Predgovor za novo izdanje Tišminih Dnevnika kod Akademske knjige
Pisanje nije ništa drugo nego borba koju umetnik vodi s ljudima za svoju izuzetnost.
Vitold Gombrovič
Pisci koji vode dnevnik po pravilu u većoj ili manjoj meri zavaravaju imaginarnog čitaoca. Jer, i kada negativno pišu o sebi, nešto prećute, sve u cilju ostavljanja boljeg utiska. Uostalom, ni razgovori samih sa sobom nisu lišeni prikrivanja istine, izbegavanja ispovesti do kraja. Potpuno suočavanje je retkost. U svom čitalačkom veku našao sam ga samo u dnevničkim zapisima Aleksandra Tišme.
Šezdeset godina vođenja dnevnika Tišmina je borba protiv zavaravanja, sebe i drugih. Ne znam ni za jedan dnevnik u kojem je pisac na takav način, ne štedeći sebe, izvrnuo utrobu i otkrio vlastiti jad i bedu. Nije to činio iz puke želje da šokira i pokaže se u ulozi negativnog junaka, što itekako zna biti zavodljivo. Često se dešava da pisci u dnevničkim zapisima priznaju zablude, uvrede koje su naneli drugima, da otkriju vlastitu požudu i erotske sklonosti, međutim, ne pamtim da sam negde naišao na priznanje one tako česte ljudske osobine kao što je zavist, ili slabost da se odoli pohlepi i samoživosti, da se ispadne smešan i nemoćan. A baš to čini Tišma tokom šest decenija pisanja dnevnika ‒ nepotkupljivi posmatrač prolaznosti sveta, i sebe u tom svetu.
Dnevnici Tomasa Mana, Miroslava Krleže ili Vitolda Gombroviča pored intimnih zapisa ispunjeni su čitavim studijama o epohi, analizama prelomnih događaja, kao i ulogama koje su ti pisci imali u istorijskim dešavanjima. Kod Tišme nema ni traga od pokušaja da se vlastita uloga u javnom životu koriguje, da se naknadno obezbedi povoljnija pozicija. U središtu njegovog dnevnika je samo ljudska jedinka. Čitav univerzum sveden je na kubaturu lobanje u kojoj se dešava svakodnevna muka borbe sa samim sobom, sa zlom u sebi, sa strastima i slabostima.
Aleksandra Tišmu sam prvi put video septembra 1983. godine, na književnoj večeri u svečanoj sali Matice srpske, gde su predstavljeni pisci koji su te godine debitovali u ediciji Prva knjiga. Bio sam jedan od njih. Nije mi se tada ukazala prilika da ga upoznam. Desiće se to deceniju kasnije, jednog februarskog dana, na železničkoj stanici u Hamburgu. Obojica smo doputovali zbog simpozijuma o ratu u Jugoslaviji. U prepunoj dvorani Literaturhausa učestvovalo je nas sedam ili osam pisaca sa prostora bivših jugoslovenskih republika, i dva nemačka novinara.
Kada sam prvi put uzeo u ruke Tišmin Dnevnik, poželeo sam da vidim da li postoji trag o tom skupu na kojem je Tišma bio usamljen u svom stavu, odbijajući entuzijazam u odnosu na Evropu i Ameriku, podsećajući sve vreme audotorijum na mračne uloge koje su neke zemlje Zapada imale u raspadu Jugoslavije. Pod datumom 11. 2.1993. nalazim belešku: “Uveče diskusija, u kojoj sam govorio nabusito, u korist razumevanja srpskog stanja duhova, tako da jedino meni niko nije tapšao”.
