postavljen na samoj ivici stola (tako što je Bonifacijo bio jednostavno primoran da ga malo pomeri ka sredini) koncentrirao je scenu sa homunkulusom, koji kao da je bio postavljen na nekom ogromnom, tamnom pravougaoniku, mnogo većem od stola. Ružna, izopačena beba brzo je rasla. Svetlost sveća nanosila je dodatno bledo žutilo na čovečuljčevo lice, ne samo zbog voštane boje, nego pre svega, zbog nepravilnosti crta – jedno, levo oko bilo mu je postavljeno više od drugog, naježeni crveni čuperci kose kao da su bili netom posađeni, prevelike, premeke usne, sve je to davalo licu omina jednu neprirodnu podbulost – izgledao je kao da nije sa ovog sveta. Dok je gledao to lice, i vazduh oko Bonifacija postade nekako gušći, zagušljiv, kao da prostorija nije bila dugo provetravana.
Spustio je pogled na goli grudni koš bez dlaka, koji se širio i opuštao u ubrzanom ritmu kao pri trčanju ili dizanju teškog tereta – brzi i sitni udisaji, koji su se, jureći se, nizali jedan za drugim.
– Da izvadimo poklopac sa zvona… treba mu više prostora da diše… – sugerirao je učitelj, iako je na zvonu bilo dovoljno otvora koji su omogućavali protok vazduha. Ali Alkibijades je bio toliko nestrpljiv da, podižući ga, zamalo da ispusti stakleni poklopac. Odavno, pomisli Bonifacijo, nije video učitelja tako uzbuđenog: – … da… evo ga… ovde je…
Čovečuljevo disanje postade nekako glasnije, sada kao da se mogao čuti i nekakav poluzvuk… agrr…agrr…akr… čak su se mogle raspoznati mutljikave klice oduženih samoglasnika aoo…. koji su se provlačili između roptaja.
– Prepoznajem ga, Bonifacijo. Znam da mu se u glavi već javljaju parčići misli koje su pripadali grofu Mauriciju, prepoznajem njegov nemir… Ne ustručavaj se, pitaj me o onom što te muči: da li će on zaista da progovori? E, pa poštovani Bonifacijo (da li je bilo podsmeha u ovom obraćanju?), razum nam potiče od Boga i zato treba da mu verujemo. Sve što na ovom svetu postoji, zna se zašto postoji. Kompas, da znamo gde smo i kuda da krenemo. Barut, da znamo kako da ubijamo na daljinu. Psoglavi ljudi i amazonke, ne da znamo ko su oni, nego ko smo mi.
Bonifacijo, ispunjen nekom treperavom zbunjenošću, slušao je učiteljevu zanesenu tiradu: – Zato i On od noćas dobija svoje ime. Mauricio (Bonifacijo ga izgovori s njim, u glas). Obraćaćemo mu se kao da je ponovo rođen. Vraćam mu život, Bonifacijo, oživljavam grofa Mauricija.
Prethodne čovečuljke učitelj je imenovao brojevima (što je, prema Bonifaciju, zvučalo previše veselo u odnosu na njihove tužne sudbine): Primo, Sekondo, Terco… Ovaj je homunculus bio deveti po redu, te je trebalo po redosledu da dobije ime Nono, što je bilo sasvim suprotno nameri i značenju koje je učitelj očekivao od njegovog postojanja.
Slučaj sa grofom Mauricijem Benedetijem među većinom stanovnika Republike bio je ocenjen kao smišljeno političko ubistvo, ali je bila velika hrabrost da se to izjavi, pa čak i šapatom, jer su doušnici vrebali iz svakog ugla, a kazne su sledile brzo i nečujno. Porodica Benedeti je bila od onih kojima su decenijama retki bili ravni po ugledu i bogatstvu. Bernardo, otac Mauricija i mlađeg sina Đakopa, dugo godina, do svoje smrti, uspešno je služio gradu kao član Šestorice. Bilo je sasvim očekivano da ga nasledi sin, Mauricijo. Ali se nije tako desilo. Barem ne odmah. Zvaničnici su poslali među narod jedno od onih licemernih saopštenja, u kome su lukavo, neko bi rekli čak podlo, izvestili da je potrebno izvesno vreme da se preispita javno ponašanje grofa Mauricija, koji je u nizu incidenata pokazao svoju nasilnu prirodu, odnosno nepripremljenost za tako visoku i odgovornu dužnost. Mauricijo doista nije imao urođenu plemenitost svog oca, bio je sklon izazivanju svađa i tuča, ali zar nije to odlika ne malog broja mladih, neobuzdanih ljudi koji žive u ovom gradu? Njima je vladao vatreni element, kolera, topla i suva, kao plod nestrpljive mladosti. Ali to što je kod Mauricija kolerični element bio prenaglašen, iskoristili su, prema učitelju njegovi moćni protivnici da ga unište.
Naime, grof Mauricijo Benedeti bio je već treću godinu u braku sa najlepšom ženom u gradu. Bonifacijo je imao retku mogućnost da doživi kako Aleksandra di Prana, kasnije grofica Benedeti, prolazi kraj njega na ulici i tada, kao uostalom i svako koji je to doživeo, bio jednostavno zatečen njenom neobičnom privlačnošću. Ona je bila pet-šest godina starija, što se nasuprot momačkog doba Bonifacija, smatralo kao izrazita razlika u godinama, ali se njena lepota održavala netaknuta vremenom, kao ona Jelene Trojanske ili one Simonete Vespuči. Potpuno je zaslužavala nadimak po kome je bila poznata u gradu. La Bella. Lepotica. Naglašeno bele puti, što je još više dolazilo do izražaja zbog bujne crvene kose, ukrašene bisernom dijademom. Devojke i žene u gradu nisu žalile para da bi postigle barem približno takvo bledilo kože (za Bonifacija nije bila tajna da zavidan deo učiteljevih prihoda dolazi od narudžbi dama za belila). Kod Aleksandre di Prana to delikatno bledilo lica, kao i tamnoplamene lokne njene kose, sve je to bio dar od prirode ili od Boga. Ono što se pred ushićenim posmatračem (posramljenim otvorenošću svog ushićenja) razotkrivalo kao treće čudo lepote, bile su izdužene, bademaste svetlo-kafene oči, koje su se mogle oceniti čak i kao melanholične, ako iz njih nije izranjao smeo, otvoren, čak pronicljiv pogled što je još više zapanjivao.
