Oto Tolnai (Kanjiža, 1940), pesnik, pripovedač, dramski pisac, esejista i likovni kritičar učestvovao je na 6. Međunarodnom festivalu proze “Prosefest” u Novom Sadu na kome je u gimnaziji “Laza Kostić”, kao i u Kulturnom centru Novog Sada promovisao novi roman “Morska školjka” koji su prošle godine, istovremeno objavili, na mađarskom “Forum”, a u prevodu Arpada Vicka na srpski jezik, i Kulturni centar u biblioteci “Džepni anagram”. Taj veličanstveni roman duše, kao i trodnevni boravak na Festivalu, simbolično je označio veliki “come back” Tolnaia u Novi Sad, grad koji je svakako obeležio njegovu književnu karijeru.
Svojevremeno je Oto Tolnai bio medium grupe vojvođanskih mađarskih pisaca, u doba kada je bio glavni urednik književnom dodatka “Symposion”, časopisa “Uj Simposium”, a devedesetih je uređivao i “Ex Simposium”. Šta mu je značilo urednikovanje, što je smatrao svojim velikim poslom i zbog kojeg je često bio na saslušanjima, sjajno je opisao u romanu-intervjuu “Pesnik od svinjske masti” koji je 2005. godine proglašen za knjigu godine u Mađarskoj i koji je na srpskom objavila dve godine kasnije Gradska biblioteka Zrenjanin.
Oto Tolnai je najplodniji i najsvestraniji stvarlac u književnosti vojvođanskih Mađara. Za člana Mađarske akademije književnosti i umetnosti izabran je 1998. godine. Najveće mađarsko državno priznanje, Košutovu nagradu, dobio je 2007. godine. Dobitnik je i domaćih nagrada od kojih nagradu „Todor Manojlović” veoma voli jer je velikog vojvođanskog pesnika i lično upoznao u parku svoje rodne Kanjiže.
Morska školjka – Abbazia, gotovo izašla sa Sezanove slike Crni sat, ona koju na čipki na kredencu kroz rešetke kreveta gleda glavni junak knjige „Morska školjka”, isti onaj koji raste kraj Tise i kojem „jako bije srce i mora uvek da nosi dobro zakopčan kaputić” jer se kači na drvo odrastanja upravo pomoću, oko grane, zakopčanog kaputa posmatrajući lokalnu lepoticu Nušiku kako naga pozira vajaru… dakle, morska školjka će postati jedna od najlepših književnih metafora. Ovakav roman može da napiše samo pesnik-džokej u Kostolanjijevom smislu, dakle onaj koji se svega odriče da bi sve moglo biti njegovo, koji u životu sprovodi higijenu patnje i mitologiju bola, za koga su predmeti, kao Kostolanjiju, bogovi koji su ga stvorili, onaj za koga je „proza-trava”.
Jedan važan moment u romanu “Morska školjka” je onaj kada glavni junak, dečačić pred pubertetom, otkrije more. Šta ono za vas predstavlja? Upravo ste i na “Prosefestu” prepričali anegdotu kada ste gostovali sa piscima iz Mađarske u Njujorku gde su vas, primetivši razliku među vama, pitali u čemu se ona sastoji, razlika između vas iz Jugoslavije i njih, a vi ste superiorno odgovorili “Ja imam more”.
Ta moja izjava je dobila priličan publicitet. Čak su neki kasnije u Mađarskoj tvrdili da sam prodao nacionalne interese za more. Kao manjinski pisac ja stalno igram s tim šta sam u stvari. To je zaista ozbiljno pitanje, za mene egzistencionalno. Kako opstati, kako biti, kako urediti svoj život, kako se odnositi prema svetu, prema matičnoj državi. Ali, ima i jedan drugačiji odnos koji smo uveli pripadnici moje generacije i ja, nama je važan onaj prostor u kojem živimo. U nekim momentima nam je taj prostor bio važniji od matične države. Mnogo sam puta pisao o tome šta znači kada manjinski pisac otkrije da ima more. Za mene je to bio najveći doživljaj. Manjinski pesnik se nekad boji da nema prostora, da nema zemlje ispod nogu, nije siguran u svoje postojanje. Njemu su stalno potrebne neke stvari ili znakovi koji će ga ubediti da postoji. Ja imam drugačiji odnos prema tome, ja sebe smatram većinskim piscem.
