Ova bajka se ne kazuje pre kupanja…
____________________________Čudesno je svugde oko nas. Zar nije čudo
____________________________da se ne udaviš dok se kupaš u kadi?
_________________________________________________________(Pikaso)
Tada, jedna devojka mu ponudi da je vodi na lancu. Lanac beše od onih tankih i elastičnih kao vrh jezika i obavi se oko devojčinog vrata, i pored toga što mu je bilo malo nezgodno dok joj ga je stavljao (a ona je pokorno pognula glavu da bi mu olakšala vezivanje), na tren ga obuze opora vrelina u grudima kao da čini nešto ne baš u redu, ali istovremeno pobedonosno i potrebno. Tako vezanu lančetom prošetao je po korzu, zastajući s vremena na vreme da bi je pokazao pred drugovima, zatim ju je odveo uz laki, podskakujući korak, kao kada je silazio sa Vodna (a ona je bez otpora cupkala za njim) do mansarde gde su mladići iz društva dovodili svoje “ženske”. On je bio jedini među njima koji još uvek nije probao seks, pa te večeri, iako je devojka izgledala tako darežljiva i poslušna, Prokopiev, čim otključa vrata mansarde, netom požele da nestane. Ali žmirkajući pod žućkastom svetlošću niske tavanske sijalice, vrpoljio se u mestu, dok mu je devojka dodavala svoju haljinu. Kao mlada, ukroćena zverka, ona se s lakoćom oslobodi grudnjaka, zatim i gaćica, koje on prihvati znojavim rukama i omlitavljen. Tada, neočekivano brzo se okrete sa njenom haljinom i donjim vešom i istrča sa mansarde, zaključavši je unutra onako golu i pokornu.
Te noći pojavi mu se jedan visok, mrmljajući starac u purpurno-crvenoj tunici. U snu, to je bio jesenji ali sunčan dan, i starac je ukrštenih nogu sedeo na jednoj planinskoj steni koju je mnogo godina docnije Prokopiev prepoznao na javi na Moliki. – Izvinite, molim vas – obrati mu se Prokopiev u snu, ali starac ne samo što se ne okrenu, nego ga nije ni konstatovao, produžavajući da si mrmlja nešto ritmično u bradu. Prokopiev pokuša da shvati što to ovaj starac mrmlja, ali je uspevao da čuje samo neke razbacane reči u kojima se ponavljalo “š”: …kušli…šavi…ršogl…hišku…Starac kao da je slao reči prema planini i one kao da su mu se vraćale kao eho.
———-
Malo ranije ili malo docnije, Prokopiev je počeo da svira rokenrol. Kod kuće, na crnom pijanu Petrof, lekcije iz muzičkog je zamenjivao hvatajući hitove, te uskoro nastade komšijski bend, verovatno se zvao Hogar, Vikinzi ili nešto slično, za igranke po gimnazijama i mesnim zajednicama. Zatim je otišao na studije u Beograd, da studira komparativnu, takozvanu svetsku književnost.
Prve godine je redovno, sa visokim ocenama, davao ispite i istovremeno svirao evergrine u “Topčiderskom štimungu”, noćnom baru, gde su ga barske dame pozdravljale mjaukanjem. A živeo je kao podstanar u stanu porodice Galić, u Ulici Proleterskih brigada, nekadašnjoj Krunskoj, istoj onoj ulici sa drvoredom koju spominje Arsen Dedić u “Ne daj se Ines”. Galići su imali stari, odlično očuvan klavir, gde je dolazilo maturanstko društvo Vlade, gazdinog sina koji se sa Prokopievim od prvog susreta povezao nežnim prijateljstvom. Dvojica Vladinih drugova postali su članovi grupe, zatim im se kao bubnjar pridružio jedan crnomanjast mladić iz susednog ulaza. Tako se u podrumu zgrade začeo bend sa imenom Zvuk ulice. Svirali su na instrumentima pozajmljenim od bogate, nemuzikalne dečurlije: Prokopiev se seća orgulja Farfisa, koje su mu pozajmljivali za prve koncerte (normalno, po gimnazijama i mesnim zajednicama). Ubrzo su uvideli da bez sopstvenih instrumenata, samo sa pojačalima, ne biva posao: svakog vikenda su na zemunskom buvljaku nosili farmerke iz Trsta, stare lampe, stripove, po neki kredenac, papagaje, napukle amfore i sve to prodavali “daj šta daš”. Posle su pola od tih para trošili na košulje za prve obožavaoce i haljine za prve obožavateljke, a pola su štedili, u jednoj velikoj nosorog-kasici, za nove instrumente.
