Zaobilaziti teške teme, one suštinske, samo ih osmatrati iz daljine, ali im nikada ne prilaziti suviše blizu. Ipak, ako me privuku, zaviriti u srce tame, pa šta bude. Kao zebra na pojilu kada je krokodil ščepa za njušku, ili iz čajne šalice. Tema/Tama. Eto! Ali nadam se da neće biti potrebe za tim. (Da bih zaista pisao nije mi potrebna nikakva tema, čak to je uslov pisanja, nemati temu, pošto tema ubija pisanje, ništi ga.) No, dragi čitaoče, da se ne lažemo, ti očekuješ i želiš baš to. Možda ću te razočarati ali ne smem podgrejavati tvoje lažne nade, moram biti pošten prema tebi, ali i prema sebi samom. Dakle, neće biti ničeg spektakularnog u mojoj priči, dapače, izbegavaću bilo šta što bi razbuktalo tvoje niske strasti, tvoju bolesnu maštu. Vrlina je ono na šta ću te upućivati, a to se postiže samo skromnošću talenta, tj. umerenošću i samo umerenošću, dobrim temperovanjem, muzičkim jezikom rečeno. Ako budeš mogao u tome da uživaš i da me slediš, ti si moj pravi čitalac. Ako, ipak, zabrazdim i skrenem sa puta vrline, jer nikad se ne zna, tako je to sa pisanjem, skrušeno molim za oproštaj. Tad za jadnog se molite Kaspara!
Alۥ ne ima teksta bez texet-a, tj. nema odijela bez tijela, a ni bez duše, bez iskustva, bolje reći, iskušenja. Šta je tekst, to je jasno, ali šta je texet? Texet je texet, nešto nepojmljivo. Drugo telo, tijelo? Pretpostavka je da u svakom tekstu postoji tako nešto. Zašto je Žan Žene bio u Šatili, ili zašto je Hemingvej išao u Španiju? Gumeni Jovica Asasin, pak, lovi Zebalda na Korzici, penje se na Etnu, ne bi li u dubinama vulkana ugledao Empedoklov lik (kristalnu lobanju). Čemu sve to? Ipak, veliko je pitanje da li je sve to istina. Da li je Žan Žene zaista bio tamo u vreme pokolja? No, možda je i senka nečega dovoljna da nam pribavi pravo da o tome pišemo, da brišući senku iskustva konstruišemo prošlo, ili da krivotvorimo. Da li je dovoljno samo to što sam video na televiziji, čuo na radiju ili pročitao u novinama? Ipak, pijana baka-udožderka (ko je to?) misli da bez neposrednog iskustva nema ozbiljnog pisanja, a njeno mišljenje je zakon. Zakon pisca! – kako kaže pesnik S. T. Može se pisati samo sopstvenom krvlju, eto! Plavom ili zelenom? Ali i tuđom! Mastilo, crveno mastilo? Ipak, da li sam ja izgubljen u svemiru? Kakvo mastilo? Samo elektronsko seno sa istočnobosanskih pašnjaka šušti razbacano u eteru, nestaje. Prema tome, meni bi trebalo zabraniti da trabunjam, da uopšte spominjem neke stvari, da skrnavim svetinju te nesreće, te patnje. Zašto nisam ostao u istočnoj Bosni da u rajskom krajoliku posmatram paklenske muke tih nesretnih očeva i njihovih maloletnih sinova, da i sam stradam? Bio sam isuviše mlad, nedorastao takvom iskustvu, ili pak suviše star i nemoćan. A da li je njih Zmija nešto pitala dok im je lomila nejake kosti? Piton? Ne! Baba Pitonka, zmija koja govori, doduše, nekim nerazumljivim jezikom! Nanosi, slojevi stvarnosnog, kada je pisanje u pitanju, bliži ili dalji događaju, imaju istu upotrebljivost i u vrednosnom smislu tu nema hijerarhije. Dovoljna je trunka, zrnce soli. Postavlja se samo pitanje čemu sve to, zašto to upotrebljavam kao građu za snove, i to ružne snove? Da li imam prava? Da li sam pitao žrtve za dozvolu? Da dodam još malo soli na ranu ili da im olakšam muke makar za …? Ili: da li sam pitao krvnike za dozvolu? Ali strašno je sunce, postaje opako, neodređene topline i boje.