Prvi dodir sa još neviđenim morem došao je glavnom junaku putem razglednice koju je otac poslao sa Jadrana. U romanu “Morska školjka” dečaci raspravljaju da more ne može biti tako plavo, da mora da ga farbaju, sipaju u njega vešplav…
Da, moj otac je bio trgovac i odlazio je na duga putovanja. Jednom je stigla razglednica od njega s mora, tada sam prvi put video takvu plavu boju koju uopšte nismo mogli pojmiti. Izneo sam razglednicu na ulicu i sa drugarima raspravljao o toj boji i jedan je dečak zaista tvrdio da takva boja ne postoji. Da more sigurno farbaju. Kada sam mnogo kasnije, kao likovni kritičar, u Parizu posetio retrospektivu Dalija, gledao sam u sliku na kojoj je staračka, verno naslikana. Ruka koja baca u more kuglice male kao klikere veš plavog. Nasmejao sam se, i setio se dečaka iz detinjstva i pomislio kako je on onda imao pravo kada je tvrdio da more farbaju. A moj otac je prodavao vešplav koji je stajao u kutijama na kojima su pisali razni naslovi. Na jednoj je pisalo: AZUR. Ta me je reč fascinirala. Uvek sam mislio da je francuskog porekla i da upravo zbog nje Francuzi, od Malarmea i Valerija, imaju tako veliku poeziju. No, pogledao sam u Veliki Tolnaijev Leksikon Sveta i video da je ta reč persijskog porekla. Odahnuo sam, jer ako ta reč nije francuskog porekla, to znači da i ja mogu stvarati veliku poeziju. Takva plava boja je za mene uvek bila nestvarna. I Gete za plavu boju kaže da je ona uvek negde dalje, da se ne može dostići. Taj azur sam mogao dostići u fioci gde je stajala očeva roba, na slikama, i u Jadranskom moru. To je moj prostor.
Prostori u kojima živite uvek su vam bili bitni i za pisanje. U “Morskoj školjki” to je rodna Kanjiža sa mirisima pačulija, na mađarskom ste objavili knjigu “Cvećarska 3”, a to je ulica na novosadskom Telepu gde ste dugo živeli…
Odnosim se prema prostorima u kojima živim topografski striktno, mikroskopski, gotovo kao akupunktura. Bitan mi je svaki detalj, svako ime, jer tako znam da imam svoj prostor. Proučavam prostor jer tu bitišem, tu mogu dokazati sebi da stojim čvrsto na svojim nogama. Po meni, svaki pisac mora imati svoj sistem voda. Toliko sam manipulisao s tim da sam čak i Tisu ulio u Jadransko more. Rodio sam se kraj Tise, a sada živim kraj jednog mrtvog jezera, dakle, moj vodosistem je prilično isprepleten. U Novom Sadu sam živeo na Telepu u blizini nekadašnje somborske pruge koja već tada, 60-tih, nije postojala tako da je moja Cvećarska ulica bila slepi kolosek. Potpuno sam se indentifikovao sa slepim kolosekom. Polako je, godinama, moj život, a i život zemlje u kojoj sam živeo, sve više ličio na slepi kolosek. Pripadam onim piscima, kao i Danilo Kiš, koji sebe smatraju jugoslovenskim piscima. Za mene je ta zemlja bila značajna, u njoj sam imao veliku geografiju. I danas često za sebe kažem da sam jugoslovenski pisac. Dakle, kada je sve počelo da se raspada, ušao sam u vrtlog slepog koloseka, a slepi koloseci, s vremenom, postaju đubrišta. Prava smetlišta, doslovno kao na Šejkinim crtežima. Voleo sam Šejkino slikarstvo, i lično sam ga poznavao. Svaki dan bih šetao do kraja slepog koloseka, i bio sam klasifikator đubreta. Jednom prilikom sam našao neki Red vožnje, ali ne u Kišovom smislu. U Mađarskoj je jedna od najvećih glumica bila Tolnai, s kojom nisam rod, ali je ona glumila u filmu “Azur expres”. Tada sam u đubrištu našao podebelu knjigu na kojoj je plava boja dominirala i rekao sam sebi: evo, našao si red vožnje “Azur expresa”, znači ima izlaza sa ovog slepog koloseka. Azur će te izvesti iz ovog ćorsokaka.