U to vreme, možda i zato što kad sviraš rok, manifestiraš buntovnički deo sebe izvan scene, Prokopiev izazva tzv. eksces na fakultetu: sadašnjeg ambasadora SCG u jednoj velikoj evropskoj državi, a tadašnjeg asistenta, isprska pištoljem na vodu. Stvar je došla skoro do isterivanja sa fakulteta, ali, na njegovu sreću, stari profesor Nestor, otkako ga je dobro ukorio, ponovo ga je primio na fakultet. Desetak godina kasnije, kao da se reprizirao isti scenario, sada u rodnom gradu Prokopieva, dok je radio u državnom radiju. Rok-virus mu nije davao mira, pa je sa bandom još nebalsamovanih rokera formirao sastav “Usta na usta”. Pobeđuju na velikom rok-festivalu, snimaju hitove i izdaju kasete. A na poslu, Prokopiev dobija otkaz zbog anarho-liberalizma ili nešto tome slično. A zapravo bila je to ujdurma Pinočea, direktora radija, jednog reprezentativnog produkta socrealističke biste, koji je jedva čekao da ga izbaci na ulicu. O tome – na nekom drugom mestu…
————
A sada, kao što je red u bajci, da se vratimo malo unazad. Zvuk ulice je prešao sa vežbanja po podrumima u izduženu, belu salu SKC-a. Tamo su svirali i neki drugi otkačeni momci, a dolazili su i mladi pisci i likovnjaci, pa je posle svirki, Prokopiev produžavao do u sitne sate da diskutuje o neophodnom, manifestnom preokretu u duhu, stilu i velovima kreacije. Tada je počeo i da objavljuje po književnim časopisima – pesme u prozi, prozu u stihovima, impresije, ekspresije… Jedan od njegovih književnih sadrugova iz tog vremena docnije će zabeležiti: A kada je reč o vremenu i prostoru, nas dvojica, Prokopiev i ja, davnih sedamdesetih, prvi put smo se sreli u sobici “Književne reči”, u herojsko doba tih novina, u herojsko doba kreativnog i intelektualnog razgibavanja. Ali, to je već druga priča, i kratko rečeno, ne bi bilo u redu da je pričam kao opsesivnu, jer, siguran sam, Prokopiev bi se tada naljutio”.
Jedno je sigurno bila činjenica: iako već odavno nije trenirao ping-pong, Prokopiev je ponovo počeo, kao u vreme srednjoškolsih večeri u parku, da crpi energiju, da se zanosi, da se stimulira književnošću. Kad smo već kod stimulansa… da, na žurkama se duvala trava. Marihuanski pokret bio je rasprostranjen i među svim rokerima i među nekim pretendentima na titulu “pisac”. U kružnom toku, ovlažena cigareta se okretala, uz pospana dodavanja, od jednih usana do drugih. Jedna od muza, i sama sa spisateljskom ambicijom, prijateljica Alana Ginzberga, svetska putnica od Indije do Pariza, i tri puta u braku sa Jevrejinom, budistom i animistom, vodila ga je od kafića Zlatni papagaj do svog stana na drugoj strani ulice da bi duvali zajedno, često i u društvu sa još nekolicinom sa očima širom otvorenim, snu nastrojenim. Postajali bi privlačni jedni drugima, iako baš nisu raspoznavali ko je ko, i odakle dolazi.
