Gotovo punih šest godina koračam ćelijom dugačkom 4 i širokom 2,5 metra. U njoj imam metalni krevet, mali radni stol, ormar, televizor, kompjuter bez priključka na internet, toalet, lavabo, tuš kabinu i jednu policu. Gotovo punih šest godina u tom prostoru povremeno pratim satelitske programe države u kojoj ševeningenski zatvor ima četiri u svemu samostalna sprata, na svakome stražarske urede. Na tri sprata ima po dvanaest ćelija veličine moje, zajedničke dvorane za stolni tenis, šah, bilijar, grnčarstvo, kurseve stranih jezika i čitanje. U svojoj ćeliji pratim i programe državnih televizija novih država nastalih raspadom Jugoslavije: RTS-a, HRT-a, bosanske televizije, TV Pinka, ali i nekoliko svetskih. U sobi za posete, u prizemlju, susrećem se sa svojim najbližnjim, suprugom i kćerkom, najodanijim prijateljima i svojim advokatom. Pravo na posete imam svakodnevno od 9:00 do 17:00 sati. One se odvijaju u nekoliko soba sa staklenim pregradama. Sa svojim posetiocima sam najčešće s iste strane stakla, ne smiju mi donositi hranu, i sve ostalo im se strogo kontroliše. Uprava zatvora ima pravo promatrati posetioca i mene, ne i slušati naše razgovore. Kako sam u braku, sa suprugom se susrećem u odvojenoj sobi bez prisustva treće osobe u kojoj je dušek prostrt na podu.
U prizemlju boravim vrlo često, ponekad i dva puta dnevno, tako i u biblioteci s knjigama na srpskom i hrvatskom jeziku, kao i u sobi za molitvu svih veroispovesti, ali, vrlo retko, u kabinetu za medicinske preglede i razgovore s psihijatrom. Na poligon za šetnju, ograđenom visokim zidovima, u pratnji stražara, odlazim ponekad i dva puta u danu. Tada sam obično u društvu jednog Hrvata, generala neprijateljske vojske, prijeratnog scenariste i filmskog reditelja, ponekad i s jednim Bošnjakom, majorom ARBiH.
Bude me u 7:30: Tada iza zatvorenih vrata ćelije, uvek snenim glasom, potvrđujem stražaru da sam još uvek živ. Nakon pola sata lične higijene, on mi otvara ta vrata. U kantini na svom spratu družim se sa svima, opet najduže sa spomenutim generalom i majorom. Među nekoliko stolova, imamo i „svoj“. Ponekad u manjoj kuhinji sa sudoperom ponešto i skuhamo, najčešće kafu ili čaj. Ako nam je šetnja onemogućena, tu vreme provodimo kartajući, čitajući ili učeći engleski. Pojedinci i slikaju. Do podneva nam je pristupačna i fitnis dvorana, u dvanaest smo svi u svojim ćelijama, ponovno zaključani. Jedan puni sat imamo za ručak, potom posluzi predajemo suđe i nastavljamo svoje slobodne aktivnosti. Do 20:30 svi se vraćamo u svoje ćelije koje nam u to vreme zaključavaju. Na spavanje ne odlazimo u strogo određeni čas. Svakodnevno nam je na usluzi medicinska sestra, šišamo se kako kad, uvek kod istog frizera. Svog advokata telefonom zovem besplatno, za sve ostale pozive koristim dve kartice. Kad na pozive u domovini „potrošim“ jednu karticu, telefoniranje plaćam sa svog računa na kojem su moj lični novac i dnevnice (moj dnevni džeparac je 5 guldena, nešto malo više 4 DM). Na kartice ponekad naručujem i hranu iz kantine.
Vreme povremeno prekraćujem i čisteći hodnik, najčešće pišući dnevnik i čitajući knjige. Da, vreme, s njim sam svakodnevno na ratnoj nozi. Kao i s krivicom, kojoj se opirem na razne načine, vrlo glasno i odlučno i pred spomenutim hrvatskim generalom i pred bošnjačkim majorom. To posebno i poimenično potvrđujem i ovim svojim dnevnikom u kojemu beležim mnoga zla počinjena i nekažnjena u raznim prohujalim vremenima. Svoje zlo time ne poričem u potpunosti, iako se nikako ne mogu udaljiti od uverenja s kojim sam ovde prisilno doveden i s kojim sam se nakon toga pre gotovo punih šest godina pred haškim Sudom izjasnio rečima: Časni sude, nisam kriv! Od toga uverenja ni danas ne odstupam verovatno i zato što krivicu zločinaca svih vrsta ne sagledavam isključivo prema pravilima Suda koji mi sudi. Njihovu krivicu, kako već zapisah, izučavam u svim vremenima, ne samo u svom. Greška? Možda. Gotovo u svim vremenima, ispred mog, nekažnjeni su ostali gotovo svi zločinci, a ja ću najverovatnije biti sigurno kažnjen, nije li to nepravedno?
U kantini, srijeda, 5.3.
– Nešto si potonuo, što te to muči danas?
– Vreme. Za nekoliko dana je nepravomoćna presuda. Svaki dan mi je kao godina. Minute postaju dani, dani meseci. Nemam strpljenja ni za što. Televizor i ne palim. Ne čitam knjige ni u svojoj sobi ni u biblioteci. Engleski sam prestao učiti. O svojoj optužnici nemam više strpljenja razgovarati ni s tobom, ni ovde, u kantini, ni u šetnji u prostoru poligona. Ne odlazim ni na molitve, ne spavam kao pre… Vreme. I u snu mi je ono sve duže, osećam ga kao omču i oko vrata i oko nogu… A progoni me i strah. Isti onaj kao tamo gde sam se dugo vremena krio, odakle sam ovde doveden nakon hapsa. Nekoliko dana pre odvođenja stalno sam sanjao ono što sam u skrovištu izučavao i čime sam svoju krivicu izuzimao od krivica koje su u odnosu na moju bile mnogo teže, a nekažnjene.
– Znači, više ti ne pomaže ni ona moja terapija? Pomirba s istinom. Pomirba s osobnom životnom greškom.
– Ne pomaže. Nije ni u skrovištu. S kojom istinom da se pomirim, koju grešku da prihvatim? Koji lek za to dvoje da upotrebim? U skrovištu sam pio čajeve, ovde sedative. Travama sam lečio i svoje pacijente, i o tome sam ti nešto već rekao.
– Podsjeti me, molim te, na ona svoja istraživanja u skrovištu i ovdje, zanimljiva su. Šest godina je prošlo otkad si mi o njima prvi puta pričao, zaboravio sam. Pišem scenarij, možda iz tih tvojih istraživanja uzmem nešto i za svoj budući dokumentarni film, kad odem odavde na slobodu.
– U ćeliju sam ovde doveden silom, u miru sam, pre toga, dugo vremena proučavao zlo u koje sam nepravedno svrstan. Nema u meni nikakvog zla, veruj, prijatelju, duša mi je kao u novorođenčeta. Nisam lično nikoga, nigde i nikada ni ubio ni mučio. Svako zlo daleko je od mene. Događalo se drugima mnogo godina pre ovog mog propitivanja vlastite savesti. Nemam ja ništa s takvim izrodima ni po kojoj osnovi. Sva su zla različita, i tipološki i ideološki, i verski, a i nacionalno, ali, nimalo im ne smeta igrati u istom kolu. Nemam ja ni za jedno njihovo kolo ni malog ni velikog koraka. Sva su zla preteća, to sam shvatio tek ovde, a do sada sam proučio gotovo sva, čak i ona s početka stvaranja sveta.
Nema zla koje mi se pripisuje niti u jednoj napisanoj knjizi o zlu. Gotovo sve sam ih pažljivo pročitao, još u svome skrovištu. To sam nastavio i ovde. Saznao sam iz njih da je i u oblasti zla bilo mnogo grešaka. Hitler, recimo, nije prvi zlikovac na listi velikih zločinaca, a u javnosti i dalje jest. Staljin je i ispred njega i ispred Mao-Tse-Tunga (Mao Cedunga). Novinari Daily Maila (Dejli Mejla), međutim, ovog su komunističkog diktatora stavili ispred Staljina. Pripisali su mu odgovornost za 50,000.000 ubijenih, a Staljinu za 40,000.000. Okrutnom komunisti Staljinu pripisali su 42.672.000 ubijenih neposlušnika, Mao-ce-Tungu (Mao Cedungu) 37,828.000 onih koji nisu kako treba ni znali ni htjeli pročitati onu njegovu znamenitu crvenu knjižicu. Hitler je tek iza njih dvojice s 30,000.000 ubijenih, u nekim drugim izvorima je na njegovoj duši samo 20,946.000 kojekakvih zemaljskih stvorova, uglavnom Jevreja. U svim izvorima je, međutim, u svom zlu, od njih dvojice gotovo uvek duplo slabiji.
