Andrić je predriblao bolest u Mirilima Frankopanskim kao Wilimowski odbranu Brazila 1938. godine, dok se David na sve to znalački smeškao… Kako i neće kad nosi ime prorokovo!!!
Ovo iznad može biti i naslov, no i uvod u pisanje o jednom romanu koji je uspeh doživeo u Poljskoj, a pisan je na hrvatsko-srpskom, ili srpsko-hrvatskom, kako je kome draže. Pitate se zašto nije doživeo uspeh i medijsku pažnju na jeziku na kome je napisan? Zato što taj jezik slabo ko danas čita, pa tako niko ne čita ni njegove najveće romane. No, bilo je prilike i da ga se sluša na Trećem programu Radio Beograda, čitala ga je Koviljka Panić, ali ko Allaha vam danas pa i sluša? Bezbeli niko, tobejarabi. Uši imaju, oči imaju, slušaju čićvue i plenkoviće, gledaju farme i pevaljke, jebe im se, što bi se u mom plemenu reklo žive ka’ truhli u glavama begovi.
A u toj su knjizi mogli da pročitaju da je David, sin oca poljskog katolika i volitelja Židovke na Jadran tuberkulozu kostiju lečiti pošao… Da je pesnik jugoslovenski, diplomata u Krakowu Hajnea nekoć sa nemačkog prevodio, te hotel između Kravice i Crikvenice Tomaszu Mieroszewskom za lečenje sina predložio. I na kraju da je sve to pisac Jergović fantastično u mit i legendu pretvorio, sa stvarnošću izmiješao, te nam čistom umetnošću guzice premiještao od fotelje do stolice, hoklice do police, dok iz jednog daha knjigu ne pročitamo.
No, ima u toj knjizi pod naslovom „Wilimowski“ koječega, da ne kažem svega… Ljubavi, nacizma, prodiranja u duše ljudi iz Poljske, njihovim problematičnim dvojnim gornošleskim identitetima. Ima u toj knjizi hasidske mudrosti, rabinske tvrdosti, pesničke ludosti, katoličke začudnosti, balkanskog muhabeta o Karađozima i inima, narodskih naklapanja o prolaznostima i večnostima. A ima u ovome romanu još jednog zanimljivog fenomena u jednoj njegovoj kratkoj epizodi… Premda znamo da je roman čitan na Trećem programu Radio Beograda tokom 2010. i 2011. godine u celosti, što znači da je tada završen i kompletiran, te da je u Hrvatskoj štampan u oktobru mesecu 2016. godine, negde u isto vreme kada izlazi serija „Mladi papa“ italijanskog genijalca i heroja našega doba Paola Sorentina, mi u Jergovićevom „Wilimowskom“ zapravo možemo prepoznati jedan sličan odnos koji imamo prilike videti i u „Mladom papi“. Naravno reč je o kardinalu Anđelu Voiellu i njegovom anđeoskom prijatelju Đirolamu, samo je u „Wilimowskom“ tu reč o Davidu i Don Antunu Masatoviću, župniku iz crkve Svetoga Roka u Mirilima Frankopanskim,koji je u Davidu video lično angela, te u knjizi nailazimo na ove rečenice: „Stalno je hvatao Davida za ruku. Dlan mu je bio mekan i vlažan, i ponašao se kao da je David, takav kakav jest, ostvarenje njegova životnog zvanja i svećeničke zamisli kakav čovjek treba biti da bi bio dostojan Boga i Crkve.“
