Pred feničkim zastani tezgama i snabdij se finim stvarčicama: sedefom, koraljom, ambrom, slonovačom; uzmi svakovrsnih razbludnih mirisa, što više upravo raskošnih mirisa.
Konstantin Kavafi, Itaka
– Leblebija, hummus – pokazuju da priđem, dok u zemlji koja je daleko od njihove izgovaraju tu arapsku reč sa duplim usnenim glasom, tiho kao što se kazuje tajna ili sveto ime.
Sede okupljeni oko vatrice, vrela tečnost u kotliću pušta penu koju skidaju kašikom. I ovde se, kao u ribarskim postojbama na levantskom jugu, površina reke mreška i sjaji kao modra riblja krljušt, ali je vetar rezak i hladan, i umesto traga mediteranskih trava, narandžine kore i morske soli, vetar nosi svežinu reke i tajanstvo planine, huk drinske vode i sivilo neba.
– Hummus – ponavljaju, kažem im da je to kod nas ime za zemlju, onu što se u nju sadi cveće i mirođija.
I kao što se iz jata uvek izdvaja jedna ptica, tako i u ovoj grupi jedan vodi druge: čovek srednjih godina sa bradom boje bibera i soli, u sivoj halji sa malom kragnom, u ruci mu je srebrni tespih, brojanica kakve nose na Orijentu. Govori svoju priču punu fantastike, o zagasitom, orašastom ukusu leblebije, to je biljka suva i brašnjava, i tek oplemenjena začinima, limunovim sokom i maslinovim uljem, daje nežne, ukusne prelive. Na kraju: – Zemlja, kažeš. Ovde, i da umremo, ne bi nas, kao biljku, primila zemlja.
Abu izgovara svoje ime, a onda: – Ana min Dimišk, ja sam iz Damaska. Niže, na svim jezicima koje je čuo na svome putu, kao bezbroj puta ponovljenu molitvu, ime grada: Damaskus, Damask, Dimišk, Šam – tako svoj grad, i Siriju celu, zovu Damaščani.
Pominje gradove Levanta – Bejrut, Sidon, Tir – onda, kao što komodor određuje kurs plovidbe, pokazuje rukom ka zapadu: Nemačka, Hamburg, Minhen.
Govori, premećući arapske i engleske reči kao žongler kugle, o bakarnim naušnicama, privescima od ćilibara, srebrnom prstenju i bisernim ogrlicama, broševima od belog i žutog zlata, kovinama i draguljima sa Levanta. Spominje juvelirnicu i četvrt što miriše na urme, zatar – arapsku divlju nanu, korijander i kumin, zeleni alepski pistać. Kaže još, kao što svaka travka ima svoje dejstvo, tako je nakit što ga izrađuje juvelir, amajlija i znamenje: jedna čuva bogatstvo, druga zdravlje i dugovečnost, treća sreću u ljubavi.
– Ova brojanica – pokazuje Abu – čuva putnike na njihovome putu, a za putnike celog sveta putovanje je isto, nosi izazove i saznanja. Važno je, dodaje, ne stići na odredište presahlog, gorkog srca.
Reči, grleni orijentalni glasovi, bride na reskom vazduhu, plamen podrhtava na vetru koji duva uz reku, čiji tok preseca predeo kao svežu, raspolućenu voćku.
*
Gužva je pred granicom, red automobila mili kao duga mravlja kolona, zaustavljeni kamioni liče na lađe ukotvljene u nepoznatoj luci. Nema palmi, žbuna kapara, niti masline i oleandra, i ceo pejzaž, postan i kontinentalni, daleko je od Mediterana, damaških saraja i bejrutskog keja koji nadleću galebovi i njima srodne, velike i male ptice.
Kafane, moteli i menjačnice kraj granice nisu granične postaje na libanskome jugu, niti krčma „Kapetanova kabina“ u bejrutskoj četvrti – tamo priče teku kao ponornica, svojim talasima, u gradu gde su mnogi, na proputovanju, spustili sidro. Ali i ovde se, stojeći sa strane kad kolona zakrči put a karavan zastane, mogu videti scene koje golicaju maštu putnika i vredi ih zapisati na hartiji: u prtljažniku, sa jedne na drugu stranu reke, čovek nosi dva brava, pominje veliko veselje i slavlje, dok životinje, tela su im obrasla belom vunom a glave crnom, mekeću uznemireno i sve jače; drugi u prtljažniku limuzine nosi celu kućnu biblioteku, tomove rečnika i enciklopedija, uz njih slike, platna i akvarele – galeriju i knjige će, kao što se presađuje koren, preneti na drugu obalu.