Što se to u ovom našem vremenu, u kojemu je Hitler svakodnevno prozivan kao najveći, činjenično pobrkalo, i zašto? Svoja gnezda zla sva trojica imaju u dvadesetom veku, zašto su u njemu u popularnosti tako neravnopravni? Sve trojicu još uvek pamte i optužuju i živi svedoci, zašto su dvojici gresi toliko umanjeni, jednome toliko izvikani? I što se to u našem vremenu pobrkalo da sam i ja, zajedno s tobom, svrstan među takve? Sve je to tako, ali je beskorisno, izvan tvoje optužnice, govori mi advokat kad god mu o toj nepravdi započnem ovu svoju priču… Meni je korisno, udaljava me od zlikovaca, vraća optužnici… Zar bih to istraživao da nema optužnice. Sud zanima Srebrenica, uporan je advokat… Srebrenica, Srebrenica… Tamo je bio moj general sa svojim vojnicima, ali ja nisam… Ne možeš tako, opominje me advokat. Mogu. Svakim novim podatkom o neosuđenim zlikovcima perem se kao sapunom. Ne pripada i meni jednako zlo koje su moji počinili, a doveden sam ovamo zajedno s njima. Ne možeš tako, ne možeš, uporan je moj advokat.
– Tebi Srebrenica, meni onaj most. Kao da sam ga osobno srušio, a gdje sam ja tad bio, koliko udaljen od njega… Ali, bilo je još toga zanimljivog u tom tvom istraživanju zla… Tko su ono iza Hitlera, Staljina, Mao-Tse Tunga?
– Iza te trojice velikih krvoloka cela je četa manjih koji se jedva i pominju u javnosti: Kralj Leopold II. je, na primer, usmrtio osam miliona ljudi, Ismail Enves Pasha (Ismail Enves Paša) dva miliona, Kim-il Sung (Kim Ilsung) 1,600.000 političkih neistomišljenika. Žive li oni danas u javnosti kao zlikovci, uopšte? Jedva, tek u nekim prigodama. Zar im svi živi koji ih prećutkuju neprestano ističući samo trojicu spomenutih krvoloka ne nanose nepravdu tim prećutkivanjem, zar ih ne ostavljaju u društvu krvnika bez ikakvih zasluga. Nije li to velika sramota živih, koji su istim sramom nagradili i mene! Tako se u javnosti postupa i prema Mehmedu Talât Paşi (Mehmedu Talat Paši), turskome vođi koji je poubijao oko 1,500.000 Armenaca. Zapostavljeni su u tom smislu i ovi zločinci: Tajvanac Chiang Kai-shek (Čang Kaj Šek), Rus Vladimir Iljič Lenjin, Japanac Tojo Hidiki (Tojo Hidiki), Pol Pot (Pol Pot) iz Kambodže, Mengistu Haile Miriam (Mengistu Haile Mirjam) iz Etiopije, general Yahya Khan (Jahja Kan) iz Bangladeša. Svi oni na svojim dušama prema nekim izvorima imaju po 1,000.000 nevinih žrtava, a nigde ih u javnosti. (Prema njemačkom Bildu taj japanac Tojo Hidiki ima 3,000.000 žrtava, zloglasni Pol Pot 2,000.000, koliko i etiopski marksist Mengitsu Haile Selasie (Mengitsu Hajle Selasije), Jahja Kan iz Pakistana samo 1,000.000, a tajvanac Chiang Kai-shek (Čang Kaj Šek) odgovoran je za smrt 10,000.000, Rus Lenjin za 4,000.000. ljudi.) Knjige kažu da su svi bili pravi majstori u svom zverskom poslu, a, eto, gotovo da su sasvim izbrisani iz sećanja živih. Je li to lepo? Zar ti ljudi od živih nisu zaslužili češće spominjanje? Živi greše prema zaslužnim zločincima. Živi greše i prema nevinim živim. Svi su spomenuti s preko 1,000.000 nevinih žrtava, a meni se ne može pripisati niti jedan. Niti jedan, a evo me u ševeningenskoj ćeliji s tobom koji si nekoć bio moj ljuti neprijatelj. Ovde sam doveden silom nakon godina i godina skrivanja kojekuda. Ima li tu ikakve pravde, generale, reci! To pitanje često postavljam i svom advokatu, on mi uvek uzvraća isto: Srebrenica, Srebrenica. Optužnica, optužnica. Sve sam ovo nameravao kazati i pred Sudom prilikom izjašnjavanja o krivnji, advokat mi zabranio. Srebrenica, Srebrenica, optužnica, optužnica, drži se toga.
– Spominjao si, sjetih se, i hrvatske ratne zločince, ne samo te sad pobrojane… I meni su oni često na pameti! Sude meni, njima nikad nisu. I o njima bi vrijediloo snimiti jedan dokumentarac.
– I trebaš, obavezno. Imali ste vi, Hrvati, svoje vrlo reprezentativne zločince kojima također nikad nije suđeno. Jedan od njih je i Josip Broz Tito. Istina, u odnosu na sve gornje on je vrlo skroman krvnik. Prema njemačkom Bildu odgovoran je za smrt preko 1,000.000 ljudi. To je utvrdio izvjesni R.J. Rumel, a podržao ga je sa svojim podacima i prof. Gunnar Heissohn (Gunar Heison). Prema Daily Mailu, međutim, on se zakitio smrću samo s 570.000 ljudi. Mnogo je i to. Spram njega smo ti i ja prave jade. Slede ga: Yakubu Gowon (Jakobu Goun) s jednim 1,000.000 i Jean Kambanda (Žan Kambanda) s 800.000 ubijenih. U knjigama o zločinu i zločincima pronašao sam, dakako, i Saddama Husseina (Sadama Huseina) – na duši mu je oko 600.000 Iračana. Sukarno je kao zločinac ’težak’ samo 500.000 ubijenih.
– Ako se dobro sjećam, bilo ih je još na tom tvome spisku. Čuvaš ga, valjda, u svome računalu. Trebao bi, dragocjen je, brate, vrlo. Ja u svom računalu imam svoj scheveningenski dnevnik, gotovo 11 godina je star.
– U svome kompjuteru, dakako, čuvam i svoj dnevnik, punih šest godina je star. I stalno ga dopunjavam. Iako ga znam napamet, u njemu je i spisak pun zločinaca i zločina. Donio sam ga ovdje, pardon, ovde, u svojoj glavi, onda sam ga dopunjavao. Iza svih nabrojanih je sama zločinačka sitnjež čija sam djela, pardon, dela, detaljno proučio i pre dolaska u ševeningensku ćeliju. Nabrajam ti ih sve samo u jednoj rečenici: Mullah Omar (Mulah Omar) ima bednih 400.000 ljudi, Idi Amin Dada (Idi Amin Dada) ih je poslao u smrt do 500.000, Benito Mussolini oko 250.000, Ho Ši Min oko 200.000, general Mobutu Sese Seko samo 230.000, Charles Taylor (Čarls Tejlor) – 200.000, Foday Sankoh (Fodej Sanko) – 210.000, jadni Michel Micombero (Mišel Mikombero) – tek 150.000 jadnika, Hassa Alturabi (Hasa Alturabi) – 100.000 ljudi, Jean – Bedel Bokasa (Žan Bedel Bokasa) – 90.000 ljudi, Efrain Rios Montt (Efraim Rios Mont) – 70.000, Francois Jean Claude Duvalier (Fransoa Žan Klod Divalije) – 60.000, Rafael Trujillo (Rafael Truhiljo) – 50.000 ljudi, Hissene Habre (Hisene Habre) – 40.000, Hafez Bashar al Assad (Hafez Bašar al Asad) – 25.000 do 30.000 Sirijaca, Ayatollah Ruhollah Khomeini (Ajatolah Ruholah Homeini) – samo 20.000, Robert Mugabe (Robert Mugabe) – odgovoran je za smrt 15.000, a general Jorge Videla (Horhe Videla) za 13.000 ljudi.