Usamljen će biti i tri godine kasnije na simpozijumu “Jugoslovenski lavirint” održanom u Gracu u jesen 1996. godine, kada će njegove provokacije izazvati skandal. Sećam se kako je profesor Aleksandar Flaker napustio podijum, a sve zato što je na početku razgovora Tišma rekao da smo svi mi došli na taj skup isključivo zbog dobrog honorara. Naravno da niko od učesnika ne zagovara rat, nastavio je Tišma, međutim, kada se rat već desio, ugodnije je biti na stipendiji u Francuskoj, i šetati pored Sene, kao što on to čini, umesto pored Dunava u Novom Sadu, u zemlji pod sankcijama. Neki učesnici na podijumu su negodovali, najviše profesor Flaker. Tada je Tišma primetio da njegov imenjak, koliko mu je poznato, trenutno predaje na univerzitetu u Insbruku, a tamo mu je plata sigurno mnogo veća nego što bi bila u Zagrebu. Profesor Flaker je ustao, rekao da on to više ne može da sluša, i napustio skup.
Tišmi je bilo samo devetnaest godina kada tako jasno uočava dilemu o prirodi dnevnika koji počinje da vodi: “Iskušava me misao da izlaz nađem u izdavanju svoga dnevnika, s tim da u njega stavljam sve što doživljavam. Ali u tom slučaju postavilo bi se pitanje odnosa autora prema delu. Jer, ako bih pisao stvarni dnevnik i tako ga izdao, to ne bi bilo umetničko delo; ako bih, pak, pisao ‘dnevnik’, onda ne bih učinio ni korak napred, sem što bih promenio literarnu formu. A forma, to već vidim, nije samo pitanje odluke”.
Iste sedmice zapisaće: “Čitajući Dositeja i njegove komentatore, vidim koliko sam stran svemu srpskom, pa i istočnom ‒ možda manje stran po duši nego po saznanjima i duhovnim vezama”. Ta dijagnoza ostaće prateći motiv njegovog Dnevnika tokom šest decenija, i variraće je svestan svoje različitosti. Tišmino delo nastalo je u otporu prema onome što predstavlja glavni tok srpske književnosti. Dugo će ostati nepriznat, odbijaće njegove rukopise, o čemu u Dnevniku od 23. 9. 1977. stoji: “Uzeo sam da čitam Široka vrata, moj prvi roman, neštampan, u rukopisu. Tu su i recenzija “Nolitova” i Lalićevo odbijajuće pismo: gorčina koja me je iz njih pogodila nije mi dala dvadeset godina da se rukopisu vratim. Zamerali su na ružnom jeziku, a ja, čitajući, vidim da bih ga na isti način napisao i danas, i da je taj jezik, odista glomazan i pun glagolskih imenica, isti kojim sam pisao recimo i Upotrebu čoveka. Trebalo je vremena da se on izbori za svoje pravo, ne kroz moje knjige, koje jezički nisu ni primećene, nego kroz vreme, koje je razbijalo gorštačku narativnu tradiciju. A koliko bi danas drukčije izgledala moja književnost da sam mogao objaviti taj prvi roman, cinično nekonformističan za ono vreme, pa i za današnje?”
Od prvih mladalačkih zapisa u Dnevniku, Tišma konstatuje svoju drugojačijost, svoje nepripadanje, svoje jevrejstvo. I kasnije, nakon Drugog svetskog rata, u novoj državi, svestan je hipoteke koju nosi. Odabrati jezik na kojem će pisati, za Tišmu je značilo kojem će narodu pripadati. Tu odluku doneo je pre nego što je Drugi svetski rat okončan.
Tišma rano prepoznaje da sve, baš sve što čini život, može preći “granice realnoga i postati proživljeno umetničko delo”. Dnevnik obiluje zapisima gde potanko iznosi zadatke koje mora ispuniti, kako normirati onaj svoj rad koji ne čini pisanje, kao što je učenje ruskog i “čitanje knjiga na stranim jezicima uz pomoć rečnika”. Zatim sledi precizno navedena dnevna norma pojedinih obaveza. Ne prestaje da kontroliše sebe u kojoj meri ispunjava zadatke.
Čitalac prati sazrevanje pisca, sva iskušenja na tom putu, sumnje i beznađa. Ne zadovoljiti se životom nižeg reda koji se svuda nudi, već dostići onaj život koji u sebi sluti, da bi zatim u času malodušnosti zapisao: “Pomišljajući na samoću, nerazumevanje i maltretiranja koja me očekuju u društvu, poželeo sam da se ubijem. U ravnotežu me je dovelo tek ugovaranje časova latinskog sa dr Josifovićem, i bioskop. Stanje je, dakle, sasvim ozbiljno.”.