———-
Ne retko, i pored svih svakodnevnih radosti, koje ponekad i izmišlja samo da bi postojale, Prokopieva napada jak osećaj da je u egzilu u svojoj sopstvenoj zemlji. Obično, za ovo postoji rešenje – u putovanjima. Putovanja snaže duh, ali i kvare zube. Zbog promene hrane, vode, mikroklime. Proteza je prvo veštačko pomagalo koje mora da umetne u svoje telo. Ali i pored toga što posle svakog putovanja strada po jedan zub, Prokopiev ni malo ne gubi entuzijazam da odšeta – van, ali i u okviru granica matične države. Nekad je dovoljno i desetak kilometara, da se udalji od grada i da se razgali usred šumskog proplanka časovima posmatrajući neku očerupanu pticu kako kljuca u šipražju. Na licu mesta, u zelenu svesku, zapisuje haiku:
Gola Planina.
Obratno od imena
– šuma svugde.
Izolovanost u prirodi, čvrsto veruje Prokopiev, leči osećaj egzila u društvu. Ali, posle dva-tri dana osame, on ponovo postaje gladan za trivijalnim zadovoljstvima ljudske košnice i tada se vraća nazad sitnicama, ćumezima i arhitektonskim promašajima u gradu zvanom Skopje.
————
Jedno izvesno vreme, Prokopiev je bio smešten u jednoj ustanovi, iznutra prilično rastrčanoj, a spolja zaštićenoj visokim zidinama i kapijama zabravljenim katancima, čiju su šifru za otključavanje znala samo nekolicina čuvara u belom. Tamo se on udružio sa Čovekom sa Trećim Okom, koje je za razliku od drugih trookih bilo smešteno ne po sred čela, nego po sred grudi, skriveno ispod pižame, drugima nevidljivo. Čak i za Glavnog čuvara u belom koji je u debeli tefter svakodnevno beležio imenice, zamenice, prideve i glagole koje bi izgovorili svi zatvorenici ponaosob. Pred njim je Čovek sa Trećim Okom bio sav kao ošamućen i mrmljao je nepovezane slogove i apsurdne reči kao “fruiej”, “ahtrolju”, “gnjedrzit” ili “odroa”. Glavni čuvar je pedantno zapisivao sva ova glasovna izmotavanja u tefter, zamišljeno odmahujući glavom, ali je Prokopiev bio ubeđen, iako mu to Čovek sa Trećim Okom nikad izravno nije priznao, da se ovaj smišljeno pravi bespomoćan, a zapravo se poigrava sa čuvarem. “Treba mu da pojede još na tone hleba”, došapnu mu da ga ohrabri da i dalje uspešno prikriva istinu, ali ga Čovek sa Trećim Okom začuđeno pogleda i odvrati “čuf, čuf, čuf… kva, kva, kva… kva”. Prokopiev poče da uči kako praznoća nije strašna, kao i da nečistoća nije prljava. Da propisi nisu zbog svađe, već zbog pošalica. Potrudio se da na sva dešavanja unutar ustanove gleda kao na scene iz neke ne baš vešto napisane drame. Odnosno, taj svet postoji samo tamo, na bini, u jednoj određenoj sadašnjosti sa određenim vremetrajanjem, i kada se predstava završi, glumci se poklone, zavesa se spušta, a publika, odnosno Prokopiev, odlazi na spavanje. U ovom slučaju, san je jedan vid putovanja ka domu. I Prokopiev je spavao, dugo je spavao.
