(zapisi s bojnog polja)
Već sam gotovo zaboravio kada sam prvi put video vetrenjaču. U Panoniji, ili možda u Austriji, na nekom od letnjih putovanja “fićom” mojih roditelja. Sećam se samo da mi ona tada, sa svojim pohabanim krilima, pričinila kao oličenje Don Kihotovog protivnika. Nije bila od ovih novih, metalno-sivih proizvođača struje, nego od onih staromodnih drvenih, sa kamenim postamentom, u kojima se nekad mlelo žito, a koja su danas, i pored svog neobičnog, posebnog izgleda, ostavljene na milost i nemilost zubu vremena. U svakom slučaju, onda, kada sam video vetrenjaču, već sam dva puta pročitao Servantesov roman: kao dečak, u ilustrovanom, adaptiranom dečijem izdanju, i kasnije, kao gimnazijalac, u dvotomnom, takođe ilustrovanom, sa 170 crteža Tonija Žoanoa, predratnom izdanju beogradskog Eosa, u prevodu sa španskog Đorđa Popovića. Susret se sa pravom veternjačom, u prirodi, odmah me asocirao na njen crtež iz knjige. Bar sam onda tako verovao.
Ovih dana, pišući o nadljudskoj radinosti Tomasa Mana, prepročitavao sam, predano, njegove eseje i ponovo našao onaj o “Don Kihotu”, svojevidni dnevnik koji je Man vodio za vreme plovidbe od Evrope do solitera Menhetna, od 19-29 maja 1934. Podstaknut esejom, sa raftova biblioteke sam izvukao dve Eosove prašnjave knjige. Zaustavio sam se na žutoj, prilično krutoj šezdeset i petoj stranici prve knjige gde počinje 8. Epizoda, “O dobrom uspehu, koji je imao Don Kihote u strahovitom i nigda nezamišljenom zbitiju sa vetrenjačama, uz druge događaje dostojne srećne uspomene”. I bio sam, u najmanju ruku, iznenađen!
Ilustracija bitke sa veternjačom nije bila uopšte ona koju sam imao u glavi i koju sam nekad prepoznao pri susretu sa “živom” veternjačom. Crtež prikazuje na zemlju palog Viteza u oklopu, Sanča koji na magarcu uzbuđeno hita da pomogne svom gospodaru, a od vetrenjače se vidi samo malo parče krila i u daljini, još jedna takva, prilično trošna (u romanu ih je trideset-četrdeset). Šta se tiče brojnosti, u Servantesovo vreme hiljade vetrenjača širom kraljevine mlele su žito, hmelj, pirinač, biber… pa me baš zato iznenadilo što je slikar Žoano predstavio vetrenjaču kao trošnu, jer sam je kao džinovskog protivnika hidalga zamišljao bar većom. Ali me je još više iznenadilo što u knjizi nema celovitog prikaza vetrenjače. Otkuda sam onda mogao da povežem vetrenjaču sa letnog putovanja iz detinjstva sa vetrenjačom, odnosno sa divom sa kojim se bori vitez od Manče?
Postoje dva objašnjenja: ili sam sliku vetrenjače upio iz prethodne lektire, dečje slikovnice, koja se kasnije u nepovrat “iščistila” iz kućne biblioteke zajedno sa mnogim drugim (iskidanim) slikovnicama, ili, što je verovatnije, Servantesov opis je bio tako plastičan te mi je rečima projektovao sliku vetrenjače sa rukama “dugačkim i od dve milje”.
Još jedan dokaz da sam odmah (i nepovratno) zavoleo Hidalga fantazera, mnogo pre nego što sam pročitao Borhesovu tvrdnju da je to najbolji roman u istoriji književnosti.
* * *
Servantes je počeo sa pisanjem “Don Kihota” u veoma teškim egzistencijalnim uslovima, možda dok je još bio u seviljskom zatvoru za dužnike, sa svojih šezdeset godina, napaćen, sakat… ali bih pogrešio kad bih rekao da je bio “za žaljenje”, kao što neki lakomisleni čitaoci ocenjuju Viteza tužnog lika (kako što bi, takođe olako, kaže Oktavijan Paler, “internirali nekog sa donkihotskim karakterom iz svog susedstva u duševnu bolnicu na lečenje od iluzija”). Ubeđen sam da se Migel Servantes nije hranio samosažaljenjem, jer je osam godina posle objavljivanja prvog dela romana koji je primljen sa umerenim interesom, 1615. oštampao njegov drugi deo. Od tada broj čitalaca, zaljubljenika i obožavaoca ovog književnog remek-dela, rapidno raste, iako sam Servantes nije baš imao mnogo vremena da uživa u svom uspehu, jer je umro 23. aprila naredne godine (1616.), istog dana sa još jednim bespogovornim književnim genijem (fakat da su Servantes i Šekspir umrli istog dana bio je prepoznat u vreme kad sam prvi put video vetrenjaču u živo kao mistična potvrda izuzetnosti literature).1
Da li je don Kihot i nostalgični autoportret pisca? Mladalačkog idealizma Servantesovog, koji, za razliku od nepresušnog Hidalgovog, zamire pred pragmatičnošću sančopansovske lekcije života? Da li je onda Sančo svojevidan antipod don Kihotu? Nasuprot individualne nespretnosti jahača jadne Rosinante, lukavost i snalažljivost kolektivnog Panče je očigledno koristoljubiva. Ipak, mislim da je ovakva oštra karakterna deoba nepravedna, jer povezujući putešestvijama Viteza i Slugu, Servantes ih neosporno spaja u jednu celinu. Čak i u jedan plemenito-smešan organizam. Don Kihot je neophodan Sanču i obrnuto, njihova komunikacija putem dijaloga i uzajamnih doživljaja suštinska je nit vodilja romana, njegova potpora i snaga. Kao da i autor menja svoj stav: na početku don Kihota “je svest sasvim ostavila”, “nesrećnik već gledaše sebe kako je zbog hrabre svoje mišice krunisan barem kao car od Trabizonde”. Sanče je, pak, “sa sasvim malo mozga u tikvi”. Ali, kako roman odmiče, ovakav početni podsmešljiv odnos autora prema svojim likovima vidljivo se menja – zajedno sa čitaocima koji zavole Kihota i Sanča iskazuje im sve više simpatija i podrške. Kako kaže Man: “… smeh zbog Don Kihotove ‘tužne’, groteskne figure uvek je pomešana sa iznenadnim respektom i nema čoveka koji ne bi osetio da ga, uz svo neodobravanje, privlači bedno-veličanstveni, ponekad luckasti, ali inače besprekorni plemić”.
Za veleumnog plemića od Manče, navika je ravna smrti. Vitez Tužnog Lika sa stopostotnim ubeđenjem sledi svoj put, i ma koliko on izgledao nelogičan i nepotreban parohu i berberinu, postepeno i oni ulaze u njegov scenario, obogaćujući ga i time osvežavajući svoje sopstvene živote. “Krajnja tačka mudrosti je ona koju ljudi nazivaju ludost”, kaže Žan Kokto i za potvrdu ovog mišljenja, Don Kihotovo duhovno punoletstvo nasuprot normiranim standardima “pravilnog” života izgleda – ubedljivo! (tu bi kao dobra ilustracija došao privatni filmski kadar sedokosih mladića Koktoa i Čaplina kako silazeći niz stepenice veselo skakuću i prave figure).
* * *
Da li u današnjem svetu mogu opstojati Don Kihoti?
U politici, siguran sam – odavno ne. U nju se ulazi, to već i vrapci znaju, iz interesa, a ne iz ljubavi, i ta namera, ma koliko da se prikriva, jasna je svima koji se bore za vlast. Donkihotizam Nelsona Mandele, ubedljiv u požrtvovanosti i predanosti ideji o ljudskoj ravnopravnosti, kasnije je zagađen politikanskom i materijalnom alavošću njegove najbliže okoline i rodbine. Sa druge strane klackalice, slučaj Asanž je pokazao totalnu degradaciju “demokratskih”, javno proklamovanih načela o jednakosti u današnjoj geopolitici.