Nekoliko dana kasnije, 22. 6. 1949. beleži: “Kakva sam budala! Pet godina raspravljam o tome kako sam nesrećan, a stvar je prosta: ja sam pisac i samo pišući mogu da živim zadovoljno”.
Sve vreme Tišma kontinuirano meri vodostaj svoje prisutnosti u javnosti. Svestan je da mu se ne ukazuje poštovanje književnog sveta koje zaslužuje. Međutim, uporno podstiče sebe na pisanje, ma koliko bio nezadovoljan rezultatima. “Pročitao sam sve što sam napisao u ovoj svesci… Vapaji ‒ ne valja, ne valja i: treba pisati… Ne samo da treba pisati, već se to mora, jer je to jedino zbog čega meni vredi živeti. Napred!”
I zatim, Tišma, kome je tek dvadeset i pet godina, zaključuje da se za pisanje “ne treba ništa ‘žrtvovati’, jer posvetiti se pisanju jedina je moguća sreća (nijedan umetnik ništa ne žrtvuje ako manje živi da bi stvarao)”.
Tišma je godinama bio na sporednom koloseku, pripadao je drugom ešalonu savremene jugoslovenske književnosti. U Dnevniku uredno beleži mišljenja kritičara o svojim knjigama. Kada sa ove današnje distance pokušamo da sagledamo to vreme, zaključićemo da zaista ničeg novog nema pod kapom nebeskom: arbitri na lokalu procenjuju delo pisca koji će koju deceniju kasnije imati visoko mesto u evropskoj, i svetskoj književnosti. A ti, koji su ga procenjivali i potcenjivali, završiće u nišama fusnota. Kako ubogo deluju danas presude tadašnjih književnih veličina. Pa tako, Petar Džadžić, povodom Tišmine knjige priča Krivice kaže da je reč “o piscu skromnog stvaralačkog potencijala”, u čijoj knjizi “ima nečeg amaterskog”.
U Dnevniku od 29. 9. 1961. Tišma beleži: “Iz očaja što sam tako nedarovit rađa se, sad, neka nova pomirenost. Treba s tim saznanjem živeti. Treba raditi da bi se ono zaglušilo. Danas sam prvi put posle mnogo meseci radio uzastopno nekoliko sati (prevodeći Babitsa). Istinski sam zadovoljan.”.
Jedan od razloga za dugogodišnju skrajnutost Aleksandra Tišme od glavne kompozicije tadašnje jugoslovenske proze, razlog koji i sam navodi u Dnevniku, jeste činjenica da nije živeo u Beogradu, u centru književnog života ondašnje Jugoslavije, već u Novom Sadu. Nije pripadao književnom establišmentu. Pratio ga je glas mizantropa, i njegova afirmacija kao pisca potrajaće decenijama. Ipak, nije žalio što se opredelio da živi u Novom Sadu, jer kako je često isticao, reprezentativan jugoslovenski pisac ne bi ni u Beogradu postao.
“Ni dobar ni loš, ni konzervativan ni moderan. Jednostavno ispadam iz svih tih okvira koje podupire tle ‒ kao što bih ispadao i u svakoj drugoj sredini. Pišem da bih pustio svoj glas među ostale; ali odjeka ne smem očekivati.”
I nije očekivao. Njegov izvanredni roman Za crnom devojkom nije ušao u uži krug za Ninovu nagradu, pa on setno primećuje u Dnevniku da se posle vrlo pohvalnih kritika, vraća na začelje. Ni sledeći roman, Knjiga o Blamu, neće zaslužiti najveće književno priznanje. U belešci od 24. 2. 1973. kaže: “Juče, na televiziji: NIN-ova nagrada dodeljena je D. Kišu, ne meni. ‒ Starost biva, ipak, za neko vreme odložena.”.
