Sve je počelo od jezera na gradskom trgu. Ipak stiže da pomisli: „Trg nije tako velik da se tu napravi jezero“, ali je galija već bila spremna da zaplovi. Crnokosa žena sa kojom se držao za ruku, živnu i povuče ga ka brodu: – Ajde, dođi, požuri.
Sunce se već uveliko popelo na nebo kada su zadihani i oznojeni, utrčali u galiju. Putnici su veselo otpozdravljali ljudima na keju, poneki istovremeno sa mobilnim na uvetu. Plovidba! Otvori se put ka nekoj mnogo većoj i dubljoj širi nego što je trg, većoj i od celog grada, a jezerce se pretvori u jezerište, ili bolje reći – more. Iznad njih, po nebu su kružili raspevani galebovi, što je u njemu podstaklo neku takoreći iskonsku radost: „Koliko je super na brodu! I na javi, i u snu!“. I ona je uživala u pirkanju podnevnog morskog vetrića sa galebovima, na palubi, mašući rukama uz glasan smeh, čak povlačeći ga za ruku da je zavrti u krug. Onda su se oslonili na ogradu i zagrljeni, gledali dole u penu iza brodskog propelera, dok bi se njena lanena bela košulja s vremena na vreme zaviorila na vetru.
Ali je brod, otkako je završio svoj planirani obilazak (zar nije moglo duže, duže?!), rešio da se vrati u pristanište.
“Pa ovo nije onaj isti trg sa koga smo pošli”, pomisli, ali ne stiže da odgovori, jer se odjednom, odnekud stvori kofer sa točkićima do njihovih nogu. – Da požurimo, čekaju nas da stignemo na svečanost – ona ponovo upotrebi glagol „požuriti“, mada je on želeo da joj kaže kako bi bilo bolje da malo predahnu, možda da na nekoliko sati odu do „Private“, njihovog omiljenog hotela i da bi bilo dobro da produže ovaj divni mediteranski ugođaj, čak je smislio i jednu dodatnu, nežnu rečenicu, „kao deca smo se tolko grlili i bili grljeni, a kao odrasli nemamo vremena za to“, ali ništa od toga nije uspeo da izusti. Već su žurili ka gradskoj Skupštini, sa koferom čiji su točkići troparali pločnikom. Bio je skoro siguran da su stigli u neki drugi grad, ali to kao da nije bilo važno. Žuto-narančasta Skupština, sa vatreno bronzanom kupolom koja je nadvisivala ostale gradske kuće kao okruglo svetleće ostrvo, i koja je ličila na italijanski Duomo, a očigledno nije bila katedrala, sa zastavama koje su se viorile zakačene na fasadi namećući svoju svetovnu, državničku važnost, sa otvorenim masivnim drvenim kapijama i crvenim tepihom koji je preko ulaznоg stepeništa produžavao unutra, kao svečana staza što je vodila ka dugoj, veoma dugoj Sali, oivičenoj visokim prozorima do pola prekrivenim teškim bordo zavesama.
Kada su ušli u salu, ona je već bila puna žena i muškaraca, većinom već posedalih, a nekolicina je još tražila mesta, zagledajući brojeve stolica i upoređujući ih sa listićima u svojim rukama. – Eto, stigosmo bezglasno na vreme – pokuša da se našali dok su se kretali sredinom sale po tepihu koji je prigušivao kotrljanje točkića na koferu, ali se ona brzim korakom uputi ka prvim redovima gledališta.
– Srce, ne uzbuđuj se toliko – razneženo će – uradićemo što treba. Ali ona očigledno nije imala vreme za kolebanje, dok su prilazili čelu sale, videlo se da je tamo podignuta bina sa izduženim stolom od tamnog hrastovog drveta za kojim su sedela petorica, ozbiljnih lica i opuštenih tela. A ispred njih, bronzana statueta krilatog Pegaza. – Članovi žirija – obavesti ga ona, mnogo tiše od komentara jedne visoke devojke u skupoj crnoj haljini bez rukava čiji se glas izdvoji iz žagora publike: – Eno ga, laureat! Mahinalno joj uzvrati osmehom, shvatajući da je on ipak planiran za specijalnog učesnika ove svečanosti. – Izgleda, očekuju me – ponovi za sebe, uz izvestan osećaj važnosti, ali se žena, bez da odgovori, zaustavi zajedno sa koferom na točkiće, e tu sam, četvrti red desno, izjavi ugledavši jednu praznu stolicu, očigledno rezervisanu za nju, brzo ga zagrli uz poljubac u obraz, sve će biti u redu, ohrabri ga i sa koferčićem se uvuče na svoje mesto. Za kratko, ostade sam, usred prepune sale dok ga saveznički žagor ne pogura prema bini.