U tom smislu, zamišlja me jedno pitanje iz Manovog eseja: Ali kakav bi bio jedan tmuran, pesimističan, u snagu sile ubeđen Don Kihot, Don Kihot brutalnosti, a koji bi ipak ostao Don Kihot? Strašna pretpostavka, nemoguća, hvala Bogu, da se izvede u romanu, mada je danas u književnosti sve moguće, pa Romeo, u novoj verziji, postaje lovac na vampire, Julija zaražena vampirizmom, a Ana Karenjina android! Srećom, Servantesov Don Kihot sadrži roman u sebi, kao i Hamlet tragediju, njihov život izvan matičnog dela samo je neuspešna parodija, kao što je bio tobožnji produžetak romana koji se pojavio 1614-te pod “autorstvom” Alonsa Fernandesa Aveljaneda. Pod tim pseudonimom plagijator prikriva sopstvenu književnu prostotu, jer Servantesa napada najnižim uvredama i preti mu da će mu svojom knjigom oduzeti čitalačku publiku i dobit od prodatih knjiga. Servantesov odgovor, u drugom nastavku romana, onom gospodinu koji “se ne usuđuje da izađe na otvoreno polje i pod vedro nebo, jer krije svoje ime, izmišlja svoj zavičaj”, pa zato on, Servantes, predaje javnosti svoj, drugi deo romana koji je “skrojen od istog umetnika i od istog sukna kao i prvi, i u njemu ti dajem Don Kihota produženog i na kraju umrlog i zakopanog, da se niko ne usudi da o njemu donosi nova svedoštva”, sasvim jasno (i duhovito) pokazujući autorovu samosvest da je njegov Don Kihot, Don Kihot hidalga Miguela de Servantesa Saavedre jedini i da ga je nemoguće kopirati. A za onog drugog, nazovi pisca, “ako ga slučajno poznaješ, kaži mu od moje strane da sebe ne drži za uvređena, da dobro znam šta su vražja iskušenja, a da je jedno od najvećih kad se kome uvrti u pamet da može sačiniti i štampati knjigu, sa kojom će da dobije isto tako slave kao i novaca, i isto tako novaca kao i slave…”
Pa ipak ne mogu da prenabregnem pomisao da se onaj mračni, “u silu ubeđeni”, krajnje opasni Don Kihot, o kome se pita Man i kod koga se posvećenost u službi obožavanoj Dulčineji obrće u istu takvu posvećenu opsesiju prema posvećenom svetom Cilju, arijevskoj vladavini svetom, otelotvoruje se u liku nekadašnjeg kaplara, a potom svemoćnog diktatora Adolfa Hitlera, koji u svojoj izbuljenosti, sa prepoznatljivim brčićima, stavom i ekstazi u govoru ima nešto što bi se na prvi pogled moglo prepoznati kao “donkihotsko”. Pred ovakvim zastrašujućim iskustvima sa zlostorničkim, TOBOžnjIM Don Kihotom (ima), može da nas uteši misao iz eseja “Preko mora s ‘Don Kihotom’. Misao o savesti čovečanstva: “Ali, u osnovi, ono ne zaboravlja ljudski loše, nasilno-nepravedno i brutalno koje se odigralo u njegovoj sredini, a na kraju krajeva, bez njegove simpatije nije moguć uspeh svake sile i svačijeg umeća”.
* * *
Njegov ovozemaljski život se završava početkom Zlatnog Veka španskog slikarstva. El Greko, došljak sa Krita, njegov je savremenik (umro je dve godine pre Servantesa), Velaskez mlađi pedesetak godina, što je u okvirima ljudskog života možda velika razlika, ali u istorijskim razmerama se može sagledati kao nabijen vremenski odsečak, u kome se zgušnjavaju vrednosti (i gubici). Zapravo, čak i kod najvećih i najdugotrajnijih kultura, takoreći ne postoji neprekidna prisutnost značajnih autora i dela. Na primer, francuska književna Renesansa sa Rableom, Vijonom, Montenjom, Ronsarom, je impresivna po svom dometu, ali na likovnom polju, mada je kraljevska naklonjenost prema italijanskim slikarima najdarežljivija – pre svega, Fransoa I-og prema Leonardu, a zatim prema Benvenutiju, Andrei del Sartiju, Rosu, Primatiču… – samo jedan domaći slikar, Žan Fuke, autor predivne Bogorodice sa razgoljenom dojkom, savremenik Jovanke Orleanke, uspeo je da se približi likovnom nivou renesansnih majstora.
U tom smislu, španska književna i likovna istorija je skokovita, hirovita, sa blistavim, zbijenim decenijama i dugim pauzama između njih. Servantes pripada jednom takvom sjajnom periodu – krajem 16-og i u prvoj polovini 17-og veka. Podeljen između kasne Renesanse i Baroka, imenjuje se zajednički i sa pravom kao “Zlatni Vek”. Dovoljno je reći da su u Servantesovo vreme stvarali pesnici fra Luis de Leon (koji za Servantesa je “genije koji zaprepašćuje svet”), San Huan de la Kruz i Luis de Gongora, veliki dramatičar Lope de Vega i nepomirljivi Kevedo, da bi se bar osetilo koliko su književno moćni bili njegovi savremenici.
Pa ipak, među svim ovim književnim velikanima, Servantes se izdvaja, nekako sam i različit. Kao i El Greko i Velaskez, vrhunski majstori slikarske tehnike i veštine, geniji likovne istinitosti, nema prave sledbenike. Ne pripadaju, niti iniciraju likovne škole kao što su tadašnje fiorentinska, venecijanska ili flamanska. I oni su, kao Servantes, usamljenici, mada su bili putnici kroz likovne teritorije i iskustva drugih i od njih se inspirisali – El Greko od Vizantijaca i Venecijanaca, Velaskez od Venecijanaca također, ali i od Flamanaca, jer je u dvorcu svog kralja pokrovitelja Filipa IV imao “na raspolaganju” bogatu kolekciju flamanskih slika. Uticaj je vidljiv: u tačnosti portretiranja, u tretmanu enterijera. Uporedite Van Ajkovu “Svadbu Đovanija Arnolfinija” sa Velaskezovim “Meninama” – rešavanje prostornosti, korišćenje ogledala pri tom rešavanju – sličnosti se mogu naći. Ali ipak, iako se može govoriti o sličnom prepoznavanju vizantijske svetlosti “iznutra” kod likova Teotokopulosa, slikarstvo El Greka, kao i Velaskesovo, izdvajaju se, razlikuju od onog njihovih savremenika, od scenske dramatike Zurbarana ili od sentimentalnih Bogorodica i mladića Murilja, na primer. Kao uostalom što se u svojoj neponovljivosti, veoma razlikuju i medju sobom.
Tako i Servantes, kod koga je očigledno da sa doživljajima svog smešno – uzvišenog glavnog lika parodira tada veoma popularna viteška pisanija, sa likovima alla Amadis ili don Klarisel, a za sobom, u vekovima koji dolaze, inspiriše redove pisaca (da pomenem jednog od najsvežijih, Eka i njegovog “Baudolina”, a i kod Mana, u nezavršenom delu “Prevarant Feliks Krul” je vidljiva Servantesova senovita vedrina), stvara remek-roman koji je nemoguće kopirati. Ovaj autor, otvoren i pristupačan, kreator jednog karakterno i vizualno krajnje prepoznatljivog para, čija pojavnost ostaje ista bilo kad i bilo gde, a koja je neiscrpna za tumačenja i domišljanja među decom, ali i među najsuptilnijim misliocima, je istovremeno blizak i enigmatičan.
Otuda nije čudno što je, posle “Biblije”, “Don Kihot” najprevođenije književno delo, što će u drugom produžetku romana nagovestiti mladi Sanson Karasko u razgovoru sa veleumnim plemićem od Manče i njegovim slugom: “… pa čini mi da nema naroda, ni jezika gde ova knjiga nije prevedena”.
* * *
Taj Sanson Karasko, bačiljeros, je jedan od najnepredvidljivijih likova u “Don Kihotu”. Iako se pojavljuje tek u trećoj glavi druge knjige, njegova uloga, u romanu sa brojnim preokretima, je mnogo više od epizodne. Titula “bačiljer” svedoči da je sin Bartolomeja Karaska obrazovan, da je završio srednju školu u Salamanki, znači da nije bilo ko, pa možda i zato što je vrlo mlad, a učen, Servantes ga je odabrao da upravo on saopšti Don Kihotu i Sančo Pansi da je o njihovim nezaboravnim doživljajima već napisana knjiga, u kojoj su oni, zajedno sa gospođicom Dulčinejom od Tobosa, navedeni pod njihovim pravim imenima. I da autor te knjige nije Španac. Znači, da nije ni Miguel de Servantes Saavedra. I, kako Sanson Karasko ubeđuje svoje sagovornike, njegovo ime se zna – Sid Hamet Patlidžan (o kome, opet, mi čitaoci znamo od ranije, iz prvog dela romana).
” – To je mavarsko ime – primeti Don Kihot.
– Tako je – odgovori Sančo – jer sam čuo da većina Mavara vole patlidžane”.
Ovo smešno podigravanje rečima, inače često u Pančinom govoru, potiče otuda, kao što svom pridružniku objašnjava hidalgo, jer je pomešao zvučno bliske “benenheli” = “gospodin” sa “berenhena” = “patlidžan (paradajz)”. Ali i u tom naizgled nelogičnom povezivanju, Pančo je skopčao da su Mavri zaista voleli i gajili paradajz, naročito u Toledu, te su ih zato meštani Toleda zvali “paradajzi”.
I tako, Karasko obznanjuje Sida Hameta Benenhelija za autora romana koji će se prevoditi na sve jezike. Još jedan kreativni gol svojstven Servantesovom lucidnom pripovedanju: narator samog sebe potstiče, uz “Slava moćnom Alahu!” (tri puta), da bi mogao uspešno da naniže priče koje se nadovezuju, nadopunjuju, prepliću, prateći dramatična, “junačka dejanija i vragolije” Don Kihota i Sančo Panse.
Ali ovim značajnim delanjem se ne završava uloga bačiljerosa Sansona Karaska u romanu. njegovo sledeće pojavljivanje zaista nosi dignitet dobro odigrane uloge. Tojest – dve. Hrabri Vitez od Ogledala koji će izazvati na dvoboj Viteza od Manče i koji će izgubiti od njega, i kasnije, plemeniti Vitez od Belog Meseca koji će ga pobediti i tako naterati Don Kihota da ispuni dogovor – da se, kao pobeđen skrasi u svom selu i godinu dana da se ne upušta u avanture – ustvari su jedna ličnost. Maskirani Sanson Karasko!
