Valjda svaki jezik na kojem ima vredne književnosti mora da ima bar jednog takvog pisca: onog kojeg zavolimo zarana, i volimo ga zauvek, mada nam se nekako brzo, možda prebrzo, učini da smo ga “prerasli”. Takav je na jeziku Srba, Hrvata, Crnogoraca i Bošnjaka Branko Ćopić: brzo ćemo naučiti da ima na tom jeziku i većih i boljih pisaca od njega, ali će Branko i njegova književnost ostati u nama kao jedna od onih neprolaznih mera ljudske i književne čestitosti, kao jedna od ranih odrednica našeg sentimentalnog vaspitanja, na kraju krajeva, kao jedno od simboličkih sidara na kojima se drži ta naša potonula “ju-tlantida”, ta južnoslovenska civilizacija koja nas je učinila onim što jesmo. I tako je, naravno, jedino pravedno, jer je Branko postojano i dobrohotno pripadao svima nama koji govorimo, čitamo i pišemo na tom našem jeziku u svim njegovim varijantama, a posebno je dakako pripadao svojim zemljacima, svojim Bosancima svih fela, o kojima je znao sve što se moglo znati, mada je to svoje znanje nepretenciozno pakovao u kapsule gorkaste vedrine.
Branko je Ćopić svojevoljno okončao svoj život 26. marta 1984, skočivši sa jednog beogradskog mosta. Imao je 69 godina. Kao mladić je, kada se zaratilo, izabrao pravu stranu: onu jedinu kojoj nije bilo važno zoveš li se Branko, Jozo ili Hamdija, jer to o čoveku ništa važno ne govori. Taj Brankov izbor nije bio slučajan: potvrđivao ga je celim svojim potonjim životom, i nije poznato da bi ga ikada i ikako izneverio. Kasnije, nakon rata, uglavnom nije znao ili hteo živeti kao “pobednik”: sa Sistemom se tiho razišao, upražnjavanje vlasti i vežbanje moći nije bilo njegova strast. A ni Sistem kao da nije znao šta da radi s njim: malo bi ga slavio, malo napadao, ili udarao u cevanice ispod stola, da se ne vidi. Kako god, Ćopić je, iz razloga koje ne samo da ne znamo nego nas se ni ne tiču jer su samo njegovi, jednog martovskog dana 1984. odlučio da je ovoliko bilo dosta od njega na Zemlji, i da se dalje snalazimo sami. Otišao je gotovo pa u predvečerje jedne zemlje, jednog sveta u čijem je kreiranju učestvovao, čije je dobre strane na mnogo načina simbolizovao, a čije ga loše strane nisu mogle ukaljati.
Mnogo je vode proteklo ispod Brankovog mosta od te 1984. do ove 2011. Neko je vreme ta voda nanosila i ljudske leševe na savske obale, sa podobrim šansama da taj plutajući kadaver žrtve apokaliptične propasti jednog sveta bude baš neki Brankov zemljak i brat, pa zvao se taj Branko, Jozo ili Hamdija, sasvim je svejedno u Brankovom svetu. Za Ćopićem i njegovom udovicom ostao je prostrani stan u centru Beograda, pisac ga je zaveštao na brigu Srpskoj akademiju nauka i umetnosti, a ova mu duge dve i po decenije nije umela ili mogla naći pravu namenu. I sada se, gle, kao kakav nimalo smešni čupavac iz kutije, pojavljuje inicijativa, gromoglasno promovisana, da se stan Ćopićevih pretvori u nekakvo kulturno predstavništvo Republike Srpske, jer da je to tobože nekako prirodno kada je Ćopić u pitanju, mada nam se nikako ne objašnjava zašto bi to bilo “prirodno”, kao da se to samo po sebi razume, baš kao da je partizan, antifašista, Skenderov saborac i sabrat i pisac “Bašte sljezove boje” zajedno sa Karadžićem i sličnim mrakobjesnicima rujno vino pio šenlučeći nad Sarajevom, ili uvodio Omarsku i Srebrenicu na mapu svetskih užasa.
