Tupi udarci sjekire odjekivali su majskim podnevom. Sa strpljenjem netipičnim za njega, deda je kratkim zamasima otkidao iverje, dajući novi oblik komadu jelovine koji je godinama truhnuo na gumnu iza kuće. „Hoće li bit ista ko u Prleta?“, pitao sam po ko zna koji put otkako je otpočeo posao. „Hoš ti više ušutit, jebo te Prle. Reko sam ti da hoće!“, ljutito je gunđao deda, dok je znoj s njegovih sijedih obrva kapao po suhoj, raspukloj zemlji. Ubrzo sam dobio pušku ni nalik onoj kojom je Dragan Nikolić u Otpisanim potamanio pola Vermachta. „Ali, nije ista“, potužio sam se. „Kako nije?!“, čudio se deda, brišući podlakticom svoje visoke, naborane zaliske. „Ona ima ručku na sredini, ova nema“. Deda je zbunjeno gledao u nezavršenu dječju igračku. Potom je kleknuo i objasnio mi: „Ova ti, bolan, bolje puca. Oprovaj, paš viđet“. Ozbiljno sam sumnjao u ono što je rekao, ali znajući da nema nikakve šanse da ga nagovorim da dovrši posao, morao sam se zadovoljiti onim što imam.
Te iste večeri, Hajduk i Zvezda otvarali su poljudski stadion. Deda je ležao na kauču raskopčane košulje, s bosim stopalima podignutim na drveni naslonjač i zamišljeno buljio u crno-bijeli televizor. Ja sam čas puzio ispod stola, čas pretrčavao brisani prostor između dijelova namještaja, isprobavajući svoju novu igračku. Kada su fudbaleri izašli na teren i formirali špalir kako bi pozdravili pedeset hiljada gledalaca, televizijski spiker je saopštio da je umro drug Tito. Kao pogođen gromom, deda je skočio s kauča i u neznanju mi svojom krupnom nogom prignječio ruku dok sam se prikradao jednoj četi Švaba što je odmarala pod prozorom, s druge strane zida. „Okle te tu, u vražju mater!“, vrisnuo je i dozvao nenu: „Hajdaruša! Hajdaruša vrak te odnio!“ Nena je ubrzo dotrčala, mrmljajući nešto nerazumljivo. „Đe si to bila?!“ „Bacala kravama, đe ću drugo bit u ova doba. Šta je?“ „Umro Tito.“ „Šta?“ „Ma šta šta u vražju mater! Umro Tito. Ta vidiš li?“ Nena je ušla u kuću i sjela pred ekran, spustivši svoje čvrste, plosnate laktove na koljena. „Šta će sad bit, Bećire?“ „Šta ti ga ima bit i ne bit. Ne trokeljaj bez veze“, sroncao je deda i počeo motati cigaru. Potom je izašao napolje i, pušeći, dugo gledao u noć što je nalijegala na okolna brda. Mene je još neko vrijeme boljela ruka, ali mi nije palo napamet da se zbog toga potužim.
*
„Kako će Tito umrijet?“, pitao sam, ujutro, za doručkom. Deda je pogruženo i bez riječi gledao u tanjir iz kojeg se dimila pura kao da je on lično odgovoran za Titovu smrt. „Fino. Ko i svaki insan“, odgovorila je nena s drugog kraja stola. Meni je to zvučalo toliko blasfemično da sam povisio ton: „Ne govori da je Tito insan! Tito je Tito. On ne more umrijet. Je li tako deda?“ „De, dijete, ne seri zorom“, otpilio je deda i ja sam znao da se ne šali. Potom je dohvatio krpu i njome ubio muhu koja je levitirala iznad mrve kukuruznog brašna na ivici tanjira. „Nemoj bolan s tim! Sto sam ti puta rekla“, korila ga je nena. „Jami muholovku ili kakvu novinu pa udri. Đe ćeš s tim?!“ Baš kao ni deda, ni ja nisam uviđao razliku između ubijanja muha krpom i muholovkom, pa sam u potpunosti dijelio njegovu začuđenost. „Šta ima veze“, rekao je sliježući ramenima i potom nastavio da šuti.