Jednom se desilo da sanja upravo Čoveka sa Trećim Okom, kome su mu se u snu obraćali sa “učitelju Bramaputra”, koji mu je, pak, mnogo zaličio na onog starca sa purpurno-crvenom tunikom iz nekadašnjeg sna. Mada je sada bio mnogo mlađi. Čovek sa Trećim Okom, odnosno učitelj Bramaputra, govorio je sasvim razgovetno (što uopšte nije začudilo Prokopieva) i bio obučen u narandžastu trenerku. Sedeo je u prvom redu napuštene tribine stadiona i hrabrio prisutne u snu da produže da voze svoje bicikle po kružnoj stazi. Prokopiev koji je vozio stari, izliftan “poni” koji je cvileo na svaki zaokret pedala, bio je totalno indisponiran: – Ne mogu više ovako. Toliko ima otežalog crnila u meni – požalio se, sav oznojen, učitelju Bramaputri. Ovaj se nasmeja sa tribina: – Zagledaj se bolje i videćeš, iza oblaka, ohrabrujuću svetlost. Vrti, vozi, produži!
—————
Verovatno se još tada, dok je ronio u tim obilnim sa lelujavim mislima periodima između jave i sna, a i obratno, Prokopiev ubedio da i pored svih pukotina, rupa i ambisa koje zagorčavaju ljudski život, postoji jedan manje-više efikasan način da se očisti od negativnih vibracija konfuzne okoline, kao i od sopstvenih demona – da produži sa pisanjem. Do tada je, kako je ranije rečeno, on imao izvesan napredak i uspehe u književnosti, ali mu je postajalo sve jasnije da može i mnogo više od toga. I odonda, zamislite, ima već petnaesetak knjiga za sobom. Za sada, bez aplauza, molim. Ne vode sve staze negde, ima i slepih sokaka itekako, ima i obrtanja u krug, koje, kako kaže učitelj Bramaputra, nije uzaludno. Važno je kretati se. Ja se krećem, ti se krećeš, sve se kreće, da, da, da…
——————
Jedna od veličina lokalnog književnog Panteona, inače akademik sa “moja je poslednja” i sličnim arogancijama, izjavio je da je “današnja književnost zbirština od praznjikavih ekstravagancija”. Prokopiev koji se upuštao u usmene polemike sa istim žarom i neobazrivošću kao u uličnim tučama u detinjstvu iz kojih je izlazio polomljenog nosa ili glave, i sada je osetio kako mu krv nadire u lice i prilično jakim glasom odvrati: – Vi, ste očigledno prestali da čitate. – To su gluposti! – razvika se akademik. Prokopiev, koji je, kao što se vidi iz dosad rečenog, oduvek imao probleme sa autoritetima i uniformama, iskrivi lice i demonstrativno napusti prostoriju.
Ali, Prokopiev zna, i pored sve te opravdane parade, da je istina o pisanju i čitanju danas malo šira. Kao što se rok nepovratno pretopio u sladunjavi pop, film u glupave holivudske spektakle, likovna umetnost u instalacije, tako se i književnost, među “širokom čitalačkom publikom” počela poistovećivati sa reklamiranim bestselerima ala Paolo Kueljo ili Og Mandino ili Den Braun. Pred uvek gladnim crvom masovne potrošnje, većina umetnika, ako ne želi da gladuje, prihvata da bude delimično oslepljena. Prokopiev sve češće susreće takve ćorave umetnike, koji od trčanja na slepo, uobražavajući da će doseći uspeh, pritom zaboravljaju da se čudesa ne pokreću mehanički. Još pre desetak godina, u jeku Internet groznice, njegov prijatelj, astrolog Simoen, rekao mu je da će raslojavanje interesa i druženja biti neminovno i da će to dovesti do stvaranja kružoka, gde će srodnici među sobom komunicirati bezbedno, takoreći na polutajni način. Danas je Prokopiev član jednog takvog kružoka. Ti, njegovi istomišljenici, su iz raznih krajeva sveta, ali kao da su mu komšije i kao da su iz iste ulice. Svi oni veruju, ili skoro veruju, da su bajke i danas moguće. Mada, razume se, sa manjim ili većim Izmenama.