Kad se našao tamo, okrenut mnogobrojnoj publici, od siline gledališta za tren mu se zavrte u glavi, kao da je na otvorenom moru, ali ne onom sa voljenom ženom na sunčanoj šetnji, već onom drugom, sa prevelikim talasima koji opasno bacaju brod kao orahovu ljusku.
Tada (možda zbog prevelikog uzbuđenja) pričini mu se da se na suprotnom kraju sale, kod ulaza, nešto pokrenu. Nešto veliko. I to je počelo da se kreće, da se klati simetrično, levo pa desno po tepihu, pravo prema bini, dugim koracima i labavim zamasima ruku. „Lutka li je, šta li je to?”, pomisli za čas, ali, kako se stvorenje približavalo, lako i vešto za tako duge noge, sve je više ličilo na veliku marionetu, rukovođenu nevidljivim koncima, mnogo veću od predsedavajućeg i članova žirija, dominantna i zastrašujuća spodoba koja se kretala prema njemu. „Ako me zgazi, zdrobiće me!“, zabrinu se, ali Bigmen se zaustavi pred njim, pogleda ga sa visine plavim, kao staklo neprobojnim očima, hladno ga odmeri… glatko lice mu nije bilo od drveta, nego, Bože moj, sa pravom zategnutom ljudskom kožom!
U međuvremenu, sa Bigmenovom pojavom u Sali, publika koja se do tada smireno raspoređivala, odjednom se poremeti, kao uznemireno stado, razdvoji se na delove, uz nepovezan žagor i međusobne oštre gestikulacije. Neki su poustajali sa stolica, čuli su se energični povici: – Šta se to dešava?! Ko je ovo?!. Primeti da je i žena takođe ustala sa svog mesta u četvrtom redu i šalje mu odande nervozne znake. Ali pred visokom figurom ovog stvorenja mogao je da joj odgovori samo mimikom, šireći dlanove u čudu.
Onda se Veliki, nimalo uznemiren, okrenu publici i dozvoli joj još desetak sekundi da se smiri, pa im se obrati: – Drage gospođe i gospodo, poštovani predsedniče i članovi žirija (mada je ostao leđima okrenut njima): – Oprostite mi što sam ovako na prečac prekinuo vaš, kako da je nazovem (mala pauza) miting.
Glas, za razliku od lika i odeće – visok bariton, može se reći metalan, „kao kod Čipole, Manovog mađioničara“, pomisli, iako po običaju, odmah dopuni bryopletu misao: „ali Čipola je Italijan, mnogo niži, sa brkovima nakalaisanim crnom mašću, a ovaj…“. Bigmen produži ramnomerno svoj govor: – Dozvolite da napomenem da se ovde radi o ozbiljnom propustu. Ja, kao građanin, dugujem vam iskreno izvinjenje zbog moje zakasnele reakcije, ali ponoviću, upravo kao građanin podrazumevam dužno poštovanje prema komisiji (još uvek sa leđima prema njima) da bi imali dovoljno vremena da postignu naglašeno usoglašavanje među svojim kriterijumima, te sam tek sada rešio da se nadovežem i reagujem na vašu odluku. Govorimo o nečemu što se po sebi razume, zar ne?
Publika u iščekivanju, kao da ju je tih nekoliko rečenica Velikog Čoveka zaćutalo. A on govori nadmoćno, što je očigledno uticalo na ljude koji su ga slušali: – Ovu visoku nagradu treba da zasluži čovek koji se svojom ličnošću i delom suštinski ugradio u tkivo našeg nacionalnog poverenja! – tu je Bigmen podigao desnu ruku visoko i zamahao njome (prilično zastrašujuće s obzirom na njegovu veličinu), dajući još veći zalet svojim rečima: – U ovom hramu naše samobitnosti i opstanka okupili smo se da predamo orden, hoću reći nagradu za književnost, što se po sebi razume, ali i za neizmerni doprinos koji je nagrađena ličnost ugradila u našu kolektivnu sudbinu.
U sali zavlada muk, čak i on, skriven u senci ogromnog govornika, napeto dočeka njegove sledeće reči: – Nego, hajde da se vratim na suštinski razlog za ovo moje obraćanje. Ja ne mogu da dozvolim da ovako visoko nacionalno priznanje mimoiđe onog koji ga zaista zaslužuje. Onaj ko i srce i dušu (tu položi svoj veliki dlan na grudi) daje bezrezervno za svoju otadzbinu!