Radnja romana smeštena je u 1938. godinu, uglavnom u danima četvrtog i petog lipnja, u doba Kraljevine Jugoslavije, u brdima blizu mora, baš u jednoj Švapskoj kući. Tu se odigrava čitava drama… Drama između oca Tomasza umirovljenika, nekada profesora slavne krakovske rudarske akademije, i njegovog sina, bolesnog osmogodišnjaka Davida Jana Mieroszewskog, a upotpunjuju je Henrik Miller, dečakov učitelj, i Ruža, dečakova pomoćnica, te Katarina, vlasnica hotela „Orion“, i njen suprug Ilija. A ta se drama najviše ogleda u fudbalskoj utakmici koju otac i sin zajedno slušaju, dok meštani Mirile Frankopanske misle kako Bog zna šta rade ti stranci u njihovom mestu, Bog zna kakve rituale sa tim šejtanskim antenama sprovode, i kakvim to đavoljim jezikom oni zbore… Za sve je naravno kriva Švabica, vlasnica hotela, ona je od samog starta bila sumnjiva ovim meštanima i svećeniku kojima je do tada život bio miran kao more Jadransko kad ne pušu bura i šilok. Dečaka su odmah, čim su videli kako ga na nosilima sprovode kroz selo prozvali Karađoz i pripisali mu sve i svašta, izmaštali čitavu jednu štoriju o njemu i njegovom čudnovatom izgledu, njegovoj velikoj glavi i suhim rukama i nogama. Da ne bih ovaj roman prepričavao, reći ću vam još nekoliko reči o njemu i tu ću stati. Lepše dizajniranu i oslikanu knjigu, sa tako dobrim papirom, fontom, prelomom i koricama ja u mome životu nisam u rukama držao. Za to je naravno zaslužan Vedran Klemens, čovek koji oslikava knjige Miljenka Jergovića za potrebe izdavača, zaprešićke „Frakture“. Uistinu, nakon što knjigu pročitate i u svakoj njenoj rečenici neizmerno uživate, možete je izložiti na nekom vidnom mestu u vašem domu. Može vam poslužiti kao ulje na platnu u manjem formatu, te tako krasiti vaš dom. A još će vam draže to ulje na platnu biti ako znate da u palimpsestima koji ga sočinjavaju, da u tim naslagama teksta koje se nalaze iza remek dela Vedrana Klemensa stoje na primer ove rečenice:
„Ali šta ako je hotel u brdima bio samo pjesnička figura? Ili izraz ljubaznosti koja nije našla načina da se ostvari u nečemu zbiljskom, pa je pobjegla u maštu?
Upoznao je tog čovjeka kao mladog studenta filozofije, rodom iz tamne, orijentalne Bosne, siromašnoga poput hinduskog isposnika i sušičavog, kakvi su već bili pjesnici iz vlažnih i sirotinjskih dijelova Habsburške Monarhije.
Zatekaoga je jedne večeri, na Veliki petak, kako sjedi u predavaonici i čita Heineove pjesme iz neke tanke, neugledne knjižice, a zatim ih, pišući tintnblaj-olovkom u tanki trgovački blok, pokušava prevoditi na svoj jezik.
Sva svjetla su bila pogašena, a mladić je radio uz žar velike peći, koja je stajala u uglu dvorane i polako se gasila.
Ovaj mladić umire, pomislio je, ali ta ga misao nije uznemirila.
Njegovo umiranje, uz žar i uz težak vonj šleskoga ugljena, činilo se tako prirodnim; kao dolazak jeseni ili kao prizor s kakve bečke prošlostoljetne vinjete, na kojoj starac u nekoj bosanskoj čaršiji, možda baš u Sarajevu, sjedi ispred svoga dućana, puši na čibuk i čeka smrt, da naiđe i da ga povede.“
Od mene bolje zna Krzysztof Cieślik, poljski novinar, prevodilac i književni kritičar. On u novinama „Rzeczpospolita“ o „Wilimowskom“ i Jergoviću piše sledeće:
„Wilimowskim Miljenko Jergović potvrđuje dvije stvari – da je najvažniji suvremeni balkanski pisac i da oni koji nisu Poljaci danas bolje pripovijedaju o poljskoj duši.“
Ja tu nemam šta dodati sem to da bi bio greh da ne nabavite ovaj roman i pročitate ga… Ako već niste pročitali „Doboše noći“, ispravite to, te uzmite „Wilimowskog“, a potom uzmite i „Doboše noći“. A Allah najbolje zna.