U svoj rašomonijadi, interesantno je što i bačiljeros Sanson, koji je “izneo istinu” o relevantnom naratoru romana, u kasnijem dejstvu i sam postoji aktivan lik o kome pak govori upravo Sid Hamet Benenheli. Ličnost aktivna i u delovanju, i u smišljanju planova, a i sa željom da se upušta u duge razgovore. O ovome Servantes ima svoje objašnjenje. Za razliku od Sanča koji prevrće reči iz neznanja, Servantes se svesno poigrava njihovim značenjima. Tako “bačiljer” znači, kao što sam već rekao, “diplomirani srednoškolac”, al i “brbljivac”!
Ali taj “brbljivac” Sanson Karasko je onaj koji će najiskrenije žaliti odlazak viteza od Manče sa ovog sveta, do kraja će biti kraj njegove postelje i sastaviće mu epitaf na grobu, koji zvuči nekako ovako:
Malen beše njemu sav svet,
Beše svetu strah i trepet,
A u zgodama takvima,
Da za njega reć se ima:
Lud požive, mudar umre.
* * *
Čitajući zapis o prvom susretu Hajnea, mladića “koji još ne poznaje ironiju”, sa “Don Kihotom”, kad je jedva zaustavljao suze na staroj kamenoj klupi i dizeldorfskom gradskom parku, podsetio sam se da sam i ja, kao gimnazijalista, prvi put zaplakao čitajući “Zločin i kaznu”, baš na jednoj staroj klupi u skopskom parku.
Zašto je sve manje čitalaca po gradskim parkovima? U mojoj mladosti sam ih susretao u skopskom, kalemegdanskom, luksemburškom, oksfordskom… možda nisu bili toliko brojni kao mladi ljubavnici, majke sa decom ili penzioneri, ali ih je svakako bilo. Najčešće sami sedeći na klupi, mada sam video i udubljene čitaoce na kraju iste klupe koju su delili sa drugim ljubiteljima urbane prirode, kako zaneseno i posvećeno okreću listove. Danas su čitaoci po parkovima postali retka sorta. Takoreći pred istrebljenje!
Hajne piše kako se često vraćao “Don Kihotu”, “sa najrazličitijim osećanjima koja su se naizmenično menjala”. U svim prekretnicama u njegovom životu, kaže Hajne, pratile su ga seni slabunjavog viteza i njegovog debelog sluge, pa da zaključi – Servantes, zajedno so Šekspirom i Geteom, čini veliki trijumvirat epskog, dramskog i lirskog… Verujem da je svakom proznom piscu u zrelosti korisno da ponovo pročita “Don Kihota” (kao što je za pisce u mladosti dobro da čitaju Prusta, Džojsa i Južnoamerikance). Da bi video dokle je stigao, koje su mu slabosti pri suočavanju sa jednim remek-delom spisateljskog zanata.
Mislim da je i Tomas Man sa sobom poneo Servantesov roman na dugo prekookeansko putovanje brodom da bi preispitao sopstveno stvaranje. Istih godina kao i Servantes kada je završio pisanje drugog dela svog besmrtnog romana, bio je Man kada je pisao “Josifa i njegovu braću”, ambiciozan i dugotrajan projekat da se otelotvori uspostavljeni biblijski sadržaj. Iz njegovog dnevničnog eseja o “Don Kihotu” može da se vidi kakav je bio njegov odnos prema španskom piscu. Mešavina ushićenja i primedbi. Man mi je oduvek bio primer pisca sa viškom sujete. Nasuprot autorske samosvesti kojom je tako superiorno rešavao književne dileme u svojim delima, on je skoro nametljivo u dnevnicima, pismima i ponekim esejom isticao sopstvenu književnu važnost.
Što se ne može reći za autora Don Kihota i Sančo Panse. Može se pretpostaviti da, kao što se dičio junaštvom i izgubljenom levom rukom u bitci kod Lepanta (zašto je dobio i pismeno priznanje od vrhovnog komandanta hrišćanske flote, Don Huana Austrijskog, lično), Servantes je bio svestan da stvara nešto različno od svojih savremenika i da je to vredno za tadašnje i buduće čitaoce. Ali, zahvaljujući svom genijalnom smislu za humor, on ume (od srca) da se našali na svoj račun. Tako, na početku romana, kada paroh i domaćica izbacuju kroz prozor viteške romane koji su zaludeli Don Kihota, praveći svojevidnu selekciju među knjigama, jer, kako kaže sinovica, “ne treba oprostiti ni jednoj, jer su sve bile štetočine; bolje će biti da ih pobacamo kroz prozor na dvorište i od njih načinimo gomilu i da ih potpalimo, ili ako to ne, da ih odnesemo u stražnju avliju, pa tamo da se načini lomača, bar neće dim dosađivati”, među onima kojima se oprašta, da ipak ostanu u biblioteci (koju paroh i berber na brzinu sazidaju, uz izgovor da je neki čarobnjak “odneo i njih, i sobu”, je i Servantesova “Galateja”! Evo kako je ocenjuje paroh:”Taj Servantes mi je već od toliko godina veliki prijatelj i znam da se bolje razumeva u nedaćama nego li u stihovima. U njegovoj knjizi zamišljaj može da podnese, gdešto započinje, a ne dovršava ništa. Valja pričekati drugi deo koji obećava; možda će se popraviti i potpuno zaslužiti pomilovanje, koje mu se sad odriče, a dok se to ne vidi, držite ga kume, zatvorena u svojoj kući”.
* * *
Pretpostavlja se da je Servantes znao ko je Alonso Fernandes Avaljeneda, grubi plagijator koji je istovremeno želeo da se obogati i da uvredi autora pravog Don Kihota. Rekli bi, bezobrazluk (u najmanju ruku!), ali Servantes se tom zlonamernom čoveku obraća sa “gospodine autor”, što možda svedoči da je dotični imao moćnu poziciju, al i dokaz da je Miguel ono otmeno “de” ispred prezimena s pravom nosio.
Šta se napadača tiče, možda je i on imao “de” ispred prezimena, ali, za razliku od siromašnog Servantesa, izgleda da je bio potkrepljen mnogo boljim socijalnim i ekonomskim statusom. Naime, u predgovoru falsifikata, tobožnji Avaljeneda, otkako se podsmeva Servantesu kako je star i sakat, optužuje ga i za ličnu uvredu nanešenu “onom koga s pravom slave i najudaljeniji narodi, a naš mu toliko duguje jer je godinama časno i plodno hranio španska pozorišta predivnim i bezbrojnim komedijama, primernom umetnošću koju svet traži, sa sigurnošću i čistotom, kakva se uostalom i očekuje od službenika Svete Oblasti”.
Aluzija je jasna. Život Lope de Vege, još jednog značajnog predstavnika španskog Zlatnog Veka, kao i Servantesov, obilovao je dramatičnim promenama, pa tako 1609. on je počeo da služi “Svetoj Oblasti”. Što će reći, Inkviziciji!
Otud, iako ga Servantes ne imenjuje, neki tumači smatraju da se iza Avaljanede krije upravo Lope de Vega! De Vega, mlađi savremenik Servantesov, nije baš podnosio autora “Don Kihota” (što nije redak slučaj u književnosti, da se dvojica velikih pisaca-savremenika, prikriveno ili otvoreno, suprotstavljaju: Tolstoj i Dostojevski, Man i Muzil, Krleža i Andrić…). njemu je uputio i ove otrovne i samodopadljive stihove:
“Poštuj Vegu, starče, ili teško tebi,
Vega je sunce, ako se naljuti, kiša će da lije!”
Ni Servantes mu nije ostao dužan. Na ovaj napad stihovima odgovorio je de Vegi anegdotom o ludacima iz Sevilje, koju priča berberin na početku druge knjige (inače Lope de Vega je često išao u Sevilju, zbog ljubavnih avantura). Anegdota je o jednom pacijentu iz seviljske ludnice koji je umislio da je zastupnik Jupitera na Zemlji i da će kazniti Sevilju da pune tri godine ne dozvoli da padne kap kiše na grad i okolinu. Ali drugi luđak koji je za sebe umislio da je Neptun, otac svih voda, odgovorio mu je, da dokle god on to bude želeo, učiniće da kiša lije bez prestanka.
Tako je de Servantes uzvratio de Vegi.
* * *
Izbor Sida Hameta za jedinog koji je dostojan da piše o Don Kihotu (što će neki, vrlo nepažljivo, komparirati sa Borhesovim izborom Pjera Menara) je dalekosežno servantovski. I sa naratološkog aspekta, ovaj Servantesov izum daje romanu još jedan neponovljiv šarm, bez usiljenosti i izveštačenosti, koji inače smetaju pri čitanju mnogih savremenih romana. Iako ga je Sančo nespretno preimenovao u “Patlidžan”, Sid Hamet je pravi “Benenheli”, Gospodin sa visokom duhovnom elegancijom i stilom, i spisateljskim umećem, pre svega.
Sid Hamet je Maor. Osim toga, po svedočenju Sansona Karaska, njegova istorija o “veličanstvenim delima” Don Kihota je napisana na arapskom, da bi se zatim neki “ljubitelj” potrudio da je prevede na narodni, kastiljanski jezik, “za opštu zabavu međ svetom”.
U Servantesovo vreme, Maori u Španiji su bili u veoma teškom položaju. Od nekadašnjih, viševekovnih gospodara sa superiornom kulturom, oni su, kao savremenici Servantesovi, neprestano ugnjetavani i ponižavani. 1492., padom Granade, gube svoje poslednje špansko uporište, 1525. su na silu pokršteni, a 1566. Zabranjen im je jezik, nošnja i običaji. Dok nastaje knjiga o priključenijama veleumnog viteza od Manče, Mavri su, od 1609. do 1613., po ličnoj kraljevoj naredbi, proterani iz zemlje.