Drugi pokušaj kalauzom
Bogohulno je reći da je bolje da nikada ništa nije ni postojalo, človek (glava dole, noge na nebesima) zazire od ove pomisli. Ali svakom ko i malo poživi vrlo brzo bude jasno da veći oblici preuzimaju manje, proždiru ih i tako im se gubi svaki trag. Trag? Tap tap tap…ili šljap šljap šljap? U svom romanu “Pomorci”, veličanstveni Viktor Igo je vrlo sugestivno predstavio beskrajni lanac proždiranja bića. Velika zvezda, velika vatrena lopta, proguta manju zvezdu ili planetu, promeni joj i formu i sadržaj! Snažnija, veća zver ubija manju, proždire je. Pametniji človek uvek ponizi i poništi glupljeg, gurne ga u baru ili u smrdljivi kanal. U suštini, u prirodi ničeg drugog osim proždiranja i nema. Muzika nam to stalno predočava, tonovi se proždiru, umilni zvuci iza kojih prebiva nešto strašno. Iza svega je Pan, stari leš boga koji nas još uvek plaši svojim teškim vonjem. Ali zašto takvo postojanje, tj. postajanje nije dobro? Pretvaranje? Valjda zato što nema ničega osim postajanja, nema čak ni višeg postojanja, nestvarnost je jedna, Boga nema. Iako je to jedna već prilično ofucana priča, moglo bi se reći da i smrti takođe nema, kako je tvrdio litl-big Miloška a i skandinavski mag Svedenborg: posle određenih dramatičnih događaja, u koje spada i tzv. smrt, menja se samo svetlost, bića postaju još svetlija, isijavaju, ili samo nabace auru, ali sve se nastavlja po starom, pod suncem strave užasima nema kraja. Nemaš se gde sakriti, čak ni u smrti. Srebrenički masakr se nije završio, on traje, ovog trena očevi sa maloletnim sinovima ginu na zlaćanim rajskim proplancima istočne Bosne. Sve što se događa, događa se samo jednom ali za svagda, nema iskupljenja, nema popravnog. Sve ide iz greške u grešku. Uzročno-posledični lanac, koji je osnov sveg privida, samo je niz nepopravljivih grešaka. Ovaj svet ma koliko lep, nije dobro mesto za osetljivog stvora kakav je človek. Suviše bola i straha je u životu adskih udi (oni koji okolo hodaju goli i bosi). Gde je tu smisao postojanja, kako ga pronaći u patnji, u bolu kao jedinoj istini? Da li u tom teškom osećanju ima nečeg višeg od fiziologije? Nema utehe. Mrtvorođeni Isak Njutn, posle Pitagore najveći genije adskog roda, predvideo je kraj sveta za 2060. godinu, ali on je verovao u Boga. Ipak, kakav je taj njegov Bog? Teško je reći, iako se zaklinjao na bibliju. Možda je to ipak Bog koji se sam stvorio i koji se neprestano stvara, kao i Spinozin, tzv. causa sui, i onda je za očekivati da će se sam i ukinuti, izvršiće jednog trenutka samo-u-bivstvo (singularitet, stanje apsolutne neizvesnosti), pošto je to poslednji i najviši čin vrhovne moći. Sa njim će nestati i sve što je stvorio, nestaće sveta, ništa osim praznine neće postojati, tj. neće postojati ni praznina. No, Njutnovi zakoni su netačni, ili bolje rečeno, nedovoljno tačni, pa je verovatno i njegov religijski koncept pogrešan: neće biti kraja sveta, jer nema te moći koja bi mogla da ga uništi, kao što nema ni moći koja ga je stvorila. Svet je sam bog mrtvorođeni, nestvoreni, lešina boga, mrtvi Pan. Albert Ajnštajn je popravio Njutnove zakone, otkrio je kosmološku konstantu kao slabu silu koja spasava svet od urušavanja, od kraja koji stalno nalaže sila zvana gravitacija. Slabost je