Cesta sledi tok kanjona reke. Na drugoj strani, počelo je takmičenje veslača: kajaci, kanui i duge sandoline klize po vodi, četverci veslaju u ritmu čas bržem čas sporijem, kao galioti na triremama, u potpalublju. U varoši uz reku je slavlje: vesela povorka prolazi, čuju se trube, harmonika i reski udari doboša. Pevaju veseli golijardi, vijore se grbovi i zastave, reka teče a kasaba miriše na tamjaniku, ruže, dunje.
Uz obalu, bogomolje dignute u tuđim vrtovima, tokom ratnog vremena, u ime različitih vera koje istom rečju zovu Boga – betonska zdanja zabodena u krajolik, bez patine vremena kakvu imaju stare džamije i crkve, svetilišta ugneždena u klance i litice, zidovi im prate oblik prirode i ambijent. Smenjuju se nazivi naselja, na dva pisma, neke su table prošarane mecima; putokaz, alčaci iz sela, okrenuli na pogrešnu stranu. Na ulazu u varoš, braća su podignula česmu, u spomen na rano preminulu sestru – slika u mermeru i stihovi iz svete knjige. Pumpe i moteli – negdašnji hanovi, stoje kao podsećanje na vreme starina koji su kiridžisali drumom, što od granice vodi preko romanijskih planina – tamo su crveni visovi, pitomine i visoravni, polja i šume planinskih vidara koji znaju govor svih živih stvorova planine, orlova i zmijskih kraljeva, šapat drveća i bilja.
Od reke put se penje u planine a od glavnog druma staze vode u sela krotitelja divljih konja, o njima se u gori priča tiho i u noćne sate kao o mističnim bićima, dobrim larima koji čuvaju kuću i one koji u njoj žive. A priče gorštaka, bogumila i čestitih mirjana, bajke o vilinskim kolima i krvookim divljim konjima, pomalo iz jave a više iz sna, iskrsavaju noću pred očima snenog putnika. To su priče onih koji su samo mišlju putovali daleko, čuvaju pastirsku zagledanost u zvezde i kolo sećanja, i kao što priče levantskog draguljara otvaraju bagdadske Sezame, one zasvođuju svoj svet.
*
Na obronku šume, prodaju štavljene ovnujske i kravlje kože, med, čajeve, gljive lisičarke u boji jantara. U ravnici usred planine, na velikoj prostirci suše tek ubrane oskoruše, kišu zelenih plodova, samo je osunčana strana crvene boje. U tunel, koji prolazi kroz planinu, ušla je magla, automobili ulaze u ovo grotlo sa upaljenim migavcima, žmirkaju kao svici.
Auto je topla utroba velike ribe, kormilarnica u kojoj je ušuškano biće putnika uz muziku koja prati ritam točkova. Padaju mi na um, posle Abu Ahmadove priče, Bejrućani, majstori zanata i priče, svirači laute, kapetani iz Sidona i Tira, a jednako medari i travari sa planine – svi zagledani u svoj rad i krugove. Pleni životom njihova predanost i posvećenost zanatu i umetnosti. Javio mi se sirijski lautista Ajnham, koga sam upoznao u Bejrutu odakle je otišao u svet sa lautom na ramenu. Kaže, nebo kraj kontinentalne reke podseća na Korniš, šetalište kraj mora, te kako i tamo, u srednjoevropskom gradu, ima dobrih muzičara. Sudbonosni odlazak žice su preplele novim akordima.
Muzika prati put, pesme i mesta kraj puta promiču poput zrna brojanice i makama na arapskoj lauti od smrče, jasnog i kristalnog tona, ili na onoj od kedrovine koja ima duboki tembr nalik omorikama ove planine, što stoji a mi prolazimo, kao što i sve prolazi – ko se vrati na Itaku, on je, kao Odisej, niko. Tako je zapisano: nema smrti, već samo seoba i ko je krenuo, uvek je na svome izvoru. Bejrućani mole: Sveta Rito, zaštitnice putnika, daj budno oko svima što putuju. Abu Ahmadova mahuna će tokom kuvanja omeknuti i pustiti smeđu, puterastu mleč, život se se iznova obnavlja i menja, bejrutski berberi kažu: čovek je koraknuo dalje, kad na licu obrijanom pred put izraste nova brada.
Putujemo dalje i putovanje se sliva u akord, širok sirijski makam, dok ulazimo u grad presut maglom. Kad se magla razmakne, gledano sa visine, on liči na pitomu dolinu koja će primiti putnika, blago, kao što dočekuje mati; pod maglom senke brda liče na raskriljenu veliku pticu koja preči ulazak u grad.