O tom tužnom progonstvu svedoči 54. glava druge knjige “Don Kihota” (“u kojoj je reč o stvarima, koje se tiču ove povesti i nikoje druge”). Pančo se susreće sa svojim komšijom iz istog sela, prepravljenog u axiju, Mavra Moriska Rikota od koga doznajemo za njegovu tragičnu sudbinu izbeglice iz sopstvene otadžbine, doma, porodice, od sopstvenog identiteta, u neizvesnu budućnost – sudbina koja se neprestano ponavlja kroz istoriju progonjenih naroda – žrtava. U ovoj epizodi, veli Man, Servantes se ne otkazuje svoje pametne strategije lojalnosti prema kralju, ali pokazuje i “najživlje ljudsko saučešće prema strašnoj sudbini mavarskog življa, koji je pogođen kraljevom naredbom za progon, bez bilo kakvog obzira ka individualnom stradanju, žrtvovan zbog takozvanog državnog interesa i prisiljen na bedu”. Pred rastanak, Sančo i Rikote će se zagrliti kao prisni prijatelji.
Tako i u odnosu sa “višeg nivoa” između Don Kihota i Sida Hameta neprestano je prisutno uzajamno prepoznavanje između dva plemenita, srodna karaktera. Posle smrti hidalga, Sid Hamet naređuje svom peru: “Tu ćeš ostati obešeno o ovoj polici i o ovoj žici od medi, perce moje, ne znam, da li dobro zarezano ili zlo zaoštreno, i tu ćeš živeti duga stoleća, ako te visokoumni i pogani povestopisci ne otkače, da bi te obesvetili. Ali pre no što ti priđu, možeš ih opomenuti i privikati im, kako bolje znaš:
Dalje miči, poganijo!
Niko neka me ne tiče!
Mimo mene ovu povest
Niko više da ne piše!
Jedino za me rodio se Don Kihot i ja za njega;on je umeo delati, a ja pisati; samo nas dvojica jedan smo za drugoga…”.
Nesumnjivo poštovanje Sida Hameta prema Don Kihotu ukazuje da se srodne duše međusobno pronalaze bez obzira kom narodu, veri ili politici pripadaju. Sa druge strane, i od onih “običnih”, vitez je, ma koliko im se čudan i neobičan činio, bio voljen, i u skladu sa njihovim prirodama, poštovan, na neki način – i od Sansona Karaska, i od paroha, i od berbera, i od domaćih. Kada umire i ponovo, od Don Kihota od Manče postaje Alonso Kihano Dobri, svi se brinu o njemu. A i on za njih. Ostavlja im celo svoje malo nasledstvo. Najviše dobijaju unuka i gazdarica, al ii njegov saputnik i drug kroz ceo roman, onaj koji mu je uvek bio odan, mada je ne retko sumnjao u njegove zamisli, verni Sančo (koji ipak neće dobiti vladavinu nad obećanim ostrvom). I tu dolazi do izražaja Servantesovo genijalno poznavanje ljudskih karaktera. U zadnja tri dana svog života, hidalgo je svaki čas gubio svest . “Svi se u kući zbuniše, ipak sinovica jedaše, gazdarica pijuckaše i Sančo Pansa beše veseo, jer kad se što nasledi, onda to hoće da ograniči i ublaži u naslednika pomisao na žalost, koju zadaje mrtvac”.
* * *
Iako nije doživeo slavu Lope de Vega i Keveda, ili Mana i Borhesa (za koga je neprilična, iako u osnovi tačna misao iz “Pjera Menara”: “Slava je nerazumevanje, a možda i najgora vrsta nerazumevanja”), ne može se reći da je Migel de Servantes Saavedra bio zapostavljen i nepoznat čitalačkoj publici. Tvrdnja Sansona Karaska – da je istorija mudraca Mavra “do danas oštampana u više od dvanaeset hiljada knjiga, neka vam o tome kažu Portugal, Barcelona i Valensija gde su ove knjige štampane, a čuje se glas da se štampaju i u Antverpenu…”, nije daleko od istine. Već prvi deo romana se umnožava u više izdanja, a fakat je da su se u vreme Servantesa tražena dela štampala u Lisabonu, Valensiji i naročito u Barseloni. Popularnost i svest o značaju “Don Kihota” vremenom rapidno raste. Tako Baltazar Porenjo u svojoj “Hronici o vladavini kralja Filipa III” (objavljenoj u Madridu 1663.) pripoveda kako je jednom kralj kada je sa prozora svog dvorca ugledao kako neki student na obali Manzanaresa čita knjigu, udarajući se od radosti dlanom po čelu, odmah iskomentarisao: “Ili je onaj student lud, ili čita Don Kihota!”. Servantes je, istina, osetio samo delić te rastuće slave i pitanje je koliko je on pri kraju života bio svestan o besmrtnosti svog “Don Kihota”. Uglavnom je prihvaćen utisak da je tokom procesa stvaranja romana, sa njegovim narastanjem, isto tako porasla i piščeva svest da ono što piše postaje mnogo važnije od obične parodije na viteške romane. Incident sa Avaljanedeom, u svoj svojoj brutalnosti, samo je potvrdio, što se jasno vidi u drugom delu “Don Kihota”, autorovu plemenitu samosvest.
Ponovo se navraćam na dvojicu pisaca koji su se, blagodareći svojoj autorskoj samosvesti, nametnuli kao reperi u razvoju proze 20. veka – Man u prvoj, Borhes u drugoj polovini veka. I jedan i drugi sebe smatraju, svaki na svoj način, za kasne, dekadentne, barokne pisce. I jedan i drugi su na svoj način, bili opčinjeni raskošnom Servantesovom prozom. To je, kaže Man, “zaista neobična tvorevina, veličanstveno suverena u svojoj protivurečnosti”. Nastao na pragu između renesanse i baroka, “Don Kihot” poseduje i tu neobičnu, veličanstveno nenameštenu naivnost i tu složenu majstorsku protivrečnost. Kao što opčinjava i neponovljivo proticanje između komičnog i tragičnog, što mi se sad, posle čitanja, čine kao nedovoljne, otrcane oznake o “Don Kihotu”, koje bi bilo puno bolje da se zamene sa suštinskim “smešno” i “tužno”, u svim varijantama – od urnebesnog do dirljivog.
Noć pre dolaska u njujoršku luku, tako završava njegov esej, Man je sanjao Don Kihota u ničeovskom liku: “Kao što se stvarnost, kad se suočimo s njom, razlikuje od predstave koju smo o njoj stvorili, tako je i on izgledao nešto drugačije nego na slikama: imao je pune, guste brkove, visoko, koso čelo i, ispod isto tako gustih obrva, sive skoro slepe oči. On se nije nazivao vitez od lavova, nego Zaratustra.”
Zabeleške o “Don Kihotu” sam započeo podstaknut čitanjem Manovog eseja, koji mi je vratio maglovita sećanja na moje prve susrete sa romanom i vetrenjačom u živo, i toj razlici stvarnosti od predstave koju smo o njoj stvorili, o kojoj govori Man. Potom, u toku pisanja, desilo se putovanje u Španiju, u posetu kod ćerke i unuke. Tamo sam se sreo sa više starih vetrenjača, odavno van upotrebe, ali još uvek lepe: šestokrile, izdužene, sa čvrstim kamenim osnovama i malim prozorima, otvorima za ventilaciju na vrhu is a kupastim, slamnatim krovovima.
Jednog jutra došao sam ispred najbolje očuvane vetrenjače, ponevši sa sobom i knjigu, sada izdanje ilustrirano grafikama Gistava Dorea. Nisam dočekao ni da sednem na klupu, a već sam prelistavao stranice, nestrpljiv da stignem do grafike “Konj i konjanik su bili oboreni” od osme glave “Don Kihota”. I na ovoj grafici, što sam unapred znao, Dore, kao Žoano, nije naslikao celu “onu” vetrenjaču koja obara hidalga, već samo njeno krilo, preko koga leže oboreni Don Kihot i Rozinanta. U pozadini je Sančo koji se hvata za glavu i još nekoliko udaljenih veternjača.
Ali za razliku od Žoanoovog crteža, Doreova veternjača je zastrašujuće velika i opasna. Sedeći na klupi sa otvorenom knjigom, ispred veternjače koja odavno više ne melje žito, ali još uvek deluje impresivno i gordo, mogao sam s lakoćom da zamislim kako se osećao veleumni vitez od Manče pred mnogokrakim džinom. I kako se hrabro upustio u duel koji se na razne načine i u najrazličitijim oblicima obnavlja kroz naše živote, bilo kao borba sa autoritetom, bilo kao borba sa avetima, bilo kao borba sa sopstvenim, uplašenim, konzerviranim “ja”!
