Odlomak iz neobjavljenog romana “Grozota ili…
Nisam imao nameru da se vraćam u dom. Kada je skela pristala uz drugu obalu, sakrio sam se iza nekih buradi i sačekao da skela krene nazad. Dakle, vratio sam se u Bosnu. Čim sam sišao sa skele počeo sam strahovito da se uvrćem, izdužio sam se ali niko me nije primećivao. Krenuo sam putem za Srebrenicu. Sada sam imao više iskustva, predeo mi je bio poznat. Rat nisam osećao kao nekakvu opasnost, čak me je kopkalo da vidim šta je to, kako izgleda ta tuča između zavađenih strana. Kada se spustila noć, bez problema sam prespavao u nekom šumarku. Ujutru sam nastavio put. Video sam nekoliko autobusa krcatih vojnicima, svi su imali na glavama visoke bele šubare. Neki su mi čak mahali, a neki su mi se i plazili. Jedan je naslonio na staklo svoje golo dupe na kom se vijorijo ogroman rundavi rep. Ko su bili ti vojnici, nisam pojma imao.
Usamljeni matori skriboman nekad je ophrvan mračnim mislima. Opet ne mogu sebe da prepoznam, ali, na primer, da sam to ja. Muči me sumnja da sam pogrešio što sam se opredelio za momački život, možda je cena umetnosti bila prevelika. Plašio sam se da bih zbog porodice trpela moja umetnost. Kakva umetnost? Ipak, da sam se oženio, sada ne bih bio usamljen. Možda bi me žena ovako ružnog i odbacila, ali deca ne bi, imao bih sigurno nekog da se brine o meni pod stare dane. Čim vidim neku devojčicu sa krstićem oko vrata kako gura bebu u kolicima i još jednog upišanca vugli za ruku, pomislim: Gde je taj koji joj je napravio tu decu da joj pomogne? Ima on preča posla. Pa, negde je u gusi, u nekoj pljački. Ako usput još i ubode nešto… gde ćeš većeg ćara, a jedno jebstvo je najslađe, neobavezujuće. Ali ne budi naivan, frajeru, i ona je u gusi, jebstvu je i ona vična. Samo se krste, znaju da će im sve biti oprošteno. Naprave sitnu dečicu i onda imaju opravdanje da kolju po kućama a i na raskršćima za lepa letnja poslepodneva. Poznata je njihova uzrečica: Oprosti, ali moram zbog deteta! Životinjska filozofija. Ništa se tu do dana današnjeg nije promenilo. Drevno prostaštvo pod crkvenim blagoslovom! Katastrofa!
Stiv Naiv iliti matori senilni skriboman podmeće svoja falš razmišljanja mladiću sa harmonikom, ili mu samo govori u bašti nekog restorana. Dok ovaj sluša otvorenih usta, curi mu slina iz leve nozdrve, (zašto iz leve?) bez reči je, bez teksta:
Za brisanje, tetovirano na stomaku, kružno, oko pupka, prvih pet rečenica:
(Priznajem samo govor tela, dakle, tuču i seks. I danas ponekad mislim da je rat jedini bitan događaj u životu svakog muža, gadna teška istina. Nepojmljiva. Lov na ljudska bića, na skelete, na mrtvake, porobljavanje ali i obležavanje, tj. oplođavanje teritorije, iskopaš negde rupu i udri, drevni antički običaj koji se u Africi održao do današnjih dana. Nešto što se preslikalo iz životinjskog sveta, sa dna okeana koji je područje zločina: borba za ženku, ko će da je osvoji i osemeni? Naravno, jači, tj. inteligentniji muž. Ženka je samo ratni plen, najdragoceniji. Amazonke su bile odgovor na teranje, ali i one su se zaljubljivale. Ipak, setimo se Agamemnona i Ahila, njihove svađe. Ali setimo se i sirotog lajavca Tersita. Setimo se!? Uzbuđenje koje svaki dečak oseti dok prosipa u novogodišnjoj večeri konfete po glavama devojčica. Ali postoji tu nešto drugo, rat je ipak neka vrst haotičnog nemirnog jezika u koji je človek uronjen. Na primer, grupa