– Zaboravio si spomenuti Pavelića, nisi spomenuo ni Dražu! Pa, onog Nedića i krvavog popa Đujića…
– Eh, Draža, pokret otpora… Mihajlović, nedavno rehabilitovan… Pa i te priče o Milanu Nediću i o tom krvavom popu… Drugome hrvatskom velikanu u zločinu, ustaši, Anti Paveliću, kao i Hitleru, pripadaju mnogi logori. Protiv ustaša sam se ja i borio, generale, sudiće mi se ovdje, pardon, ovde, valjda, i za to… Samo u Jasenovcu, tvrdite vi, Hrvati, Pavelić je pobio preko 80.000 Srba, Jevreja, Roma, Hrvata. (Malo morgen, buni se moj Slobo i u grobu, Srbi tvrde da je ta cifra u Jasenovcu mnogo, mnogo veća!) Je li se od tog zla ikad javno ogradio onaj vaš Stepinac? Hrvati svojim zločincima tepaju, samo Josipu Brozu i njegovom komunizmu ne tepaju, kao ni Slobi kojega nazivaju genocidnim Srbinom i balkanskim krvnikom, iako je Slobo Milošević, to i vi Hrvati, ovdje, pardon, ovde, u Ševeningenu, dobro znate, na nebo pozvan neosuđen. Tako je valjda sami Bog htio.
– A ti mi, brate, i danas, opet nešto zamuckuješ. Malo previše tepaš toj svojoj ekavici. Ne pristaje ti. Kao da nije tvoja.
– Moja je. Tako sam odlučio i tako će i biti.
U šetnji, petak,18.3.
– Čuj, jarane, je li ono tebi za šest dana izriču prvostepenu?
– Izriču, pa što? Propituješ me kao onaj šef Staljinove tajne policije, seksualni manijak
Lavrenti Berija, Gruzijac kao i Staljin. Bio je egzekutor 28.000 poljskih časnika u Katinskoj šumi. Znaš li to, ako ne znaš, zapamti!
– O njemu si mi, jarane, nešto već pričao. Poodavno. Kad i o onome baronu Romanu Maksimilijanu fon Ungern-Šternbergu. S kim god si ovdje, melješ danima i mjesecima isto.
-Baron Roman Maximilian von Ungern-Strenberg (Roman Maksimilijan fon Ungern- Štendberg) je bio masovni krvnik. Zapisano je da je svojim žrtvama odrubljivao glave, udove, da ih je spaljivao, pre spaljivanja mučio hladnoćom i bacao divljim zverima. Nešto je slično činio i dr. Marcel Petiot (Marsel Petio). On je imao svoju kuću smrti gde je svojim žrtvama injekcijom, za koju je tvrdio da sadrži cjepivo, ubrizgavao otrov. Ne znam jesam li ti pričao da je Francisco Franco (Francisko Franko) pobio oko 35.000 svojih državljana, Fidel Castro (Fidel Kastro) oko 30.000 političkih protivnika, a Augusto Pinochet (Augusto Pinoče) – oko 3.000. A ako sam ti več pričao o baronu Romanu Maximilanu von Ungern-Stendbergu (baron Roman Maksimilija fon Ungern-Štrendberg), onda sam sigurno i o mrtvima nakon američkog atomskog bombardiranja Hirošime i Nagasakija! Odmah nakon eksplozije, ili u roku od pet godina, od radijacije je u Hirošimi umrlo 250.000 stanovnika. Što od raka, što od leukemije, i danas umiru tamo nevini. Kome je suđeno, ko je odgovarao? Hoće li se ikad saznati koliko su nevinih Vijetnamaca u grob poslali Amerikanci, a koliko svi današnji teroristi, fanatici raznih vrsta, među kojima je Osama bin Laden možda onaj najveći? I kome je od navedenih zločinaca, dosad, ikad suđeno? A ja ću za šest dana vjerojatno biti nepravomoćno osuđen, svi pomenuti nikad.
– Bio bi i red da budeš osuđen. I pravomoćno, ne samo nepravomoćno, jarane! Jer, koliko ih je ono dosad ukopano u Potočarima? U Potočarima je „junačko“ životno djelo ubojice, onog tvog generala. I on je, konačno, ovdje, i on izvodi ovdje majmunluke, kao i ti, jarane, s tim Ungern von Stendbergom! Na kojem je ono on spratu? Na trećem?
– Hajd’ ćuti! Sve ti to znaš, samo nećeš da znaš koliko je ono ubojica u današnjem tzv. ISIS-u? Islamisti i u Bosni već imaju svoje gnijezdo, pardon, gnezdo, te svoje nakaradne države. I protiv njih sam se ja borio, zajedno s tim svojim generalom. Srebrenica jest bila, ne mogu je oporeći, ali nisu za nju krivi samo moj general i njegovi vojnici. Krivi ste i vi. Hteli ste svoju državu, kao i Hrvati, a do nje se nikad ne dolazi bez krvi.
– Ma, kakvu ti to pjesmu pjevaš otkad si ovdje, jarane? Da smo se u Srebrenici sami poubijali? I da su Hrvati sami spalili svoj Vukovar… Genocid, jarane. Genocid. Ostavi ti na miru tog Ungern fon Šternberga, i Hitlera, i Staljina, i Mao Cedunga. Josipa Broza Titu posebno.
– Hajd’ ćuti! Lepo te molim, ćuti!
-I što već jednom ne prestaneš govoriti ekavski, jarane, tvoja je ijekavica.
– Hajd’ ćuti, velim ti, bre, ćuti! I ti kao onaj hrvatski general: Ma, što mi to stalno zamuckuješ, što mi to stalno tepaš toj ekavici? Nekako si mi u njoj, veli, vrlo nesiguran, kao sa štapom. A on je uskočio u sedlo hrvatskog jezika, kojim nikad nije u Bosni ni govorio, danas je u njemu sigurniji i od svakog Zagrepčanca.
– Ma, iš, jarane!
U kantini, utorak, 22.3.
– Za dva dana je tvoja prvostupanjska, a ja svoju, sa svojim drugarima još čekam. Uskoro će punih 11 godina.
– Strah me, generale, nikako ne mogu da se oslobodim straha. Stalno mi je u glavi pitanje: kakva će biti? I krivo mi što mi nije bilo dopušteno da sve ono što čuvam u svome dneniku o zločincima, prije te presude, saspem u lice Sudu i cijeloj svjetskoj javnosti. Nije mi to dozvolio moj advokat, a ni Sud. Prekinuo me čim sam počeo o tome.
– A gdje si ti pronašao sve te podatke o tim zločincima?
– Zar ti to nisam već rekao?
– Nisam te ni pitao. Pričao si i pričao, uvijek su me ti podaci opčinjavali, nije mi bilo ni bitno otkud su sabrani. Opčinjavalo me, dakako, i to što ih sve znaš napamet. Izlaze iz tebe pred svakim kao iz rukava.
– Pre dolaska ovamo, pažljivo sam pročitao jedan bestseler o različitim krvnicima: ‘Monsters: history’s most evil man and woman’. Objavljen je u zagrebačkom Novom liberu ujesen 2009. pod naslovom ’101 čudovište’. Napisao ga britanac Simon Sebag Montefiore. Ni prema toj knjizi nisam nikakvo čudovište. Našao sam tu knjigu i ovde, u originalu, u ševeningenskoj biblioteci. Vrlo sam častan čovek, generale, i vrlo načitan. Čitao sam i mnoge druge knjige o zločincima i zločinima, ni u njima nisam pronašao sebe. Dakle, ni u odnosu na njih nisam kriv, generale! Nisam. Od svih tih knjiga, istina, sve mi se u glavi pomešalo, zato ponekad i počnem mucati. Zbunjuju me ta davna zla vremena, vratila su mi se i ovu moju ševeningensku ćeliju. U njoj, kao i pre dolaska u nju silom, često gledam tv-emisije o zločinima i zločincima, najredovnije National Geographic Channel i History. Hoću da i u emisijama o zlu proverim je li mi stvarno mesto među svim tim pomenutim ljudskim izrodima. Dovukli su me ovamo nevina 2010. godine, otići ću odavde, akobogda, i dokazano nevin. Svaki dan se i ovde na bogosluženjima molim za takvu svoju slobodu. Jer, nisam kriv, generale, ovde sam doveden greškom. U ševeingenskoj sam ćeliji saznao da je u desetom veku bio „razvratnik, ubojica i štovatelj sotone“ i Papa Ivan XII. Orgijao je sa stotinama žena i ubijao svoje političke protivnike. Je li mu suđeno? Zar je pravedno što sam i s njim u društvu? Njegova je Lateranska palača bila mega-bordel, generale, je li ti to poznato?! Na stranu i on, u koju grupu svrstati velike osvajače i vojskovođe koji su iza sebe ostavljali dosad neutvrđen broj mrtvih: Aleksandar Veliki, Džingis–khan (Džingiskan), Napoleon? I danas ih svi slave. Zašto ih i danas slave? Šta slave? Njihove pohode na tuđe zemlje, smrt koju su po njima sijali? I što je s onim ubicama pre Krista, generale? Koliko ih ima? Henrik VII, rimski car Neron, Atila Hun, otac inkvizicije Tomas de Torquemada (Tomas de Torkvemada), konkvistador Francisco Pizzaro (Francisko Pizaro), što ćemo s njima, prijatelju?! Kome je od njih suđeno? Zašto će se to suditi i meni i tebi?