Autobajka
Ova bajka se ne kazuje pre kupanja…
____________________________Čudesno je svugde oko nas. Zar nije čudo
____________________________da se ne udaviš dok se kupaš u kadi?
_________________________________________________________(Pikaso)
Tada, jedna devojka mu ponudi da je vodi na lancu. Lanac beše od onih tankih i elastičnih kao vrh jezika i obavi se oko devojčinog vrata, i pored toga što mu je bilo malo nezgodno dok joj ga je stavljao (a ona je pokorno pognula glavu da bi mu olakšala vezivanje), na tren ga obuze opora vrelina u grudima kao da čini nešto ne baš u redu, ali istovremeno pobedonosno i potrebno. Tako vezanu lančetom prošetao je po korzu, zastajući s vremena na vreme da bi je pokazao pred drugovima, zatim ju je odveo uz laki, podskakujući korak, kao kada je silazio sa Vodna (a ona je bez otpora cupkala za njim) do mansarde gde su mladići iz društva dovodili svoje “ženske”. On je bio jedini među njima koji još uvek nije probao seks, pa te večeri, iako je devojka izgledala tako darežljiva i poslušna, Prokopiev, čim otključa vrata mansarde, netom požele da nestane. Ali žmirkajući pod žućkastom svetlošću niske tavanske sijalice, vrpoljio se u mestu, dok mu je devojka dodavala svoju haljinu. Kao mlada, ukroćena zverka, ona se s lakoćom oslobodi grudnjaka, zatim i gaćica, koje on prihvati znojavim rukama i omlitavljen. Tada, neočekivano brzo se okrete sa njenom haljinom i donjim vešom i istrča sa mansarde, zaključavši je unutra onako golu i pokornu.
Te noći pojavi mu se jedan visok, mrmljajući starac u purpurno-crvenoj tunici. U snu, to je bio jesenji ali sunčan dan, i starac je ukrštenih nogu sedeo na jednoj planinskoj steni koju je mnogo godina docnije Prokopiev prepoznao na javi na Moliki. – Izvinite, molim vas – obrati mu se Prokopiev u snu, ali starac ne samo što se ne okrenu, nego ga nije ni konstatovao, produžavajući da si mrmlja nešto ritmično u bradu. Prokopiev pokuša da shvati što to ovaj starac mrmlja, ali je uspevao da čuje samo neke razbacane reči u kojima se ponavljalo “š”: …kušli…šavi…ršogl…hišku…Starac kao da je slao reči prema planini i one kao da su mu se vraćale kao eho.
———-
Malo ranije ili malo docnije, Prokopiev je počeo da svira rokenrol. Kod kuće, na crnom pijanu Petrof, lekcije iz muzičkog je zamenjivao hvatajući hitove, te uskoro nastade komšijski bend, verovatno se zvao Hogar, Vikinzi ili nešto slično, za igranke po gimnazijama i mesnim zajednicama. Zatim je otišao na studije u Beograd, da studira komparativnu, takozvanu svetsku književnost.
Prve godine je redovno, sa visokim ocenama, davao ispite i istovremeno svirao evergrine u “Topčiderskom štimungu”, noćnom baru, gde su ga barske dame pozdravljale mjaukanjem. A živeo je kao podstanar u stanu porodice Galić, u Ulici Proleterskih brigada, nekadašnjoj Krunskoj, istoj onoj ulici sa drvoredom koju spominje Arsen Dedić u “Ne daj se Ines”. Galići su imali stari, odlično očuvan klavir, gde je dolazilo maturanstko društvo Vlade, gazdinog sina koji se sa Prokopievim od prvog susreta povezao nežnim prijateljstvom. Dvojica Vladinih drugova postali su članovi grupe, zatim im se kao bubnjar pridružio jedan crnomanjast mladić iz susednog ulaza. Tako se u podrumu zgrade začeo bend sa imenom Zvuk ulice. Svirali su na instrumentima pozajmljenim od bogate, nemuzikalne dečurlije: Prokopiev se seća orgulja Farfisa, koje su mu pozajmljivali za prve koncerte (normalno, po gimnazijama i mesnim zajednicama). Ubrzo su uvideli da bez sopstvenih instrumenata, samo sa pojačalima, ne biva posao: svakog vikenda su na zemunskom buvljaku nosili farmerke iz Trsta, stare lampe, stripove, po neki kredenac, papagaje, napukle amfore i sve to prodavali “daj šta daš”. Posle su pola od tih para trošili na košulje za prve obožavaoce i haljine za prve obožavateljke, a pola su štedili, u jednoj velikoj nosorog-kasici, za nove instrumente.