temelj sveukupnog postojanja a ne Bog kao vrhovna moć. Ne-temelj!? Ipak pravilnije bi bilo reći Poluprisutnost ili Poluodsutnost, zapravo, ujka Eter, mekani, skriveni mlakonja koji denfuje sve što postoji, sprečava fatalne sudare. Postojanje je Slabost ili Nedovoljnost, ne moć. Najveća moć je u nepostojanju. (Koje podilaženje, kakvo dodvoravanje!? Kome? A nije ni tačno.) Međutim, Slabost ne može da pomogne pojedinačnim bićima: manja zvezda, plašljivija zver, gluplji človek, stradaju, svojom beskonačnom patnjom podržavaju slabu silu, tj. kosmološku konstantu. I ne čuva volja za moć udsko društvo od propasti, nego Slabost, tj. nežnost kao tiha patnja. (Opet, mekani! Ko o čemu…) Taj prilog, tu milostinju daju sva pojedinačna bića, čak i ona najmoćnija. Neko će reći da u životu ima puno i radosti. Složio bih se, ali bol i strava na kraju sve potru. Eh, kada bi udi mogli umirati radosni? Ipak, izgleda da je takvih srećnika veoma malo na ovoj planeti. Ovo su prosta razmišljanja. Ali kako stoji teorija naspram bola, naspram adske patnje. Da li me teorija može izbaviti od užasa postojanja? Možda je spas od bola sam bol, zapravo, bol teorije, a ne teorija bola. Ipak, teško je to shvatiti. Teorija haosa. Ali ovakva mračna razmišljanja su samo stvar trenutka, ona su samo posledica lošeg raspoloženja jednog matorog senilnog skribomana, dakle, politika beznađa, tj. lapsus mozgus je na delu. Bar nadam se da je tako. Kad pojedem neki kolačić, drugu pesmu ću pevati. Ipak, da pređemo na stvar…
Lica i izvođači:
Ja kao ja, petnae(sto)godišnjak, štićenik doma za nezbrinutu decu,
Ja kao dvadesetogodišnjak, pesnik, grafičar u štampariji Dnevnog lista.
Sedamdesetogodišnjak, matori senilni skriboman.
On kao ja, tamagoči-privezak, tridesetogodišnjak, internet izdavač, bivši crtač stripova.
Majka, nastavnica fiskulture, konobarica, posle otmice reinkarnirala u Vršačkom sanatorijumu kao žena bez sećanja.
Očuh, ratni vojni invalid, tapetar, pretpostavlja se da je izvršio samoubistvo bacivši se sa trajekta u Jadransko more.
Bravarski preludijum, rondanje kalauzom!
Život je samo pokušaj.
Nani Balestrini
Zaobilaziti teške teme, one suštinske, samo ih osmatrati iz daljine, ali im nikada ne prilaziti suviše blizu. Ipak, ako me privuku, zaviriti u srce tame, pa šta bude. Kao zebra na pojilu kada je krokodil ščepa za njušku, ili iz čajne šalice. Tema/Tama. Eto! Ali nadam se da neće biti potrebe za tim. (Da bih zaista pisao nije mi potrebna nikakva tema, čak to je uslov pisanja, nemati temu, pošto tema ubija pisanje, ništi ga.) No, dragi čitaoče, da se ne lažemo, ti očekuješ i želiš baš to. Možda ću te razočarati ali ne smem podgrejavati tvoje lažne nade, moram biti pošten prema tebi, ali i prema sebi samom. Dakle, neće biti ničeg spektakularnog u mojoj priči, dapače, izbegavaću bilo šta što bi razbuktalo tvoje niske strasti, tvoju bolesnu maštu. Vrlina je ono na šta ću te upućivati, a to se postiže samo skromnošću talenta, tj. umerenošću i samo umerenošću, dobrim temperovanjem, muzičkim jezikom rečeno. Ako budeš mogao u tome da uživaš i da me slediš, ti si moj pravi čitalac. Ako, ipak, zabrazdim i skrenem sa puta vrline, jer nikad se ne zna, tako je to sa pisanjem, skrušeno molim za oproštaj. Tad za jadnog se molite Kaspara!