– Srebrenica, Srebrenica. Tebi Srebrenica, a meni most, kao i mojim drugarima. Srebrenica i most.
– Ponovno pitam: jesam li lično ubijao? Nisam. Jesam li odgovoran zato što su pojedinci u vojsci čiji sam bio vrhovni zapovjednik ubijali? Nisam. Jer, ja nisam bio s njima, ja nisam ubijao, ja nisam kriv! Spisak ubica u svim vremenima, generale, još nisam kompletirao, još ga proučavam i dopunjavam… A neki dan setio sam se i ovog: koliko li je tek ubojica u današnjem tzv. ISIS-u? Srebrenica jest bila, ne mogu je oporeći, rekao sam to i onom bošnjačkom majoru. U njoj su bili i moji vojnici, ne mogu to oporeći. Ne mogu oporeći ni zla u još nekim opštinama Bosne u proteklome ratu, ali… ali, kakva su zla u njima učinjena u odnosu na sva nabrojana? Vrlo mala. Nikakva. Pogotovu zato što mi nijedno od njih ne pripada lično. Zato ponovno tvrdim i pred tobom, generale: nisam kriv. Iz dana u dan dopunjavam spisak onih koji to stvarno jesu, a nikad im nije suđeno. Na spisak dolaze novi i novi zločinci, već se guraju na njemu vrlo zanimljivi uzorci nemoralnih raznovernika. Ja nisam nevernik, redovno odlazim na bogosluženje i ovde, neka znate i to. Nisam ja kriv, generale, nisam.
U ćeliji, srijeda, 23.3.
Prije sna, sklopljenih očiju, u mraku ponavljam sve što sam u dnevniku zapisao o zločinima i zločincima, pred hrvatskim generalom i bošnjačkim majorom toliko puta ponovio. Za svaki slučaj, nakon čitanja prvostepene presude sutra, možda mi Sud dozvoli da govorim i o tome. Još uvek čvrsto verujem da me neće ostaviti na spisku pomenutih ubica, nisam to zaslužio ni po čemu. Još uvek se nadam da će moje priče o ubicama i nalogodavcima, kreatorima genocida, nevinim i njihovim dželatima, Sud ipak saslušati.
Sudnica, četvrtak, 24.3.
Čujem ključ u bravi, dolaze po mene, odvode me u sudnicu. Vreme iščekivanja isteklo, steglo mi se oko grla, kao omča. Što me tamo čeka?
U slušalicama mi kasni prevod, ne čujem dobro, ne zanimaju ih nikakve moje priče o zlu i zločincima… Opet mi nije dozvoljeno da kažem ono što sam o zlu naučio i šest godina toliko puta ponovio u svojoj ćeliji, u kantini i u šetnji pred svojim komšijama na spratu!? Četrdeset godina zatvora? Ludilo. Zar i ja u društvu krvnika i luđaka? Četrdeset godina. To nije pravedno. Bio sam vrhovni zapovednik vojske koja je samo branila svoj narod… Od ustaša, balija, islamista. I genocid u Srebrenici? Nije li to isto što i doživotna? Ipak, nije. Uslišio Bog moje molitve u onoj zatvorskoj sobi za bogomoljce, pa me od doživotne ipak spasio.
Suđeno mi je, dakle, da svoje priče ponavljam pred generalom i majorom sve dok budem ovde. Ponavljaću ih verovatno i kad napustim Ševeningen, pa neka me i u novome zatvoru ismejavaju kao i ovde.
Vraćam se u ćeliju, vrata se zatvaraju, mene i stražara nakratko deli samo taj zvuk ključa u bravi.
U sobi za posete, petak, 29.4.
Poseta supruge, četvrta nakon izricanja prvostepene presude. Došla je s kopijama raznih komentara u novinama i elektronskim medijima. Prepričava ih da bi mi pre čitanja u ćeliji zadovoljila radoznalost. I u elektronskim i u pisanim medijima majke stradalih članova porodica su najglasnije, za njima ne zaostaju ni borci vojske čiji sam vrhovni zapovednik bio sve do kraja rata. One od tužitelja Tribunala zahtevaju da u žalbi na presudu inzistira na doživotnoj kazni, moji borci da me Sud oslobodi svake krivice. Supruzi detaljno obrazlažem zašto ću od svog advokata tražiti da u našoj žalbi navede sve primere nekažnjenih zločina koje sam do sada istražio i u svoj zatvorski dnevnik unio, pa neka i o njima Sud razmisli kad bude odlučivao o meni. Dok sam joj o tome govorio, sve vreme mi se činilo da sam i pred njom neuverljiv, možda baš zato što već zna da je moj advokat sve te primere poodavno odbacio.
Seks na dušeku, kratkotrajna slast pražnjenja, dugotrajna gorčina poniženja. U velikoj muci, u nikakvim uslovima, tri puta, bre! Dokaz da i poraz ponekad može biti stimulativan za poraženog.
U ćeliji, subota, 30.4.
Nakon oproštaja sa suprugom, u ćeliji pažljivo čitam komentare novinara i čitatelja. Potpuni poraz u samoći je najteži i najbolniji. Narednih dana i s generalom i s majorom moraću izbegavati temu o nekažnjenim počiniteljima zla ako se želim udaljiti od svoga. „Pomirba s istinom. Pomirba s greškom.“ Neee. Nikad! Ako ne uspem svojom žalbom, jednoga ću dana, siguran sam, dokazati svoju nevinost.
Cijeli dnevnik dobio sam na disketi od bošnjačkog majora koji se s njegovim autorom na istom katu često susretao u kantini, biblioteci, fitness dvorani i poligonu za šetnju. S njim je, međutim, samo ponekad i razgovarao, gotovo uvijek svađalački. Disketu mu je posudio hrvatski general, a njemu autor dnevnika koji u Scheveningenu iščekuje svoju konačnu presudu. Hrvatskom generalu ta će disketa poslužiti za pisanje scenarija za dokumentarac o ratnim monstrumima koji namjerava snimiti kad bude na slobodi. Iz cjeline dnevnika izdvojio sam samo one dijelove na čijim će temeljima hrvatski general, tako mi je prenio bošnjački vojni časnik, pisati svoj scenarij. Prema njemu, oni najbolje ilustriraju muke haškog optuženika privedenog Sudu nakon višegodišnjeg skrivanja i izbjegavanja njegove pravde. U tim izdvojenim dijelovima svi su podaci o nekažnjenim zločinima i njihovim počiniteljima sačuvali svoju originalnost iz dnevnika, istaknuti su kao i u njemu, iako su i prilagođeni ovoj mojoj priči. U njima sam sačuvao ich formu pripovijedanja i primijenio pravila pravopisa srpskog jezika u pisanju stranih vlastitih imenica u latinici, kao i ekavicu kojom je cijeli dnevnik pisan. Ime njegovog autora ostalo je na disketi, stvarno ime autora je u izdvojenim dijelovima anonimno, tako je u njemu sračunato i zagonetnije. Obrada izdvojenih dijelova, dakle, u cijelosti je moja, pa ga zato autorski i potpisujem i uvrštavam u svoju buduću knjigu s naslovom „Zašto mislim da je danas petak“.