Publika otpoče sa tapšanjem. Prvo pojedinačno, ubrzo sve glasnije. U mnoštvu eksitiranih tapšalaca, žena mu se učini nekako zatečeno, što joj baš i nije bilo svojstveno, sa zbunjenim poluosmehom, okružena takoreći navijačkom podrškom koju je publika zdušno upućivala Bigmenu. A on, Veliki, sačeka da se aplauz stiša, i pritom meko, samouvereno spuštajući ruku, izgovori: – Čovek koga ćete odabrati da bude nagrađen je čovek kojim ćete se ponositi. Sve po meri i zasluzi… Ali pitanje je… ko će to biti?! – Bigmen tu podiže glas, i svoju desnicu: – Ko?!
– Vi!! – prepozna glas zgodne devojke u crnoj haljini. – Vi!! Vi!! – prihvatiše i drugi. Odnekud pritrča predsednik žirija koji se dotle nije ni video iza dominantne Bigmenove figure, držeći obema rukama krilatu figurinu. Sav oznojen i izgužvan, poče nešto da kazuje, ali zbog sveprisutnog aplauza ništa se nije čulo, nego se vidi samo kako otvara i zatvara usta kako riba na suvom. Pri uručivanju Pegaza Bigmenu, morao je da izdigne svoje debelo telo u izgužvanom odelu, podižući se na prste, dok su mu kapi znoja vidljivo orosile čelo, kao uplašenom kepecu pred dzinom. Pomisli kako u očima Bigmena ovaj takozvani predsednik žirija liči na karikaturu, ali to Bigmen ne ispolji nego sav ozbiljan, dostojanstveno prihvati figurinu i zahvali se, onda je pažljivo položi na tamni hrastov sto.
Tada primeti voljenu ženu sa koferom na točkiće kako se izvlači iz ustalasane gomile dajući mu očajničke znake da siđe sa bine.
Ali njemu se nije silazilo: „Ostaću još malo. Interesantno mi je“, pomisli, a Bigmenu, kao da mu je pročitao misli, licem (ljudskim!) se raširi srdačan osmeh, sagnu se i zagrli ga. Njegovi ogromni topli dlanovi obgrliše ga zaštitnički i nežno. I prepusti se, kao da se namah vratio u nemirne dane detinjstva kada je u snenim zagrljajimasamo dodir bio dovoljan da se zaboravi komplikovana stvarnost…
Bigmen
Sve je počelo od jezera na gradskom trgu. Ipak stiže da pomisli: „Trg nije tako velik da se tu napravi jezero“, ali je galija već bila spremna da zaplovi. Crnokosa žena sa kojom se držao za ruku, živnu i povuče ga ka brodu: – Ajde, dođi, požuri.
Sunce se već uveliko popelo na nebo kada su zadihani i oznojeni, utrčali u galiju. Putnici su veselo otpozdravljali ljudima na keju, poneki istovremeno sa mobilnim na uvetu. Plovidba! Otvori se put ka nekoj mnogo većoj i dubljoj širi nego što je trg, većoj i od celog grada, a jezerce se pretvori u jezerište, ili bolje reći – more. Iznad njih, po nebu su kružili raspevani galebovi, što je u njemu podstaklo neku takoreći iskonsku radost: „Koliko je super na brodu! I na javi, i u snu!“. I ona je uživala u pirkanju podnevnog morskog vetrića sa galebovima, na palubi, mašući rukama uz glasan smeh, čak povlačeći ga za ruku da je zavrti u krug. Onda su se oslonili na ogradu i zagrljeni, gledali dole u penu iza brodskog propelera, dok bi se njena lanena bela košulja s vremena na vreme zaviorila na vetru.
Ali je brod, otkako je završio svoj planirani obilazak (zar nije moglo duže, duže?!), rešio da se vrati u pristanište.
“Pa ovo nije onaj isti trg sa koga smo pošli”, pomisli, ali ne stiže da odgovori, jer se odjednom, odnekud stvori kofer sa točkićima do njihovih nogu. – Da požurimo, čekaju nas da stignemo na svečanost – ona ponovo upotrebi glagol „požuriti“, mada je on želeo da joj kaže kako bi bilo bolje da malo predahnu, možda da na nekoliko sati odu do „Private“, njihovog omiljenog hotela i da bi bilo dobro da produže ovaj divni mediteranski ugođaj, čak je smislio i jednu dodatnu, nežnu rečenicu, „kao deca smo se tolko grlili i bili grljeni, a kao odrasli nemamo vremena za to“, ali ništa od toga nije uspeo da izusti. Već su žurili ka gradskoj Skupštini, sa koferom čiji su točkići troparali pločnikom. Bio je skoro siguran da su stigli u neki drugi grad, ali to kao da nije bilo važno. Žuto-narančasta Skupština, sa vatreno bronzanom kupolom koja je nadvisivala ostale gradske kuće kao okruglo svetleće ostrvo, i koja je ličila na italijanski Duomo, a očigledno nije bila katedrala, sa zastavama koje su se viorile zakačene na fasadi namećući svoju svetovnu, državničku važnost, sa otvorenim masivnim drvenim kapijama i crvenim tepihom koji je preko ulaznоg stepeništa produžavao unutra, kao svečana staza što je vodila ka dugoj, veoma dugoj Sali, oivičenoj visokim prozorima do pola prekrivenim teškim bordo zavesama.