Još kao dete, Bonifacijo je slušao priče o La Belli, koje su kružile gradom – prvenstveno o njenoj lepoti, al i o njenom prekrasnom pevanju i muziciranju na gambi i flauti. Pričalo se i da piše stihove o ljubavi sa nežnom, ornamentnom elegancijom, koje zadržava za sebe i svoje najbliže. Otuda, objava o njenoj udaji za grofa Mauricija Benedetija, namćora i robusnika bez stila, izazva opštu začuđenost. Možda je bila prinuđena da se uda zbog grofovog bogatstva, načula su se zlobna ogovaranja među sredovečnim damama. Alesandra di Prana je pripadala jednoj od najstarijih, ali izrazito osiromašenih porodica i ovo je bila poslednja prilika da se ona udomi u bogatoj kući. Ali zašto joj onda njen otac, produžavala su ogovaranja, nije odabrao mlađeg grofa Benedetija, Đakopa, koji je za razliku od njegovog starijeg brata, bio po duhu živahan, ljubitelj umetnosti i u svakom slučaju je mnogo više odgovarao da postane muž lepoj Alesandri. Jer, to je bio odgovor, grof Mauricio je onaj koji kao prvorođen nasleđuje bogatstvo Benedetijevih, i jer je već duže vreme on sam planirao baš nju, prelepu plemkinju, za majku svoje dece.
U ovom gradu koji se dičio svojom slobodoljubivošću i šaljivim, vrcavim canzonettima i frottolima, ženama posle šest godina bračnog života bilo je naređeno da prestanu da nose šarene tunike i da se oblače u crno. Bilo im je dozvoljeno i dalje da nose visoke, nabrane kragne i široke rukave, ali posle dvanaest godina i ovi su morali da iščeznu.
– Ne pravimo svetogrđe, ako te to plaši, Bonifacijo. Mi, ne samo što oživljavamo čoveka, nego to činimo da bi ispravili veliku nepravdu koja mu je bila naneta. Bog više ceni onog koji se trudi, koji nastoji da ispuni neku svoju misiju, ili ako želiš nazovi je dužnost, u životu, nego onog koji nepokretan i pasivan, misli da je redovno odlaženje u crkvu njegov jedini zadatak. Kao što je napisao izvanredni Piko: – Bog je čoveku dao izbor sam da odluči u kom obliku će postojati na Zemlji. Ako izabere život kao biljka, biće biljka, ako izabere da živi kao pas, biće pas. Ali ako izabere da bude čovek, onda odabere i način na koji će postojati. Kao i čovekovo telo, i ovo homunkulusovo je smrtno i konačno, i to mnogo kratkovečno, ali će nam omogućiti da vratimo dušu grofa Mauricija, da bi saopštio ono u šta sam čvrsto ubeđen – da je nevin!
Kada se dogodilo ubistvo, to je u Republici, iako već oguglaloj na mračna dešavanja, bilo primljeno sa užasom. Najlepša, najdraža Alesandra di Prana i otmeni grof Đakopo, bili su surovo zaklani!
Odmah su na mesto zločina pozvali Alkibijadesa koji je bio visoko cenjeni kao poznavalac medicine, sa znanjem Hipokrata, Galena, Aristotela i učitelja salerno-monpelijanske škole, koje je efikasno primenjivao lečeći bolesne: – Žena je već bila mrtva, a grof Đakopo, sa veoma oslabljenom životnom energijom i gotovo nečujnim srčanim ritmom, a pulsom kao mišjim repom… (tu se Bonifacijo brzo preispitao u sebi o “mišjem repu”: “kada postaviš tri prsta na žilu, pod prvim prstom jedva ćeš osetiti pulsiranje, pod srednjim on je jasniji, pod trećim još jasniji. Ovakav puls ukazuje na fatalan ishod.”)… strašan prizor, duboki rez u gornjem delu vrata, odmah ispod brade, presekao je žile i tetive kao da je bio zadat preciznošću profesionalca. Iz rane je još uvek liptala krv. Čovek je bio širom otvorenih očiju i pokušavao nešto da kaže, nešto nerazumljivo kao da su mu natrupali krpu u usta. Nadneo sam se nad njim i nekako uspeo da razumem: “C’e una speranza di salvezza”. Ima nade za spas. Da, dobri moj Bonifacijo, rekao je baš to: “Ima nade za spas”. I to su mu bile poslednje reči, zatim jedino ropac dok se najzad nije predao smrti.
Grof Mauricijo je bio odmah uhapšen, pod optužbom za dvostruko ubistvo zbog ljubomore. Sledilo je brzo suđenje i presuda – smrtna kazna vešenjem. Nisu pomogla zalaganja njegovih da se da vreme sudskom postupku da bi se sakupili eventualni protivdokazi.
– Mada je bilo mesta sumnji, dobri moj Bonifacijo. Zašto bi grof Đakopo bio likvidiran na takav način, a ne u dvoboju, što bi se očekivalo od temperamenta koji je njegov brat imao. I zašto je Alesandra di Prana takođe ubijena? Mauricijo Benedeti bi se razvikao, možda bi i vređao, ali nikad hladnokrvno ne bi zaklao ženu.
Samo nekoliko dana posle ubistva Alesandre i Đakopa, grof Mauricijo Benedeti je koračao ka vešalima sa gnevom u očima i psovkama na usnama: – Vratiću se, ništavila jedna, kunem se, osvetiću vam se! – vikao je pre nego što su ga obesili.
I ode besan, uz krik i oganj.
Čovečuljku više nije bila potrebna zaštita zvona. Ubrzo je počeo da se kreće, teturajući se slično prethodnim homunkulusima, samo, pošto je bio veći, stupanje mu je bilo teško, a korak usporen. Tako trapavo, pod Alkibijadesovim pokroviteljskim okom, klatio se po kući jednom dužom, a drugom kraćom nogom, mrmljajući i zadržavajući se sa zanimanjem ispred gvozdenog kreveta, biblioteke sa starim rukopisima, policama sa staklenim epruvetama. Pokušao je čak da uzme jednu od epruveta (srećom praznu, pomisli Bonifacijo), koja mu skliznu niz prste i lomeći se tresnu na pod. Učitelj odmah dotrča da pokupi srču: – Jesi li dobro Mauricijo? Da se nisi povredio? – zabrinuto ga je pitao. – Aka. – Molim? – Akua. – Acljua! – uzviknu učitelj : – Bonifacijo, rekao je acljua. Hoće da pije vodu. Sve mu je jasno! – i poče da skače kao dete.