S bošnjačkim majorom upoznao sam se slučajno na jednoj književnoj večeri u Sarajevu na kojoj sam pročitao nekoliko stranica iz svoga sarajevskog ratnog dnevnika. Tom prigodom rekao mi je da ima disketu na kojoj je sačuvan dnevnik jednog haškog optuženika s kojim je na istom katu u Scheveningenu proveo nekoliko godina otkuda se, oslobođen optužbe, vratio nedavno.
Sve stranice dnevnika, pročitane više puta, svjedoče samo jedno: napisao ih je čovjek čvrsto uvjeren u svoju nevinost. Zlo ne stanuje kod njega, zlo udomljuju drugi. U njegovom su umnom i intelektualnom domu samo pravičnost i dobrota. To sve, valjda, govori samo o njemu. Kao, možda, i sve one povijesne činjenice o nekažnjenim zločincima kojima u Scheveningenu i dalje brani svoju nevinost?
Časni sude, nisam kriv!
Prema dijelovima dnevnika haškog optuženika (1)
U ćeliji, utorak, 1.3.2016.
Gotovo punih šest godina koračam ćelijom dugačkom 4 i širokom 2,5 metra. U njoj imam metalni krevet, mali radni stol, ormar, televizor, kompjuter bez priključka na internet, toalet, lavabo, tuš kabinu i jednu policu. Gotovo punih šest godina u tom prostoru povremeno pratim satelitske programe države u kojoj ševeningenski zatvor ima četiri u svemu samostalna sprata, na svakome stražarske urede. Na tri sprata ima po dvanaest ćelija veličine moje, zajedničke dvorane za stolni tenis, šah, bilijar, grnčarstvo, kurseve stranih jezika i čitanje. U svojoj ćeliji pratim i programe državnih televizija novih država nastalih raspadom Jugoslavije: RTS-a, HRT-a, bosanske televizije, TV Pinka, ali i nekoliko svetskih. U sobi za posete, u prizemlju, susrećem se sa svojim najbližnjim, suprugom i kćerkom, najodanijim prijateljima i svojim advokatom. Pravo na posete imam svakodnevno od 9:00 do 17:00 sati. One se odvijaju u nekoliko soba sa staklenim pregradama. Sa svojim posetiocima sam najčešće s iste strane stakla, ne smiju mi donositi hranu, i sve ostalo im se strogo kontroliše. Uprava zatvora ima pravo promatrati posetioca i mene, ne i slušati naše razgovore. Kako sam u braku, sa suprugom se susrećem u odvojenoj sobi bez prisustva treće osobe u kojoj je dušek prostrt na podu.
U prizemlju boravim vrlo često, ponekad i dva puta dnevno, tako i u biblioteci s knjigama na srpskom i hrvatskom jeziku, kao i u sobi za molitvu svih veroispovesti, ali, vrlo retko, u kabinetu za medicinske preglede i razgovore s psihijatrom. Na poligon za šetnju, ograđenom visokim zidovima, u pratnji stražara, odlazim ponekad i dva puta u danu. Tada sam obično u društvu jednog Hrvata, generala neprijateljske vojske, prijeratnog scenariste i filmskog reditelja, ponekad i s jednim Bošnjakom, majorom ARBiH.
Bude me u 7:30: Tada iza zatvorenih vrata ćelije, uvek snenim glasom, potvrđujem stražaru da sam još uvek živ. Nakon pola sata lične higijene, on mi otvara ta vrata. U kantini na svom spratu družim se sa svima, opet najduže sa spomenutim generalom i majorom. Među nekoliko stolova, imamo i „svoj“. Ponekad u manjoj kuhinji sa sudoperom ponešto i skuhamo, najčešće kafu ili čaj. Ako nam je šetnja onemogućena, tu vreme provodimo kartajući, čitajući ili učeći engleski. Pojedinci i slikaju. Do podneva nam je pristupačna i fitnis dvorana, u dvanaest smo svi u svojim ćelijama, ponovno zaključani. Jedan puni sat imamo za ručak, potom posluzi predajemo suđe i nastavljamo svoje slobodne aktivnosti. Do 20:30 svi se vraćamo u svoje ćelije koje nam u to vreme zaključavaju. Na spavanje ne odlazimo u strogo određeni čas. Svakodnevno nam je na usluzi medicinska sestra, šišamo se kako kad, uvek kod istog frizera. Svog advokata telefonom zovem besplatno, za sve ostale pozive koristim dve kartice. Kad na pozive u domovini „potrošim“ jednu karticu, telefoniranje plaćam sa svog računa na kojem su moj lični novac i dnevnice (moj dnevni džeparac je 5 guldena, nešto malo više 4 DM). Na kartice ponekad naručujem i hranu iz kantine.
Vreme povremeno prekraćujem i čisteći hodnik, najčešće pišući dnevnik i čitajući knjige. Da, vreme, s njim sam svakodnevno na ratnoj nozi. Kao i s krivicom, kojoj se opirem na razne načine, vrlo glasno i odlučno i pred spomenutim hrvatskim generalom i pred bošnjačkim majorom. To posebno i poimenično potvrđujem i ovim svojim dnevnikom u kojemu beležim mnoga zla počinjena i nekažnjena u raznim prohujalim vremenima. Svoje zlo time ne poričem u potpunosti, iako se nikako ne mogu udaljiti od uverenja s kojim sam ovde prisilno doveden i s kojim sam se nakon toga pre gotovo punih šest godina pred haškim Sudom izjasnio rečima: Časni sude, nisam kriv! Od toga uverenja ni danas ne odstupam verovatno i zato što krivicu zločinaca svih vrsta ne sagledavam isključivo prema pravilima Suda koji mi sudi. Njihovu krivicu, kako već zapisah, izučavam u svim vremenima, ne samo u svom. Greška? Možda. Gotovo u svim vremenima, ispred mog, nekažnjeni su ostali gotovo svi zločinci, a ja ću najverovatnije biti sigurno kažnjen, nije li to nepravedno?
U kantini, srijeda, 5.3.
– Nešto si potonuo, što te to muči danas?
– Vreme. Za nekoliko dana je nepravomoćna presuda. Svaki dan mi je kao godina. Minute postaju dani, dani meseci. Nemam strpljenja ni za što. Televizor i ne palim. Ne čitam knjige ni u svojoj sobi ni u biblioteci. Engleski sam prestao učiti. O svojoj optužnici nemam više strpljenja razgovarati ni s tobom, ni ovde, u kantini, ni u šetnji u prostoru poligona. Ne odlazim ni na molitve, ne spavam kao pre… Vreme. I u snu mi je ono sve duže, osećam ga kao omču i oko vrata i oko nogu… A progoni me i strah. Isti onaj kao tamo gde sam se dugo vremena krio, odakle sam ovde doveden nakon hapsa. Nekoliko dana pre odvođenja stalno sam sanjao ono što sam u skrovištu izučavao i čime sam svoju krivicu izuzimao od krivica koje su u odnosu na moju bile mnogo teže, a nekažnjene.
– Znači, više ti ne pomaže ni ona moja terapija? Pomirba s istinom. Pomirba s osobnom životnom greškom.
– Ne pomaže. Nije ni u skrovištu. S kojom istinom da se pomirim, koju grešku da prihvatim? Koji lek za to dvoje da upotrebim? U skrovištu sam pio čajeve, ovde sedative. Travama sam lečio i svoje pacijente, i o tome sam ti nešto već rekao.
– Podsjeti me, molim te, na ona svoja istraživanja u skrovištu i ovdje, zanimljiva su. Šest godina je prošlo otkad si mi o njima prvi puta pričao, zaboravio sam. Pišem scenarij, možda iz tih tvojih istraživanja uzmem nešto i za svoj budući dokumentarni film, kad odem odavde na slobodu.
– U ćeliju sam ovde doveden silom, u miru sam, pre toga, dugo vremena proučavao zlo u koje sam nepravedno svrstan. Nema u meni nikakvog zla, veruj, prijatelju, duša mi je kao u novorođenčeta. Nisam lično nikoga, nigde i nikada ni ubio ni mučio. Svako zlo daleko je od mene. Događalo se drugima mnogo godina pre ovog mog propitivanja vlastite savesti. Nemam ja ništa s takvim izrodima ni po kojoj osnovi. Sva su zla različita, i tipološki i ideološki, i verski, a i nacionalno, ali, nimalo im ne smeta igrati u istom kolu. Nemam ja ni za jedno njihovo kolo ni malog ni velikog koraka. Sva su zla preteća, to sam shvatio tek ovde, a do sada sam proučio gotovo sva, čak i ona s početka stvaranja sveta.