Kada je, negdje oko podneva, daidža Ibro izašao iz svoje sobe na spratu, dočekao sam ga na vratima i saopštio mu veliku i tužnu vijest. „Znaš li da je umro Tito?“, pitao sam. „Znam“, odgovorio je nimalo zabrinut i obratio se dedi: „Moreš li to malo smanjit, babo?“ „Ne mogu“, sasjekao je deda. „Bola čitave Dubrave čuju tvoj televizor!“ Deda nije trpio da mu se u kući iko obraća povišenim tonom, pa je svom mlađem sinu dao do znanja ko je tu otac a ko sin: „Eto, ti stisni prdu pa smanji!“ Potom se ponovo okrenuo prema ekranu čiju dijagonalu je činila zmijolika figura voza koji je prevozio Titove posmrtne ostatke. Kasnije je tog dana, iz Sarajeva, stigao i daidža Esad, ali i on je već znao da je Tito umro. Daidža Esad je studirao pravo i svi su u selu govorili da će jednoga dana biti gospodin. Samo je deda, ponekad, malo u šali, malo zaozbiljno, govorio: „Nikad tu gospodina, ali eto.“ Pokazao sam mu svoju novu igračku, na što mi je on rekao da bi mi bilo bolje da se manim ratnih igara i da učim slova. „Ali ja znam slova“, usprotivio sam se. „A i Tito je umro.“ „Pa šta ako je Tito umro?! Nije smak svijeta“, primijetio je daidža. „Pa ništa“, odgovorio sam, pokušavajući se sjetiti šta ono bješe smak svijeta.
Navečer, kad smo legli da spavamo, pitao sam nenu: „Šta je neno smak svijeta?“ „To ti je kad svi ljudi pomru“, odgovorila je. „A kaće to bit?“ „Kad dragi Allah odredi.“ „A more li neno dragi Allah umrijet?“ „Šuti, nesrećo jedna! Oklen ti samo to! La ilahe ilalah. Brže, ilakni“, i ja sam ponovio za njom: „La ilahe ilalah.“ „Koji ti je nalet to šapno!“ „Nijedan. Samo mislim ako je istina da je Tito umro, onda more svak umrijet.“ „Allah je Bog. Bog ne more umrijet“, rekla je nena i udijelila mi jednu iza ušiju, više radi reda nego da me zaboli. Svejedno, odlučio sam joj više ne spominjat ni druga Tita, ni dragog Allaha, uvidjevši da između njih, ipak, postoji nekakva razlika.
Ne sjećam se šta je nena još rekla, jer sam brzo zaspao. Sjećam se, zato, da sam te noći sanjao da sam velik i da imam brkove kao Dragan Nikolić. Ili se, možda, ne sjećam ni tog, već samo govorim ono što bi dječak u meni želio da čuje.
Brkovi
Tupi udarci sjekire odjekivali su majskim podnevom. Sa strpljenjem netipičnim za njega, deda je kratkim zamasima otkidao iverje, dajući novi oblik komadu jelovine koji je godinama truhnuo na gumnu iza kuće. „Hoće li bit ista ko u Prleta?“, pitao sam po ko zna koji put otkako je otpočeo posao. „Hoš ti više ušutit, jebo te Prle. Reko sam ti da hoće!“, ljutito je gunđao deda, dok je znoj s njegovih sijedih obrva kapao po suhoj, raspukloj zemlji. Ubrzo sam dobio pušku ni nalik onoj kojom je Dragan Nikolić u Otpisanim potamanio pola Vermachta. „Ali, nije ista“, potužio sam se. „Kako nije?!“, čudio se deda, brišući podlakticom svoje visoke, naborane zaliske. „Ona ima ručku na sredini, ova nema“. Deda je zbunjeno gledao u nezavršenu dječju igračku. Potom je kleknuo i objasnio mi: „Ova ti, bolan, bolje puca. Oprovaj, paš viđet“. Ozbiljno sam sumnjao u ono što je rekao, ali znajući da nema nikakve šanse da ga nagovorim da dovrši posao, morao sam se zadovoljiti onim što imam.
Te iste večeri, Hajduk i Zvezda otvarali su poljudski stadion. Deda je ležao na kauču raskopčane košulje, s bosim stopalima podignutim na drveni naslonjač i zamišljeno buljio u crno-bijeli televizor. Ja sam čas puzio ispod stola, čas pretrčavao brisani prostor između dijelova namještaja, isprobavajući svoju novu igračku. Kada su fudbaleri izašli na teren i formirali špalir kako bi pozdravili pedeset hiljada gledalaca, televizijski spiker je saopštio da je umro drug Tito. Kao pogođen gromom, deda je skočio s kauča i u neznanju mi svojom krupnom nogom prignječio ruku dok sam se prikradao jednoj četi Švaba što je odmarala pod prozorom, s druge strane zida. „Okle te tu, u vražju mater!“, vrisnuo je i dozvao nenu: „Hajdaruša! Hajdaruša vrak te odnio!“ Nena je ubrzo dotrčala, mrmljajući nešto nerazumljivo. „Đe si to bila?!“ „Bacala kravama, đe ću drugo bit u ova doba. Šta je?“ „Umro Tito.“ „Šta?“ „Ma šta šta u vražju mater! Umro Tito. Ta vidiš li?“ Nena je ušla u kuću i sjela pred ekran, spustivši svoje čvrste, plosnate laktove na koljena. „Šta će sad bit, Bećire?“ „Šta ti ga ima bit i ne bit. Ne trokeljaj bez veze“, sroncao je deda i počeo motati cigaru. Potom je izašao napolje i, pušeći, dugo gledao u noć što je nalijegala na okolna brda. Mene je još neko vrijeme boljela ruka, ali mi nije palo napamet da se zbog toga potužim.
