Dugotrajno drugarstvo sa Vladom Bajcem počelo je još na početku studija i od tada raste i obogaćuje se nesmanjenim intenzitetom. U životu mi se događaju interesantne ličnosti i susreti u različitim vremenskim periodima i u različitim ambijentima; s nekim ljudima kao što je Vlada, ti doživljaji se produžavaju, množe da bi ih kasnije prepričavao…
Sreli smo se 1973. u jednoj od skrivenih sobica u prizemlju raskošnog zdanja Filološkog fakulteta u Beogradu gde se okupljala redakcija novoosnovanog studentskog časopisa Znak. Grupa mladih entuzijasta, nespokojnih književnih kandidata s velikim planovima i uzavrelom energijom. Glavni urednik je bio Branko Aleksić, oviši, s naočarima, nervoznih gestikulacija, zaljubljenik u nadrealizam, strastven poštovalac i prijatelj Marka Ristića. Bio je stariji od nas brucoša, i prilično brz i glasan na govoru, što je na prvi kontakt moglo da izgleda zastrašujuće, naročito za one, koji su po njegovom mišljenju, imali zastarele stavove. Na sreću, nisam bio među njima, a činjenica što sam tada furao rokenrol bio je za mene veliki plus da zaintrigiram njegovu pažnju. Sa Brankom sam produžio da sarađujem i nekoliko godina kasnije, kada je uređivao avangardne Vidike, a ja odsluživao vojni rok na Avali, pozvao me je da mu pomognem u pripremi vanrednog broja “Mlada jugoslovenska književnost”. U svoj izbor sam uključio pesme Miloša Lindra, Ljupča Dimitrovskog, Đorđija Barbarovskog, Katice Ćulafkove, Vere Čejkovske i pripovetku Ljupča Siljanovskog. Od ranije sam poznavao samo Ljupča Dimitrovskog, iz mojih srednjoškolskih dana kada smo zajedno bili članovi književnog kluba Bigori. Druge autore sam znao po njihovim ostvarenjima po časopisima i po nekoj knjizi, koje sam skupljao i donosio iz Skoplja.
Interesantno je da sam izbor, a i nekoliko svojih dobrih prozica, uspeo da sačinim dok sam bio u JNA, u specijalnoj jedinici vojne policije, među inspektorima i karate znalcima, pa često, dok smo se mučili na raznim brdovitim terenima sa dugim marševima, desantima i sličnim “aktivnostima”, nije mi bilo sasvim jasno šta tražim tamo, te je jedina uteha bila što je Avala blizu Beograda. Tako sam se jednog subotnjeg podneva, krišom provukavši se kroz žice oko kasarne, našao, posle nepunog sata, na beogradskoj autobuskoj stanici, a otuda brže bolje popeo strmom Balkanskom, do redakcije Vidika gde me je Branko dočekao sa belim, velikim B-4 primerkom časopisa.
Nekoliko godina pre raspada Jugoslavije, Branko je emigrirao u Francusku, u Pariz, centar njegove opsesije nadrealizmom. Od tada retko bi načuo poneku mutnu vest o njemu – da se zaposlio u institutu za proučavanje nadrealizma, da se oženio Brazilkom, da je i dalje mršav i nervozan… Za vreme mojih dužih boravka u Parizu, raspitivao sam se o njemu i dobijao nejasne odgovore da je tu negde okolo, i… više ga nisam sreo.
Sa Vladom Bajcem odmah sam započeo druženje. Vitke, elastične fizičke konstitucije koju je zadržao do dan danas i sa uzdržanim ljubaznim držanjem iza kojeg se čuva osetljiva i strasna priroda. Lako smo otkrili naše srodnosti. Obojica smo imali moćne očeve koji su stradali od režima i rano napustili život. Obojica smo imali intenzivan rokenrol period u mladosti (ja u muzičkim bendovima, on kao jedan od urednika Roka, glavnog časopisa nove yu-rok i kulturološke scene). Obojica smo prošli kroz opasne turbulencije u našim karijerima. Posle je čak ispalo da su nam se i ćerke rodile istih godina, te zato, prema zajedničkoj očinskoj oceni, imaju slične karaktere – njegova Staša i moja Tamara 1985-te, Lara i Sonja četiri godina kasnije, sa samo nekoliko dana razlike. I što je još važnije, i kod jednog i kod drugog, ljubav prema književnosti je ostala netaknuta. Zadržali smo predanost čitanju i pisanju, otvorenost i fleksibilnost za raznovidne izazove i rizike u književnom zanatu.