U to vreme, možda i zato što kad sviraš rok, manifestiraš buntovnički deo sebe izvan scene, Prokopiev izazva tzv. eksces na fakultetu: sadašnjeg ambasadora SCG u jednoj velikoj evropskoj državi, a tadašnjeg asistenta, isprska pištoljem na vodu. Stvar je došla skoro do isterivanja sa fakulteta, ali, na njegovu sreću, stari profesor Nestor, otkako ga je dobro ukorio, ponovo ga je primio na fakultet. Desetak godina kasnije, kao da se reprizirao isti scenario, sada u rodnom gradu Prokopieva, dok je radio u državnom radiju. Rok-virus mu nije davao mira, pa je sa bandom još nebalsamovanih rokera formirao sastav “Usta na usta”. Pobeđuju na velikom rok-festivalu, snimaju hitove i izdaju kasete. A na poslu, Prokopiev dobija otkaz zbog anarho-liberalizma ili nešto tome slično. A zapravo bila je to ujdurma Pinočea, direktora radija, jednog reprezentativnog produkta socrealističke biste, koji je jedva čekao da ga izbaci na ulicu. O tome – na nekom drugom mestu…
————
A sada, kao što je red u bajci, da se vratimo malo unazad. Zvuk ulice je prešao sa vežbanja po podrumima u izduženu, belu salu SKC-a. Tamo su svirali i neki drugi otkačeni momci, a dolazili su i mladi pisci i likovnjaci, pa je posle svirki, Prokopiev produžavao do u sitne sate da diskutuje o neophodnom, manifestnom preokretu u duhu, stilu i velovima kreacije. Tada je počeo i da objavljuje po književnim časopisima – pesme u prozi, prozu u stihovima, impresije, ekspresije… Jedan od njegovih književnih sadrugova iz tog vremena docnije će zabeležiti: A kada je reč o vremenu i prostoru, nas dvojica, Prokopiev i ja, davnih sedamdesetih, prvi put smo se sreli u sobici “Književne reči”, u herojsko doba tih novina, u herojsko doba kreativnog i intelektualnog razgibavanja. Ali, to je već druga priča, i kratko rečeno, ne bi bilo u redu da je pričam kao opsesivnu, jer, siguran sam, Prokopiev bi se tada naljutio”.
Jedno je sigurno bila činjenica: iako već odavno nije trenirao ping-pong, Prokopiev je ponovo počeo, kao u vreme srednjoškolsih večeri u parku, da crpi energiju, da se zanosi, da se stimulira književnošću. Kad smo već kod stimulansa… da, na žurkama se duvala trava. Marihuanski pokret bio je rasprostranjen i među svim rokerima i među nekim pretendentima na titulu “pisac”. U kružnom toku, ovlažena cigareta se okretala, uz pospana dodavanja, od jednih usana do drugih. Jedna od muza, i sama sa spisateljskom ambicijom, prijateljica Alana Ginzberga, svetska putnica od Indije do Pariza, i tri puta u braku sa Jevrejinom, budistom i animistom, vodila ga je od kafića Zlatni papagaj do svog stana na drugoj strani ulice da bi duvali zajedno, često i u društvu sa još nekolicinom sa očima širom otvorenim, snu nastrojenim. Postajali bi privlačni jedni drugima, iako baš nisu raspoznavali ko je ko, i odakle dolazi.