*
„Kako će Tito umrijet?“, pitao sam, ujutro, za doručkom. Deda je pogruženo i bez riječi gledao u tanjir iz kojeg se dimila pura kao da je on lično odgovoran za Titovu smrt. „Fino. Ko i svaki insan“, odgovorila je nena s drugog kraja stola. Meni je to zvučalo toliko blasfemično da sam povisio ton: „Ne govori da je Tito insan! Tito je Tito. On ne more umrijet. Je li tako deda?“ „De, dijete, ne seri zorom“, otpilio je deda i ja sam znao da se ne šali. Potom je dohvatio krpu i njome ubio muhu koja je levitirala iznad mrve kukuruznog brašna na ivici tanjira. „Nemoj bolan s tim! Sto sam ti puta rekla“, korila ga je nena. „Jami muholovku ili kakvu novinu pa udri. Đe ćeš s tim?!“ Baš kao ni deda, ni ja nisam uviđao razliku između ubijanja muha krpom i muholovkom, pa sam u potpunosti dijelio njegovu začuđenost. „Šta ima veze“, rekao je sliježući ramenima i potom nastavio da šuti.
Kada je, negdje oko podneva, daidža Ibro izašao iz svoje sobe na spratu, dočekao sam ga na vratima i saopštio mu veliku i tužnu vijest. „Znaš li da je umro Tito?“, pitao sam. „Znam“, odgovorio je nimalo zabrinut i obratio se dedi: „Moreš li to malo smanjit, babo?“ „Ne mogu“, sasjekao je deda. „Bola čitave Dubrave čuju tvoj televizor!“ Deda nije trpio da mu se u kući iko obraća povišenim tonom, pa je svom mlađem sinu dao do znanja ko je tu otac a ko sin: „Eto, ti stisni prdu pa smanji!“ Potom se ponovo okrenuo prema ekranu čiju dijagonalu je činila zmijolika figura voza koji je prevozio Titove posmrtne ostatke. Kasnije je tog dana, iz Sarajeva, stigao i daidža Esad, ali i on je već znao da je Tito umro. Daidža Esad je studirao pravo i svi su u selu govorili da će jednoga dana biti gospodin. Samo je deda, ponekad, malo u šali, malo zaozbiljno, govorio: „Nikad tu gospodina, ali eto.“ Pokazao sam mu svoju novu igračku, na što mi je on rekao da bi mi bilo bolje da se manim ratnih igara i da učim slova. „Ali ja znam slova“, usprotivio sam se. „A i Tito je umro.“ „Pa šta ako je Tito umro?! Nije smak svijeta“, primijetio je daidža. „Pa ništa“, odgovorio sam, pokušavajući se sjetiti šta ono bješe smak svijeta.
Navečer, kad smo legli da spavamo, pitao sam nenu: „Šta je neno smak svijeta?“ „To ti je kad svi ljudi pomru“, odgovorila je. „A kaće to bit?“ „Kad dragi Allah odredi.“ „A more li neno dragi Allah umrijet?“ „Šuti, nesrećo jedna! Oklen ti samo to! La ilahe ilalah. Brže, ilakni“, i ja sam ponovio za njom: „La ilahe ilalah.“ „Koji ti je nalet to šapno!“ „Nijedan. Samo mislim ako je istina da je Tito umro, onda more svak umrijet.“ „Allah je Bog. Bog ne more umrijet“, rekla je nena i udijelila mi jednu iza ušiju, više radi reda nego da me zaboli. Svejedno, odlučio sam joj više ne spominjat ni druga Tita, ni dragog Allaha, uvidjevši da između njih, ipak, postoji nekakva razlika.
Ne sjećam se šta je nena još rekla, jer sam brzo zaspao. Sjećam se, zato, da sam te noći sanjao da sam velik i da imam brkove kao Dragan Nikolić. Ili se, možda, ne sjećam ni tog, već samo govorim ono što bi dječak u meni želio da čuje.