Nema zla koje mi se pripisuje niti u jednoj napisanoj knjizi o zlu. Gotovo sve sam ih pažljivo pročitao, još u svome skrovištu. To sam nastavio i ovde. Saznao sam iz njih da je i u oblasti zla bilo mnogo grešaka. Hitler, recimo, nije prvi zlikovac na listi velikih zločinaca, a u javnosti i dalje jest. Staljin je i ispred njega i ispred Mao-Tse-Tunga (Mao Cedunga). Novinari Daily Maila (Dejli Mejla), međutim, ovog su komunističkog diktatora stavili ispred Staljina. Pripisali su mu odgovornost za 50,000.000 ubijenih, a Staljinu za 40,000.000. Okrutnom komunisti Staljinu pripisali su 42.672.000 ubijenih neposlušnika, Mao-ce-Tungu (Mao Cedungu) 37,828.000 onih koji nisu kako treba ni znali ni htjeli pročitati onu njegovu znamenitu crvenu knjižicu. Hitler je tek iza njih dvojice s 30,000.000 ubijenih, u nekim drugim izvorima je na njegovoj duši samo 20,946.000 kojekakvih zemaljskih stvorova, uglavnom Jevreja. U svim izvorima je, međutim, u svom zlu, od njih dvojice gotovo uvek duplo slabiji.
Što se to u ovom našem vremenu, u kojemu je Hitler svakodnevno prozivan kao najveći, činjenično pobrkalo, i zašto? Svoja gnezda zla sva trojica imaju u dvadesetom veku, zašto su u njemu u popularnosti tako neravnopravni? Sve trojicu još uvek pamte i optužuju i živi svedoci, zašto su dvojici gresi toliko umanjeni, jednome toliko izvikani? I što se to u našem vremenu pobrkalo da sam i ja, zajedno s tobom, svrstan među takve? Sve je to tako, ali je beskorisno, izvan tvoje optužnice, govori mi advokat kad god mu o toj nepravdi započnem ovu svoju priču… Meni je korisno, udaljava me od zlikovaca, vraća optužnici… Zar bih to istraživao da nema optužnice. Sud zanima Srebrenica, uporan je advokat… Srebrenica, Srebrenica… Tamo je bio moj general sa svojim vojnicima, ali ja nisam… Ne možeš tako, opominje me advokat. Mogu. Svakim novim podatkom o neosuđenim zlikovcima perem se kao sapunom. Ne pripada i meni jednako zlo koje su moji počinili, a doveden sam ovamo zajedno s njima. Ne možeš tako, ne možeš, uporan je moj advokat.
– Tebi Srebrenica, meni onaj most. Kao da sam ga osobno srušio, a gdje sam ja tad bio, koliko udaljen od njega… Ali, bilo je još toga zanimljivog u tom tvom istraživanju zla… Tko su ono iza Hitlera, Staljina, Mao-Tse Tunga?
– Iza te trojice velikih krvoloka cela je četa manjih koji se jedva i pominju u javnosti: Kralj Leopold II. je, na primer, usmrtio osam miliona ljudi, Ismail Enves Pasha (Ismail Enves Paša) dva miliona, Kim-il Sung (Kim Ilsung) 1,600.000 političkih neistomišljenika. Žive li oni danas u javnosti kao zlikovci, uopšte? Jedva, tek u nekim prigodama. Zar im svi živi koji ih prećutkuju neprestano ističući samo trojicu spomenutih krvoloka ne nanose nepravdu tim prećutkivanjem, zar ih ne ostavljaju u društvu krvnika bez ikakvih zasluga. Nije li to velika sramota živih, koji su istim sramom nagradili i mene! Tako se u javnosti postupa i prema Mehmedu Talât Paşi (Mehmedu Talat Paši), turskome vođi koji je poubijao oko 1,500.000 Armenaca. Zapostavljeni su u tom smislu i ovi zločinci: Tajvanac Chiang Kai-shek (Čang Kaj Šek), Rus Vladimir Iljič Lenjin, Japanac Tojo Hidiki (Tojo Hidiki), Pol Pot (Pol Pot) iz Kambodže, Mengistu Haile Miriam (Mengistu Haile Mirjam) iz Etiopije, general Yahya Khan (Jahja Kan) iz Bangladeša. Svi oni na svojim dušama prema nekim izvorima imaju po 1,000.000 nevinih žrtava, a nigde ih u javnosti. (Prema njemačkom Bildu taj japanac Tojo Hidiki ima 3,000.000 žrtava, zloglasni Pol Pot 2,000.000, koliko i etiopski marksist Mengitsu Haile Selasie (Mengitsu Hajle Selasije), Jahja Kan iz Pakistana samo 1,000.000, a tajvanac Chiang Kai-shek (Čang Kaj Šek) odgovoran je za smrt 10,000.000, Rus Lenjin za 4,000.000. ljudi.) Knjige kažu da su svi bili pravi majstori u svom zverskom poslu, a, eto, gotovo da su sasvim izbrisani iz sećanja živih. Je li to lepo? Zar ti ljudi od živih nisu zaslužili češće spominjanje? Živi greše prema zaslužnim zločincima. Živi greše i prema nevinim živim. Svi su spomenuti s preko 1,000.000 nevinih žrtava, a meni se ne može pripisati niti jedan. Niti jedan, a evo me u ševeningenskoj ćeliji s tobom koji si nekoć bio moj ljuti neprijatelj. Ovde sam doveden silom nakon godina i godina skrivanja kojekuda. Ima li tu ikakve pravde, generale, reci! To pitanje često postavljam i svom advokatu, on mi uvek uzvraća isto: Srebrenica, Srebrenica. Optužnica, optužnica. Sve sam ovo nameravao kazati i pred Sudom prilikom izjašnjavanja o krivnji, advokat mi zabranio. Srebrenica, Srebrenica, optužnica, optužnica, drži se toga.
– Spominjao si, sjetih se, i hrvatske ratne zločince, ne samo te sad pobrojane… I meni su oni često na pameti! Sude meni, njima nikad nisu. I o njima bi vrijediloo snimiti jedan dokumentarac.
– I trebaš, obavezno. Imali ste vi, Hrvati, svoje vrlo reprezentativne zločince kojima također nikad nije suđeno. Jedan od njih je i Josip Broz Tito. Istina, u odnosu na sve gornje on je vrlo skroman krvnik. Prema njemačkom Bildu odgovoran je za smrt preko 1,000.000 ljudi. To je utvrdio izvjesni R.J. Rumel, a podržao ga je sa svojim podacima i prof. Gunnar Heissohn (Gunar Heison). Prema Daily Mailu, međutim, on se zakitio smrću samo s 570.000 ljudi. Mnogo je i to. Spram njega smo ti i ja prave jade. Slede ga: Yakubu Gowon (Jakobu Goun) s jednim 1,000.000 i Jean Kambanda (Žan Kambanda) s 800.000 ubijenih. U knjigama o zločinu i zločincima pronašao sam, dakako, i Saddama Husseina (Sadama Huseina) – na duši mu je oko 600.000 Iračana. Sukarno je kao zločinac ’težak’ samo 500.000 ubijenih.
– Ako se dobro sjećam, bilo ih je još na tom tvome spisku. Čuvaš ga, valjda, u svome računalu. Trebao bi, dragocjen je, brate, vrlo. Ja u svom računalu imam svoj scheveningenski dnevnik, gotovo 11 godina je star.