– Odsada, pa nadalje, Bonifacijo, on će sedeti sa nama za trpezom – izjavi svečano, otkako se primiri – i ješćemo zajedno. Ovo za trpezom Bonifaciju je bilo malo smešno, jer je Učitelj, često zanesen radom, preskakao obroke, a i kada bi jeo, to je obično bila kriška hleba sa glavicom luka i čašom lakog vina. Ali ovoga puta, sav gord, on postavi trpezarijski sto sa izvezenim čaršavom iz Flandrije i iznese svečan srebrni pribor za jelo. Obrok je počeo kašom od suvog povrća koju je čovečuljak posrkao u slast. – Još – promrmlja dok je žvakao poslednji zalogaj. Učitelj je izgledao presrećan: svaka nova nazalna polureč koju bi čovečuljak procedio dok je gutao zečije u garumu, sosu od fermentirane ribe i kupusa začinjenog lukom, on bi prosledio burnim oduševljenjem. I pored još uvek nejasnog izgovora, Bonifacijo je bio zapanjen tačnošću kojom je čovečuljak pogađao reči, kao da ih je već odranije znao.
Na kraju obroka, Alkibijades je nalio medovinu, piće sa nežnim dejstvom, puneći do vrha srebrne pehare sebi i Bonifaciju, a čovečuljku Mauriciju, kome se obraćao imenom i sa “grofe” napuni pehar do pola. Ali ovaj, otkako ispi medeno piće u jednom gutljaju, odmah zatraži, začuđujuće dobro izgovarajući, “crno burgundsko”. Večera je ispunjena čovečuljkovim ogromnim apetitom i mrmljanjem koje iznova izazivahu učiteljevo glasno ushićenje, trajala je do kasno u noć, iako je za Bonifacija sve to bilo nekako nestvarno nabijeno. Obojica, učitelj Alkibijades i čovečuljak Mauricijo, ispratili su Bonifacija do kućnog praga i zajedno mu poželeli “buona note”.
Koračajući tesnim gradskim ulicama ka roditeljskom domu, Bonifacijo ne mogaše da se oslobodi obespokojavajuće pomisli da za razliku od prošlih noći kada je posle dugih časova rada, odlazio kući umoran, ali spokojan, noćas nije smeo da ostavi učitelja samog. Samog, sa jednim opasnim, neumerenim bićem, koje mu je, iz časa u čas, sve više ličilo na onog pravog grofa Mauricija Benedetija, životinjski grubog u svojim napadima nekontroliranog besa. Ceo ritual sa homunkulusom i postmortem misterijom nadvijao se, u uznemirenim Bonifacijevim mislima, kao tamni preteći oblak iznad usamljenog učitelja. – Šta sad čekaš? Vraćaj se, odmah! – zapoveda sebi. I trčeći, zadihan i preplašen, ubrzo se nađe pred učiteljevom kućom.
Ulazna vrata su zjapila poluotvorena, a iz trpezarije se čulo stenjkanje. Među razbacanim sudovima, peharima i ostacima hrane, učitelj Alkibijades je ležao zgrčen na podu, sa bodežom, jednim od onih sa kojima su sekli pečenog zeca, zarivenim u grudi.
– On… Mauricijo… greška… nije bio prirodan… operacija… loša zamisao…
Bonifacijo zamisli grofa Đ. kako odlazi u noć, podcupkujući na jednoj nozi, tamnim uličicama sve do gradskih dveri, a zatim napolje, ko zna gde, ta zlobna kreatura, sposobna za svakakvo zlo.
– Ono ogromno… za čime sam čeznuo… da ga vratim… da preletim vreme… pustio sam da ode od mene… u noć…
– Sve će biti dobro, učitelju. Samo polako. Ne naprežite se, molim vas. Sve će se srediti.
– … da se vrati nazad Bogu… i svojoj staroj meri… čoveku nedostižno…vreme…
Postavljajući pažljivo svileno jastuče ranjenom učitelju pod glavu, Bonifacijo nije znao, a nije mogao ni da pretpostavi da će vekovima kasnije, jedan alhemičar u stihu, pod androgenim imenom Rajner Marija u nevidljivim, za neuko oko, lancima sinhronizacije, opevati, skoro istim rečima, učiteljevu poruku koja se njemu činila kao buncanje ranjenog:
Ono ogromno za čim je čeznuo
pustio je od sebe ove noći. I to se vrati
nazad, Bogu i svojoj staroj meri;
a on, buncajući kao pijan,
ležaše…
Čovečuljak
ova se bajka kazuje postdiplomcima na predmetu ‘Elitna i masovna kultura’…
*
Zatekao je učitelja ispred staklenog zvona kako vidljivo zainteresovan posmatra homunkulusa: – Dođi, priđi bliže – pozva ga, ne okrećući pogled: – Zar ti ne izgleda porastao od sinoć?
Prema uočljivim podočnjacima, očigledno je imao neprospavanu noć, ali su mu oči još iskrile kao nekom živnutom ostarelom ljubavniku: – Vidiš, počeo je da se koprca.