Bilješka o Wilimowskom, Mladom papi i Klemensu
Andrić je predriblao bolest u Mirilima Frankopanskim kao Wilimowski odbranu Brazila 1938. godine, dok se David na sve to znalački smeškao… Kako i neće kad nosi ime prorokovo!!!
Ovo iznad može biti i naslov, no i uvod u pisanje o jednom romanu koji je uspeh doživeo u Poljskoj, a pisan je na hrvatsko-srpskom, ili srpsko-hrvatskom, kako je kome draže. Pitate se zašto nije doživeo uspeh i medijsku pažnju na jeziku na kome je napisan? Zato što taj jezik slabo ko danas čita, pa tako niko ne čita ni njegove najveće romane. No, bilo je prilike i da ga se sluša na Trećem programu Radio Beograda, čitala ga je Koviljka Panić, ali ko Allaha vam danas pa i sluša? Bezbeli niko, tobejarabi. Uši imaju, oči imaju, slušaju čićvue i plenkoviće, gledaju farme i pevaljke, jebe im se, što bi se u mom plemenu reklo žive ka’ truhli u glavama begovi.
A u toj su knjizi mogli da pročitaju da je David, sin oca poljskog katolika i volitelja Židovke na Jadran tuberkulozu kostiju lečiti pošao… Da je pesnik jugoslovenski, diplomata u Krakowu Hajnea nekoć sa nemačkog prevodio, te hotel između Kravice i Crikvenice Tomaszu Mieroszewskom za lečenje sina predložio. I na kraju da je sve to pisac Jergović fantastično u mit i legendu pretvorio, sa stvarnošću izmiješao, te nam čistom umetnošću guzice premiještao od fotelje do stolice, hoklice do police, dok iz jednog daha knjigu ne pročitamo.
No, ima u toj knjizi pod naslovom „Wilimowski“ koječega, da ne kažem svega… Ljubavi, nacizma, prodiranja u duše ljudi iz Poljske, njihovim problematičnim dvojnim gornošleskim identitetima. Ima u toj knjizi hasidske mudrosti, rabinske tvrdosti, pesničke ludosti, katoličke začudnosti, balkanskog muhabeta o Karađozima i inima, narodskih naklapanja o prolaznostima i večnostima. A ima u ovome romanu još jednog zanimljivog fenomena u jednoj njegovoj kratkoj epizodi… Premda znamo da je roman čitan na Trećem programu Radio Beograda tokom 2010. i 2011. godine u celosti, što znači da je tada završen i kompletiran, te da je u Hrvatskoj štampan u oktobru mesecu 2016. godine, negde u isto vreme kada izlazi serija „Mladi papa“ italijanskog genijalca i heroja našega doba Paola Sorentina, mi u Jergovićevom „Wilimowskom“ zapravo možemo prepoznati jedan sličan odnos koji imamo prilike videti i u „Mladom papi“. Naravno reč je o kardinalu Anđelu Voiellu i njegovom anđeoskom prijatelju Đirolamu, samo je u „Wilimowskom“ tu reč o Davidu i Don Antunu Masatoviću, župniku iz crkve Svetoga Roka u Mirilima Frankopanskim, koji je u Davidu video lično angela, te u knjizi nailazimo na ove rečenice: „Stalno je hvatao Davida za ruku. Dlan mu je bio mekan i vlažan, i ponašao se kao da je David, takav kakav jest, ostvarenje njegova životnog zvanja i svećeničke zamisli kakav čovjek treba biti da bi bio dostojan Boga i Crkve.“