———-
Ne retko, i pored svih svakodnevnih radosti, koje ponekad i izmišlja samo da bi postojale, Prokopieva napada jak osećaj da je u egzilu u svojoj sopstvenoj zemlji. Obično, za ovo postoji rešenje – u putovanjima. Putovanja snaže duh, ali i kvare zube. Zbog promene hrane, vode, mikroklime. Proteza je prvo veštačko pomagalo koje mora da umetne u svoje telo. Ali i pored toga što posle svakog putovanja strada po jedan zub, Prokopiev ni malo ne gubi entuzijazam da odšeta – van, ali i u okviru granica matične države. Nekad je dovoljno i desetak kilometara, da se udalji od grada i da se razgali usred šumskog proplanka časovima posmatrajući neku očerupanu pticu kako kljuca u šipražju. Na licu mesta, u zelenu svesku, zapisuje haiku:
Gola Planina.
Obratno od imena
– šuma svugde.
Izolovanost u prirodi, čvrsto veruje Prokopiev, leči osećaj egzila u društvu. Ali, posle dva-tri dana osame, on ponovo postaje gladan za trivijalnim zadovoljstvima ljudske košnice i tada se vraća nazad sitnicama, ćumezima i arhitektonskim promašajima u gradu zvanom Skopje.
————
Jedno izvesno vreme, Prokopiev je bio smešten u jednoj ustanovi, iznutra prilično rastrčanoj, a spolja zaštićenoj visokim zidinama i kapijama zabravljenim katancima, čiju su šifru za otključavanje znala samo nekolicina čuvara u belom. Tamo se on udružio sa Čovekom sa Trećim Okom, koje je za razliku od drugih trookih bilo smešteno ne po sred čela, nego po sred grudi, skriveno ispod pižame, drugima nevidljivo. Čak i za Glavnog čuvara u belom koji je u debeli tefter svakodnevno beležio imenice, zamenice, prideve i glagole koje bi izgovorili svi zatvorenici ponaosob. Pred njim je Čovek sa Trećim Okom bio sav kao ošamućen i mrmljao je nepovezane slogove i apsurdne reči kao “fruiej”, “ahtrolju”, “gnjedrzit” ili “odroa”. Glavni čuvar je pedantno zapisivao sva ova glasovna izmotavanja u tefter, zamišljeno odmahujući glavom, ali je Prokopiev bio ubeđen, iako mu to Čovek sa Trećim Okom nikad izravno nije priznao, da se ovaj smišljeno pravi bespomoćan, a zapravo se poigrava sa čuvarem. “Treba mu da pojede još na tone hleba”, došapnu mu da ga ohrabri da i dalje uspešno prikriva istinu, ali ga Čovek sa Trećim Okom začuđeno pogleda i odvrati “čuf, čuf, čuf… kva, kva, kva… kva”. Prokopiev poče da uči kako praznoća nije strašna, kao i da nečistoća nije prljava. Da propisi nisu zbog svađe, već zbog pošalica. Potrudio se da na sva dešavanja unutar ustanove gleda kao na scene iz neke ne baš vešto napisane drame. Odnosno, taj svet postoji samo tamo, na bini, u jednoj određenoj sadašnjosti sa određenim vremetrajanjem, i kada se predstava završi, glumci se poklone, zavesa se spušta, a publika, odnosno Prokopiev, odlazi na spavanje. U ovom slučaju, san je jedan vid putovanja ka domu. I Prokopiev je spavao, dugo je spavao.