*
1 23. april ozvaničen je i proslavlja se kao Svetski dan knjige, mada upečatljivi podatak da su dva književna genija umrla istoga dana iste godine je samo delimično tačan: umrli su iste godine, 1616., ali je Servantes napustio svoj zemaljski život 23. aprila po gregorijanskom kalendaru, dok je u Engleskoj važio julijanski, pa je datum Šekspirove smrti ustvari deset dana kasnije, 3. maja. Tačnija je “dramatika” Šekspirovog datuma rođenja i smrti, istog dana, 23. aprila (1564.-1616.), mada je i tu u igri pretpostavka – sigurno je samo da je kršten 26. aprila (prema julijanskom kalendaru)
*
S makedonskog preveo autor
Bitka s vetrenjačom
(zapisi s bojnog polja)
Već sam gotovo zaboravio kada sam prvi put video vetrenjaču. U Panoniji, ili možda u Austriji, na nekom od letnjih putovanja “fićom” mojih roditelja. Sećam se samo da mi ona tada, sa svojim pohabanim krilima, pričinila kao oličenje Don Kihotovog protivnika. Nije bila od ovih novih, metalno-sivih proizvođača struje, nego od onih staromodnih drvenih, sa kamenim postamentom, u kojima se nekad mlelo žito, a koja su danas, i pored svog neobičnog, posebnog izgleda, ostavljene na milost i nemilost zubu vremena. U svakom slučaju, onda, kada sam video vetrenjaču, već sam dva puta pročitao Servantesov roman: kao dečak, u ilustrovanom, adaptiranom dečijem izdanju, i kasnije, kao gimnazijalac, u dvotomnom, takođe ilustrovanom, sa 170 crteža Tonija Žoanoa, predratnom izdanju beogradskog Eosa, u prevodu sa španskog Đorđa Popovića. Susret se sa pravom veternjačom, u prirodi, odmah me asocirao na njen crtež iz knjige. Bar sam onda tako verovao.
Ovih dana, pišući o nadljudskoj radinosti Tomasa Mana, prepročitavao sam, predano, njegove eseje i ponovo našao onaj o “Don Kihotu”, svojevidni dnevnik koji je Man vodio za vreme plovidbe od Evrope do solitera Menhetna, od 19-29 maja 1934. Podstaknut esejom, sa raftova biblioteke sam izvukao dve Eosove prašnjave knjige. Zaustavio sam se na žutoj, prilično krutoj šezdeset i petoj stranici prve knjige gde počinje 8. Epizoda, “O dobrom uspehu, koji je imao Don Kihote u strahovitom i nigda nezamišljenom zbitiju sa vetrenjačama, uz druge događaje dostojne srećne uspomene”. I bio sam, u najmanju ruku, iznenađen!
Ilustracija bitke sa veternjačom nije bila uopšte ona koju sam imao u glavi i koju sam nekad prepoznao pri susretu sa “živom” veternjačom. Crtež prikazuje na zemlju palog Viteza u oklopu, Sanča koji na magarcu uzbuđeno hita da pomogne svom gospodaru, a od vetrenjače se vidi samo malo parče krila i u daljini, još jedna takva, prilično trošna (u romanu ih je trideset-četrdeset). Šta se tiče brojnosti, u Servantesovo vreme hiljade vetrenjača širom kraljevine mlele su žito, hmelj, pirinač, biber… pa me baš zato iznenadilo što je slikar Žoano predstavio vetrenjaču kao trošnu, jer sam je kao džinovskog protivnika hidalga zamišljao bar većom. Ali me je još više iznenadilo što u knjizi nema celovitog prikaza vetrenjače. Otkuda sam onda mogao da povežem vetrenjaču sa letnog putovanja iz detinjstva sa vetrenjačom, odnosno sa divom sa kojim se bori vitez od Manče?
Postoje dva objašnjenja: ili sam sliku vetrenjače upio iz prethodne lektire, dečje slikovnice, koja se kasnije u nepovrat “iščistila” iz kućne biblioteke zajedno sa mnogim drugim (iskidanim) slikovnicama, ili, što je verovatnije, Servantesov opis je bio tako plastičan te mi je rečima projektovao sliku vetrenjače sa rukama “dugačkim i od dve milje”.
Još jedan dokaz da sam odmah (i nepovratno) zavoleo Hidalga fantazera, mnogo pre nego što sam pročitao Borhesovu tvrdnju da je to najbolji roman u istoriji književnosti.
* * *
Servantes je počeo sa pisanjem “Don Kihota” u veoma teškim egzistencijalnim uslovima, možda dok je još bio u seviljskom zatvoru za dužnike, sa svojih šezdeset godina, napaćen, sakat… ali bih pogrešio kad bih rekao da je bio “za žaljenje”, kao što neki lakomisleni čitaoci ocenjuju Viteza tužnog lika (kako što bi, takođe olako, kaže Oktavijan Paler, “internirali nekog sa donkihotskim karakterom iz svog susedstva u duševnu bolnicu na lečenje od iluzija”). Ubeđen sam da se Migel Servantes nije hranio samosažaljenjem, jer je osam godina posle objavljivanja prvog dela romana koji je primljen sa umerenim interesom, 1615. oštampao njegov drugi deo. Od tada broj čitalaca, zaljubljenika i obožavaoca ovog književnog remek-dela, rapidno raste, iako sam Servantes nije baš imao mnogo vremena da uživa u svom uspehu, jer je umro 23. aprila naredne godine (1616.), istog dana sa još jednim bespogovornim književnim genijem (fakat da su Servantes i Šekspir umrli istog dana bio je prepoznat u vreme kad sam prvi put video vetrenjaču u živo kao mistična potvrda izuzetnosti literature).1
Da li je don Kihot i nostalgični autoportret pisca? Mladalačkog idealizma Servantesovog, koji, za razliku od nepresušnog Hidalgovog, zamire pred pragmatičnošću sančopansovske lekcije života? Da li je onda Sančo svojevidan antipod don Kihotu? Nasuprot individualne nespretnosti jahača jadne Rosinante, lukavost i snalažljivost kolektivnog Panče je očigledno koristoljubiva. Ipak, mislim da je ovakva oštra karakterna deoba nepravedna, jer povezujući putešestvijama Viteza i Slugu, Servantes ih neosporno spaja u jednu celinu. Čak i u jedan plemenito-smešan organizam. Don Kihot je neophodan Sanču i obrnuto, njihova komunikacija putem dijaloga i uzajamnih doživljaja suštinska je nit vodilja romana, njegova potpora i snaga. Kao da i autor menja svoj stav: na početku don Kihota “je svest sasvim ostavila”, “nesrećnik već gledaše sebe kako je zbog hrabre svoje mišice krunisan barem kao car od Trabizonde”. Sanče je, pak, “sa sasvim malo mozga u tikvi”. Ali, kako roman odmiče, ovakav početni podsmešljiv odnos autora prema svojim likovima vidljivo se menja – zajedno sa čitaocima koji zavole Kihota i Sanča iskazuje im sve više simpatija i podrške. Kako kaže Man: “… smeh zbog Don Kihotove ‘tužne’, groteskne figure uvek je pomešana sa iznenadnim respektom i nema čoveka koji ne bi osetio da ga, uz svo neodobravanje, privlači bedno-veličanstveni, ponekad luckasti, ali inače besprekorni plemić”.
Za veleumnog plemića od Manče, navika je ravna smrti. Vitez Tužnog Lika sa stopostotnim ubeđenjem sledi svoj put, i ma koliko on izgledao nelogičan i nepotreban parohu i berberinu, postepeno i oni ulaze u njegov scenario, obogaćujući ga i time osvežavajući svoje sopstvene živote. “Krajnja tačka mudrosti je ona koju ljudi nazivaju ludost”, kaže Žan Kokto i za potvrdu ovog mišljenja, Don Kihotovo duhovno punoletstvo nasuprot normiranim standardima “pravilnog” života izgleda – ubedljivo! (tu bi kao dobra ilustracija došao privatni filmski kadar sedokosih mladića Koktoa i Čaplina kako silazeći niz stepenice veselo skakuću i prave figure).
* * *
Da li u današnjem svetu mogu opstojati Don Kihoti?
U politici, siguran sam – odavno ne. U nju se ulazi, to već i vrapci znaju, iz interesa, a ne iz ljubavi, i ta namera, ma koliko da se prikriva, jasna je svima koji se bore za vlast. Donkihotizam Nelsona Mandele, ubedljiv u požrtvovanosti i predanosti ideji o ljudskoj ravnopravnosti, kasnije je zagađen politikanskom i materijalnom alavošću njegove najbliže okoline i rodbine. Sa druge strane klackalice, slučaj Asanž je pokazao totalnu degradaciju “demokratskih”, javno proklamovanih načela o jednakosti u današnjoj geopolitici.