Radnja romana smeštena je u 1938. godinu, uglavnom u danima četvrtog i petog lipnja, u doba Kraljevine Jugoslavije, u brdima blizu mora, baš u jednoj Švapskoj kući. Tu se odigrava čitava drama… Drama između oca Tomasza umirovljenika, nekada profesora slavne krakovske rudarske akademije, i njegovog sina, bolesnog osmogodišnjaka Davida Jana Mieroszewskog, a upotpunjuju je Henrik Miller, dečakov učitelj, i Ruža, dečakova pomoćnica, te Katarina, vlasnica hotela „Orion“, i njen suprug Ilija. A ta se drama najviše ogleda u fudbalskoj utakmici koju otac i sin zajedno slušaju, dok meštani Mirile Frankopanske misle kako Bog zna šta rade ti stranci u njihovom mestu, Bog zna kakve rituale sa tim šejtanskim antenama sprovode, i kakvim to đavoljim jezikom oni zbore… Za sve je naravno kriva Švabica, vlasnica hotela, ona je od samog starta bila sumnjiva ovim meštanima i svećeniku kojima je do tada život bio miran kao more Jadransko kad ne pušu bura i šilok. Dečaka su odmah, čim su videli kako ga na nosilima sprovode kroz selo prozvali Karađoz i pripisali mu sve i svašta, izmaštali čitavu jednu štoriju o njemu i njegovom čudnovatom izgledu, njegovoj velikoj glavi i suhim rukama i nogama. Da ne bih ovaj roman prepričavao, reći ću vam još nekoliko reči o njemu i tu ću stati. Lepše dizajniranu i oslikanu knjigu, sa tako dobrim papirom, fontom, prelomom i koricama ja u mome životu nisam u rukama držao. Za to je naravno zaslužan Vedran Klemens, čovek koji oslikava knjige Miljenka Jergovića za potrebe izdavača, zaprešićke „Frakture“. Uistinu, nakon što knjigu pročitate i u svakoj njenoj rečenici neizmerno uživate, možete je izložiti na nekom vidnom mestu u vašem domu. Može vam poslužiti kao ulje na platnu u manjem formatu, te tako krasiti vaš dom. A još će vam draže to ulje na platnu biti ako znate da u palimpsestima koji ga sočinjavaju, da u tim naslagama teksta koje se nalaze iza remek dela Vedrana Klemensa stoje na primer ove rečenice:
„Ali šta ako je hotel u brdima bio samo pjesnička figura? Ili izraz ljubaznosti koja nije našla načina da se ostvari u nečemu zbiljskom, pa je pobjegla u maštu?
Upoznao je tog čovjeka kao mladog studenta filozofije, rodom iz tamne, orijentalne Bosne, siromašnoga poput hinduskog isposnika i sušičavog, kakvi su već bili pjesnici iz vlažnih i sirotinjskih dijelova Habsburške Monarhije.
Zatekao ga je jedne večeri, na Veliki petak, kako sjedi u predavaonici i čita Heineove pjesme iz neke tanke, neugledne knjižice, a zatim ih, pišući tintnblaj-olovkom u tanki trgovački blok, pokušava prevoditi na svoj jezik.
Sva svjetla su bila pogašena, a mladić je radio uz žar velike peći, koja je stajala u uglu dvorane i polako se gasila.
Ovaj mladić umire, pomislio je, ali ta ga misao nije uznemirila.
Njegovo umiranje, uz žar i uz težak vonj šleskoga ugljena, činilo se tako prirodnim; kao dolazak jeseni ili kao prizor s kakve bečke prošlostoljetne vinjete, na kojoj starac u nekoj bosanskoj čaršiji, možda baš u Sarajevu, sjedi ispred svoga dućana, puši na čibuk i čeka smrt, da naiđe i da ga povede.“
Od mene bolje zna Krzysztof Cieślik, poljski novinar, prevodilac i književni kritičar. On u novinama „Rzeczpospolita“ o „Wilimowskom“ i Jergoviću piše sledeće:
„Wilimowskim Miljenko Jergović potvrđuje dvije stvari – da je najvažniji suvremeni balkanski pisac i da oni koji nisu Poljaci danas bolje pripovijedaju o poljskoj duši.“
Ja tu nemam šta dodati sem to da bi bio greh da ne nabavite ovaj roman i pročitate ga… Ako već niste pročitali „Doboše noći“, ispravite to, te uzmite „Wilimowskog“, a potom uzmite i „Doboše noći“. A Allah najbolje zna.