Branko Ćopić bio je, naravno, Srbin, Bosanac i Jugosloven; može tim redom, a može i bilo kojim drugim, teško da bi se on ljutio. Niko ne zna šta bi bilo da je poživeo i doživeo novi rat, niko ne može niti ima moralno pravo sa sigurnošću tvrditi kako bi se Ćopić postavio prema toj novoj, poraznoj činjenici naših života zvanoj Republika Srpska. Jasno je, međutim, da je ceo njegov život protekao na nekoj drugoj strani, onoj koja je hrabro iskoračila iz polumraka plemenskog divljaštva i stupila na pozornicu Istorije i Civilizacije upravo tom spoznajom: da se možeš i smeš zvati i Branko i Jozo i Hamdija, i da ti u svakom slučaju pripada isto parče ljudske slobode i dostojanstva. Zato ništa što znamo o životu i delu Branka Ćopića ne opravdava njegovo posthumno upisivanje u knjige državljana Republike Srpske, kamoli u knjige njenih prethodnika i simbola, njenih duhovnih ili kakvih već praotaca, koje ova može i sme “prirodno” svojatati. Pokojne se ne treba uznemiravati i razvlačiti naokolo kako se kome ćefne, naročito ne tako da se celo njihovo biće izvrne naglavačke i da se od njega načini strašilo, a sve zarad bednih potreba najnedostojnijih među živima. Branko Ćopić nije ništa Republici Srpskoj, niti je ona išta njemu. Ko ima ljudske časti, ostaviće ga na miru, prepustiće ga svima nama kojima pripada, jer upravo u tome i jeste stvar: da ljudi kao Branko pripadaju svima nama, a ne tek nekima od nas, biranima po onom zlom i neljudskom kriterijumu koji je i Branka onomad oterao u šumu, da brani i svoje i svačije pravo da bude sve što jeste, gde god jeste.
Brankovo posmrtno državljanstvo
Valjda svaki jezik na kojem ima vredne književnosti mora da ima bar jednog takvog pisca: onog kojeg zavolimo zarana, i volimo ga zauvek, mada nam se nekako brzo, možda prebrzo, učini da smo ga “prerasli”. Takav je na jeziku Srba, Hrvata, Crnogoraca i Bošnjaka Branko Ćopić: brzo ćemo naučiti da ima na tom jeziku i većih i boljih pisaca od njega, ali će Branko i njegova književnost ostati u nama kao jedna od onih neprolaznih mera ljudske i književne čestitosti, kao jedna od ranih odrednica našeg sentimentalnog vaspitanja, na kraju krajeva, kao jedno od simboličkih sidara na kojima se drži ta naša potonula “ju-tlantida”, ta južnoslovenska civilizacija koja nas je učinila onim što jesmo. I tako je, naravno, jedino pravedno, jer je Branko postojano i dobrohotno pripadao svima nama koji govorimo, čitamo i pišemo na tom našem jeziku u svim njegovim varijantama, a posebno je dakako pripadao svojim zemljacima, svojim Bosancima svih fela, o kojima je znao sve što se moglo znati, mada je to svoje znanje nepretenciozno pakovao u kapsule gorkaste vedrine.
Branko je Ćopić svojevoljno okončao svoj život 26. marta 1984, skočivši sa jednog beogradskog mosta. Imao je 69 godina. Kao mladić je, kada se zaratilo, izabrao pravu stranu: onu jedinu kojoj nije bilo važno zoveš li se Branko, Jozo ili Hamdija, jer to o čoveku ništa važno ne govori. Taj Brankov izbor nije bio slučajan: potvrđivao ga je celim svojim potonjim životom, i nije poznato da bi ga ikada i ikako izneverio. Kasnije, nakon rata, uglavnom nije znao ili hteo živeti kao “pobednik”: sa Sistemom se tiho razišao, upražnjavanje vlasti i vežbanje moći nije bilo njegova strast. A ni Sistem kao da nije znao šta da radi s njim: malo bi ga slavio, malo napadao, ili udarao u cevanice ispod stola, da se ne vidi. Kako god, Ćopić je, iz razloga koje ne samo da ne znamo nego nas se ni ne tiču jer su samo njegovi, jednog martovskog dana 1984. odlučio da je ovoliko bilo dosta od njega na Zemlji, i da se dalje snalazimo sami. Otišao je gotovo pa u predvečerje jedne zemlje, jednog sveta u čijem je kreiranju učestvovao, čije je dobre strane na mnogo načina simbolizovao, a čije ga loše strane nisu mogle ukaljati.