matorih senilnih skribomana kreće u obračun sa drugom grupom skribomana, mlađih, talentovanijih? Nije isto rovovski rat što i dvoboj, suštinska je tu razlika. Ali u-bivstvo jeste suština postojanja, tj. nepostojanja. U antiki ubica je znao i da slavi ime ubijenog, da mu oda počast. Ali danas? I naravno, pisanje čija je jedina prava tema upravo taj rat, tj. pisanje kao rat. E, to je ono neshvatljivo, rat sam hoće da se uredi, da se dovede u red preko jezika, preko jezičke igre, makar da u suštini nema veze s mozgom. Sa ljudskim mrtvačkim mozgom?! Ipak, hoće da slavi, ali pisca-prasca?! Neko se neće složiti sa ovom konstatacijom, moguće je to opovrgnuti, kao i sve što se može opovrgnuti, ali onda od pisanja nema ništa. Piškaranje mekanim, da… Ali jebeš pisanje, ne može se ništa uporediti sa parčetom dobre pite od višanja ili šnitom zaherice. Jesti ili pisati? Mrca je gladan! Čim oseti glad matori senilni skriboman seda za kompjuter. Obično se govori da je jezik sredstvo komunikacije, a nije, jezik je pre svega oružje, polemos, rat, stalno nadjebavanje, nametanje i potiranje smisla, nametanje mog smisla tvom smislu. Čak i više od toga: jezik kao polemos je nadjebavanje samog sebe, rat sa samim sobom, samojebstvo, potiranje sopstvenog smisla do besmisla, do samo-u-bivstva, ili rat sa sopstvenom glupošću, sa falš pretstavom o sopstvenom postojanju, na ovakav ili onakav način. Ipak, rat je pre svega klanica i nema tu nikakvog jezika, možda samo krvavog. Rat se vodi oko štofa, oko mesa, zbog gladi, zbog proždiranja, to je osnovni motiv a ne diseminacija ili označavanje, tj. ubijanje kao takvo. Da li se ovo odnosi samo na životinjski svet, tj. da li je čovek samo životinja koja kije, pardon, kašlje? Ali hijene takođe kašlju. Kada je proždiranje u pitanju, nema tu nikakvog subjekta a ni objekta. Ne zna se ko koga jebe, pardon, ko koga jede. Na kraju sve se završava samoproždiranjem. Oplodnja, tj. označavanje, se vrši u okviru vrste i roda, ali glad nema granica, ne zna se ni ko jede, ni ko je pojeden. Glad je ponorna, glad i žeđ. Vesela gozba! Setio sam se onog francuskog dečaka-pesnika koji je govorio da je spreman da jede krečnjak, da pije kipući metal. Ali sve ovo ne objašnjava ništa, rat je u suštini igra koja se igra ni za šta. Kao i svaka igra ima svoja pravila koja se, naravno, krše. Ali to je suština svake igre, ići preko granice, kršiti pravila. Genocid, maroderstvo! Šta je zakon rata? Običaji rata? U svetu bez Boga. Ali rat je samo povratak božjeg gneva? Povratak buke? Ono: Videće te svog boga kad se vrati moj otac!) Tiše, da se ne prene, On spava, čudno kako korak žene mozgom tog jadnika u odjeku luta… On je jadnik! Najveći. Otac.)
Samo skriveni bezimeni Bog, samo u njega je pravda i pravednost, pomisli jednog trenutka mat sen skriboman, pošto On zaista nikom ne polaže račune. Ali On nema ništa sa ljudskošću, nepojmljiv je. Treba izaći iz tela i lika, iz duše, poistovetiti se sa trouglom u kvadratu. Ali jedno je jasno: bez rata nema mudrosti koja je čista Radost večnosti. Homerova Ilijada je prva i poslednja knjiga. Na obali mora bacanje kockica, igra brojeva koja sve odlučuje. Pretnja brojeva, rat brojeva! Ili rat slova? Vetar duva kao lud, a Neda se smeje, On sad svuda poljem, cveće, tj. slova seje … Šta je ovo? Konfete? Ko seje slova, ko seje cveće? Ko prosipa konfete po glavama devojčica?
Kafa, čaj?