Da li ste obišli Telep, sada kada ste gostovali na “Prosefestu”? Sada je na mestu Cvećarske ulice Bulevar Evrope?
Da, nisam mogao da prepoznam svoj stari kraj. Neobično je to da je moj slepi kolosek sada postao Bulevar Evrope. Eto izlaza, ja sam ga još tada intuitivno osetio kada sam našao red vožnje “Azur expresa”, ali nisam tačno znao gde će to ići. Međutim, jedan mi je učenik, prilikom susreta u gimnaziji, rekao da je u biti Bulevar još uvek neka vrsta slepog koloseka jer nije još uvek otvoren u oba pravca. Bulevar Evrope ali u jednom pravcu, baš kao u stvarnosti.
Iz Novog Sada ste se početkom ’90-tih iselili na Palić, u “Kulu od peska”.
Tada sam mislio da idem na mirnije mesto, ali je tamo pogranična zona. Ti granični punktovi su u ratovima vrlo važni, tamo se dešavaju obračuni, krijumčari se… Shvatio sam to čim smo se zatekli tamo. Na recepciji palićkog hotela je bilo uobičajeno da pištolje odlažu u sefove kao u kaubojskim filmovima. A ja sam se našao pored malog palićkog jezera koje se zove Krvavo jezero. Iako sam sebi rekao da više neću obrađivati male toponime i pridavati im važnost, ipak sam morao da konstatujem da sam se našao usred rata pored jezera koje se zove Krvavo. Tamo je bila meteorološka stanica i bilo mi je interesantno da gledam kako radi meteorolog. Imao je male spravice, stalno je nešto precizno merio, svaku kap vode. Između ostalog, znao sam da su i Alber Kami i Sartr bili meteorolozi. Počeo sam da merim Krvavo jezero: ako se nivo vode podigao, onda se više ubijalo u Jugoslaviji, ako je nivo bio niži onda je na ovim prostorima bilo mirnije.
Bili ste poslednji predsednik Saveza književnika Jugoslavije. I raspad te organizacije se desio pred vama. Kako ste ga doživeli?
Baš pred raspad Jugoslavije, došla je Vojvodina na red, da predsednik bude odavde, po ključu. Trebalo je da bude Aleksandar Tišma, moj dragi prijatelj, ali on je bio i pametan i lukav, pa je predlagao, sa Vujicom Rešinom Tucićem, Vojom Despotovim i Juditom Šalgo, da to budem ja. Jako sam voleo te ljude s kojima sam bio u Društvu književnika Vojvodine i tada smo mislili da ipak postoji neka šansa da se nešto uradi. Međutim, nije bilo apsolutno nikakve šanse da se bilo šta uradi. Shvatio sam čemu sve to vodi kada sam u Svečanoj Sali Matice srpske čuo Mihiza kada je prvi put izgovorio “Ako ne ide lepo, onda treba silom”. To sam svojim ušima čuo. No, otišao sam za Beograd sa mišlju da se zatvorimo u kancelariju, organizujemo u Društvu književnika Jugoslavije zajedničko čitanje poezije. Nikada se to nije desilo. Kada sam ponovo otišao, nisam dobio ni novac za benzin, putne troškove, a kada sam stigao u Francusku 7, video sam da su nam isključili struju. Matija Bećković i Mihiz su došli do mene i rekli mi da oni imaju papire da te prostorije pripadaju Udruženju književnika Srbije… Sećam se da je između prostorija stajao jedan orman, I oni su ga sklonili. Time je sve postal njihovo. Više nisam odlazio.
Šta vam znači to što ovaj razgovor vodimo u restoranu Foruma, gde ste nekada mnogo boravili, upravo i u vreme kada ste bili glavni urednik književnog podlistka “Symosion”?