Bio je zašao već u šestu deceniju života kada je za roman Upotreba čoveka konačno primio Ninovu nagradu, najvažnije književno prizanje u Jugoslaviji. Tek tada je postao čitan pisac u svojoj zemlji, ali čini mi se, opet ne onoliko čitan koliko je to njegovo delo zasluživalo. Zahvaljujući uspehu u Evropi, pre svega u Nemačkoj, osigurao je visoko, neprikosnoveno mesto i na domaćem terenu.
Prirodu svog odnosa prema sredini u kojoj živi, prema porodici, prema piscima s kojima se povremeno druži, jasno dijagnostifikuje još na samom početku svoje književne karijere, pa tako, 10. 3. 1957. zapisuje: “Usred neuspeha u radu i u porodici, počinje da me sve potpunije obuzima osećanje nepripadanja sredini. Ja sa ovom zemljom, osećam, nemam ničeg zajedničkog, ona meni ne treba, sve što sam joj dao: godine u vojsci, ili u školi, ili u obuzetosti njenom ideologijom, bilo i jeste bačeno vreme i energija. To je sredina čiji su mi običaji tuđi, čiji mi je jezik nepoznat, koju ne volim, od koje se tuđim, bojim, gadim. Koju prezirem. Da je bar ne prezirem, pa da me u njoj zadržava interes afirmacije, ali meni do afirmacije u njoj nije, ja se i svoje afirmacije, ovde, stidim. Nevolja je što više nisam siguran da želim sredinu kakva je Francuska… Tako da sam ja neki emigrant bez mesta kud da emigrira, begunac bez pravca bega”.
Kasnije, kao već priznat evropski pisac, negodovao je u pola glasa zbog hvalospeva kojim su ga obasipali, posebno u Nemačkoj, gde mu se kao Jevrejinu to blanko podrazumevalo. Imao sam prilike da ga vidim u nekoliko situacija. Tišma jednostavno nije hteo da naplati tantjeme svog jevrejstva. I to ne zbog velikodušnosti, već zato što se čitavog života u svojim romanima, pričama i esejima bavio ogoljavanjem ‒ do kojih granica ide ljudsko zlo i licemerje, i šta je sve spreman čovek da učini drugom čoveku, ali i sebi.
U belešci od 28. 7. 1994. godine kaže: “Nemci su mi dvaput uništili život: 1941, i 1991, razbivši zemlju u kojoj sam živeo i učinivši me izbeglicom. Sada su oni jedini moji pravi izdavači, i jedini moji pravi čitači; sutra će mi dati nagradu, možda. A zašto? Zato što im svojim knjigama pomažem da očiste svoju savest. Znači, za ono što su me uništili i za ovo što ih na to podsećam, oni me plaćaju. Ali ono što mi plaćaju, meni i preko mene svim žrtvama, mnogo je manje, jeftinije, nego što su nam oteli”.
U maju 2002. godine Tišma je održao književno veče u Nemačkoj akademiji umetnosti u Berlinu. Te godine sam živeo u tom gradu, i prisustvovao sam promociji. U prepunoj dvorani, gosta iz Srbije predstavio je tadašnji predsednik Akademije, mađarski pisac Đerđ Konrad. Tokom četrdeset minuta, Tišma je pročitao dve priče, a zatim ustao, zahvalio se publici na aplauzu, i napustio podijum. Bio sam prisutan kada mu je Konrad, na koktelu nakon promocije, zamerio što nije ostao na bini da malo razgovara sa publikom. Tišma je uzvratio da se sigurno ne bi razgovaralo o književnosti, već o političkoj situaciji u Srbiji, o čemu on više ne želi da govori.
Te večeri otpratio sam Tišmu do hotela. Na rastanku sam rekao da mi je dao recept. Ubuduće ću i ja na promocijama po Nemačkoj čitati četrdesetak minuta, i zatim okončati veče. Tišma me pogledao, razvukao usne u onaj njegov karakterističan osmeh, i dodao: “Vi to sebi ovde ne možete dozvoliti, vi niste Jevrejin”.