– U svome kompjuteru, dakako, čuvam i svoj dnevnik, punih šest godina je star. I stalno ga dopunjavam. Iako ga znam napamet, u njemu je i spisak pun zločinaca i zločina. Donio sam ga ovdje, pardon, ovde, u svojoj glavi, onda sam ga dopunjavao. Iza svih nabrojanih je sama zločinačka sitnjež čija sam djela, pardon, dela, detaljno proučio i pre dolaska u ševeningensku ćeliju. Nabrajam ti ih sve samo u jednoj rečenici: Mullah Omar (Mulah Omar) ima bednih 400.000 ljudi, Idi Amin Dada (Idi Amin Dada) ih je poslao u smrt do 500.000, Benito Mussolini oko 250.000, Ho Ši Min oko 200.000, general Mobutu Sese Seko samo 230.000, Charles Taylor (Čarls Tejlor) – 200.000, Foday Sankoh (Fodej Sanko) – 210.000, jadni Michel Micombero (Mišel Mikombero) – tek 150.000 jadnika, Hassa Alturabi (Hasa Alturabi) – 100.000 ljudi, Jean – Bedel Bokasa (Žan Bedel Bokasa) – 90.000 ljudi, Efrain Rios Montt (Efraim Rios Mont) – 70.000, Francois Jean Claude Duvalier (Fransoa Žan Klod Divalije) – 60.000, Rafael Trujillo (Rafael Truhiljo) – 50.000 ljudi, Hissene Habre (Hisene Habre) – 40.000, Hafez Bashar al Assad (Hafez Bašar al Asad) – 25.000 do 30.000 Sirijaca, Ayatollah Ruhollah Khomeini (Ajatolah Ruholah Homeini) – samo 20.000, Robert Mugabe (Robert Mugabe) – odgovoran je za smrt 15.000, a general Jorge Videla (Horhe Videla) za 13.000 ljudi.
– Zaboravio si spomenuti Pavelića, nisi spomenuo ni Dražu! Pa, onog Nedića i krvavog popa Đujića…
– Eh, Draža, pokret otpora… Mihajlović, nedavno rehabilitovan… Pa i te priče o Milanu Nediću i o tom krvavom popu… Drugome hrvatskom velikanu u zločinu, ustaši, Anti Paveliću, kao i Hitleru, pripadaju mnogi logori. Protiv ustaša sam se ja i borio, generale, sudiće mi se ovdje, pardon, ovde, valjda, i za to… Samo u Jasenovcu, tvrdite vi, Hrvati, Pavelić je pobio preko 80.000 Srba, Jevreja, Roma, Hrvata. (Malo morgen, buni se moj Slobo i u grobu, Srbi tvrde da je ta cifra u Jasenovcu mnogo, mnogo veća!) Je li se od tog zla ikad javno ogradio onaj vaš Stepinac? Hrvati svojim zločincima tepaju, samo Josipu Brozu i njegovom komunizmu ne tepaju, kao ni Slobi kojega nazivaju genocidnim Srbinom i balkanskim krvnikom, iako je Slobo Milošević, to i vi Hrvati, ovdje, pardon, ovde, u Ševeningenu, dobro znate, na nebo pozvan neosuđen. Tako je valjda sami Bog htio.
– A ti mi, brate, i danas, opet nešto zamuckuješ. Malo previše tepaš toj svojoj ekavici. Ne pristaje ti. Kao da nije tvoja.
– Moja je. Tako sam odlučio i tako će i biti.
U šetnji, petak,18.3.
– Čuj, jarane, je li ono tebi za šest dana izriču prvostepenu?
– Izriču, pa što? Propituješ me kao onaj šef Staljinove tajne policije, seksualni manijak
Lavrenti Berija, Gruzijac kao i Staljin. Bio je egzekutor 28.000 poljskih časnika u Katinskoj šumi. Znaš li to, ako ne znaš, zapamti!
– O njemu si mi, jarane, nešto već pričao. Poodavno. Kad i o onome baronu Romanu Maksimilijanu fon Ungern-Šternbergu. S kim god si ovdje, melješ danima i mjesecima isto.
-Baron Roman Maximilian von Ungern-Strenberg (Roman Maksimilijan fon Ungern- Štendberg) je bio masovni krvnik. Zapisano je da je svojim žrtvama odrubljivao glave, udove, da ih je spaljivao, pre spaljivanja mučio hladnoćom i bacao divljim zverima. Nešto je slično činio i dr. Marcel Petiot (Marsel Petio). On je imao svoju kuću smrti gde je svojim žrtvama injekcijom, za koju je tvrdio da sadrži cjepivo, ubrizgavao otrov. Ne znam jesam li ti pričao da je Francisco Franco (Francisko Franko) pobio oko 35.000 svojih državljana, Fidel Castro (Fidel Kastro) oko 30.000 političkih protivnika, a Augusto Pinochet (Augusto Pinoče) – oko 3.000. A ako sam ti več pričao o baronu Romanu Maximilanu von Ungern-Stendbergu (baron Roman Maksimilija fon Ungern-Štrendberg), onda sam sigurno i o mrtvima nakon američkog atomskog bombardiranja Hirošime i Nagasakija! Odmah nakon eksplozije, ili u roku od pet godina, od radijacije je u Hirošimi umrlo 250.000 stanovnika. Što od raka, što od leukemije, i danas umiru tamo nevini. Kome je suđeno, ko je odgovarao? Hoće li se ikad saznati koliko su nevinih Vijetnamaca u grob poslali Amerikanci, a koliko svi današnji teroristi, fanatici raznih vrsta, među kojima je Osama bin Laden možda onaj najveći? I kome je od navedenih zločinaca, dosad, ikad suđeno? A ja ću za šest dana vjerojatno biti nepravomoćno osuđen, svi pomenuti nikad.
– Bio bi i red da budeš osuđen. I pravomoćno, ne samo nepravomoćno, jarane! Jer, koliko ih je ono dosad ukopano u Potočarima? U Potočarima je „junačko“ životno djelo ubojice, onog tvog generala. I on je, konačno, ovdje, i on izvodi ovdje majmunluke, kao i ti, jarane, s tim Ungern von Stendbergom! Na kojem je ono on spratu? Na trećem?
– Hajd’ ćuti! Sve ti to znaš, samo nećeš da znaš koliko je ono ubojica u današnjem tzv. ISIS-u? Islamisti i u Bosni već imaju svoje gnijezdo, pardon, gnezdo, te svoje nakaradne države. I protiv njih sam se ja borio, zajedno s tim svojim generalom. Srebrenica jest bila, ne mogu je oporeći, ali nisu za nju krivi samo moj general i njegovi vojnici. Krivi ste i vi. Hteli ste svoju državu, kao i Hrvati, a do nje se nikad ne dolazi bez krvi.
– Ma, kakvu ti to pjesmu pjevaš otkad si ovdje, jarane? Da smo se u Srebrenici sami poubijali? I da su Hrvati sami spalili svoj Vukovar… Genocid, jarane. Genocid. Ostavi ti na miru tog Ungern fon Šternberga, i Hitlera, i Staljina, i Mao Cedunga. Josipa Broza Titu posebno.
– Hajd’ ćuti! Lepo te molim, ćuti!
-I što već jednom ne prestaneš govoriti ekavski, jarane, tvoja je ijekavica.
– Hajd’ ćuti, velim ti, bre, ćuti! I ti kao onaj hrvatski general: Ma, što mi to stalno zamuckuješ, što mi to stalno tepaš toj ekavici? Nekako si mi u njoj, veli, vrlo nesiguran, kao sa štapom. A on je uskočio u sedlo hrvatskog jezika, kojim nikad nije u Bosni ni govorio, danas je u njemu sigurniji i od svakog Zagrepčanca.
– Ma, iš, jarane!
U kantini, utorak, 22.3.
– Za dva dana je tvoja prvostupanjska, a ja svoju, sa svojim drugarima još čekam. Uskoro će punih 11 godina.
– Strah me, generale, nikako ne mogu da se oslobodim straha. Stalno mi je u glavi pitanje: kakva će biti? I krivo mi što mi nije bilo dopušteno da sve ono što čuvam u svome dneniku o zločincima, prije te presude, saspem u lice Sudu i cijeloj svjetskoj javnosti. Nije mi to dozvolio moj advokat, a ni Sud. Prekinuo me čim sam počeo o tome.
– A gdje si ti pronašao sve te podatke o tim zločincima?
– Zar ti to nisam već rekao?
– Nisam te ni pitao. Pričao si i pričao, uvijek su me ti podaci opčinjavali, nije mi bilo ni bitno otkud su sabrani. Opčinjavalo me, dakako, i to što ih sve znaš napamet. Izlaze iz tebe pred svakim kao iz rukava.