Čim sedne za kompjuter, matori senilni skriboman počinje da se klanja bezimenom Bogu, spava mu se. Piše, a u stvari gnjura, roni sasvim plitko, odmah ispod površine vode, izroni da uzme malo vazduha, pluta, pa opet potone. Tema/Tama se kao kurva pojavi pa nestane, ono: Markiza izađe u pet. Ipak, talasi ga divno oplakuju. Koga? Matora ulješura sa svojim mladuncem koji se pripija uz nju u strahu pred kitovima-ubicama. Kao taj petnae(sto)godišnji dečak, sirotan, koji se zakačio za mene, sedam(deseto)godišnjeg senilnog skribomana. Ipak, da li smo se nekad nas dvojica sreli? Ne znam. Možda na onim proplancima obasjanim zlaćanim zracima zalazećeg sunca na kojima uz zvuke orgulja odjekuje strava? Priča me ne opseda, nije mi bitna, ipak nastavljam da je pišem, da dopisujem, da piškaram. Tako i živim, životarim, nije mi puno stalo do budnog života, u stvari, spavam i pomalo sanjam. Možda bi trebalo da pijem kafu, bar tri šoljice dnevno, ali ne volim taj napitak, više sam pristalica čaja. Svakog poslepodneva, u petnaest do pet. Tačno u to vreme će početi masakr. Treba biti organizovan, poštovati ritual. Ali ko pije čaj u ovim krajevima? Ovde se svi dele na one koji piju rakiju i one koji piju kafu i tako pristupaju suštini. Postoje i oni koji mešaju mleko i kafu, to je tzv. bela kava, ne mogu da zaborave početak, pošto svaki živ stvor počinje sa mlekom. Prostačka navika! Naravno, neki u tajnosti piju i krv, i takvih je ne mali broj. Obično su to oni koji pre svega vole rakiju, dakle mešaju rakiju i krv, to je njihov poseban način pristupanja suštini. Zato oprez, čim neko voli rakiju, treba obratiti pažnju. No, čuo sam da postoje i oni koji piju mokraću, o njima stvarno ne znam šta da mislim. U Africi je to normalna stvar pošto tamo nema dovoljno vode. Ipak, kako uskladiti piškaranje, tj. tumaranje, sa ritualom, sa disciplinom? Ćarlijam okolo kao povetarac, piškim iza ugla, a tu odmah preko planine ili preko reke Drine, gvozdena pesnica Aresa disciplinuje haos. Čaj u petnaest do pet. Krokodili u Drini! O blesavosti, o naivnosti, kao zebra na pojilu, koju, kada se najmanje nada, iz vode krokodil ščepa za njušku. Ili iz čajne šalice?
Body rolov a la turk
Odlomak iz neobjavljenog romana “Grozota ili…
Nisam imao nameru da se vraćam u dom. Kada je skela pristala uz drugu obalu, sakrio sam se iza nekih buradi i sačekao da skela krene nazad. Dakle, vratio sam se u Bosnu. Čim sam sišao sa skele počeo sam strahovito da se uvrćem, izdužio sam se ali niko me nije primećivao. Krenuo sam putem za Srebrenicu. Sada sam imao više iskustva, predeo mi je bio poznat. Rat nisam osećao kao nekakvu opasnost, čak me je kopkalo da vidim šta je to, kako izgleda ta tuča između zavađenih strana. Kada se spustila noć, bez problema sam prespavao u nekom šumarku. Ujutru sam nastavio put. Video sam nekoliko autobusa krcatih vojnicima, svi su imali na glavama visoke bele šubare. Neki su mi čak mahali, a neki su mi se i plazili. Jedan je naslonio na staklo svoje golo dupe na kom se vijorijo ogroman rundavi rep. Ko su bili ti vojnici, nisam pojma imao.
Usamljeni matori skriboman nekad je ophrvan mračnim mislima. Opet ne mogu sebe da prepoznam, ali, na primer, da sam to ja. Muči me sumnja da sam pogrešio što sam se opredelio za momački život, možda je cena umetnosti bila prevelika. Plašio sam se da bih zbog porodice trpela moja umetnost. Kakva umetnost? Ipak, da sam se oženio, sada ne bih bio usamljen. Možda bi me žena ovako ružnog i odbacila, ali deca ne bi, imao bih sigurno nekog da se brine o meni pod stare dane. Čim vidim neku devojčicu sa krstićem oko vrata kako gura bebu u kolicima i još jednog upišanca vugli za ruku, pomislim: Gde je taj koji joj je napravio tu decu da joj pomogne? Ima on preča posla. Pa, negde je u gusi, u nekoj pljački. Ako usput još i ubode nešto… gde ćeš većeg ćara, a jedno jebstvo je najslađe, neobavezujuće. Ali ne budi naivan, frajeru, i ona je u gusi, jebstvu je i ona vična. Samo se krste, znaju da će im sve biti oprošteno. Naprave sitnu dečicu i onda imaju opravdanje da kolju po kućama a i na raskršćima za lepa letnja poslepodneva. Poznata je njihova uzrečica: Oprosti, ali moram zbog deteta! Životinjska filozofija. Ništa se tu do dana današnjeg nije promenilo. Drevno prostaštvo pod crkvenim blagoslovom! Katastrofa!