Jednom, još na početku našeg prijateljstva, penjali smo se dorćolskom ulicom 7.jula (današnjoj Kralja Petra) prema fakultetu, brbljajući, sa rukama punih fascikli za prvi broj Znaka, kada, zaduvala je košava, onako kako ona zna, u jakim naletima i raznela nam listove hartije na sve strane, po trotoaru i kaldrmi. Rastrčali smo se loveći ih, ne pazeći na automobile koji su uporno trubili, dok je vetar kovitlao listove pred nama. Šanse da ih skupimo sve, usred košave i saobraćaja, nisu nam davale previše izgleda, ali smo ipak nekako uspeli da ih izvučemo ispod nogu prolaznika i točkova automobila. I tako sa nabacanim listovima, dok nas je košava produvavala, razbarušenih glava kao iz B-vesterna, prsli smo u smeh, nepokorni, glasni, mladalački smeh.
I posle avanture sa Znakom, za vreme mojih beogradskih dana, susreti sa Vladom su bili protkani prisnim razgovorima o svemu i svačemu, sa jednom srodnom, vedrom ambicijom – i dalje da se zanosimo i obogaćujemo književnošću, ali i da podstičemo glad za bogatim životnim izazovima. Kod njega se to otkrivanje raznovrsnih duhovnih predela može uočiti sa u ono vreme izuzetnim antologijama “Pesnici bit generacije” i “Zen priče”, serijom tv portreta iz njujorškog Chelsea hotela, njegovim haiku minijaturama oštampanih na japanskim konzervama čaja… . Sećam se slikovito promocije “Knjige o bambusu”, romana koji je silovito magnetizirao čitaoce i čitateljke u prepunoj sali bele piramide skopskog Narodnog pozorišta, a već sledećeg jutra, uz kafu na kamenoj terasi hotela Bristol (koja odavno ne radi), pod senkom velikog hrasta (primećujem da se u većini mojih sećanja kao dekor pojavi razgranato, moćno drvo), Vlada mi obrazlaže argumentirano planove i strategiju svoje buduće izdavačke kuće. Geopoetike, koja je danas pojam za vrhunskog izdavača u regionu.
Nedavno sam čitao njegove “Gastronomadske priče“, gde glavnu ulogu ima hrana. Kako što kaže sam autor: “Radost uživanja u malim, velikim stvarima, pohvala intimi, ali i kulturi, i magiji. Svetu sagledanom očima radoznalog putnika.Svetu bliskih i veoma dalekih čuda”.
Svetu Vlade Bajca.
Bajac
Dugotrajno drugarstvo sa Vladom Bajcem počelo je još na početku studija i od tada raste i obogaćuje se nesmanjenim intenzitetom. U životu mi se događaju interesantne ličnosti i susreti u različitim vremenskim periodima i u različitim ambijentima; s nekim ljudima kao što je Vlada, ti doživljaji se produžavaju, množe da bi ih kasnije prepričavao…
Sreli smo se 1973. u jednoj od skrivenih sobica u prizemlju raskošnog zdanja Filološkog fakulteta u Beogradu gde se okupljala redakcija novoosnovanog studentskog časopisa Znak. Grupa mladih entuzijasta, nespokojnih književnih kandidata s velikim planovima i uzavrelom energijom. Glavni urednik je bio Branko Aleksić, oviši, s naočarima, nervoznih gestikulacija, zaljubljenik u nadrealizam, strastven poštovalac i prijatelj Marka Ristića. Bio je stariji od nas brucoša, i prilično brz i glasan na govoru, što je na prvi kontakt moglo da izgleda zastrašujuće, naročito za one, koji su po njegovom mišljenju, imali zastarele stavove. Na sreću, nisam bio među njima, a činjenica što sam tada furao rokenrol bio je za mene veliki plus da zaintrigiram njegovu pažnju. Sa Brankom sam produžio da sarađujem i nekoliko godina kasnije, kada je uređivao avangardne Vidike, a ja odsluživao vojni rok na Avali, pozvao me je da mu pomognem u pripremi vanrednog broja “Mlada jugoslovenska književnost”. U svoj izbor sam uključio pesme Miloša Lindra, Ljupča Dimitrovskog, Đorđija Barbarovskog, Katice Ćulafkove, Vere Čejkovske i pripovetku Ljupča Siljanovskog. Od ranije sam poznavao samo Ljupča Dimitrovskog, iz mojih srednjoškolskih dana kada smo zajedno bili članovi književnog kluba Bigori. Druge autore sam znao po njihovim ostvarenjima po časopisima i po nekoj knjizi, koje sam skupljao i donosio iz Skoplja.