Kada su ušli u salu, ona je već bila puna žena i muškaraca, većinom već posedalih, a nekolicina je još tražila mesta, zagledajući brojeve stolica i upoređujući ih sa listićima u svojim rukama. – Eto, stigosmo bezglasno na vreme – pokuša da se našali dok su se kretali sredinom sale po tepihu koji je prigušivao kotrljanje točkića na koferu, ali se ona brzim korakom uputi ka prvim redovima gledališta.
– Srce, ne uzbuđuj se toliko – razneženo će – uradićemo što treba. Ali ona očigledno nije imala vreme za kolebanje, dok su prilazili čelu sale, videlo se da je tamo podignuta bina sa izduženim stolom od tamnog hrastovog drveta za kojim su sedela petorica, ozbiljnih lica i opuštenih tela. A ispred njih, bronzana statueta krilatog Pegaza. – Članovi žirija – obavesti ga ona, mnogo tiše od komentara jedne visoke devojke u skupoj crnoj haljini bez rukava čiji se glas izdvoji iz žagora publike: – Eno ga, laureat! Mahinalno joj uzvrati osmehom, shvatajući da je on ipak planiran za specijalnog učesnika ove svečanosti. – Izgleda, očekuju me – ponovi za sebe, uz izvestan osećaj važnosti, ali se žena, bez da odgovori, zaustavi zajedno sa koferom na točkiće, e tu sam, četvrti red desno, izjavi ugledavši jednu praznu stolicu, očigledno rezervisanu za nju, brzo ga zagrli uz poljubac u obraz, sve će biti u redu, ohrabri ga i sa koferčićem se uvuče na svoje mesto. Za kratko, ostade sam, usred prepune sale dok ga saveznički žagor ne pogura prema bini.
Kad se našao tamo, okrenut mnogobrojnoj publici, od siline gledališta za tren mu se zavrte u glavi, kao da je na otvorenom moru, ali ne onom sa voljenom ženom na sunčanoj šetnji, već onom drugom, sa prevelikim talasima koji opasno bacaju brod kao orahovu ljusku.
Tada (možda zbog prevelikog uzbuđenja) pričini mu se da se na suprotnom kraju sale, kod ulaza, nešto pokrenu. Nešto veliko. I to je počelo da se kreće, da se klati simetrično, levo pa desno po tepihu, pravo prema bini, dugim koracima i labavim zamasima ruku. „Lutka li je, šta li je to?”, pomisli za čas, ali, kako se stvorenje približavalo, lako i vešto za tako duge noge, sve je više ličilo na veliku marionetu, rukovođenu nevidljivim koncima, mnogo veću od predsedavajućeg i članova žirija, dominantna i zastrašujuća spodoba koja se kretala prema njemu. „Ako me zgazi, zdrobiće me!“, zabrinu se, ali Bigmen se zaustavi pred njim, pogleda ga sa visine plavim, kao staklo neprobojnim očima, hladno ga odmeri… glatko lice mu nije bilo od drveta, nego, Bože moj, sa pravom zategnutom ljudskom kožom!
U međuvremenu, sa Bigmenovom pojavom u Sali, publika koja se do tada smireno raspoređivala, odjednom se poremeti, kao uznemireno stado, razdvoji se na delove, uz nepovezan žagor i međusobne oštre gestikulacije. Neki su poustajali sa stolica, čuli su se energični povici: – Šta se to dešava?! Ko je ovo?!. Primeti da je i žena takođe ustala sa svog mesta u četvrtom redu i šalje mu odande nervozne znake. Ali pred visokom figurom ovog stvorenja mogao je da joj odgovori samo mimikom, šireći dlanove u čudu.
Onda se Veliki, nimalo uznemiren, okrenu publici i dozvoli joj još desetak sekundi da se smiri, pa im se obrati: – Drage gospođe i gospodo, poštovani predsedniče i članovi žirija (mada je ostao leđima okrenut njima): – Oprostite mi što sam ovako na prečac prekinuo vaš, kako da je nazovem (mala pauza) miting.