Ana min Dimišk
Pred feničkim zastani tezgama
i snabdij se finim stvarčicama:
sedefom, koraljom, ambrom, slonovačom;
uzmi svakovrsnih razbludnih mirisa,
što više upravo raskošnih mirisa.
Konstantin Kavafi, Itaka
– Leblebija, hummus – pokazuju da priđem, dok u zemlji koja je daleko od njihove izgovaraju tu arapsku reč sa duplim usnenim glasom, tiho kao što se kazuje tajna ili sveto ime.
Sede okupljeni oko vatrice, vrela tečnost u kotliću pušta penu koju skidaju kašikom. I ovde se, kao u ribarskim postojbama na levantskom jugu, površina reke mreška i sjaji kao modra riblja krljušt, ali je vetar rezak i hladan, i umesto traga mediteranskih trava, narandžine kore i morske soli, vetar nosi svežinu reke i tajanstvo planine, huk drinske vode i sivilo neba.
– Hummus – ponavljaju, kažem im da je to kod nas ime za zemlju, onu što se u nju sadi cveće i mirođija.
I kao što se iz jata uvek izdvaja jedna ptica, tako i u ovoj grupi jedan vodi druge: čovek srednjih godina sa bradom boje bibera i soli, u sivoj halji sa malom kragnom, u ruci mu je srebrni tespih, brojanica kakve nose na Orijentu. Govori svoju priču punu fantastike, o zagasitom, orašastom ukusu leblebije, to je biljka suva i brašnjava, i tek oplemenjena začinima, limunovim sokom i maslinovim uljem, daje nežne, ukusne prelive. Na kraju: – Zemlja, kažeš. Ovde, i da umremo, ne bi nas, kao biljku, primila zemlja.
Abu izgovara svoje ime, a onda: – Ana min Dimišk, ja sam iz Damaska. Niže, na svim jezicima koje je čuo na svome putu, kao bezbroj puta ponovljenu molitvu, ime grada: Damaskus, Damask, Dimišk, Šam – tako svoj grad, i Siriju celu, zovu Damaščani.
Pominje gradove Levanta – Bejrut, Sidon, Tir – onda, kao što komodor određuje kurs plovidbe, pokazuje rukom ka zapadu: Nemačka, Hamburg, Minhen.
Govori, premećući arapske i engleske reči kao žongler kugle, o bakarnim naušnicama, privescima od ćilibara, srebrnom prstenju i bisernim ogrlicama, broševima od belog i žutog zlata, kovinama i draguljima sa Levanta. Spominje juvelirnicu i četvrt što miriše na urme, zatar – arapsku divlju nanu, korijander i kumin, zeleni alepski pistać. Kaže još, kao što svaka travka ima svoje dejstvo, tako je nakit što ga izrađuje juvelir, amajlija i znamenje: jedna čuva bogatstvo, druga zdravlje i dugovečnost, treća sreću u ljubavi.
– Ova brojanica – pokazuje Abu – čuva putnike na njihovome putu, a za putnike celog sveta putovanje je isto, nosi izazove i saznanja. Važno je, dodaje, ne stići na odredište presahlog, gorkog srca.
Reči, grleni orijentalni glasovi, bride na reskom vazduhu, plamen podrhtava na vetru koji duva uz reku, čiji tok preseca predeo kao svežu, raspolućenu voćku.
*
Gužva je pred granicom, red automobila mili kao duga mravlja kolona, zaustavljeni kamioni liče na lađe ukotvljene u nepoznatoj luci. Nema palmi, žbuna kapara, niti masline i oleandra, i ceo pejzaž, postan i kontinentalni, daleko je od Mediterana, damaških saraja i bejrutskog keja koji nadleću galebovi i njima srodne, velike i male ptice.
Kafane, moteli i menjačnice kraj granice nisu granične postaje na libanskome jugu, niti krčma „Kapetanova kabina“ u bejrutskoj četvrti – tamo priče teku kao ponornica, svojim talasima, u gradu gde su mnogi, na proputovanju, spustili sidro. Ali i ovde se, stojeći sa strane kad kolona zakrči put a karavan zastane, mogu videti scene koje golicaju maštu putnika i vredi ih zapisati na hartiji: u prtljažniku, sa jedne na drugu stranu reke, čovek nosi dva brava, pominje veliko veselje i slavlje, dok životinje, tela su im obrasla belom vunom a glave crnom, mekeću uznemireno i sve jače; drugi u prtljažniku limuzine nosi celu kućnu biblioteku, tomove rečnika i enciklopedija, uz njih slike, platna i akvarele – galeriju i knjige će, kao što se presađuje koren, preneti na drugu obalu.