Interesantno je da sam izbor, a i nekoliko svojih dobrih prozica, uspeo da sačinim dok sam bio u JNA, u specijalnoj jedinici vojne policije, među inspektorima i karate znalcima, pa često, dok smo se mučili na raznim brdovitim terenima sa dugim marševima, desantima i sličnim “aktivnostima”, nije mi bilo sasvim jasno šta tražim tamo, te je jedina uteha bila što je Avala blizu Beograda. Tako sam se jednog subotnjeg podneva, krišom provukavši se kroz žice oko kasarne, našao, posle nepunog sata, na beogradskoj autobuskoj stanici, a otuda brže bolje popeo strmom Balkanskom, do redakcije Vidika gde me je Branko dočekao sa belim, velikim B-4 primerkom časopisa.
Nekoliko godina pre raspada Jugoslavije, Branko je emigrirao u Francusku, u Pariz, centar njegove opsesije nadrealizmom. Od tada retko bi načuo poneku mutnu vest o njemu – da se zaposlio u institutu za proučavanje nadrealizma, da se oženio Brazilkom, da je i dalje mršav i nervozan… Za vreme mojih dužih boravka u Parizu, raspitivao sam se o njemu i dobijao nejasne odgovore da je tu negde okolo, i… više ga nisam sreo.
Sa Vladom Bajcem odmah sam započeo druženje. Vitke, elastične fizičke konstitucije koju je zadržao do dan danas i sa uzdržanim ljubaznim držanjem iza kojeg se čuva osetljiva i strasna priroda. Lako smo otkrili naše srodnosti. Obojica smo imali moćne očeve koji su stradali od režima i rano napustili život. Obojica smo imali intenzivan rokenrol period u mladosti (ja u muzičkim bendovima, on kao jedan od urednika Roka, glavnog časopisa nove yu-rok i kulturološke scene). Obojica smo prošli kroz opasne turbulencije u našim karijerima. Posle je čak ispalo da su nam se i ćerke rodile istih godina, te zato, prema zajedničkoj očinskoj oceni, imaju slične karaktere – njegova Staša i moja Tamara 1985-te, Lara i Sonja četiri godina kasnije, sa samo nekoliko dana razlike. I što je još važnije, i kod jednog i kod drugog, ljubav prema književnosti je ostala netaknuta. Zadržali smo predanost čitanju i pisanju, otvorenost i fleksibilnost za raznovidne izazove i rizike u književnom zanatu.
Jednom, još na početku našeg prijateljstva, penjali smo se dorćolskom ulicom 7.jula (današnjoj Kralja Petra) prema fakultetu, brbljajući, sa rukama punih fascikli za prvi broj Znaka, kada, zaduvala je košava, onako kako ona zna, u jakim naletima i raznela nam listove hartije na sve strane, po trotoaru i kaldrmi. Rastrčali smo se loveći ih, ne pazeći na automobile koji su uporno trubili, dok je vetar kovitlao listove pred nama. Šanse da ih skupimo sve, usred košave i saobraćaja, nisu nam davale previše izgleda, ali smo ipak nekako uspeli da ih izvučemo ispod nogu prolaznika i točkova automobila. I tako sa nabacanim listovima, dok nas je košava produvavala, razbarušenih glava kao iz B-vesterna, prsli smo u smeh, nepokorni, glasni, mladalački smeh.
I posle avanture sa Znakom, za vreme mojih beogradskih dana, susreti sa Vladom su bili protkani prisnim razgovorima o svemu i svačemu, sa jednom srodnom, vedrom ambicijom – i dalje da se zanosimo i obogaćujemo književnošću, ali i da podstičemo glad za bogatim životnim izazovima. Kod njega se to otkrivanje raznovrsnih duhovnih predela može uočiti sa u ono vreme izuzetnim antologijama “Pesnici bit generacije” i “Zen priče”, serijom tv portreta iz njujorškog Chelsea hotela, njegovim haiku minijaturama oštampanih na japanskim konzervama čaja… . Sećam se slikovito promocije “Knjige o bambusu”, romana koji je silovito magnetizirao čitaoce i čitateljke u prepunoj sali bele piramide skopskog Narodnog pozorišta, a već sledećeg jutra, uz kafu na kamenoj terasi hotela Bristol (koja odavno ne radi), pod senkom velikog hrasta (primećujem da se u većini mojih sećanja kao dekor pojavi razgranato, moćno drvo), Vlada mi obrazlaže argumentirano planove i strategiju svoje buduće izdavačke kuće. Geopoetike, koja je danas pojam za vrhunskog izdavača u regionu.
Nedavno sam čitao njegove “Gastronomadske priče“, gde glavnu ulogu ima hrana. Kako što kaže sam autor: “Radost uživanja u malim, velikim stvarima, pohvala intimi, ali i kulturi, i magiji. Svetu sagledanom očima radoznalog putnika.Svetu bliskih i veoma dalekih čuda”.
Svetu Vlade Bajca.