U tom smislu, zamišlja me jedno pitanje iz Manovog eseja: Ali kakav bi bio jedan tmuran, pesimističan, u snagu sile ubeđen Don Kihot, Don Kihot brutalnosti, a koji bi ipak ostao Don Kihot? Strašna pretpostavka, nemoguća, hvala Bogu, da se izvede u romanu, mada je danas u književnosti sve moguće, pa Romeo, u novoj verziji, postaje lovac na vampire, Julija zaražena vampirizmom, a Ana Karenjina android! Srećom, Servantesov Don Kihot sadrži roman u sebi, kao i Hamlet tragediju, njihov život izvan matičnog dela samo je neuspešna parodija, kao što je bio tobožnji produžetak romana koji se pojavio 1614-te pod “autorstvom” Alonsa Fernandesa Aveljaneda. Pod tim pseudonimom plagijator prikriva sopstvenu književnu prostotu, jer Servantesa napada najnižim uvredama i preti mu da će mu svojom knjigom oduzeti čitalačku publiku i dobit od prodatih knjiga. Servantesov odgovor, u drugom nastavku romana, onom gospodinu koji “se ne usuđuje da izađe na otvoreno polje i pod vedro nebo, jer krije svoje ime, izmišlja svoj zavičaj”, pa zato on, Servantes, predaje javnosti svoj, drugi deo romana koji je “skrojen od istog umetnika i od istog sukna kao i prvi, i u njemu ti dajem Don Kihota produženog i na kraju umrlog i zakopanog, da se niko ne usudi da o njemu donosi nova svedoštva”, sasvim jasno (i duhovito) pokazujući autorovu samosvest da je njegov Don Kihot, Don Kihot hidalga Miguela de Servantesa Saavedre jedini i da ga je nemoguće kopirati. A za onog drugog, nazovi pisca, “ako ga slučajno poznaješ, kaži mu od moje strane da sebe ne drži za uvređena, da dobro znam šta su vražja iskušenja, a da je jedno od najvećih kad se kome uvrti u pamet da može sačiniti i štampati knjigu, sa kojom će da dobije isto tako slave kao i novaca, i isto tako novaca kao i slave…”
Pa ipak ne mogu da prenabregnem pomisao da se onaj mračni, “u silu ubeđeni”, krajnje opasni Don Kihot, o kome se pita Man i kod koga se posvećenost u službi obožavanoj Dulčineji obrće u istu takvu posvećenu opsesiju prema posvećenom svetom Cilju, arijevskoj vladavini svetom, otelotvoruje se u liku nekadašnjeg kaplara, a potom svemoćnog diktatora Adolfa Hitlera, koji u svojoj izbuljenosti, sa prepoznatljivim brčićima, stavom i ekstazi u govoru ima nešto što bi se na prvi pogled moglo prepoznati kao “donkihotsko”. Pred ovakvim zastrašujućim iskustvima sa zlostorničkim, TOBOžnjIM Don Kihotom (ima), može da nas uteši misao iz eseja “Preko mora s ‘Don Kihotom’. Misao o savesti čovečanstva: “Ali, u osnovi, ono ne zaboravlja ljudski loše, nasilno-nepravedno i brutalno koje se odigralo u njegovoj sredini, a na kraju krajeva, bez njegove simpatije nije moguć uspeh svake sile i svačijeg umeća”.
* * *
Njegov ovozemaljski život se završava početkom Zlatnog Veka španskog slikarstva. El Greko, došljak sa Krita, njegov je savremenik (umro je dve godine pre Servantesa), Velaskez mlađi pedesetak godina, što je u okvirima ljudskog života možda velika razlika, ali u istorijskim razmerama se može sagledati kao nabijen vremenski odsečak, u kome se zgušnjavaju vrednosti (i gubici). Zapravo, čak i kod najvećih i najdugotrajnijih kultura, takoreći ne postoji neprekidna prisutnost značajnih autora i dela. Na primer, francuska književna Renesansa sa Rableom, Vijonom, Montenjom, Ronsarom, je impresivna po svom dometu, ali na likovnom polju, mada je kraljevska naklonjenost prema italijanskim slikarima najdarežljivija – pre svega, Fransoa I-og prema Leonardu, a zatim prema Benvenutiju, Andrei del Sartiju, Rosu, Primatiču… – samo jedan domaći slikar, Žan Fuke, autor predivne Bogorodice sa razgoljenom dojkom, savremenik Jovanke Orleanke, uspeo je da se približi likovnom nivou renesansnih majstora.
U tom smislu, španska književna i likovna istorija je skokovita, hirovita, sa blistavim, zbijenim decenijama i dugim pauzama između njih. Servantes pripada jednom takvom sjajnom periodu – krajem 16-og i u prvoj polovini 17-og veka. Podeljen između kasne Renesanse i Baroka, imenjuje se zajednički i sa pravom kao “Zlatni Vek”. Dovoljno je reći da su u Servantesovo vreme stvarali pesnici fra Luis de Leon (koji za Servantesa je “genije koji zaprepašćuje svet”), San Huan de la Kruz i Luis de Gongora, veliki dramatičar Lope de Vega i nepomirljivi Kevedo, da bi se bar osetilo koliko su književno moćni bili njegovi savremenici.
Pa ipak, među svim ovim književnim velikanima, Servantes se izdvaja, nekako sam i različit. Kao i El Greko i Velaskez, vrhunski majstori slikarske tehnike i veštine, geniji likovne istinitosti, nema prave sledbenike. Ne pripadaju, niti iniciraju likovne škole kao što su tadašnje fiorentinska, venecijanska ili flamanska. I oni su, kao Servantes, usamljenici, mada su bili putnici kroz likovne teritorije i iskustva drugih i od njih se inspirisali – El Greko od Vizantijaca i Venecijanaca, Velaskez od Venecijanaca također, ali i od Flamanaca, jer je u dvorcu svog kralja pokrovitelja Filipa IV imao “na raspolaganju” bogatu kolekciju flamanskih slika. Uticaj je vidljiv: u tačnosti portretiranja, u tretmanu enterijera. Uporedite Van Ajkovu “Svadbu Đovanija Arnolfinija” sa Velaskezovim “Meninama” – rešavanje prostornosti, korišćenje ogledala pri tom rešavanju – sličnosti se mogu naći. Ali ipak, iako se može govoriti o sličnom prepoznavanju vizantijske svetlosti “iznutra” kod likova Teotokopulosa, slikarstvo El Greka, kao i Velaskesovo, izdvajaju se, razlikuju od onog njihovih savremenika, od scenske dramatike Zurbarana ili od sentimentalnih Bogorodica i mladića Murilja, na primer. Kao uostalom što se u svojoj neponovljivosti, veoma razlikuju i medju sobom.
Tako i Servantes, kod koga je očigledno da sa doživljajima svog smešno – uzvišenog glavnog lika parodira tada veoma popularna viteška pisanija, sa likovima alla Amadis ili don Klarisel, a za sobom, u vekovima koji dolaze, inspiriše redove pisaca (da pomenem jednog od najsvežijih, Eka i njegovog “Baudolina”, a i kod Mana, u nezavršenom delu “Prevarant Feliks Krul” je vidljiva Servantesova senovita vedrina), stvara remek-roman koji je nemoguće kopirati. Ovaj autor, otvoren i pristupačan, kreator jednog karakterno i vizualno krajnje prepoznatljivog para, čija pojavnost ostaje ista bilo kad i bilo gde, a koja je neiscrpna za tumačenja i domišljanja među decom, ali i među najsuptilnijim misliocima, je istovremeno blizak i enigmatičan.
Otuda nije čudno što je, posle “Biblije”, “Don Kihot” najprevođenije književno delo, što će u drugom produžetku romana nagovestiti mladi Sanson Karasko u razgovoru sa veleumnim plemićem od Manče i njegovim slugom: “… pa čini mi da nema naroda, ni jezika gde ova knjiga nije prevedena”.
* * *
Taj Sanson Karasko, bačiljeros, je jedan od najnepredvidljivijih likova u “Don Kihotu”. Iako se pojavljuje tek u trećoj glavi druge knjige, njegova uloga, u romanu sa brojnim preokretima, je mnogo više od epizodne. Titula “bačiljer” svedoči da je sin Bartolomeja Karaska obrazovan, da je završio srednju školu u Salamanki, znači da nije bilo ko, pa možda i zato što je vrlo mlad, a učen, Servantes ga je odabrao da upravo on saopšti Don Kihotu i Sančo Pansi da je o njihovim nezaboravnim doživljajima već napisana knjiga, u kojoj su oni, zajedno sa gospođicom Dulčinejom od Tobosa, navedeni pod njihovim pravim imenima. I da autor te knjige nije Španac. Znači, da nije ni Miguel de Servantes Saavedra. I, kako Sanson Karasko ubeđuje svoje sagovornike, njegovo ime se zna – Sid Hamet Patlidžan (o kome, opet, mi čitaoci znamo od ranije, iz prvog dela romana).
” – To je mavarsko ime – primeti Don Kihot.
– Tako je – odgovori Sančo – jer sam čuo da većina Mavara vole patlidžane”.
Ovo smešno podigravanje rečima, inače često u Pančinom govoru, potiče otuda, kao što svom pridružniku objašnjava hidalgo, jer je pomešao zvučno bliske “benenheli” = “gospodin” sa “berenhena” = “patlidžan (paradajz)”. Ali i u tom naizgled nelogičnom povezivanju, Pančo je skopčao da su Mavri zaista voleli i gajili paradajz, naročito u Toledu, te su ih zato meštani Toleda zvali “paradajzi”.
I tako, Karasko obznanjuje Sida Hameta Benenhelija za autora romana koji će se prevoditi na sve jezike. Još jedan kreativni gol svojstven Servantesovom lucidnom pripovedanju: narator samog sebe potstiče, uz “Slava moćnom Alahu!” (tri puta), da bi mogao uspešno da naniže priče koje se nadovezuju, nadopunjuju, prepliću, prateći dramatična, “junačka dejanija i vragolije” Don Kihota i Sančo Panse.
Ali ovim značajnim delanjem se ne završava uloga bačiljerosa Sansona Karaska u romanu. njegovo sledeće pojavljivanje zaista nosi dignitet dobro odigrane uloge. Tojest – dve. Hrabri Vitez od Ogledala koji će izazvati na dvoboj Viteza od Manče i koji će izgubiti od njega, i kasnije, plemeniti Vitez od Belog Meseca koji će ga pobediti i tako naterati Don Kihota da ispuni dogovor – da se, kao pobeđen skrasi u svom selu i godinu dana da se ne upušta u avanture – ustvari su jedna ličnost. Maskirani Sanson Karasko!