Cesta sledi tok kanjona reke. Na drugoj strani, počelo je takmičenje veslača: kajaci, kanui i duge sandoline klize po vodi, četverci veslaju u ritmu čas bržem čas sporijem, kao galioti na triremama, u potpalublju. U varoši uz reku je slavlje: vesela povorka prolazi, čuju se trube, harmonika i reski udari doboša. Pevaju veseli golijardi, vijore se grbovi i zastave, reka teče a kasaba miriše na tamjaniku, ruže, dunje.
Uz obalu, bogomolje dignute u tuđim vrtovima, tokom ratnog vremena, u ime različitih vera koje istom rečju zovu Boga – betonska zdanja zabodena u krajolik, bez patine vremena kakvu imaju stare džamije i crkve, svetilišta ugneždena u klance i litice, zidovi im prate oblik prirode i ambijent. Smenjuju se nazivi naselja, na dva pisma, neke su table prošarane mecima; putokaz, alčaci iz sela, okrenuli na pogrešnu stranu. Na ulazu u varoš, braća su podignula česmu, u spomen na rano preminulu sestru – slika u mermeru i stihovi iz svete knjige. Pumpe i moteli – negdašnji hanovi, stoje kao podsećanje na vreme starina koji su kiridžisali drumom, što od granice vodi preko romanijskih planina – tamo su crveni visovi, pitomine i visoravni, polja i šume planinskih vidara koji znaju govor svih živih stvorova planine, orlova i zmijskih kraljeva, šapat drveća i bilja.
Od reke put se penje u planine a od glavnog druma staze vode u sela krotitelja divljih konja, o njima se u gori priča tiho i u noćne sate kao o mističnim bićima, dobrim larima koji čuvaju kuću i one koji u njoj žive. A priče gorštaka, bogumila i čestitih mirjana, bajke o vilinskim kolima i krvookim divljim konjima, pomalo iz jave a više iz sna, iskrsavaju noću pred očima snenog putnika. To su priče onih koji su samo mišlju putovali daleko, čuvaju pastirsku zagledanost u zvezde i kolo sećanja, i kao što priče levantskog draguljara otvaraju bagdadske Sezame, one zasvođuju svoj svet.
*
Na obronku šume, prodaju štavljene ovnujske i kravlje kože, med, čajeve, gljive lisičarke u boji jantara. U ravnici usred planine, na velikoj prostirci suše tek ubrane oskoruše, kišu zelenih plodova, samo je osunčana strana crvene boje. U tunel, koji prolazi kroz planinu, ušla je magla, automobili ulaze u ovo grotlo sa upaljenim migavcima, žmirkaju kao svici.
Auto je topla utroba velike ribe, kormilarnica u kojoj je ušuškano biće putnika uz muziku koja prati ritam točkova. Padaju mi na um, posle Abu Ahmadove priče, Bejrućani, majstori zanata i priče, svirači laute, kapetani iz Sidona i Tira, a jednako medari i travari sa planine – svi zagledani u svoj rad i krugove. Pleni životom njihova predanost i posvećenost zanatu i umetnosti. Javio mi se sirijski lautista Ajnham, koga sam upoznao u Bejrutu odakle je otišao u svet sa lautom na ramenu. Kaže, nebo kraj kontinentalne reke podseća na Korniš, šetalište kraj mora, te kako i tamo, u srednjoevropskom gradu, ima dobrih muzičara. Sudbonosni odlazak žice su preplele novim akordima.
Muzika prati put, pesme i mesta kraj puta promiču poput zrna brojanice i makama na arapskoj lauti od smrče, jasnog i kristalnog tona, ili na onoj od kedrovine koja ima duboki tembr nalik omorikama ove planine, što stoji a mi prolazimo, kao što i sve prolazi – ko se vrati na Itaku, on je, kao Odisej, niko. Tako je zapisano: nema smrti, već samo seoba i ko je krenuo, uvek je na svome izvoru. Bejrućani mole: Sveta Rito, zaštitnice putnika, daj budno oko svima što putuju. Abu Ahmadova mahuna će tokom kuvanja omeknuti i pustiti smeđu, puterastu mleč, život se se iznova obnavlja i menja, bejrutski berberi kažu: čovek je koraknuo dalje, kad na licu obrijanom pred put izraste nova brada.
Putujemo dalje i putovanje se sliva u akord, širok sirijski makam, dok ulazimo u grad presut maglom. Kad se magla razmakne, gledano sa visine, on liči na pitomu dolinu koja će primiti putnika, blago, kao što dočekuje mati; pod maglom senke brda liče na raskriljenu veliku pticu koja preči ulazak u grad.