Interesantno da me to pitate. Stvarno, jedan deo života sam i ovde proveo, u klubu “Foruma”. Evo, upravo smo sedeli za ovim istim stolom, bili smo jako mladi, nisu nas puštali da uđemo. Mi smo se ipak na brzinu ušunjali ali su ipak došli da nas izbace. Klub je bio prepun, a mi mladi marginalci na koje nisu baš sa simpatijama gledali. Pozvali su policiju koja nas je privela. Proveli smo noć u zatvoru, a ujutro na saslušanje. A sećam se da se upravo ovde dodelila i nagrada “Hid” Ervinu Šinku. Da, svaki sto bi ovde mogao da ispriča priču. Ovde smo radili i podlistak, a kasnije i časopis “Uj Symosion”. Da, ovo je bilo jedno od naših mesta u to vreme. Skupljali smo se ovde i na Tribini mladih gde su bili urednici Laslo Vegel i Judita Šalgo.
U knjizi “Pesnik od svinjske masti”, velikom romanu-intervjuu, na pitanje Lajoša Parti Nađa, odgovorili ste, dakle, u vreme kada ste se povukli na Palić, da u Novi Sad ne idete baš često, da vas ni jedan jedini put nisu zvali. Koliko vam znači to što su prošle godine, u isto vreme, “Forum” na mađarskom, a Kulturni centar Novog Sada na srpskom jeziku, objavili vaš novi roman “Morska školjka” i što ste ga promovisali na ovogodišnjem “Prosefestu”?
Mnogo mi znači jer sam ja, u stvari, imao veliku nostalgiju za Novim Sadom. I za Beogradom. Davno nisam ni u Beogradu učestvovao na programima, osim nedavno na “Pesničenju”. Ranije sam mnogo bio vezan za Beograd, češće sam učetvovao u programima, a sada sam ispao iz tih književnih dešavanja. Toliko mi je drago što “Morska školjka” sada odzvanja i bruji na dva jezika. To mi se čini zaista lepim. Lep mi je to povratak u Novi Sad, zaista lep.
“Azur expresom” od slepog koloseka do Evrope
Oto Tolnai (Kanjiža, 1940), pesnik, pripovedač, dramski pisac, esejista i likovni kritičar učestvovao je na 6. Međunarodnom festivalu proze “Prosefest” u Novom Sadu na kome je u gimnaziji “Laza Kostić”, kao i u Kulturnom centru Novog Sada promovisao novi roman “Morska školjka” koji su prošle godine, istovremeno objavili, na mađarskom “Forum”, a u prevodu Arpada Vicka na srpski jezik, i Kulturni centar u biblioteci “Džepni anagram”. Taj veličanstveni roman duše, kao i trodnevni boravak na Festivalu, simbolično je označio veliki “come back” Tolnaia u Novi Sad, grad koji je svakako obeležio njegovu književnu karijeru.
Svojevremeno je Oto Tolnai bio medium grupe vojvođanskih mađarskih pisaca, u doba kada je bio glavni urednik književnom dodatka “Symposion”, časopisa “Uj Simposium”, a devedesetih je uređivao i “Ex Simposium”. Šta mu je značilo urednikovanje, što je smatrao svojim velikim poslom i zbog kojeg je često bio na saslušanjima, sjajno je opisao u romanu-intervjuu “Pesnik od svinjske masti” koji je 2005. godine proglašen za knjigu godine u Mađarskoj i koji je na srpskom objavila dve godine kasnije Gradska biblioteka Zrenjanin.
Oto Tolnai je najplodniji i najsvestraniji stvarlac u književnosti vojvođanskih Mađara. Za člana Mađarske akademije književnosti i umetnosti izabran je 1998. godine. Najveće mađarsko državno priznanje, Košutovu nagradu, dobio je 2007. godine. Dobitnik je i domaćih nagrada od kojih nagradu „Todor Manojlović” veoma voli jer je velikog vojvođanskog pesnika i lično upoznao u parku svoje rodne Kanjiže.