Glas, za razliku od lika i odeće – visok bariton, može se reći metalan, „kao kod Čipole, Manovog mađioničara“, pomisli, iako po običaju, odmah dopuni bryopletu misao: „ali Čipola je Italijan, mnogo niži, sa brkovima nakalaisanim crnom mašću, a ovaj…“. Bigmen produži ramnomerno svoj govor: – Dozvolite da napomenem da se ovde radi o ozbiljnom propustu. Ja, kao građanin, dugujem vam iskreno izvinjenje zbog moje zakasnele reakcije, ali ponoviću, upravo kao građanin podrazumevam dužno poštovanje prema komisiji (još uvek sa leđima prema njima) da bi imali dovoljno vremena da postignu naglašeno usoglašavanje među svojim kriterijumima, te sam tek sada rešio da se nadovežem i reagujem na vašu odluku. Govorimo o nečemu što se po sebi razume, zar ne?
Publika u iščekivanju, kao da ju je tih nekoliko rečenica Velikog Čoveka zaćutalo. A on govori nadmoćno, što je očigledno uticalo na ljude koji su ga slušali: – Ovu visoku nagradu treba da zasluži čovek koji se svojom ličnošću i delom suštinski ugradio u tkivo našeg nacionalnog poverenja! – tu je Bigmen podigao desnu ruku visoko i zamahao njome (prilično zastrašujuće s obzirom na njegovu veličinu), dajući još veći zalet svojim rečima: – U ovom hramu naše samobitnosti i opstanka okupili smo se da predamo orden, hoću reći nagradu za književnost, što se po sebi razume, ali i za neizmerni doprinos koji je nagrađena ličnost ugradila u našu kolektivnu sudbinu.
U sali zavlada muk, čak i on, skriven u senci ogromnog govornika, napeto dočeka njegove sledeće reči: – Nego, hajde da se vratim na suštinski razlog za ovo moje obraćanje. Ja ne mogu da dozvolim da ovako visoko nacionalno priznanje mimoiđe onog koji ga zaista zaslužuje. Onaj ko i srce i dušu (tu položi svoj veliki dlan na grudi) daje bezrezervno za svoju otadzbinu!
Publika otpoče sa tapšanjem. Prvo pojedinačno, ubrzo sve glasnije. U mnoštvu eksitiranih tapšalaca, žena mu se učini nekako zatečeno, što joj baš i nije bilo svojstveno, sa zbunjenim poluosmehom, okružena takoreći navijačkom podrškom koju je publika zdušno upućivala Bigmenu. A on, Veliki, sačeka da se aplauz stiša, i pritom meko, samouvereno spuštajući ruku, izgovori: – Čovek koga ćete odabrati da bude nagrađen je čovek kojim ćete se ponositi. Sve po meri i zasluzi… Ali pitanje je… ko će to biti?! – Bigmen tu podiže glas, i svoju desnicu: – Ko?!
– Vi!! – prepozna glas zgodne devojke u crnoj haljini. – Vi!! Vi!! – prihvatiše i drugi. Odnekud pritrča predsednik žirija koji se dotle nije ni video iza dominantne Bigmenove figure, držeći obema rukama krilatu figurinu. Sav oznojen i izgužvan, poče nešto da kazuje, ali zbog sveprisutnog aplauza ništa se nije čulo, nego se vidi samo kako otvara i zatvara usta kako riba na suvom. Pri uručivanju Pegaza Bigmenu, morao je da izdigne svoje debelo telo u izgužvanom odelu, podižući se na prste, dok su mu kapi znoja vidljivo orosile čelo, kao uplašenom kepecu pred dzinom. Pomisli kako u očima Bigmena ovaj takozvani predsednik žirija liči na karikaturu, ali to Bigmen ne ispolji nego sav ozbiljan, dostojanstveno prihvati figurinu i zahvali se, onda je pažljivo položi na tamni hrastov sto.
Tada primeti voljenu ženu sa koferom na točkiće kako se izvlači iz ustalasane gomile dajući mu očajničke znake da siđe sa bine.
Ali njemu se nije silazilo: „Ostaću još malo. Interesantno mi je“, pomisli, a Bigmenu, kao da mu je pročitao misli, licem (ljudskim!) se raširi srdačan osmeh, sagnu se i zagrli ga. Njegovi ogromni topli dlanovi obgrliše ga zaštitnički i nežno. I prepusti se, kao da se namah vratio u nemirne dane detinjstva kada je u snenim zagrljajimasamo dodir bio dovoljan da se zaboravi komplikovana stvarnost…