Begunac bez odredišta
Predgovor za novo izdanje Tišminih Dnevnika kod Akademske knjige
Pisanje nije ništa drugo nego borba koju umetnik vodi s ljudima za svoju izuzetnost.
Vitold Gombrovič
Pisci koji vode dnevnik po pravilu u većoj ili manjoj meri zavaravaju imaginarnog čitaoca. Jer, i kada negativno pišu o sebi, nešto prećute, sve u cilju ostavljanja boljeg utiska. Uostalom, ni razgovori samih sa sobom nisu lišeni prikrivanja istine, izbegavanja ispovesti do kraja. Potpuno suočavanje je retkost. U svom čitalačkom veku našao sam ga samo u dnevničkim zapisima Aleksandra Tišme.
Šezdeset godina vođenja dnevnika Tišmina je borba protiv zavaravanja, sebe i drugih. Ne znam ni za jedan dnevnik u kojem je pisac na takav način, ne štedeći sebe, izvrnuo utrobu i otkrio vlastiti jad i bedu. Nije to činio iz puke želje da šokira i pokaže se u ulozi negativnog junaka, što itekako zna biti zavodljivo. Često se dešava da pisci u dnevničkim zapisima priznaju zablude, uvrede koje su naneli drugima, da otkriju vlastitu požudu i erotske sklonosti, međutim, ne pamtim da sam negde naišao na priznanje one tako česte ljudske osobine kao što je zavist, ili slabost da se odoli pohlepi i samoživosti, da se ispadne smešan i nemoćan. A baš to čini Tišma tokom šest decenija pisanja dnevnika ‒ nepotkupljivi posmatrač prolaznosti sveta, i sebe u tom svetu.
Dnevnici Tomasa Mana, Miroslava Krleže ili Vitolda Gombroviča pored intimnih zapisa ispunjeni su čitavim studijama o epohi, analizama prelomnih događaja, kao i ulogama koje su ti pisci imali u istorijskim dešavanjima. Kod Tišme nema ni traga od pokušaja da se vlastita uloga u javnom životu koriguje, da se naknadno obezbedi povoljnija pozicija. U središtu njegovog dnevnika je samo ljudska jedinka. Čitav univerzum sveden je na kubaturu lobanje u kojoj se dešava svakodnevna muka borbe sa samim sobom, sa zlom u sebi, sa strastima i slabostima.
Aleksandra Tišmu sam prvi put video septembra 1983. godine, na književnoj večeri u svečanoj sali Matice srpske, gde su predstavljeni pisci koji su te godine debitovali u ediciji Prva knjiga. Bio sam jedan od njih. Nije mi se tada ukazala prilika da ga upoznam. Desiće se to deceniju kasnije, jednog februarskog dana, na železničkoj stanici u Hamburgu. Obojica smo doputovali zbog simpozijuma o ratu u Jugoslaviji. U prepunoj dvorani Literaturhausa učestvovalo je nas sedam ili osam pisaca sa prostora bivših jugoslovenskih republika, i dva nemačka novinara.
Kada sam prvi put uzeo u ruke Tišmin Dnevnik, poželeo sam da vidim da li postoji trag o tom skupu na kojem je Tišma bio usamljen u svom stavu, odbijajući entuzijazam u odnosu na Evropu i Ameriku, podsećajući sve vreme audotorijum na mračne uloge koje su neke zemlje Zapada imale u raspadu Jugoslavije. Pod datumom 11. 2.1993. nalazim belešku: “Uveče diskusija, u kojoj sam govorio nabusito, u korist razumevanja srpskog stanja duhova, tako da jedino meni niko nije tapšao”.