Alۥ ne ima teksta bez texet-a, tj. nema odijela bez tijela, a ni bez duše, bez iskustva, bolje reći, iskušenja. Šta je tekst, to je jasno, ali šta je texet? Texet je texet, nešto nepojmljivo. Drugo telo, tijelo? Pretpostavka je da u svakom tekstu postoji tako nešto. Zašto je Žan Žene bio u Šatili, ili zašto je Hemingvej išao u Španiju? Gumeni Jovica Asasin, pak, lovi Zebalda na Korzici, penje se na Etnu, ne bi li u dubinama vulkana ugledao Empedoklov lik (kristalnu lobanju). Čemu sve to? Ipak, veliko je pitanje da li je sve to istina. Da li je Žan Žene zaista bio tamo u vreme pokolja? No, možda je i senka nečega dovoljna da nam pribavi pravo da o tome pišemo, da brišući senku iskustva konstruišemo prošlo, ili da krivotvorimo. Da li je dovoljno samo to što sam video na televiziji, čuo na radiju ili pročitao u novinama? Ipak, pijana baka-udožderka (ko je to?) misli da bez neposrednog iskustva nema ozbiljnog pisanja, a njeno mišljenje je zakon. Zakon pisca! – kako kaže pesnik S. T. Može se pisati samo sopstvenom krvlju, eto! Plavom ili zelenom? Ali i tuđom! Mastilo, crveno mastilo? Ipak, da li sam ja izgubljen u svemiru? Kakvo mastilo? Samo elektronsko seno sa istočnobosanskih pašnjaka šušti razbacano u eteru, nestaje. Prema tome, meni bi trebalo zabraniti da trabunjam, da uopšte spominjem neke stvari, da skrnavim svetinju te nesreće, te patnje. Zašto nisam ostao u istočnoj Bosni da u rajskom krajoliku posmatram paklenske muke tih nesretnih očeva i njihovih maloletnih sinova, da i sam stradam? Bio sam isuviše mlad, nedorastao takvom iskustvu, ili pak suviše star i nemoćan. A da li je njih Zmija nešto pitala dok im je lomila nejake kosti? Piton? Ne! Baba Pitonka, zmija koja govori, doduše, nekim nerazumljivim jezikom! Nanosi, slojevi stvarnosnog, kada je pisanje u pitanju, bliži ili dalji događaju, imaju istu upotrebljivost i u vrednosnom smislu tu nema hijerarhije. Dovoljna je trunka, zrnce soli. Postavlja se samo pitanje čemu sve to, zašto to upotrebljavam kao građu za snove, i to ružne snove? Da li imam prava? Da li sam pitao žrtve za dozvolu? Da dodam još malo soli na ranu ili da im olakšam muke makar za …? Ili: da li sam pitao krvnike za dozvolu? Ali strašno je sunce, postaje opako, neodređene topline i boje.
Drugi pokušaj kalauzom
Bogohulno je reći da je bolje da nikada ništa nije ni postojalo, človek (glava dole, noge na nebesima) zazire od ove pomisli. Ali svakom ko i malo poživi vrlo brzo bude jasno da veći oblici preuzimaju manje, proždiru ih i tako im se gubi svaki trag. Trag? Tap tap tap…ili šljap šljap šljap? U svom romanu “Pomorci”, veličanstveni Viktor Igo je vrlo sugestivno predstavio beskrajni lanac proždiranja bića. Velika zvezda, velika vatrena lopta, proguta manju zvezdu ili planetu, promeni joj i formu i sadržaj! Snažnija, veća zver ubija manju, proždire je. Pametniji človek uvek ponizi i poništi glupljeg, gurne ga u baru ili u smrdljivi kanal. U suštini, u prirodi ničeg drugog osim proždiranja i nema. Muzika nam to stalno predočava, tonovi se proždiru, umilni zvuci iza kojih prebiva nešto strašno. Iza svega je Pan, stari leš boga koji nas još uvek plaši svojim teškim vonjem. Ali zašto takvo postojanje, tj. postajanje nije dobro? Pretvaranje? Valjda zato što nema ničega osim postajanja, nema čak ni višeg postojanja, nestvarnost je jedna, Boga nema. Iako je to jedna već prilično ofucana priča, moglo bi se reći da i smrti takođe nema, kako je tvrdio litl-big Miloška a i skandinavski mag Svedenborg: posle određenih dramatičnih događaja, u koje spada i tzv. smrt, menja se samo svetlost, bića postaju još svetlija, isijavaju, ili samo nabace auru, ali sve se nastavlja po starom, pod suncem strave užasima nema kraja. Nemaš se gde sakriti, čak ni u smrti. Srebrenički masakr se nije završio, on traje, ovog trena očevi sa maloletnim sinovima ginu na zlaćanim rajskim proplancima istočne Bosne. Sve što se događa, događa se samo jednom ali za svagda, nema iskupljenja, nema popravnog. Sve ide iz greške u