Utisak je bio da pod staklenim zvonom mali čovek, ili to što je trebalo da liči na čoveka, još leži nepokretno. Već su se nazirale usne, dlanovi, polni organ i stopala, nesrazmerno veliki u odnosu na ostalu, takoreći amorfnu masu. – Napreduje, vrlo brzo. Šta misliš, da li nas vidi? – šaptao je Alkibijades, uzbuđen kao dete, ne sačekavši Bonifacija da mu odgovori, a i šta bilo da bi ovaj rekao, odobravajući ili ne, učitelj ga na bi doslušao. Otkako je u petak rano izjutra, pred zoru, ispod vešala, iskopao krupnu mandragoru i zaklonio je ispod zvona, učinio je sve što je potrebno da organizam homunkulusa proradi. Proces, od samog početka, nije jednostavan: potrebno je veoma pažljivo da se koren mandragore odvoji od tla; za tu namenu se koriste jako debele, dvoslojne rukavice od svinjske kože, jer u momentu iskopavanja, mandragora može da reaguje vrlo opasno, ispuštajući otrovne masne kapi. Neki za ovo koriste pse koji zubima izvlače koren iz tla, pa se dešava da kuče crkne u užasnim mukama. Učitelj, iako je još ranije savladao i isprobao veštinu vađenja i prvobitnog negovanja mandragore, bio je, kao i uvek, jako obazriv i precizan. Hranio je i pojio plod medom, mlekom i krvlju mladog, tek zaklanog petla. Od grudvica tla ispod obešenog, u kojoj su još uvek upijene preostale kapi sperme, napravio mu je hranljiv ležaj i obogatio ga četrdesetodnevnom konjskom balegom. To je bio ustaljen postupak kojim je prethodno Alkibijades oživeo nekoliko nemih homunkulusa koje je koristio kao minijaturne sluge ili akrobate za zabavu. Njihova kratkovečnost – trajali su najviše četiri meseca – ipak im nije oduzimala ništa od upečatljivosti u koju su ubeđena samo nekolicina učiteljevih prijatelja kojima je bilo dozvoljeno da prisustvuju prezentaciji čovečuljaka. Za razliku od mehaničkih figura u formi rajskih ptica, pčela ili svirača na lauti, koji bi ponešto procvrčali, probrujali ili bi pokušali da posviraju na dve žice (ali daleko od veštine jednog Frančeska da Milana) da bi, posle tih aktivnih trenutaka, popadali kao odbačene marionete, homunkulusi, iako nezgrapnih i nagrđenih tela i sa nedooformljenim ekstremitetima, jer bi im najčešće jedna ruka ili noga bile kraće od druge, “živeli” su od početka do kraja svog postojanja. Ne može se reći da su njihovo rađanje i njihova smrt ličili na ljudsko ili na bilo koje drugo biće iz živog sveta. Postali od mandragore, iznikli iz sperme nasilno umirućeg – tu je tanatos sasvim preuzeo ulogu erosa – oni su bili prava čeda smrti.
Njihovo napuštanje ovog sveta bilo je takođe nečovečno. Kada bi osetili da im se približava sudnji čas, ova bića, inače izrazito poslušna, postajala bi uznemirena i nervozna, mesto ih nije držalo, već su imali potrebu neprestano da se kreću po celoj kući sa vidljivim nezadovoljstvom na neoformljenim licima. Pošto nisu mogli da govore, ispuštali su neki žaloban, istovremeno besan zvuk, nešto između cviljenja i režanja. A kada bi pao prvi mrak, oni bi počeli, kao mačka ili kuče kad treba da izađu na nuždu, da grebu i udaraju po prozorima. Ono što je Bonifaciju izgledalo najtajanstvenije i najužasnije je što su čovečuljci izlazili i iščezavali iz kuće isključivo noću. Preko dana, i kada je bilo vidljivo da su na izmaku snage, ostajali su unutra. Zavukli bi se u neki tamni kutak i odatle, tiho cvileći, čekali bi da padne noć. Alkibijades je već znao da čekaju sunčev zalaz, kada, teturajući se i šepajući, ne osvrćući se, odlaze zauvek u noć.
– Gde to iščezavaju? U šta? Ima tu nečeg nedorečenog, sa one strane života, i mislim, dobri moj Bonifacijo, da se kod njih zagonetka vremena mora biti rešava drugačije nego kod nas, ljudi. Mada, i to biće se ne bi rodilo bez ljudskog semena, pa makar ono bilo izbačeno u agoniji. Seme umirućeg koje je oplođeno u utrobi zemlje. Što znači, da još pri činu rađanja ovaj omino razbija iluziju o životu kao odsečke koja od početka neumoljivo ide ka svome kraju. Obratno, rađajući se bukvalno od kraja, homunculus se podsmeva surovoj šali nama nametnutoj – da verujemo kako vreme neprestano ide u jednom pravcu. Da je starenje nepovratno. Ovaj omino će pokazati suprotno!
Bonifacijo je bio najneposredniji i zadivljeni svedok ovakve opsednutosti. Učitelj se prosto naprosto nije odvajao od ploda pod zvonom, dohranjivao ga je aronijom, ikrom od soma i kantarionovim uljem.
Bonifaciju je ovo bila sedma godina otkako ga je Alkibijades prihvatio za učenika. Još se sećao prijema – nije bio nimalo jednostavan, iako mu se ujak, jedan od najbogatijih plemića u gradu, lično založio za njega. Učitelj ga je pozvao da dođe kući, gde mu je istovremeno bila i laboratorija. Bonifacijo je već bio napunio osamnajest i tek što je pročitao “De hominis dignitate”, ali mu to nimalo nije pomoglo da se oseća dostojanstveno i samouvereno.
Ispit je trajao tri dana. Na pitanja koja mu je na početku postavljao, naprimer o hronomatiji, o osnovama u rukovanju magičnim kvadratom, o bojenju angramentuma u crveno i kako se zatim rastvara u vodi, o dualističkoj prirodi nišadora, o tumačenju kalendara prema danima, dekadama i Mesečevom kruženju – odgovarao je odmah i jasno, bez zastoja. Kada je učitelj tražio da astromatematiku primeni na konkretnim zdravstvenim problemima, naprimer na funkciji timusa i srca u zavisnosti od sunčevog uticaja, pluća od Merkurovog, oči i žuč od Marsovog, Bonifacijo bi se zamislio, a zatim se trudio da da što koncizniji odgovor, pažljivo slušajući Alkibijadesova objašnjenja.
Ali poslednjeg dana ispita, kada su pitanja prešla u tajne, skrivene sfere, kao naprimer o astralnim duhovima koji naseljavaju nebeska tela i vladaju nama, a preko njih i o ljudskim dušama, o duhovima-graditeljima, onim koji stvaraju energetske lance, i o duhovima-graditeljima, onim koji ostavljaju svedočanstva kako te energije da se koriste za savete, proročanstva i lečenje, Bonifacijo je, dok su mu obrazi goreli kao da uči osnovnu azbuku, uzbuđen i preplašen ćutao, iščekujući što će mu reći učitelj. A ovaj je očigledno bio zadovoljan njegovim ponašanjem.
Na kraju ispita mu je rekao: – Znanje je dvosmisleno. Nekad, siguran da znaš, zasićuješ ga prekomernim rečima. Nekad, uplašen da ne znaš, postaješ škrt na rečima ili prećutkuješ. Ali, slično kao u muzici, u prvom slučaju, melodija se prenatrpava, u drugom, nekoliko tonova, upravo zbog pauza, dobijaju na dubini. Od sutra su ti vrata mog doma otvorena. Radićemo zajedno. U početku, rad će ti biti težak, zadovoljstvo možda malo, ali vremenom, kada budeš izgradio temelje svog zamka u oblacima, više nećeš moći da živiš izvan njega.