Morska školjka – Abbazia, gotovo izašla sa Sezanove slike Crni sat, ona koju na čipki na kredencu kroz rešetke kreveta gleda glavni junak knjige „Morska školjka”, isti onaj koji raste kraj Tise i kojem „jako bije srce i mora uvek da nosi dobro zakopčan kaputić” jer se kači na drvo odrastanja upravo pomoću, oko grane, zakopčanog kaputa posmatrajući lokalnu lepoticu Nušiku kako naga pozira vajaru… dakle, morska školjka će postati jedna od najlepših književnih metafora. Ovakav roman može da napiše samo pesnik-džokej u Kostolanjijevom smislu, dakle onaj koji se svega odriče da bi sve moglo biti njegovo, koji u životu sprovodi higijenu patnje i mitologiju bola, za koga su predmeti, kao Kostolanjiju, bogovi koji su ga stvorili, onaj za koga je „proza-trava”.
Jedan važan moment u romanu “Morska školjka” je onaj kada glavni junak, dečačić pred pubertetom, otkrije more. Šta ono za vas predstavlja? Upravo ste i na “Prosefestu” prepričali anegdotu kada ste gostovali sa piscima iz Mađarske u Njujorku gde su vas, primetivši razliku među vama, pitali u čemu se ona sastoji, razlika između vas iz Jugoslavije i njih, a vi ste superiorno odgovorili “Ja imam more”.
Ta moja izjava je dobila priličan publicitet. Čak su neki kasnije u Mađarskoj tvrdili da sam prodao nacionalne interese za more. Kao manjinski pisac ja stalno igram s tim šta sam u stvari. To je zaista ozbiljno pitanje, za mene egzistencionalno. Kako opstati, kako biti, kako urediti svoj život, kako se odnositi prema svetu, prema matičnoj državi. Ali, ima i jedan drugačiji odnos koji smo uveli pripadnici moje generacije i ja, nama je važan onaj prostor u kojem živimo. U nekim momentima nam je taj prostor bio važniji od matične države. Mnogo sam puta pisao o tome šta znači kada manjinski pisac otkrije da ima more. Za mene je to bio najveći doživljaj. Manjinski pesnik se nekad boji da nema prostora, da nema zemlje ispod nogu, nije siguran u svoje postojanje. Njemu su stalno potrebne neke stvari ili znakovi koji će ga ubediti da postoji. Ja imam drugačiji odnos prema tome, ja sebe smatram većinskim piscem.
Prvi dodir sa još neviđenim morem došao je glavnom junaku putem razglednice koju je otac poslao sa Jadrana. U romanu “Morska školjka” dečaci raspravljaju da more ne može biti tako plavo, da mora da ga farbaju, sipaju u njega vešplav…
Da, moj otac je bio trgovac i odlazio je na duga putovanja. Jednom je stigla razglednica od njega s mora, tada sam prvi put video takvu plavu boju koju uopšte nismo mogli pojmiti. Izneo sam razglednicu na ulicu i sa drugarima raspravljao o toj boji i jedan je dečak zaista tvrdio da takva boja ne postoji. Da more sigurno farbaju. Kada sam mnogo kasnije, kao likovni kritičar, u Parizu posetio retrospektivu Dalija, gledao sam u sliku na kojoj je staračka, verno naslikana. Ruka koja baca u more kuglice male kao klikere veš plavog. Nasmejao sam se, i setio se dečaka iz detinjstva i pomislio kako je on onda imao pravo kada je tvrdio da more farbaju. A moj otac je prodavao vešplav koji je stajao u kutijama na kojima su pisali razni naslovi. Na jednoj je pisalo: AZUR. Ta me je reč fascinirala. Uvek sam mislio da je francuskog porekla i da upravo zbog nje Francuzi, od Malarmea i Valerija, imaju tako veliku poeziju. No, pogledao sam u Veliki Tolnaijev Leksikon Sveta i video da je ta reč persijskog porekla. Odahnuo sam, jer ako ta reč nije francuskog porekla, to znači da i ja mogu stvarati veliku poeziju. Takva plava boja je za mene uvek bila nestvarna. I Gete za plavu boju kaže da je ona uvek negde dalje, da se ne može dostići. Taj azur sam mogao dostići u fioci gde je stajala očeva roba, na slikama, i u Jadranskom moru. To je moj prostor.