– Pre dolaska ovamo, pažljivo sam pročitao jedan bestseler o različitim krvnicima: ‘Monsters: history’s most evil man and woman’. Objavljen je u zagrebačkom Novom liberu ujesen 2009. pod naslovom ’101 čudovište’. Napisao ga britanac Simon Sebag Montefiore. Ni prema toj knjizi nisam nikakvo čudovište. Našao sam tu knjigu i ovde, u originalu, u ševeningenskoj biblioteci. Vrlo sam častan čovek, generale, i vrlo načitan. Čitao sam i mnoge druge knjige o zločincima i zločinima, ni u njima nisam pronašao sebe. Dakle, ni u odnosu na njih nisam kriv, generale! Nisam. Od svih tih knjiga, istina, sve mi se u glavi pomešalo, zato ponekad i počnem mucati. Zbunjuju me ta davna zla vremena, vratila su mi se i ovu moju ševeningensku ćeliju. U njoj, kao i pre dolaska u nju silom, često gledam tv-emisije o zločinima i zločincima, najredovnije National Geographic Channel i History. Hoću da i u emisijama o zlu proverim je li mi stvarno mesto među svim tim pomenutim ljudskim izrodima. Dovukli su me ovamo nevina 2010. godine, otići ću odavde, akobogda, i dokazano nevin. Svaki dan se i ovde na bogosluženjima molim za takvu svoju slobodu. Jer, nisam kriv, generale, ovde sam doveden greškom. U ševeingenskoj sam ćeliji saznao da je u desetom veku bio „razvratnik, ubojica i štovatelj sotone“ i Papa Ivan XII. Orgijao je sa stotinama žena i ubijao svoje političke protivnike. Je li mu suđeno? Zar je pravedno što sam i s njim u društvu? Njegova je Lateranska palača bila mega-bordel, generale, je li ti to poznato?! Na stranu i on, u koju grupu svrstati velike osvajače i vojskovođe koji su iza sebe ostavljali dosad neutvrđen broj mrtvih: Aleksandar Veliki, Džingis–khan (Džingiskan), Napoleon? I danas ih svi slave. Zašto ih i danas slave? Šta slave? Njihove pohode na tuđe zemlje, smrt koju su po njima sijali? I što je s onim ubicama pre Krista, generale? Koliko ih ima? Henrik VII, rimski car Neron, Atila Hun, otac inkvizicije Tomas de Torquemada (Tomas de Torkvemada), konkvistador Francisco Pizzaro (Francisko Pizaro), što ćemo s njima, prijatelju?! Kome je od njih suđeno? Zašto će se to suditi i meni i tebi?
– Srebrenica, Srebrenica. Tebi Srebrenica, a meni most, kao i mojim drugarima. Srebrenica i most.
– Ponovno pitam: jesam li lično ubijao? Nisam. Jesam li odgovoran zato što su pojedinci u vojsci čiji sam bio vrhovni zapovjednik ubijali? Nisam. Jer, ja nisam bio s njima, ja nisam ubijao, ja nisam kriv! Spisak ubica u svim vremenima, generale, još nisam kompletirao, još ga proučavam i dopunjavam… A neki dan setio sam se i ovog: koliko li je tek ubojica u današnjem tzv. ISIS-u? Srebrenica jest bila, ne mogu je oporeći, rekao sam to i onom bošnjačkom majoru. U njoj su bili i moji vojnici, ne mogu to oporeći. Ne mogu oporeći ni zla u još nekim opštinama Bosne u proteklome ratu, ali… ali, kakva su zla u njima učinjena u odnosu na sva nabrojana? Vrlo mala. Nikakva. Pogotovu zato što mi nijedno od njih ne pripada lično. Zato ponovno tvrdim i pred tobom, generale: nisam kriv. Iz dana u dan dopunjavam spisak onih koji to stvarno jesu, a nikad im nije suđeno. Na spisak dolaze novi i novi zločinci, već se guraju na njemu vrlo zanimljivi uzorci nemoralnih raznovernika. Ja nisam nevernik, redovno odlazim na bogosluženje i ovde, neka znate i to. Nisam ja kriv, generale, nisam.
U ćeliji, srijeda, 23.3.
Prije sna, sklopljenih očiju, u mraku ponavljam sve što sam u dnevniku zapisao o zločinima i zločincima, pred hrvatskim generalom i bošnjačkim majorom toliko puta ponovio. Za svaki slučaj, nakon čitanja prvostepene presude sutra, možda mi Sud dozvoli da govorim i o tome. Još uvek čvrsto verujem da me neće ostaviti na spisku pomenutih ubica, nisam to zaslužio ni po čemu. Još uvek se nadam da će moje priče o ubicama i nalogodavcima, kreatorima genocida, nevinim i njihovim dželatima, Sud ipak saslušati.
Sudnica, četvrtak, 24.3.
Čujem ključ u bravi, dolaze po mene, odvode me u sudnicu. Vreme iščekivanja isteklo, steglo mi se oko grla, kao omča. Što me tamo čeka?
U slušalicama mi kasni prevod, ne čujem dobro, ne zanimaju ih nikakve moje priče o zlu i zločincima… Opet mi nije dozvoljeno da kažem ono što sam o zlu naučio i šest godina toliko puta ponovio u svojoj ćeliji, u kantini i u šetnji pred svojim komšijama na spratu!? Četrdeset godina zatvora? Ludilo. Zar i ja u društvu krvnika i luđaka? Četrdeset godina. To nije pravedno. Bio sam vrhovni zapovednik vojske koja je samo branila svoj narod… Od ustaša, balija, islamista. I genocid u Srebrenici? Nije li to isto što i doživotna? Ipak, nije. Uslišio Bog moje molitve u onoj zatvorskoj sobi za bogomoljce, pa me od doživotne ipak spasio.
Suđeno mi je, dakle, da svoje priče ponavljam pred generalom i majorom sve dok budem ovde. Ponavljaću ih verovatno i kad napustim Ševeningen, pa neka me i u novome zatvoru ismejavaju kao i ovde.
Vraćam se u ćeliju, vrata se zatvaraju, mene i stražara nakratko deli samo taj zvuk ključa u bravi.
U sobi za posete, petak, 29.4.
Poseta supruge, četvrta nakon izricanja prvostepene presude. Došla je s kopijama raznih komentara u novinama i elektronskim medijima. Prepričava ih da bi mi pre čitanja u ćeliji zadovoljila radoznalost. I u elektronskim i u pisanim medijima majke stradalih članova porodica su najglasnije, za njima ne zaostaju ni borci vojske čiji sam vrhovni zapovednik bio sve do kraja rata. One od tužitelja Tribunala zahtevaju da u žalbi na presudu inzistira na doživotnoj kazni, moji borci da me Sud oslobodi svake krivice. Supruzi detaljno obrazlažem zašto ću od svog advokata tražiti da u našoj žalbi navede sve primere nekažnjenih zločina koje sam do sada istražio i u svoj zatvorski dnevnik unio, pa neka i o njima Sud razmisli kad bude odlučivao o meni. Dok sam joj o tome govorio, sve vreme mi se činilo da sam i pred njom neuverljiv, možda baš zato što već zna da je moj advokat sve te primere poodavno odbacio.
Seks na dušeku, kratkotrajna slast pražnjenja, dugotrajna gorčina poniženja. U velikoj muci, u nikakvim uslovima, tri puta, bre! Dokaz da i poraz ponekad može biti stimulativan za poraženog.
U ćeliji, subota, 30.4.
Nakon oproštaja sa suprugom, u ćeliji pažljivo čitam komentare novinara i čitatelja. Potpuni poraz u samoći je najteži i najbolniji. Narednih dana i s generalom i s majorom moraću izbegavati temu o nekažnjenim počiniteljima zla ako se želim udaljiti od svoga. „Pomirba s istinom. Pomirba s greškom.“ Neee. Nikad! Ako ne uspem svojom žalbom, jednoga ću dana, siguran sam, dokazati svoju nevinost.
S bošnjačkim majorom upoznao sam se slučajno na jednoj književnoj večeri u Sarajevu na kojoj sam pročitao nekoliko stranica iz svoga sarajevskog ratnog dnevnika. Tom prigodom rekao mi je da ima disketu na kojoj je sačuvan dnevnik jednog haškog optuženika s kojim je na istom katu u Scheveningenu proveo nekoliko godina otkuda se, oslobođen optužbe, vratio nedavno.
Sve stranice dnevnika, pročitane više puta, svjedoče samo jedno: napisao ih je čovjek čvrsto uvjeren u svoju nevinost. Zlo ne stanuje kod njega, zlo udomljuju drugi. U njegovom su umnom i intelektualnom domu samo pravičnost i dobrota. To sve, valjda, govori samo o njemu. Kao, možda, i sve one povijesne činjenice o nekažnjenim zločincima kojima u Scheveningenu i dalje brani svoju nevinost?