Alkibijades je zapravo govorio o sopstvenoj životnoj kompoziciji (da napravimo komparaciju sa muzikom, koju je i on sam često koristio), ali je uglavnom bio u pravu: i pored razlike u karakterima, Bonifacijo je u toku ovih sedam godina “ispunio svoj hram skulpturama i harmonijom…”, kao što bi rekao učitelj, “… da bi odsada mogao sam da se preda misterijama Mudrosti”.
I pored zavidno stečenog znanja tokom njihovog zajednički provedenog vremena, on, približavajući se učitelju, nije izgubio ni delić svoje dečije radoznalosti. Neposrednost kojom ga je učitelj uvlačio u svoje eksperimente, znala je da ga preplavi trncima ili nekontrolisanim smehom, u zavisnosti od toga da li su se njegove pretpostavke dvoumile ili potvrđivale.
– Šta misliš, kako on nas vidi? Kakvu li sliku o nama on formira u svojim očima? Da li se pita: Je su li oni pravi? Postoje li? A ja, postojim li ja?
Stojeći sav ukočen uz učitelja pogurenog nad staklenim zvonom, Bonifacijo nije mogao da potisne osećaj da ovoga puta idu u suprotnom smeru i da im se približava opasnost da se sudare sa nečim zastrašujućim i tamnim. Setio se šta mu je rekao učitelj jedne kasne večeri, otkako je pod njegovim nadzorom pripremio nekoliko flašica melema od anisa, crnog luka, maslinovog ulja i bosiljka protiv upale i bola u ušima.
– Eto, sada si naučio da spravljaš i ovaj lek. Kao učenik koji plovi po moru znanja, nadam se da ćeš moći, i uz moju malu pomoć, da stigneš na suprotnu obalu. Ali niko drugi, osim tebe samog, dragi moj Bonifacijo, zahvaljujući svom sopstvenom trudu, predanosti i hrabrosti, neće moći da stigne do suprotne obale koja se zove vreme.
Sada, dok je gledao i slušao Alkibijadesa kako takoreći u ekstazi sledi razvoj homunkulusa, Bonifacijo pomisli da nikad, za razliku od učitelja, neće moći da dostigne obalu nazvanu vreme.
– Za mene, dobri moj Bonifacijo, postoji jedan jedini izazov zbog čega mi je tako važno da ovog čovečuljka napravim da bude mnogo savršeniji od prethodnih. Zbog istine. Da stvorim telo, rukavicu, ali i um, ruku, koja će u celini da odgovara toj rukavici. Već ti je poznato, da kada gubimo telo, ako smo dovoljno napredovali na svom zemaljskom putu, mogli bismo da vidimo astralne delove svih pojava, mogli bismo preko sna, na primer, čak i da delujemo na nečije misli, ali teško bismo mogli da komuniciramo na fizičkom planu, kao telo sa telom. Ali ovako, preko homunkulusa…
– Mislite, preko njegovog drugog “ja”?
– Baš to. Jer će taj, nevino obešeni, ponovo biti svestan vibracija i uticaja na materiju.
– Ali, zar to neće biti obratan proces? Homunkulus, tojest obešeni, da vibrira, da utiče na ovaj svet i na nas?
– To je ono što tražim! – izviknu Alkibijades, uspravivši se, dok su mu oči plamsale nekom podzemnom dubinom: – Tada će istina izaći na videlo!
– Zbog toga znači ulažete toliki napor da čovečuljac progovori…
– I progovoriće. Njegovim glasom. Glasom grofa Mauricija Benedetija. Da bi se doznalo šta se uistinu dogodilo.
– Ali, poznato je, obešen je zbog ubistva – neubedljivo promrmlja Bonifacijo.
– A, po čijoj naredbi je obešen, pitam te? Ko je taj koji je pogubio grofa Benedetija? Ja sam naučnik, dobri moj Bonifacijo, nisam političar. Mene interesuje vlast nad hemijskim procesima, a ne vlast nad ljudima. Ali, i da sam bio političar, ne bih vladao tako nemilosrdno i surovo prema svojim protivnicima kao ljudi sa dvora.
– Naši gospodari? – izlete Bonifaciju, koji odmah shvati koliko je njegova poniznost licemerna.
– Baš ti, naši gospodari. Teško onome ko se usudi da kaže nešto protiv njih. Gospodski će ga nagraditi. Progutaće ga tama, bez traga i glasa. Bezbolno – Alkibijades nije krio podsmeh: – A narodu toliko i treba. Em uplašen do srži, em lakoveran i prost…
– Ali, oni su izgradili… izgrađen je Univerzitet. I u palati su gostovali učeni… iz Firence… Policijano, Fičino, Mirandola…
– Znam, bio sam prisutan i slušao ga ushićeno. Ali i dovoljno kritički. Dobri moj Bonifacijo, taj osećaj za predavanja, svečanosti i gozbe, koji takozvani naši gospodari neosporno poseduju, nema veze sa sirotom servilnošću građana ovog grada, a o njihovoj prostoti da i ne govorim. A grof Benedeti je bio među retkima koji se usudio da glasno prigovori vlasti o njenom paradiranju i realnoj nebrizi o običnim smrtnicima. Složićeš se da ceremonije ne mogu da nadopune život. Iako mogu da se iskoriste za njegovo efikasno zavaravanje. Suđenje grofu zbog ubistva brata i Aleksandre di Prane bilo je baš takvo, namešteno. I niko ne može da me razuveri da se tako vlast na najlukaviji način oslobodila svog protivnika.
Po čovečuljkovom telu je belim percem zapisivao neka slova, tamno-crvena, kako krv, među kojima je Bonifacijo prepoznao latinična, hebrejska i grčka, ali su mu druga bila nepoznata.
Pre nego što će čuti pitanje, učitelj mu odgovori: – Jest, kako, ljudi. To su slova uglaste glagoljice, mlađe od svoje oble sestre, koju je vekovima unazad, zajedno sa moštima svetog Klimenta Rimskog, doneo u Rim Konstantin Filozof, a prvi su počeli da je šire Anastasije Bibliotekar i Gauderik od Veletra. Slova još uvek žive na ostrvu Velja na Jadranu, onom koje Sloveni nazivaju, a i u gradu Zara, pa severno, jadranskim bregom…
Bonifacijo je klimao glavom, iako mu nije bio do kraja jasan ovaj na brzinu izrečen splet podataka. Već je bio naučio da sasluša učitelja i da zapamti ono što mu govori, a zatim da si to objasni pomoću glosarijuma iz biblioteke.