U svoj rašomonijadi, interesantno je što i bačiljeros Sanson, koji je “izneo istinu” o relevantnom naratoru romana, u kasnijem dejstvu i sam postoji aktivan lik o kome pak govori upravo Sid Hamet Benenheli. Ličnost aktivna i u delovanju, i u smišljanju planova, a i sa željom da se upušta u duge razgovore. O ovome Servantes ima svoje objašnjenje. Za razliku od Sanča koji prevrće reči iz neznanja, Servantes se svesno poigrava njihovim značenjima. Tako “bačiljer” znači, kao što sam već rekao, “diplomirani srednoškolac”, al i “brbljivac”!
Ali taj “brbljivac” Sanson Karasko je onaj koji će najiskrenije žaliti odlazak viteza od Manče sa ovog sveta, do kraja će biti kraj njegove postelje i sastaviće mu epitaf na grobu, koji zvuči nekako ovako:
Malen beše njemu sav svet,
Beše svetu strah i trepet,
A u zgodama takvima,
Da za njega reć se ima:
Lud požive, mudar umre.
* * *
Čitajući zapis o prvom susretu Hajnea, mladića “koji još ne poznaje ironiju”, sa “Don Kihotom”, kad je jedva zaustavljao suze na staroj kamenoj klupi i dizeldorfskom gradskom parku, podsetio sam se da sam i ja, kao gimnazijalista, prvi put zaplakao čitajući “Zločin i kaznu”, baš na jednoj staroj klupi u skopskom parku.
Zašto je sve manje čitalaca po gradskim parkovima? U mojoj mladosti sam ih susretao u skopskom, kalemegdanskom, luksemburškom, oksfordskom… možda nisu bili toliko brojni kao mladi ljubavnici, majke sa decom ili penzioneri, ali ih je svakako bilo. Najčešće sami sedeći na klupi, mada sam video i udubljene čitaoce na kraju iste klupe koju su delili sa drugim ljubiteljima urbane prirode, kako zaneseno i posvećeno okreću listove. Danas su čitaoci po parkovima postali retka sorta. Takoreći pred istrebljenje!
Hajne piše kako se često vraćao “Don Kihotu”, “sa najrazličitijim osećanjima koja su se naizmenično menjala”. U svim prekretnicama u njegovom životu, kaže Hajne, pratile su ga seni slabunjavog viteza i njegovog debelog sluge, pa da zaključi – Servantes, zajedno so Šekspirom i Geteom, čini veliki trijumvirat epskog, dramskog i lirskog… Verujem da je svakom proznom piscu u zrelosti korisno da ponovo pročita “Don Kihota” (kao što je za pisce u mladosti dobro da čitaju Prusta, Džojsa i Južnoamerikance). Da bi video dokle je stigao, koje su mu slabosti pri suočavanju sa jednim remek-delom spisateljskog zanata.
Mislim da je i Tomas Man sa sobom poneo Servantesov roman na dugo prekookeansko putovanje brodom da bi preispitao sopstveno stvaranje. Istih godina kao i Servantes kada je završio pisanje drugog dela svog besmrtnog romana, bio je Man kada je pisao “Josifa i njegovu braću”, ambiciozan i dugotrajan projekat da se otelotvori uspostavljeni biblijski sadržaj. Iz njegovog dnevničnog eseja o “Don Kihotu” može da se vidi kakav je bio njegov odnos prema španskom piscu. Mešavina ushićenja i primedbi. Man mi je oduvek bio primer pisca sa viškom sujete. Nasuprot autorske samosvesti kojom je tako superiorno rešavao književne dileme u svojim delima, on je skoro nametljivo u dnevnicima, pismima i ponekim esejom isticao sopstvenu književnu važnost.
Što se ne može reći za autora Don Kihota i Sančo Panse. Može se pretpostaviti da, kao što se dičio junaštvom i izgubljenom levom rukom u bitci kod Lepanta (zašto je dobio i pismeno priznanje od vrhovnog komandanta hrišćanske flote, Don Huana Austrijskog, lično), Servantes je bio svestan da stvara nešto različno od svojih savremenika i da je to vredno za tadašnje i buduće čitaoce. Ali, zahvaljujući svom genijalnom smislu za humor, on ume (od srca) da se našali na svoj račun. Tako, na početku romana, kada paroh i domaćica izbacuju kroz prozor viteške romane koji su zaludeli Don Kihota, praveći svojevidnu selekciju među knjigama, jer, kako kaže sinovica, “ne treba oprostiti ni jednoj, jer su sve bile štetočine; bolje će biti da ih pobacamo kroz prozor na dvorište i od njih načinimo gomilu i da ih potpalimo, ili ako to ne, da ih odnesemo u stražnju avliju, pa tamo da se načini lomača, bar neće dim dosađivati”, među onima kojima se oprašta, da ipak ostanu u biblioteci (koju paroh i berber na brzinu sazidaju, uz izgovor da je neki čarobnjak “odneo i njih, i sobu”, je i Servantesova “Galateja”! Evo kako je ocenjuje paroh:”Taj Servantes mi je već od toliko godina veliki prijatelj i znam da se bolje razumeva u nedaćama nego li u stihovima. U njegovoj knjizi zamišljaj može da podnese, gdešto započinje, a ne dovršava ništa. Valja pričekati drugi deo koji obećava; možda će se popraviti i potpuno zaslužiti pomilovanje, koje mu se sad odriče, a dok se to ne vidi, držite ga kume, zatvorena u svojoj kući”.
* * *
Pretpostavlja se da je Servantes znao ko je Alonso Fernandes Avaljeneda, grubi plagijator koji je istovremeno želeo da se obogati i da uvredi autora pravog Don Kihota. Rekli bi, bezobrazluk (u najmanju ruku!), ali Servantes se tom zlonamernom čoveku obraća sa “gospodine autor”, što možda svedoči da je dotični imao moćnu poziciju, al i dokaz da je Miguel ono otmeno “de” ispred prezimena s pravom nosio.
Šta se napadača tiče, možda je i on imao “de” ispred prezimena, ali, za razliku od siromašnog Servantesa, izgleda da je bio potkrepljen mnogo boljim socijalnim i ekonomskim statusom. Naime, u predgovoru falsifikata, tobožnji Avaljeneda, otkako se podsmeva Servantesu kako je star i sakat, optužuje ga i za ličnu uvredu nanešenu “onom koga s pravom slave i najudaljeniji narodi, a naš mu toliko duguje jer je godinama časno i plodno hranio španska pozorišta predivnim i bezbrojnim komedijama, primernom umetnošću koju svet traži, sa sigurnošću i čistotom, kakva se uostalom i očekuje od službenika Svete Oblasti”.
Aluzija je jasna. Život Lope de Vege, još jednog značajnog predstavnika španskog Zlatnog Veka, kao i Servantesov, obilovao je dramatičnim promenama, pa tako 1609. on je počeo da služi “Svetoj Oblasti”. Što će reći, Inkviziciji!
Otud, iako ga Servantes ne imenjuje, neki tumači smatraju da se iza Avaljanede krije upravo Lope de Vega! De Vega, mlađi savremenik Servantesov, nije baš podnosio autora “Don Kihota” (što nije redak slučaj u književnosti, da se dvojica velikih pisaca-savremenika, prikriveno ili otvoreno, suprotstavljaju: Tolstoj i Dostojevski, Man i Muzil, Krleža i Andrić…). njemu je uputio i ove otrovne i samodopadljive stihove:
“Poštuj Vegu, starče, ili teško tebi,
Vega je sunce, ako se naljuti, kiša će da lije!”
Ni Servantes mu nije ostao dužan. Na ovaj napad stihovima odgovorio je de Vegi anegdotom o ludacima iz Sevilje, koju priča berberin na početku druge knjige (inače Lope de Vega je često išao u Sevilju, zbog ljubavnih avantura). Anegdota je o jednom pacijentu iz seviljske ludnice koji je umislio da je zastupnik Jupitera na Zemlji i da će kazniti Sevilju da pune tri godine ne dozvoli da padne kap kiše na grad i okolinu. Ali drugi luđak koji je za sebe umislio da je Neptun, otac svih voda, odgovorio mu je, da dokle god on to bude želeo, učiniće da kiša lije bez prestanka.
Tako je de Servantes uzvratio de Vegi.
* * *
Izbor Sida Hameta za jedinog koji je dostojan da piše o Don Kihotu (što će neki, vrlo nepažljivo, komparirati sa Borhesovim izborom Pjera Menara) je dalekosežno servantovski. I sa naratološkog aspekta, ovaj Servantesov izum daje romanu još jedan neponovljiv šarm, bez usiljenosti i izveštačenosti, koji inače smetaju pri čitanju mnogih savremenih romana. Iako ga je Sančo nespretno preimenovao u “Patlidžan”, Sid Hamet je pravi “Benenheli”, Gospodin sa visokom duhovnom elegancijom i stilom, i spisateljskim umećem, pre svega.
Sid Hamet je Maor. Osim toga, po svedočenju Sansona Karaska, njegova istorija o “veličanstvenim delima” Don Kihota je napisana na arapskom, da bi se zatim neki “ljubitelj” potrudio da je prevede na narodni, kastiljanski jezik, “za opštu zabavu međ svetom”.
U Servantesovo vreme, Maori u Španiji su bili u veoma teškom položaju. Od nekadašnjih, viševekovnih gospodara sa superiornom kulturom, oni su, kao savremenici Servantesovi, neprestano ugnjetavani i ponižavani. 1492., padom Granade, gube svoje poslednje špansko uporište, 1525. su na silu pokršteni, a 1566. Zabranjen im je jezik, nošnja i običaji. Dok nastaje knjiga o priključenijama veleumnog viteza od Manče, Mavri su, od 1609. do 1613., po ličnoj kraljevoj naredbi, proterani iz zemlje.