grešku. Uzročno-posledični lanac, koji je osnov sveg privida, samo je niz nepopravljivih grešaka. Ovaj svet ma koliko lep, nije dobro mesto za osetljivog stvora kakav je človek. Suviše bola i straha je u životu adskih udi (oni koji okolo hodaju goli i bosi). Gde je tu smisao postojanja, kako ga pronaći u patnji, u bolu kao jedinoj istini? Da li u tom teškom osećanju ima nečeg višeg od fiziologije? Nema utehe. Mrtvorođeni Isak Njutn, posle Pitagore najveći genije adskog roda, predvideo je kraj sveta za 2060. godinu, ali on je verovao u Boga. Ipak, kakav je taj njegov Bog? Teško je reći, iako se zaklinjao na bibliju. Možda je to ipak Bog koji se sam stvorio i koji se neprestano stvara, kao i Spinozin, tzv. causa sui, i onda je za očekivati da će se sam i ukinuti, izvršiće jednog trenutka samo-u-bivstvo (singularitet, stanje apsolutne neizvesnosti), pošto je to poslednji i najviši čin vrhovne moći. Sa njim će nestati i sve što je stvorio, nestaće sveta, ništa osim praznine neće postojati, tj. neće postojati ni praznina. No, Njutnovi zakoni su netačni, ili bolje rečeno, nedovoljno tačni, pa je verovatno i njegov religijski koncept pogrešan: neće biti kraja sveta, jer nema te moći koja bi mogla da ga uništi, kao što nema ni moći koja ga je stvorila. Svet je sam bog mrtvorođeni, nestvoreni, lešina boga, mrtvi Pan. Albert Ajnštajn je popravio Njutnove zakone, otkrio je kosmološku konstantu kao slabu silu koja spasava svet od urušavanja, od kraja koji stalno nalaže sila zvana gravitacija. Slabost je temelj sveukupnog postojanja a ne Bog kao vrhovna moć. Ne-temelj!? Ipak pravilnije bi bilo reći Poluprisutnost ili Poluodsutnost, zapravo, ujka Eter, mekani, skriveni mlakonja koji denfuje sve što postoji, sprečava fatalne sudare. Postojanje je Slabost ili Nedovoljnost, ne moć. Najveća moć je u nepostojanju. (Koje podilaženje, kakvo dodvoravanje!? Kome? A nije ni tačno.) Međutim, Slabost ne može da pomogne pojedinačnim bićima: manja zvezda, plašljivija zver, gluplji človek, stradaju, svojom beskonačnom patnjom podržavaju slabu silu, tj. kosmološku konstantu. I ne čuva volja za moć udsko društvo od propasti, nego Slabost, tj. nežnost kao tiha patnja. (Opet, mekani! Ko o čemu…) Taj prilog, tu milostinju daju sva pojedinačna bića, čak i ona najmoćnija. Neko će reći da u životu ima puno i radosti. Složio bih se, ali bol i strava na kraju sve potru. Eh, kada bi udi mogli umirati radosni? Ipak, izgleda da je takvih srećnika veoma malo na ovoj planeti. Ovo su prosta razmišljanja. Ali kako stoji teorija naspram bola, naspram adske patnje. Da li me teorija može izbaviti od užasa postojanja? Možda je spas od bola sam bol, zapravo, bol teorije, a ne teorija bola. Ipak, teško je to shvatiti. Teorija haosa. Ali ovakva mračna razmišljanja su samo stvar trenutka, ona su samo posledica lošeg raspoloženja jednog matorog senilnog skribomana, dakle, politika beznađa, tj. lapsus mozgus je na delu. Bar nadam se da je tako. Kad pojedem neki kolačić, drugu pesmu ću pevati. Ipak, da pređemo na stvar…
Lica i izvođači:
Ja kao ja, petnae(sto)godišnjak, štićenik doma za nezbrinutu decu,
Ja kao dvadesetogodišnjak, pesnik, grafičar u štampariji Dnevnog lista.
Sedamdesetogodišnjak, matori senilni skriboman.
On kao ja, tamagoči-privezak, tridesetogodišnjak, internet izdavač, bivši crtač stripova.
Majka, nastavnica fiskulture, konobarica, posle otmice reinkarnirala u Vršačkom sanatorijumu kao žena bez sećanja.
Očuh, ratni vojni invalid, tapetar, pretpostavlja se da je izvršio samoubistvo bacivši se sa trajekta u Jadransko more.
Očev prijatelj ili duh oca, đurvidečki Odisej.
Ljubovir Krucinjak zvani Ljubo Džavo, moj domski zaštitnik i moj ubica, paravojnik.
Abgelinda Afrić, nastavnica muzičkog obrazovanja, moja učiteljica života.
Prof. dr Paško Kurep, akademik, lekar, pisac.
AnÁnA, Kurepova ćerka, studentkinja nove nauke o mozgu na Kembridžu.
Sava, automehaničar, adventista.
Raša, bibliotekar.
Možda je ovo dovoljno, sve se providi
(početak neobjavljenog romana “Grozota”)