– Glagoljicu označavam pored latinice, grčkog alfabeta i hebrejskih slova da mu usadim logos koji spaja čiste ideje sa stvarnošću. Crtam mu stablo reči. Hranim ga slovima. Grane se izdužuju i prepliću sa drugim rečima – granama zahvaljujući slovima, dopunjavaju se međusobno… zato ih pišem različitim pismima… da ih nauči i da utvrdi oblik, red i upotrebu slova… da može da progovori… zato je i perce kojim crtam slova od labuđeg krila. Labud… postoje magije koje mogu da ga pretvore u čoveka, i obratno… a i Zevs upravo u labuđem liku zavodi Ledu… Crvena boja je sok od cvekla. Gust je, provrijen u devet voda, da može da deluje, dugotrajno i sigurno…
Nanesena vrlo nežno, crvena slova su se sporo upijala u kožu homunkulusa. I posle desetak dana još su bile vidljive linije i obrisi slova. A čovečuljak nije davao ni glas od sebe.
– Učitelju, on još nije progovorio.
– Budi strpljiv, Bonifacijo. Kada Mesečev rog u ogledalu bude okrenut isto kao što je sada, kad mu zapisujem slova, onda će doći vreme kada ćeš mu čuti glas.
– Molim vas da shvatite moju zbunjenost. Ovaj… posao… ipak mi dođe nekako iznenada.
– Tiho! – prekinu ga Alkibijades – Da ga vidiš kako diše!
Svečnjak koji je osvetljavao zvono, postavljen na samoj ivici stola (tako što je Bonifacijo bio jednostavno primoran da ga malo pomeri ka sredini) koncentrirao je scenu sa homunkulusom, koji kao da je bio postavljen na nekom ogromnom, tamnom pravougaoniku, mnogo većem od stola. Ružna, izopačena beba brzo je rasla. Svetlost sveća nanosila je dodatno bledo žutilo na čovečuljčevo lice, ne samo zbog voštane boje, nego pre svega, zbog nepravilnosti crta – jedno, levo oko bilo mu je postavljeno više od drugog, naježeni crveni čuperci kose kao da su bili netom posađeni, prevelike, premeke usne, sve je to davalo licu omina jednu neprirodnu podbulost – izgledao je kao da nije sa ovog sveta. Dok je gledao to lice, i vazduh oko Bonifacija postade nekako gušći, zagušljiv, kao da prostorija nije bila dugo provetravana.
Spustio je pogled na goli grudni koš bez dlaka, koji se širio i opuštao u ubrzanom ritmu kao pri trčanju ili dizanju teškog tereta – brzi i sitni udisaji, koji su se, jureći se, nizali jedan za drugim.
– Da izvadimo poklopac sa zvona… treba mu više prostora da diše… – sugerirao je učitelj, iako je na zvonu bilo dovoljno otvora koji su omogućavali protok vazduha. Ali Alkibijades je bio toliko nestrpljiv da, podižući ga, zamalo da ispusti stakleni poklopac. Odavno, pomisli Bonifacijo, nije video učitelja tako uzbuđenog: – … da… evo ga… ovde je…
Čovečuljevo disanje postade nekako glasnije, sada kao da se mogao čuti i nekakav poluzvuk… agrr…agrr…akr… čak su se mogle raspoznati mutljikave klice oduženih samoglasnika aoo…. koji su se provlačili između roptaja.
– Prepoznajem ga, Bonifacijo. Znam da mu se u glavi već javljaju parčići misli koje su pripadali grofu Mauriciju, prepoznajem njegov nemir… Ne ustručavaj se, pitaj me o onom što te muči: da li će on zaista da progovori? E, pa poštovani Bonifacijo (da li je bilo podsmeha u ovom obraćanju?), razum nam potiče od Boga i zato treba da mu verujemo. Sve što na ovom svetu postoji, zna se zašto postoji. Kompas, da znamo gde smo i kuda da krenemo. Barut, da znamo kako da ubijamo na daljinu. Psoglavi ljudi i amazonke, ne da znamo ko su oni, nego ko smo mi.
Bonifacijo, ispunjen nekom treperavom zbunjenošću, slušao je učiteljevu zanesenu tiradu: – Zato i On od noćas dobija svoje ime. Mauricio (Bonifacijo ga izgovori s njim, u glas). Obraćaćemo mu se kao da je ponovo rođen. Vraćam mu život, Bonifacijo, oživljavam grofa Mauricija.
Prethodne čovečuljke učitelj je imenovao brojevima (što je, prema Bonifaciju, zvučalo previše veselo u odnosu na njihove tužne sudbine): Primo, Sekondo, Terco… Ovaj je homunculus bio deveti po redu, te je trebalo po redosledu da dobije ime Nono, što je bilo sasvim suprotno nameri i značenju koje je učitelj očekivao od njegovog postojanja.
Slučaj sa grofom Mauricijem Benedetijem među većinom stanovnika Republike bio je ocenjen kao smišljeno političko ubistvo, ali je bila velika hrabrost da se to izjavi, pa čak i šapatom, jer su doušnici vrebali iz svakog ugla, a kazne su sledile brzo i nečujno. Porodica Benedeti je bila od onih kojima su decenijama retki bili ravni po ugledu i bogatstvu. Bernardo, otac Mauricija i mlađeg sina Đakopa, dugo godina, do svoje smrti, uspešno je služio gradu kao član Šestorice. Bilo je sasvim očekivano da ga nasledi sin, Mauricijo. Ali se nije tako desilo. Barem ne odmah. Zvaničnici su poslali među narod jedno od onih licemernih saopštenja, u kome su lukavo, neko bi rekli čak podlo, izvestili da je potrebno izvesno vreme da se preispita javno ponašanje grofa Mauricija, koji je u nizu incidenata pokazao svoju nasilnu prirodu, odnosno nepripremljenost za tako visoku i odgovornu dužnost. Mauricijo doista nije imao urođenu plemenitost svog oca, bio je sklon izazivanju svađa i tuča, ali zar nije to odlika ne malog broja mladih, neobuzdanih ljudi koji žive u ovom gradu? Njima je vladao vatreni element, kolera, topla i suva, kao plod nestrpljive mladosti. Ali to što je kod Mauricija kolerični element bio prenaglašen, iskoristili su, prema učitelju njegovi moćni protivnici da ga unište.