Stiv Naiv iliti matori senilni skriboman podmeće svoja falš razmišljanja mladiću sa harmonikom, ili mu samo govori u bašti nekog restorana. Dok ovaj sluša otvorenih usta, curi mu slina iz leve nozdrve, (zašto iz leve?) bez reči je, bez teksta:
Za brisanje, tetovirano na stomaku, kružno, oko pupka, prvih pet rečenica:
(Priznajem samo govor tela, dakle, tuču i seks. I danas ponekad mislim da je rat jedini bitan događaj u životu svakog muža, gadna teška istina. Nepojmljiva. Lov na ljudska bića, na skelete, na mrtvake, porobljavanje ali i obležavanje, tj. oplođavanje teritorije, iskopaš negde rupu i udri, drevni antički običaj koji se u Africi održao do današnjih dana. Nešto što se preslikalo iz životinjskog sveta, sa dna okeana koji je područje zločina: borba za ženku, ko će da je osvoji i osemeni? Naravno, jači, tj. inteligentniji muž. Ženka je samo ratni plen, najdragoceniji. Amazonke su bile odgovor na teranje, ali i one su se zaljubljivale. Ipak, setimo se Agamemnona i Ahila, njihove svađe. Ali setimo se i sirotog lajavca Tersita. Setimo se!? Uzbuđenje koje svaki dečak oseti dok prosipa u novogodišnjoj večeri konfete po glavama devojčica. Ali postoji tu nešto drugo, rat je ipak neka vrst haotičnog nemirnog jezika u koji je človek uronjen. Na primer, grupa matorih senilnih skribomana kreće u obračun sa drugom grupom skribomana, mlađih, talentovanijih? Nije isto rovovski rat što i dvoboj, suštinska je tu razlika. Ali u-bivstvo jeste suština postojanja, tj. nepostojanja. U antiki ubica je znao i da slavi ime ubijenog, da mu oda počast. Ali danas? I naravno, pisanje čija je jedina prava tema upravo taj rat, tj. pisanje kao rat. E, to je ono neshvatljivo, rat sam hoće da se uredi, da se dovede u red preko jezika, preko jezičke igre, makar da u suštini nema veze s mozgom. Sa ljudskim mrtvačkim mozgom?! Ipak, hoće da slavi, ali pisca-prasca?! Neko se neće složiti sa ovom konstatacijom, moguće je to opovrgnuti, kao i sve što se može opovrgnuti, ali onda od pisanja nema ništa. Piškaranje mekanim, da… Ali jebeš pisanje, ne može se ništa uporediti sa parčetom dobre pite od višanja ili šnitom zaherice. Jesti ili pisati? Mrca je gladan! Čim oseti glad matori senilni skriboman seda za kompjuter. Obično se govori da je jezik sredstvo komunikacije, a nije, jezik je pre svega oružje, polemos, rat, stalno nadjebavanje, nametanje i potiranje smisla, nametanje mog smisla tvom smislu. Čak i više od toga: jezik kao polemos je nadjebavanje samog sebe, rat sa samim sobom, samojebstvo, potiranje sopstvenog smisla do besmisla, do samo-u-bivstva, ili rat sa sopstvenom glupošću, sa falš pretstavom o sopstvenom postojanju, na ovakav ili onakav način. Ipak, rat je pre svega klanica i nema tu nikakvog jezika, možda samo krvavog. Rat se vodi oko štofa, oko mesa, zbog gladi, zbog proždiranja, to je osnovni motiv a ne diseminacija ili označavanje, tj. ubijanje kao takvo. Da li se ovo odnosi samo na životinjski svet, tj. da li je čovek samo životinja koja kije, pardon, kašlje? Ali hijene takođe kašlju. Kada je proždiranje u pitanju, nema tu nikakvog subjekta a ni objekta. Ne zna se ko koga jebe, pardon, ko koga jede. Na kraju sve se završava samoproždiranjem. Oplodnja, tj. označavanje, se vrši u okviru vrste i roda, ali glad nema granica, ne zna se ni ko jede, ni ko je pojeden. Glad je ponorna, glad i žeđ. Vesela gozba! Setio sam se onog francuskog dečaka-pesnika koji je govorio da je spreman da jede krečnjak, da pije kipući metal. Ali sve ovo ne objašnjava ništa, rat je u suštini igra koja se igra ni za šta. Kao i svaka igra ima svoja pravila koja se, naravno, krše. Ali to je suština svake igre, ići preko granice, kršiti pravila. Genocid, maroderstvo! Šta je zakon rata? Običaji rata? U svetu bez Boga. Ali rat je samo povratak božjeg gneva? Povratak buke? Ono: Videće te svog boga kad se vrati moj otac!) Tiše, da se ne prene, On spava, čudno kako korak žene mozgom tog jadnika u odjeku luta… On je jadnik! Najveći. Otac.)