Prostori u kojima živite uvek su vam bili bitni i za pisanje. U “Morskoj školjki” to je rodna Kanjiža sa mirisima pačulija, na mađarskom ste objavili knjigu “Cvećarska 3”, a to je ulica na novosadskom Telepu gde ste dugo živeli…
Odnosim se prema prostorima u kojima živim topografski striktno, mikroskopski, gotovo kao akupunktura. Bitan mi je svaki detalj, svako ime, jer tako znam da imam svoj prostor. Proučavam prostor jer tu bitišem, tu mogu dokazati sebi da stojim čvrsto na svojim nogama. Po meni, svaki pisac mora imati svoj sistem voda. Toliko sam manipulisao s tim da sam čak i Tisu ulio u Jadransko more. Rodio sam se kraj Tise, a sada živim kraj jednog mrtvog jezera, dakle, moj vodosistem je prilično isprepleten. U Novom Sadu sam živeo na Telepu u blizini nekadašnje somborske pruge koja već tada, 60-tih, nije postojala tako da je moja Cvećarska ulica bila slepi kolosek. Potpuno sam se indentifikovao sa slepim kolosekom. Polako je, godinama, moj život, a i život zemlje u kojoj sam živeo, sve više ličio na slepi kolosek. Pripadam onim piscima, kao i Danilo Kiš, koji sebe smatraju jugoslovenskim piscima. Za mene je ta zemlja bila značajna, u njoj sam imao veliku geografiju. I danas često za sebe kažem da sam jugoslovenski pisac. Dakle, kada je sve počelo da se raspada, ušao sam u vrtlog slepog koloseka, a slepi koloseci, s vremenom, postaju đubrišta. Prava smetlišta, doslovno kao na Šejkinim crtežima. Voleo sam Šejkino slikarstvo, i lično sam ga poznavao. Svaki dan bih šetao do kraja slepog koloseka, i bio sam klasifikator đubreta. Jednom prilikom sam našao neki Red vožnje, ali ne u Kišovom smislu. U Mađarskoj je jedna od najvećih glumica bila Tolnai, s kojom nisam rod, ali je ona glumila u filmu “Azur expres”. Tada sam u đubrištu našao podebelu knjigu na kojoj je plava boja dominirala i rekao sam sebi: evo, našao si red vožnje “Azur expresa”, znači ima izlaza sa ovog slepog koloseka. Azur će te izvesti iz ovog ćorsokaka.
Da li ste obišli Telep, sada kada ste gostovali na “Prosefestu”? Sada je na mestu Cvećarske ulice Bulevar Evrope?
Da, nisam mogao da prepoznam svoj stari kraj. Neobično je to da je moj slepi kolosek sada postao Bulevar Evrope. Eto izlaza, ja sam ga još tada intuitivno osetio kada sam našao red vožnje “Azur expresa”, ali nisam tačno znao gde će to ići. Međutim, jedan mi je učenik, prilikom susreta u gimnaziji, rekao da je u biti Bulevar još uvek neka vrsta slepog koloseka jer nije još uvek otvoren u oba pravca. Bulevar Evrope ali u jednom pravcu, baš kao u stvarnosti.
Iz Novog Sada ste se početkom ’90-tih iselili na Palić, u “Kulu od peska”.
Tada sam mislio da idem na mirnije mesto, ali je tamo pogranična zona. Ti granični punktovi su u ratovima vrlo važni, tamo se dešavaju obračuni, krijumčari se… Shvatio sam to čim smo se zatekli tamo. Na recepciji palićkog hotela je bilo uobičajeno da pištolje odlažu u sefove kao u kaubojskim filmovima. A ja sam se našao pored malog palićkog jezera koje se zove Krvavo jezero. Iako sam sebi rekao da više neću obrađivati male toponime i pridavati im važnost, ipak sam morao da konstatujem da sam se našao usred rata pored jezera koje se zove Krvavo. Tamo je bila meteorološka stanica i bilo mi je interesantno da gledam kako radi meteorolog. Imao je male spravice, stalno je nešto precizno merio, svaku kap vode. Između ostalog, znao sam da su i Alber Kami i Sartr bili meteorolozi. Počeo sam da merim Krvavo jezero: ako se nivo vode podigao, onda se više ubijalo u Jugoslaviji, ako je nivo bio niži onda je na ovim prostorima bilo mirnije.