Usamljen će biti i tri godine kasnije na simpozijumu “Jugoslovenski lavirint” održanom u Gracu u jesen 1996. godine, kada će njegove provokacije izazvati skandal. Sećam se kako je profesor Aleksandar Flaker napustio podijum, a sve zato što je na početku razgovora Tišma rekao da smo svi mi došli na taj skup isključivo zbog dobrog honorara. Naravno da niko od učesnika ne zagovara rat, nastavio je Tišma, međutim, kada se rat već desio, ugodnije je biti na stipendiji u Francuskoj, i šetati pored Sene, kao što on to čini, umesto pored Dunava u Novom Sadu, u zemlji pod sankcijama. Neki učesnici na podijumu su negodovali, najviše profesor Flaker. Tada je Tišma primetio da njegov imenjak, koliko mu je poznato, trenutno predaje na univerzitetu u Insbruku, a tamo mu je plata sigurno mnogo veća nego što bi bila u Zagrebu. Profesor Flaker je ustao, rekao da on to više ne može da sluša, i napustio skup.
Tišmi je bilo samo devetnaest godina kada tako jasno uočava dilemu o prirodi dnevnika koji počinje da vodi: “Iskušava me misao da izlaz nađem u izdavanju svoga dnevnika, s tim da u njega stavljam sve što doživljavam. Ali u tom slučaju postavilo bi se pitanje odnosa autora prema delu. Jer, ako bih pisao stvarni dnevnik i tako ga izdao, to ne bi bilo umetničko delo; ako bih, pak, pisao ‘dnevnik’, onda ne bih učinio ni korak napred, sem što bih promenio literarnu formu. A forma, to već vidim, nije samo pitanje odluke”.
Iste sedmice zapisaće: “Čitajući Dositeja i njegove komentatore, vidim koliko sam stran svemu srpskom, pa i istočnom ‒ možda manje stran po duši nego po saznanjima i duhovnim vezama”. Ta dijagnoza ostaće prateći motiv njegovog Dnevnika tokom šest decenija, i variraće je svestan svoje različitosti. Tišmino delo nastalo je u otporu prema onome što predstavlja glavni tok srpske književnosti. Dugo će ostati nepriznat, odbijaće njegove rukopise, o čemu u Dnevniku od 23. 9. 1977. stoji: “Uzeo sam da čitam Široka vrata, moj prvi roman, neštampan, u rukopisu. Tu su i recenzija “Nolitova” i Lalićevo odbijajuće pismo: gorčina koja me je iz njih pogodila nije mi dala dvadeset godina da se rukopisu vratim. Zamerali su na ružnom jeziku, a ja, čitajući, vidim da bih ga na isti način napisao i danas, i da je taj jezik, odista glomazan i pun glagolskih imenica, isti kojim sam pisao recimo i Upotrebu čoveka. Trebalo je vremena da se on izbori za svoje pravo, ne kroz moje knjige, koje jezički nisu ni primećene, nego kroz vreme, koje je razbijalo gorštačku narativnu tradiciju. A koliko bi danas drukčije izgledala moja književnost da sam mogao objaviti taj prvi roman, cinično nekonformističan za ono vreme, pa i za današnje?”
Od prvih mladalačkih zapisa u Dnevniku, Tišma konstatuje svoju drugojačijost, svoje nepripadanje, svoje jevrejstvo. I kasnije, nakon Drugog svetskog rata, u novoj državi, svestan je hipoteke koju nosi. Odabrati jezik na kojem će pisati, za Tišmu je značilo kojem će narodu pripadati. Tu odluku doneo je pre nego što je Drugi svetski rat okončan.
Tišma rano prepoznaje da sve, baš sve što čini život, može preći “granice realnoga i postati proživljeno umetničko delo”. Dnevnik obiluje zapisima gde potanko iznosi zadatke koje mora ispuniti, kako normirati onaj svoj rad koji ne čini pisanje, kao što je učenje ruskog i “čitanje knjiga na stranim jezicima uz pomoć rečnika”. Zatim sledi precizno navedena dnevna norma pojedinih obaveza. Ne prestaje da kontroliše sebe u kojoj meri ispunjava zadatke.
Čitalac prati sazrevanje pisca, sva iskušenja na tom putu, sumnje i beznađa. Ne zadovoljiti se životom nižeg reda koji se svuda nudi, već dostići onaj život koji u sebi sluti, da bi zatim u času malodušnosti zapisao: “Pomišljajući na samoću, nerazumevanje i maltretiranja koja me očekuju u društvu, poželeo sam da se ubijem. U ravnotežu me je dovelo tek ugovaranje časova latinskog sa dr Josifovićem, i bioskop. Stanje je, dakle, sasvim ozbiljno.”.