Naime, grof Mauricijo Benedeti bio je već treću godinu u braku sa najlepšom ženom u gradu. Bonifacijo je imao retku mogućnost da doživi kako Aleksandra di Prana, kasnije grofica Benedeti, prolazi kraj njega na ulici i tada, kao uostalom i svako koji je to doživeo, bio jednostavno zatečen njenom neobičnom privlačnošću. Ona je bila pet-šest godina starija, što se nasuprot momačkog doba Bonifacija, smatralo kao izrazita razlika u godinama, ali se njena lepota održavala netaknuta vremenom, kao ona Jelene Trojanske ili one Simonete Vespuči. Potpuno je zaslužavala nadimak po kome je bila poznata u gradu. La Bella. Lepotica. Naglašeno bele puti, što je još više dolazilo do izražaja zbog bujne crvene kose, ukrašene bisernom dijademom. Devojke i žene u gradu nisu žalile para da bi postigle barem približno takvo bledilo kože (za Bonifacija nije bila tajna da zavidan deo učiteljevih prihoda dolazi od narudžbi dama za belila). Kod Aleksandre di Prana to delikatno bledilo lica, kao i tamnoplamene lokne njene kose, sve je to bio dar od prirode ili od Boga. Ono što se pred ushićenim posmatračem (posramljenim otvorenošću svog ushićenja) razotkrivalo kao treće čudo lepote, bile su izdužene, bademaste svetlo-kafene oči, koje su se mogle oceniti čak i kao melanholične, ako iz njih nije izranjao smeo, otvoren, čak pronicljiv pogled što je još više zapanjivao.
Još kao dete, Bonifacijo je slušao priče o La Belli, koje su kružile gradom – prvenstveno o njenoj lepoti, al i o njenom prekrasnom pevanju i muziciranju na gambi i flauti. Pričalo se i da piše stihove o ljubavi sa nežnom, ornamentnom elegancijom, koje zadržava za sebe i svoje najbliže. Otuda, objava o njenoj udaji za grofa Mauricija Benedetija, namćora i robusnika bez stila, izazva opštu začuđenost. Možda je bila prinuđena da se uda zbog grofovog bogatstva, načula su se zlobna ogovaranja među sredovečnim damama. Alesandra di Prana je pripadala jednoj od najstarijih, ali izrazito osiromašenih porodica i ovo je bila poslednja prilika da se ona udomi u bogatoj kući. Ali zašto joj onda njen otac, produžavala su ogovaranja, nije odabrao mlađeg grofa Benedetija, Đakopa, koji je za razliku od njegovog starijeg brata, bio po duhu živahan, ljubitelj umetnosti i u svakom slučaju je mnogo više odgovarao da postane muž lepoj Alesandri. Jer, to je bio odgovor, grof Mauricio je onaj koji kao prvorođen nasleđuje bogatstvo Benedetijevih, i jer je već duže vreme on sam planirao baš nju, prelepu plemkinju, za majku svoje dece.
U ovom gradu koji se dičio svojom slobodoljubivošću i šaljivim, vrcavim canzonettima i frottolima, ženama posle šest godina bračnog života bilo je naređeno da prestanu da nose šarene tunike i da se oblače u crno. Bilo im je dozvoljeno i dalje da nose visoke, nabrane kragne i široke rukave, ali posle dvanaest godina i ovi su morali da iščeznu.
– Ne pravimo svetogrđe, ako te to plaši, Bonifacijo. Mi, ne samo što oživljavamo čoveka, nego to činimo da bi ispravili veliku nepravdu koja mu je bila naneta. Bog više ceni onog koji se trudi, koji nastoji da ispuni neku svoju misiju, ili ako želiš nazovi je dužnost, u životu, nego onog koji nepokretan i pasivan, misli da je redovno odlaženje u crkvu njegov jedini zadatak. Kao što je napisao izvanredni Piko: – Bog je čoveku dao izbor sam da odluči u kom obliku će postojati na Zemlji. Ako izabere život kao biljka, biće biljka, ako izabere da živi kao pas, biće pas. Ali ako izabere da bude čovek, onda odabere i način na koji će postojati. Kao i čovekovo telo, i ovo homunkulusovo je smrtno i konačno, i to mnogo kratkovečno, ali će nam omogućiti da vratimo dušu grofa Mauricija, da bi saopštio ono u šta sam čvrsto ubeđen – da je nevin!
Kada se dogodilo ubistvo, to je u Republici, iako već oguglaloj na mračna dešavanja, bilo primljeno sa užasom. Najlepša, najdraža Alesandra di Prana i otmeni grof Đakopo, bili su surovo zaklani!
Odmah su na mesto zločina pozvali Alkibijadesa koji je bio visoko cenjeni kao poznavalac medicine, sa znanjem Hipokrata, Galena, Aristotela i učitelja salerno-monpelijanske škole, koje je efikasno primenjivao lečeći bolesne: – Žena je već bila mrtva, a grof Đakopo, sa veoma oslabljenom životnom energijom i gotovo nečujnim srčanim ritmom, a pulsom kao mišjim repom… (tu se Bonifacijo brzo preispitao u sebi o “mišjem repu”: “kada postaviš tri prsta na žilu, pod prvim prstom jedva ćeš osetiti pulsiranje, pod srednjim on je jasniji, pod trećim još jasniji. Ovakav puls ukazuje na fatalan ishod.”)… strašan prizor, duboki rez u gornjem delu vrata, odmah ispod brade, presekao je žile i tetive kao da je bio zadat preciznošću profesionalca. Iz rane je još uvek liptala krv. Čovek je bio širom otvorenih očiju i pokušavao nešto da kaže, nešto nerazumljivo kao da su mu natrupali krpu u usta. Nadneo sam se nad njim i nekako uspeo da razumem: “C’e una speranza di salvezza”. Ima nade za spas. Da, dobri moj Bonifacijo, rekao je baš to: “Ima nade za spas”. I to su mu bile poslednje reči, zatim jedino ropac dok se najzad nije predao smrti.
Grof Mauricijo je bio odmah uhapšen, pod optužbom za dvostruko ubistvo zbog ljubomore. Sledilo je brzo suđenje i presuda – smrtna kazna vešenjem. Nisu pomogla zalaganja njegovih da se da vreme sudskom postupku da bi se sakupili eventualni protivdokazi.