Mnogo je vode proteklo ispod Brankovog mosta od te 1984. do ove 2011. Neko je vreme ta voda nanosila i ljudske leševe na savske obale, sa podobrim šansama da taj plutajući kadaver žrtve apokaliptične propasti jednog sveta bude baš neki Brankov zemljak i brat, pa zvao se taj Branko, Jozo ili Hamdija, sasvim je svejedno u Brankovom svetu. Za Ćopićem i njegovom udovicom ostao je prostrani stan u centru Beograda, pisac ga je zaveštao na brigu Srpskoj akademiju nauka i umetnosti, a ova mu duge dve i po decenije nije umela ili mogla naći pravu namenu. I sada se, gle, kao kakav nimalo smešni čupavac iz kutije, pojavljuje inicijativa, gromoglasno promovisana, da se stan Ćopićevih pretvori u nekakvo kulturno predstavništvo Republike Srpske, jer da je to tobože nekako prirodno kada je Ćopić u pitanju, mada nam se nikako ne objašnjava zašto bi to bilo “prirodno”, kao da se to samo po sebi razume, baš kao da je partizan, antifašista, Skenderov saborac i sabrat i pisac “Bašte sljezove boje” zajedno sa Karadžićem i sličnim mrakobjesnicima rujno vino pio šenlučeći nad Sarajevom, ili uvodio Omarsku i Srebrenicu na mapu svetskih užasa.
Branko Ćopić bio je, naravno, Srbin, Bosanac i Jugosloven; može tim redom, a može i bilo kojim drugim, teško da bi se on ljutio. Niko ne zna šta bi bilo da je poživeo i doživeo novi rat, niko ne može niti ima moralno pravo sa sigurnošću tvrditi kako bi se Ćopić postavio prema toj novoj, poraznoj činjenici naših života zvanoj Republika Srpska. Jasno je, međutim, da je ceo njegov život protekao na nekoj drugoj strani, onoj koja je hrabro iskoračila iz polumraka plemenskog divljaštva i stupila na pozornicu Istorije i Civilizacije upravo tom spoznajom: da se možeš i smeš zvati i Branko i Jozo i Hamdija, i da ti u svakom slučaju pripada isto parče ljudske slobode i dostojanstva. Zato ništa što znamo o životu i delu Branka Ćopića ne opravdava njegovo posthumno upisivanje u knjige državljana Republike Srpske, kamoli u knjige njenih prethodnika i simbola, njenih duhovnih ili kakvih već praotaca, koje ova može i sme “prirodno” svojatati. Pokojne se ne treba uznemiravati i razvlačiti naokolo kako se kome ćefne, naročito ne tako da se celo njihovo biće izvrne naglavačke i da se od njega načini strašilo, a sve zarad bednih potreba najnedostojnijih među živima. Branko Ćopić nije ništa Republici Srpskoj, niti je ona išta njemu. Ko ima ljudske časti, ostaviće ga na miru, prepustiće ga svima nama kojima pripada, jer upravo u tome i jeste stvar: da ljudi kao Branko pripadaju svima nama, a ne tek nekima od nas, biranima po onom zlom i neljudskom kriterijumu koji je i Branka onomad oterao u šumu, da brani i svoje i svačije pravo da bude sve što jeste, gde god jeste.