Bili ste poslednji predsednik Saveza književnika Jugoslavije. I raspad te organizacije se desio pred vama. Kako ste ga doživeli?
Baš pred raspad Jugoslavije, došla je Vojvodina na red, da predsednik bude odavde, po ključu. Trebalo je da bude Aleksandar Tišma, moj dragi prijatelj, ali on je bio i pametan i lukav, pa je predlagao, sa Vujicom Rešinom Tucićem, Vojom Despotovim i Juditom Šalgo, da to budem ja. Jako sam voleo te ljude s kojima sam bio u Društvu književnika Vojvodine i tada smo mislili da ipak postoji neka šansa da se nešto uradi. Međutim, nije bilo apsolutno nikakve šanse da se bilo šta uradi. Shvatio sam čemu sve to vodi kada sam u Svečanoj Sali Matice srpske čuo Mihiza kada je prvi put izgovorio “Ako ne ide lepo, onda treba silom”. To sam svojim ušima čuo. No, otišao sam za Beograd sa mišlju da se zatvorimo u kancelariju, organizujemo u Društvu književnika Jugoslavije zajedničko čitanje poezije. Nikada se to nije desilo. Kada sam ponovo otišao, nisam dobio ni novac za benzin, putne troškove, a kada sam stigao u Francusku 7, video sam da su nam isključili struju. Matija Bećković i Mihiz su došli do mene i rekli mi da oni imaju papire da te prostorije pripadaju Udruženju književnika Srbije… Sećam se da je između prostorija stajao jedan orman, I oni su ga sklonili. Time je sve postal njihovo. Više nisam odlazio.
Šta vam znači to što ovaj razgovor vodimo u restoranu Foruma, gde ste nekada mnogo boravili, upravo i u vreme kada ste bili glavni urednik književnog podlistka “Symosion”?
Interesantno da me to pitate. Stvarno, jedan deo života sam i ovde proveo, u klubu “Foruma”. Evo, upravo smo sedeli za ovim istim stolom, bili smo jako mladi, nisu nas puštali da uđemo. Mi smo se ipak na brzinu ušunjali ali su ipak došli da nas izbace. Klub je bio prepun, a mi mladi marginalci na koje nisu baš sa simpatijama gledali. Pozvali su policiju koja nas je privela. Proveli smo noć u zatvoru, a ujutro na saslušanje. A sećam se da se upravo ovde dodelila i nagrada “Hid” Ervinu Šinku. Da, svaki sto bi ovde mogao da ispriča priču. Ovde smo radili i podlistak, a kasnije i časopis “Uj Symosion”. Da, ovo je bilo jedno od naših mesta u to vreme. Skupljali smo se ovde i na Tribini mladih gde su bili urednici Laslo Vegel i Judita Šalgo.
U knjizi “Pesnik od svinjske masti”, velikom romanu-intervjuu, na pitanje Lajoša Parti Nađa, odgovorili ste, dakle, u vreme kada ste se povukli na Palić, da u Novi Sad ne idete baš često, da vas ni jedan jedini put nisu zvali. Koliko vam znači to što su prošle godine, u isto vreme, “Forum” na mađarskom, a Kulturni centar Novog Sada na srpskom jeziku, objavili vaš novi roman “Morska školjka” i što ste ga promovisali na ovogodišnjem “Prosefestu”?
Mnogo mi znači jer sam ja, u stvari, imao veliku nostalgiju za Novim Sadom. I za Beogradom. Davno nisam ni u Beogradu učestvovao na programima, osim nedavno na “Pesničenju”. Ranije sam mnogo bio vezan za Beograd, češće sam učetvovao u programima, a sada sam ispao iz tih književnih dešavanja. Toliko mi je drago što “Morska školjka” sada odzvanja i bruji na dva jezika. To mi se čini zaista lepim. Lep mi je to povratak u Novi Sad, zaista lep.