– Mada je bilo mesta sumnji, dobri moj Bonifacijo. Zašto bi grof Đakopo bio likvidiran na takav način, a ne u dvoboju, što bi se očekivalo od temperamenta koji je njegov brat imao. I zašto je Alesandra di Prana takođe ubijena? Mauricijo Benedeti bi se razvikao, možda bi i vređao, ali nikad hladnokrvno ne bi zaklao ženu.
Samo nekoliko dana posle ubistva Alesandre i Đakopa, grof Mauricijo Benedeti je koračao ka vešalima sa gnevom u očima i psovkama na usnama: – Vratiću se, ništavila jedna, kunem se, osvetiću vam se! – vikao je pre nego što su ga obesili.
I ode besan, uz krik i oganj.
Čovečuljku više nije bila potrebna zaštita zvona. Ubrzo je počeo da se kreće, teturajući se slično prethodnim homunkulusima, samo, pošto je bio veći, stupanje mu je bilo teško, a korak usporen. Tako trapavo, pod Alkibijadesovim pokroviteljskim okom, klatio se po kući jednom dužom, a drugom kraćom nogom, mrmljajući i zadržavajući se sa zanimanjem ispred gvozdenog kreveta, biblioteke sa starim rukopisima, policama sa staklenim epruvetama. Pokušao je čak da uzme jednu od epruveta (srećom praznu, pomisli Bonifacijo), koja mu skliznu niz prste i lomeći se tresnu na pod. Učitelj odmah dotrča da pokupi srču: – Jesi li dobro Mauricijo? Da se nisi povredio? – zabrinuto ga je pitao. – Aka. – Molim? – Akua. – Acljua! – uzviknu učitelj : – Bonifacijo, rekao je acljua. Hoće da pije vodu. Sve mu je jasno! – i poče da skače kao dete.
– Odsada, pa nadalje, Bonifacijo, on će sedeti sa nama za trpezom – izjavi svečano, otkako se primiri – i ješćemo zajedno. Ovo za trpezom Bonifaciju je bilo malo smešno, jer je Učitelj, često zanesen radom, preskakao obroke, a i kada bi jeo, to je obično bila kriška hleba sa glavicom luka i čašom lakog vina. Ali ovoga puta, sav gord, on postavi trpezarijski sto sa izvezenim čaršavom iz Flandrije i iznese svečan srebrni pribor za jelo. Obrok je počeo kašom od suvog povrća koju je čovečuljak posrkao u slast. – Još – promrmlja dok je žvakao poslednji zalogaj. Učitelj je izgledao presrećan: svaka nova nazalna polureč koju bi čovečuljak procedio dok je gutao zečije u garumu, sosu od fermentirane ribe i kupusa začinjenog lukom, on bi prosledio burnim oduševljenjem. I pored još uvek nejasnog izgovora, Bonifacijo je bio zapanjen tačnošću kojom je čovečuljak pogađao reči, kao da ih je već odranije znao.
Na kraju obroka, Alkibijades je nalio medovinu, piće sa nežnim dejstvom, puneći do vrha srebrne pehare sebi i Bonifaciju, a čovečuljku Mauriciju, kome se obraćao imenom i sa “grofe” napuni pehar do pola. Ali ovaj, otkako ispi medeno piće u jednom gutljaju, odmah zatraži, začuđujuće dobro izgovarajući, “crno burgundsko”. Večera je ispunjena čovečuljkovim ogromnim apetitom i mrmljanjem koje iznova izazivahu učiteljevo glasno ushićenje, trajala je do kasno u noć, iako je za Bonifacija sve to bilo nekako nestvarno nabijeno. Obojica, učitelj Alkibijades i čovečuljak Mauricijo, ispratili su Bonifacija do kućnog praga i zajedno mu poželeli “buona note”.
Koračajući tesnim gradskim ulicama ka roditeljskom domu, Bonifacijo ne mogaše da se oslobodi obespokojavajuće pomisli da za razliku od prošlih noći kada je posle dugih časova rada, odlazio kući umoran, ali spokojan, noćas nije smeo da ostavi učitelja samog. Samog, sa jednim opasnim, neumerenim bićem, koje mu je, iz časa u čas, sve više ličilo na onog pravog grofa Mauricija Benedetija, životinjski grubog u svojim napadima nekontroliranog besa. Ceo ritual sa homunkulusom i postmortem misterijom nadvijao se, u uznemirenim Bonifacijevim mislima, kao tamni preteći oblak iznad usamljenog učitelja. – Šta sad čekaš? Vraćaj se, odmah! – zapoveda sebi. I trčeći, zadihan i preplašen, ubrzo se nađe pred učiteljevom kućom.
Ulazna vrata su zjapila poluotvorena, a iz trpezarije se čulo stenjkanje. Među razbacanim sudovima, peharima i ostacima hrane, učitelj Alkibijades je ležao zgrčen na podu, sa bodežom, jednim od onih sa kojima su sekli pečenog zeca, zarivenim u grudi.
– On… Mauricijo… greška… nije bio prirodan… operacija… loša zamisao…
Bonifacijo zamisli grofa Đ. kako odlazi u noć, podcupkujući na jednoj nozi, tamnim uličicama sve do gradskih dveri, a zatim napolje, ko zna gde, ta zlobna kreatura, sposobna za svakakvo zlo.
– Ono ogromno… za čime sam čeznuo… da ga vratim… da preletim vreme… pustio sam da ode od mene… u noć…
– Sve će biti dobro, učitelju. Samo polako. Ne naprežite se, molim vas. Sve će se srediti.
– … da se vrati nazad Bogu… i svojoj staroj meri… čoveku nedostižno…vreme…
Postavljajući pažljivo svileno jastuče ranjenom učitelju pod glavu, Bonifacijo nije znao, a nije mogao ni da pretpostavi da će vekovima kasnije, jedan alhemičar u stihu, pod androgenim imenom Rajner Marija u nevidljivim, za neuko oko, lancima sinhronizacije, opevati, skoro istim rečima, učiteljevu poruku koja se njemu činila kao buncanje ranjenog:
Ono ogromno za čim je čeznuo
pustio je od sebe ove noći. I to se vrati
nazad, Bogu i svojoj staroj meri;
a on, buncajući kao pijan,
ležaše…