Jednom se desilo da sanja upravo Čoveka sa Trećim Okom, kome su mu se u snu obraćali sa “učitelju Bramaputra”, koji mu je, pak, mnogo zaličio na onog starca sa purpurno-crvenom tunikom iz nekadašnjeg sna. Mada je sada bio mnogo mlađi. Čovek sa Trećim Okom, odnosno učitelj Bramaputra, govorio je sasvim razgovetno (što uopšte nije začudilo Prokopieva) i bio obučen u narandžastu trenerku. Sedeo je u prvom redu napuštene tribine stadiona i hrabrio prisutne u snu da produže da voze svoje bicikle po kružnoj stazi. Prokopiev koji je vozio stari, izliftan “poni” koji je cvileo na svaki zaokret pedala, bio je totalno indisponiran: – Ne mogu više ovako. Toliko ima otežalog crnila u meni – požalio se, sav oznojen, učitelju Bramaputri. Ovaj se nasmeja sa tribina: – Zagledaj se bolje i videćeš, iza oblaka, ohrabrujuću svetlost. Vrti, vozi, produži!
—————
Verovatno se još tada, dok je ronio u tim obilnim sa lelujavim mislima periodima između jave i sna, a i obratno, Prokopiev ubedio da i pored svih pukotina, rupa i ambisa koje zagorčavaju ljudski život, postoji jedan manje-više efikasan način da se očisti od negativnih vibracija konfuzne okoline, kao i od sopstvenih demona – da produži sa pisanjem. Do tada je, kako je ranije rečeno, on imao izvesan napredak i uspehe u književnosti, ali mu je postajalo sve jasnije da može i mnogo više od toga. I odonda, zamislite, ima već petnaesetak knjiga za sobom. Za sada, bez aplauza, molim. Ne vode sve staze negde, ima i slepih sokaka itekako, ima i obrtanja u krug, koje, kako kaže učitelj Bramaputra, nije uzaludno. Važno je kretati se. Ja se krećem, ti se krećeš, sve se kreće, da, da, da…
——————
Jedna od veličina lokalnog književnog Panteona, inače akademik sa “moja je poslednja” i sličnim arogancijama, izjavio je da je “današnja književnost zbirština od praznjikavih ekstravagancija”. Prokopiev koji se upuštao u usmene polemike sa istim žarom i neobazrivošću kao u uličnim tučama u detinjstvu iz kojih je izlazio polomljenog nosa ili glave, i sada je osetio kako mu krv nadire u lice i prilično jakim glasom odvrati: – Vi, ste očigledno prestali da čitate. – To su gluposti! – razvika se akademik. Prokopiev, koji je, kao što se vidi iz dosad rečenog, oduvek imao probleme sa autoritetima i uniformama, iskrivi lice i demonstrativno napusti prostoriju.
Ali, Prokopiev zna, i pored sve te opravdane parade, da je istina o pisanju i čitanju danas malo šira. Kao što se rok nepovratno pretopio u sladunjavi pop, film u glupave holivudske spektakle, likovna umetnost u instalacije, tako se i književnost, među “širokom čitalačkom publikom” počela poistovećivati sa reklamiranim bestselerima ala Paolo Kueljo ili Og Mandino ili Den Braun. Pred uvek gladnim crvom masovne potrošnje, većina umetnika, ako ne želi da gladuje, prihvata da bude delimično oslepljena. Prokopiev sve češće susreće takve ćorave umetnike, koji od trčanja na slepo, uobražavajući da će doseći uspeh, pritom zaboravljaju da se čudesa ne pokreću mehanički. Još pre desetak godina, u jeku Internet groznice, njegov prijatelj, astrolog Simoen, rekao mu je da će raslojavanje interesa i druženja biti neminovno i da će to dovesti do stvaranja kružoka, gde će srodnici među sobom komunicirati bezbedno, takoreći na polutajni način. Danas je Prokopiev član jednog takvog kružoka. Ti, njegovi istomišljenici, su iz raznih krajeva sveta, ali kao da su mu komšije i kao da su iz iste ulice. Svi oni veruju, ili skoro veruju, da su bajke i danas moguće. Mada, razume se, sa manjim ili većim Izmenama.