Nekoliko dana kasnije, 22. 6. 1949. beleži: “Kakva sam budala! Pet godina raspravljam o tome kako sam nesrećan, a stvar je prosta: ja sam pisac i samo pišući mogu da živim zadovoljno”.
Sve vreme Tišma kontinuirano meri vodostaj svoje prisutnosti u javnosti. Svestan je da mu se ne ukazuje poštovanje književnog sveta koje zaslužuje. Međutim, uporno podstiče sebe na pisanje, ma koliko bio nezadovoljan rezultatima. “Pročitao sam sve što sam napisao u ovoj svesci… Vapaji ‒ ne valja, ne valja i: treba pisati… Ne samo da treba pisati, već se to mora, jer je to jedino zbog čega meni vredi živeti. Napred!”
I zatim, Tišma, kome je tek dvadeset i pet godina, zaključuje da se za pisanje “ne treba ništa ‘žrtvovati’, jer posvetiti se pisanju jedina je moguća sreća (nijedan umetnik ništa ne žrtvuje ako manje živi da bi stvarao)”.
Tišma je godinama bio na sporednom koloseku, pripadao je drugom ešalonu savremene jugoslovenske književnosti. U Dnevniku uredno beleži mišljenja kritičara o svojim knjigama. Kada sa ove današnje distance pokušamo da sagledamo to vreme, zaključićemo da zaista ničeg novog nema pod kapom nebeskom: arbitri na lokalu procenjuju delo pisca koji će koju deceniju kasnije imati visoko mesto u evropskoj, i svetskoj književnosti. A ti, koji su ga procenjivali i potcenjivali, završiće u nišama fusnota. Kako ubogo deluju danas presude tadašnjih književnih veličina. Pa tako, Petar Džadžić, povodom Tišmine knjige priča Krivice kaže da je reč “o piscu skromnog stvaralačkog potencijala”, u čijoj knjizi “ima nečeg amaterskog”.
U Dnevniku od 29. 9. 1961. Tišma beleži: “Iz očaja što sam tako nedarovit rađa se, sad, neka nova pomirenost. Treba s tim saznanjem živeti. Treba raditi da bi se ono zaglušilo. Danas sam prvi put posle mnogo meseci radio uzastopno nekoliko sati (prevodeći Babitsa). Istinski sam zadovoljan.”.
Jedan od razloga za dugogodišnju skrajnutost Aleksandra Tišme od glavne kompozicije tadašnje jugoslovenske proze, razlog koji i sam navodi u Dnevniku, jeste činjenica da nije živeo u Beogradu, u centru književnog života ondašnje Jugoslavije, već u Novom Sadu. Nije pripadao književnom establišmentu. Pratio ga je glas mizantropa, i njegova afirmacija kao pisca potrajaće decenijama. Ipak, nije žalio što se opredelio da živi u Novom Sadu, jer kako je često isticao, reprezentativan jugoslovenski pisac ne bi ni u Beogradu postao.
“Ni dobar ni loš, ni konzervativan ni moderan. Jednostavno ispadam iz svih tih okvira koje podupire tle ‒ kao što bih ispadao i u svakoj drugoj sredini. Pišem da bih pustio svoj glas među ostale; ali odjeka ne smem očekivati.”
I nije očekivao. Njegov izvanredni roman Za crnom devojkom nije ušao u uži krug za Ninovu nagradu, pa on setno primećuje u Dnevniku da se posle vrlo pohvalnih kritika, vraća na začelje. Ni sledeći roman, Knjiga o Blamu, neće zaslužiti najveće književno priznanje. U belešci od 24. 2. 1973. kaže: “Juče, na televiziji: NIN-ova nagrada dodeljena je D. Kišu, ne meni. ‒ Starost biva, ipak, za neko vreme odložena.”.