Samo skriveni bezimeni Bog, samo u njega je pravda i pravednost, pomisli jednog trenutka mat sen skriboman, pošto On zaista nikom ne polaže račune. Ali On nema ništa sa ljudskošću, nepojmljiv je. Treba izaći iz tela i lika, iz duše, poistovetiti se sa trouglom u kvadratu. Ali jedno je jasno: bez rata nema mudrosti koja je čista Radost večnosti. Homerova Ilijada je prva i poslednja knjiga. Na obali mora bacanje kockica, igra brojeva koja sve odlučuje. Pretnja brojeva, rat brojeva! Ili rat slova? Vetar duva kao lud, a Neda se smeje, On sad svuda poljem, cveće, tj. slova seje … Šta je ovo? Konfete? Ko seje slova, ko seje cveće? Ko prosipa konfete po glavama devojčica?
Kafa, čaj?
Čim sedne za kompjuter, matori senilni skriboman počinje da se klanja bezimenom Bogu, spava mu se. Piše, a u stvari gnjura, roni sasvim plitko, odmah ispod površine vode, izroni da uzme malo vazduha, pluta, pa opet potone. Tema/Tama se kao kurva pojavi pa nestane, ono: Markiza izađe u pet. Ipak, talasi ga divno oplakuju. Koga? Matora ulješura sa svojim mladuncem koji se pripija uz nju u strahu pred kitovima-ubicama. Kao taj petnae(sto)godišnji dečak, sirotan, koji se zakačio za mene, sedam(deseto)godišnjeg senilnog skribomana. Ipak, da li smo se nekad nas dvojica sreli? Ne znam. Možda na onim proplancima obasjanim zlaćanim zracima zalazećeg sunca na kojima uz zvuke orgulja odjekuje strava? Priča me ne opseda, nije mi bitna, ipak nastavljam da je pišem, da dopisujem, da piškaram. Tako i živim, životarim, nije mi puno stalo do budnog života, u stvari, spavam i pomalo sanjam. Možda bi trebalo da pijem kafu, bar tri šoljice dnevno, ali ne volim taj napitak, više sam pristalica čaja. Svakog poslepodneva, u petnaest do pet. Tačno u to vreme će početi masakr. Treba biti organizovan, poštovati ritual. Ali ko pije čaj u ovim krajevima? Ovde se svi dele na one koji piju rakiju i one koji piju kafu i tako pristupaju suštini. Postoje i oni koji mešaju mleko i kafu, to je tzv. bela kava, ne mogu da zaborave početak, pošto svaki živ stvor počinje sa mlekom. Prostačka navika! Naravno, neki u tajnosti piju i krv, i takvih je ne mali broj. Obično su to oni koji pre svega vole rakiju, dakle mešaju rakiju i krv, to je njihov poseban način pristupanja suštini. Zato oprez, čim neko voli rakiju, treba obratiti pažnju. No, čuo sam da postoje i oni koji piju mokraću, o njima stvarno ne znam šta da mislim. U Africi je to normalna stvar pošto tamo nema dovoljno vode. Ipak, kako uskladiti piškaranje, tj. tumaranje, sa ritualom, sa disciplinom? Ćarlijam okolo kao povetarac, piškim iza ugla, a tu odmah preko planine ili preko reke Drine, gvozdena pesnica Aresa disciplinuje haos. Čaj u petnaest do pet. Krokodili u Drini! O blesavosti, o naivnosti, kao zebra na pojilu, koju, kada se najmanje nada, iz vode krokodil ščepa za njušku. Ili iz čajne šalice?