O tom tužnom progonstvu svedoči 54. glava druge knjige “Don Kihota” (“u kojoj je reč o stvarima, koje se tiču ove povesti i nikoje druge”). Pančo se susreće sa svojim komšijom iz istog sela, prepravljenog u axiju, Mavra Moriska Rikota od koga doznajemo za njegovu tragičnu sudbinu izbeglice iz sopstvene otadžbine, doma, porodice, od sopstvenog identiteta, u neizvesnu budućnost – sudbina koja se neprestano ponavlja kroz istoriju progonjenih naroda – žrtava. U ovoj epizodi, veli Man, Servantes se ne otkazuje svoje pametne strategije lojalnosti prema kralju, ali pokazuje i “najživlje ljudsko saučešće prema strašnoj sudbini mavarskog življa, koji je pogođen kraljevom naredbom za progon, bez bilo kakvog obzira ka individualnom stradanju, žrtvovan zbog takozvanog državnog interesa i prisiljen na bedu”. Pred rastanak, Sančo i Rikote će se zagrliti kao prisni prijatelji.
Tako i u odnosu sa “višeg nivoa” između Don Kihota i Sida Hameta neprestano je prisutno uzajamno prepoznavanje između dva plemenita, srodna karaktera. Posle smrti hidalga, Sid Hamet naređuje svom peru: “Tu ćeš ostati obešeno o ovoj polici i o ovoj žici od medi, perce moje, ne znam, da li dobro zarezano ili zlo zaoštreno, i tu ćeš živeti duga stoleća, ako te visokoumni i pogani povestopisci ne otkače, da bi te obesvetili. Ali pre no što ti priđu, možeš ih opomenuti i privikati im, kako bolje znaš:
Dalje miči, poganijo!
Niko neka me ne tiče!
Mimo mene ovu povest
Niko više da ne piše!
Jedino za me rodio se Don Kihot i ja za njega;on je umeo delati, a ja pisati; samo nas dvojica jedan smo za drugoga…”.
Nesumnjivo poštovanje Sida Hameta prema Don Kihotu ukazuje da se srodne duše međusobno pronalaze bez obzira kom narodu, veri ili politici pripadaju. Sa druge strane, i od onih “običnih”, vitez je, ma koliko im se čudan i neobičan činio, bio voljen, i u skladu sa njihovim prirodama, poštovan, na neki način – i od Sansona Karaska, i od paroha, i od berbera, i od domaćih. Kada umire i ponovo, od Don Kihota od Manče postaje Alonso Kihano Dobri, svi se brinu o njemu. A i on za njih. Ostavlja im celo svoje malo nasledstvo. Najviše dobijaju unuka i gazdarica, al ii njegov saputnik i drug kroz ceo roman, onaj koji mu je uvek bio odan, mada je ne retko sumnjao u njegove zamisli, verni Sančo (koji ipak neće dobiti vladavinu nad obećanim ostrvom). I tu dolazi do izražaja Servantesovo genijalno poznavanje ljudskih karaktera. U zadnja tri dana svog života, hidalgo je svaki čas gubio svest . “Svi se u kući zbuniše, ipak sinovica jedaše, gazdarica pijuckaše i Sančo Pansa beše veseo, jer kad se što nasledi, onda to hoće da ograniči i ublaži u naslednika pomisao na žalost, koju zadaje mrtvac”.
* * *
Iako nije doživeo slavu Lope de Vega i Keveda, ili Mana i Borhesa (za koga je neprilična, iako u osnovi tačna misao iz “Pjera Menara”: “Slava je nerazumevanje, a možda i najgora vrsta nerazumevanja”), ne može se reći da je Migel de Servantes Saavedra bio zapostavljen i nepoznat čitalačkoj publici. Tvrdnja Sansona Karaska – da je istorija mudraca Mavra “do danas oštampana u više od dvanaeset hiljada knjiga, neka vam o tome kažu Portugal, Barcelona i Valensija gde su ove knjige štampane, a čuje se glas da se štampaju i u Antverpenu…”, nije daleko od istine. Već prvi deo romana se umnožava u više izdanja, a fakat je da su se u vreme Servantesa tražena dela štampala u Lisabonu, Valensiji i naročito u Barseloni. Popularnost i svest o značaju “Don Kihota” vremenom rapidno raste. Tako Baltazar Porenjo u svojoj “Hronici o vladavini kralja Filipa III” (objavljenoj u Madridu 1663.) pripoveda kako je jednom kralj kada je sa prozora svog dvorca ugledao kako neki student na obali Manzanaresa čita knjigu, udarajući se od radosti dlanom po čelu, odmah iskomentarisao: “Ili je onaj student lud, ili čita Don Kihota!”. Servantes je, istina, osetio samo delić te rastuće slave i pitanje je koliko je on pri kraju života bio svestan o besmrtnosti svog “Don Kihota”. Uglavnom je prihvaćen utisak da je tokom procesa stvaranja romana, sa njegovim narastanjem, isto tako porasla i piščeva svest da ono što piše postaje mnogo važnije od obične parodije na viteške romane. Incident sa Avaljanedeom, u svoj svojoj brutalnosti, samo je potvrdio, što se jasno vidi u drugom delu “Don Kihota”, autorovu plemenitu samosvest.
Ponovo se navraćam na dvojicu pisaca koji su se, blagodareći svojoj autorskoj samosvesti, nametnuli kao reperi u razvoju proze 20. veka – Man u prvoj, Borhes u drugoj polovini veka. I jedan i drugi sebe smatraju, svaki na svoj način, za kasne, dekadentne, barokne pisce. I jedan i drugi su na svoj način, bili opčinjeni raskošnom Servantesovom prozom. To je, kaže Man, “zaista neobična tvorevina, veličanstveno suverena u svojoj protivurečnosti”. Nastao na pragu između renesanse i baroka, “Don Kihot” poseduje i tu neobičnu, veličanstveno nenameštenu naivnost i tu složenu majstorsku protivrečnost. Kao što opčinjava i neponovljivo proticanje između komičnog i tragičnog, što mi se sad, posle čitanja, čine kao nedovoljne, otrcane oznake o “Don Kihotu”, koje bi bilo puno bolje da se zamene sa suštinskim “smešno” i “tužno”, u svim varijantama – od urnebesnog do dirljivog.
Noć pre dolaska u njujoršku luku, tako završava njegov esej, Man je sanjao Don Kihota u ničeovskom liku: “Kao što se stvarnost, kad se suočimo s njom, razlikuje od predstave koju smo o njoj stvorili, tako je i on izgledao nešto drugačije nego na slikama: imao je pune, guste brkove, visoko, koso čelo i, ispod isto tako gustih obrva, sive skoro slepe oči. On se nije nazivao vitez od lavova, nego Zaratustra.”
Zabeleške o “Don Kihotu” sam započeo podstaknut čitanjem Manovog eseja, koji mi je vratio maglovita sećanja na moje prve susrete sa romanom i vetrenjačom u živo, i toj razlici stvarnosti od predstave koju smo o njoj stvorili, o kojoj govori Man. Potom, u toku pisanja, desilo se putovanje u Španiju, u posetu kod ćerke i unuke. Tamo sam se sreo sa više starih vetrenjača, odavno van upotrebe, ali još uvek lepe: šestokrile, izdužene, sa čvrstim kamenim osnovama i malim prozorima, otvorima za ventilaciju na vrhu is a kupastim, slamnatim krovovima.
Jednog jutra došao sam ispred najbolje očuvane vetrenjače, ponevši sa sobom i knjigu, sada izdanje ilustrirano grafikama Gistava Dorea. Nisam dočekao ni da sednem na klupu, a već sam prelistavao stranice, nestrpljiv da stignem do grafike “Konj i konjanik su bili oboreni” od osme glave “Don Kihota”. I na ovoj grafici, što sam unapred znao, Dore, kao Žoano, nije naslikao celu “onu” vetrenjaču koja obara hidalga, već samo njeno krilo, preko koga leže oboreni Don Kihot i Rozinanta. U pozadini je Sančo koji se hvata za glavu i još nekoliko udaljenih veternjača.
Ali za razliku od Žoanoovog crteža, Doreova veternjača je zastrašujuće velika i opasna. Sedeći na klupi sa otvorenom knjigom, ispred veternjače koja odavno više ne melje žito, ali još uvek deluje impresivno i gordo, mogao sam s lakoćom da zamislim kako se osećao veleumni vitez od Manče pred mnogokrakim džinom. I kako se hrabro upustio u duel koji se na razne načine i u najrazličitijim oblicima obnavlja kroz naše živote, bilo kao borba sa autoritetom, bilo kao borba sa avetima, bilo kao borba sa sopstvenim, uplašenim, konzerviranim “ja”!
*
1 23. april ozvaničen je i proslavlja se kao Svetski dan knjige, mada upečatljivi podatak da su dva književna genija umrla istoga dana iste godine je samo delimično tačan: umrli su iste godine, 1616., ali je Servantes napustio svoj zemaljski život 23. aprila po gregorijanskom kalendaru, dok je u Engleskoj važio julijanski, pa je datum Šekspirove smrti ustvari deset dana kasnije, 3. maja. Tačnija je “dramatika” Šekspirovog datuma rođenja i smrti, istog dana, 23. aprila (1564.-1616.), mada je i tu u igri pretpostavka – sigurno je samo da je kršten 26. aprila (prema julijanskom kalendaru)
*
S makedonskog preveo autor