Bio je zašao već u šestu deceniju života kada je za roman Upotreba čoveka konačno primio Ninovu nagradu, najvažnije književno prizanje u Jugoslaviji. Tek tada je postao čitan pisac u svojoj zemlji, ali čini mi se, opet ne onoliko čitan koliko je to njegovo delo zasluživalo. Zahvaljujući uspehu u Evropi, pre svega u Nemačkoj, osigurao je visoko, neprikosnoveno mesto i na domaćem terenu.
Prirodu svog odnosa prema sredini u kojoj živi, prema porodici, prema piscima s kojima se povremeno druži, jasno dijagnostifikuje još na samom početku svoje književne karijere, pa tako, 10. 3. 1957. zapisuje: “Usred neuspeha u radu i u porodici, počinje da me sve potpunije obuzima osećanje nepripadanja sredini. Ja sa ovom zemljom, osećam, nemam ničeg zajedničkog, ona meni ne treba, sve što sam joj dao: godine u vojsci, ili u školi, ili u obuzetosti njenom ideologijom, bilo i jeste bačeno vreme i energija. To je sredina čiji su mi običaji tuđi, čiji mi je jezik nepoznat, koju ne volim, od koje se tuđim, bojim, gadim. Koju prezirem. Da je bar ne prezirem, pa da me u njoj zadržava interes afirmacije, ali meni do afirmacije u njoj nije, ja se i svoje afirmacije, ovde, stidim. Nevolja je što više nisam siguran da želim sredinu kakva je Francuska… Tako da sam ja neki emigrant bez mesta kud da emigrira, begunac bez pravca bega”.
Kasnije, kao već priznat evropski pisac, negodovao je u pola glasa zbog hvalospeva kojim su ga obasipali, posebno u Nemačkoj, gde mu se kao Jevrejinu to blanko podrazumevalo. Imao sam prilike da ga vidim u nekoliko situacija. Tišma jednostavno nije hteo da naplati tantjeme svog jevrejstva. I to ne zbog velikodušnosti, već zato što se čitavog života u svojim romanima, pričama i esejima bavio ogoljavanjem ‒ do kojih granica ide ljudsko zlo i licemerje, i šta je sve spreman čovek da učini drugom čoveku, ali i sebi.
U belešci od 28. 7. 1994. godine kaže: “Nemci su mi dvaput uništili život: 1941, i 1991, razbivši zemlju u kojoj sam živeo i učinivši me izbeglicom. Sada su oni jedini moji pravi izdavači, i jedini moji pravi čitači; sutra će mi dati nagradu, možda. A zašto? Zato što im svojim knjigama pomažem da očiste svoju savest. Znači, za ono što su me uništili i za ovo što ih na to podsećam, oni me plaćaju. Ali ono što mi plaćaju, meni i preko mene svim žrtvama, mnogo je manje, jeftinije, nego što su nam oteli”.
U maju 2002. godine Tišma je održao književno veče u Nemačkoj akademiji umetnosti u Berlinu. Te godine sam živeo u tom gradu, i prisustvovao sam promociji. U prepunoj dvorani, gosta iz Srbije predstavio je tadašnji predsednik Akademije, mađarski pisac Đerđ Konrad. Tokom četrdeset minuta, Tišma je pročitao dve priče, a zatim ustao, zahvalio se publici na aplauzu, i napustio podijum. Bio sam prisutan kada mu je Konrad, na koktelu nakon promocije, zamerio što nije ostao na bini da malo razgovara sa publikom. Tišma je uzvratio da se sigurno ne bi razgovaralo o književnosti, već o političkoj situaciji u Srbiji, o čemu on više ne želi da govori.
Te večeri otpratio sam Tišmu do hotela. Na rastanku sam rekao da mi je dao recept. Ubuduće ću i ja na promocijama po Nemačkoj čitati četrdesetak minuta, i zatim okončati veče. Tišma me pogledao, razvukao usne u onaj njegov karakterističan osmeh, i dodao: “Vi to sebi ovde ne možete dozvoliti, vi niste Jevrejin”.