Krajem avgusta mjeseca ove 2019. godine, iz tiska je izašao roman “Meho” bosanskohercegovačkog pjesnika i prozaika Almina Kaplana, u izdanju zagrebačkog V.B.Z.-a. Recenzenti Ivan Lovrenović i Josip Mlakić, velikani savremene bosanskohercegovačke književnosti. Dakle, trebao bi ovo biti prvorazredni kulturni događaj kako u BiH, tako i u regionu, barem u onoj kasti društva koja se bavi izučavanjem književnosti, ili bar čitanjem te iste književnosti na međusobno razumljivim jezicima, ali nažalost, to nije bio slučaj. O ovoj knjizi se zasad kako u medijima, i printanim i online, tako i na društvenim mrežama (čast izuzecima), strogo molči. Hajde, bilo bi mi jasno da je Almin Kaplan neki anonimac u književnom svetu na prostoru regije, pa da je zbog toga neprimećen od strane onih inih koji se bave pisanjem književne kritike, al nije. Almin Kaplan je nagrađivani pjesnik i pisac, dobitnik nagrada kakve su Mak Dizdar,Ratkovićeve večeri poezije te nagrade Zija Dizdarević. Da ne pričamo o tome da iza sebe ima pet knjiga poezije, i evo od mjeseca kolovoza dva romana. Dakle, Kaplan ne da nije anonimus nego je jedan od najplodnijih pisaca na prostoru Jugoslavije kada je reč o novim književnim snagama i imenima.
Međutim, ja čujem samo dugi bezgranični molk, te sam donio nijet da poradim na razbijanju istog.
Roman “Meho” pripoveda o Dubravskoj visoravni između Stoca i Čapljine, o hercegovačkom kršiću i plodnim njivama, o povratnicima, graditeljima avlija i gasulhana, o breskvama i paprikama, međuljudskim odnosima u porodicama i džematima, bezbeli i o ratu i logorima. Eh, viđe mene nezahvalnog, ni da spomenem sijela. A na sijelima se u “Mehu” mogu čuti i ovakve životne mudrosti: “Ta sijela su završavala tako što bi se starice mirile s činjenicom da toga o čemu pričaju više nema i nikada neće ni biti. Jer ne može se više uzgojiti bostan kojeg su se prisjećali, kao ni kavade, paprike, krompir… Jer su im se u ratu zatrla sjemena.”Takođe, ovaj roman govori o tome kako je kad se u grlu sakupi gusta pljuvačka prilikom teških razgovora, kad ne možeš pravu reč izgrgoljiti a vakat joj je, o onom pogrebnom ukusu cigarete posle neprospavane noći o kom majstorski pripoveda i Muharem Bazdulj u romanu “Lutka od marcipana”…
Čitajući roman “Meho”, sagledavajući slike i vizualizirajući ih, osećate se kao da gledate neko novije filmsko ostvarenje sjajnog turskog režisera Nurija Bilge Džejlana. I upravo u tome leži sva moć i majstorstvo pisca koji ga ispisuje. Pisac vlada tekstom, geografijom, lokalnim rečnikom i na taj način prodire u svaki svoj lik tako da vam se od toga dlake ježe na rukama a prste vam podilaze trnci. Bilo da su u pitanju muški ili ženski likovi, majstorski su ispisani i vi iz čistog nehata počinjete da živite sa tim karakterima, da se suosećate s njima, nervirate se, brinete i delite njihove radosti i razočarenja. A na vama je da verujete piscu i da se upustite u tumačenje muštri tog proznog tkanja čitanjem shema i prodiranjem kroz gusti tekst. Tu leži sva lepota proze, ono njeno iskonsko blago, oni pasaži teksta u kojima osetite svu radost življenja i pripovedanja.
Kao što je sama priča romana dobra, tako su i korice ove knjige reme- delo stolačkog slikara i pjesnika Igora Borozana. Poznavajući Igorov rad, kako likovni tako i književni, a takođe znajući da su Almin i Igor pre svega veliki prijatelji, jasno mi je da je likovno rešenje ovih korica pun pogodak. Ta usamljena paprika i holandeza, uh!
Mogao bih ja ovako još dugo, da gunđam, zanovetam, filozofiram. No, mislim da je bolje da se latite knjige. Od ovog mog muabeta nema mnogo vajde. Čitajte “Mostarsku zbirku”, “Bukaru”, “Ospice”… Pa onda čitajte “Trganje” i “Meha”. Shvatićete jednu stvar, a nju je sjajno u recenziji ove knjige objasnio gospodin Josip Mlakić. Al pre nego budem citirao Mlakića, reći ću vam sledeće, shvatićete da je Almin Kaplan neko ko je dosledno zamenio Mirka Kovača u našoj književnosti. Pisac koji je nastavio ono što nam je Mirko ostavio u amanet, a to je istinsko nepatvoreno pripovedanje. To je za mene vredno velikog slavlja!
Dakle, Mlakić veli: “Već svojim prvim romanom ‘Trganje’ Almin Kaplan, iako već etablirani pjesnik, premetnuo se u po mojemu mišljenju najnadarenijeg proznog pisca mlađe generacije u BiH.”
Ja bih dodao još, najnadarenijeg proznog pisca mlađe generacije u BiH, i svim ostalim jugoslovenskim republikama.
Alminov Meho
Objavljeno u Novom magazinu 10.10.2019.
Krajem avgusta mjeseca ove 2019. godine, iz tiska je izašao roman “Meho” bosanskohercegovačkog pjesnika i prozaika Almina Kaplana, u izdanju zagrebačkog V.B.Z.-a. Recenzenti Ivan Lovrenović i Josip Mlakić, velikani savremene bosanskohercegovačke književnosti. Dakle, trebao bi ovo biti prvorazredni kulturni događaj kako u BiH, tako i u regionu, barem u onoj kasti društva koja se bavi izučavanjem književnosti, ili bar čitanjem te iste književnosti na međusobno razumljivim jezicima, ali nažalost, to nije bio slučaj. O ovoj knjizi se zasad kako u medijima, i printanim i online, tako i na društvenim mrežama (čast izuzecima), strogo molči. Hajde, bilo bi mi jasno da je Almin Kaplan neki anonimac u književnom svetu na prostoru regije, pa da je zbog toga neprimećen od strane onih inih koji se bave pisanjem književne kritike, al nije. Almin Kaplan je nagrađivani pjesnik i pisac, dobitnik nagrada kakve su Mak Dizdar, Ratkovićeve večeri poezije te nagrade Zija Dizdarević. Da ne pričamo o tome da iza sebe ima pet knjiga poezije, i evo od mjeseca kolovoza dva romana. Dakle, Kaplan ne da nije anonimus nego je jedan od najplodnijih pisaca na prostoru Jugoslavije kada je reč o novim književnim snagama i imenima.
Međutim, ja čujem samo dugi bezgranični molk, te sam donio nijet da poradim na razbijanju istog.
Roman “Meho” pripoveda o Dubravskoj visoravni između Stoca i Čapljine, o hercegovačkom kršiću i plodnim njivama, o povratnicima, graditeljima avlija i gasulhana, o breskvama i paprikama, međuljudskim odnosima u porodicama i džematima, bezbeli i o ratu i logorima. Eh, viđe mene nezahvalnog, ni da spomenem sijela. A na sijelima se u “Mehu” mogu čuti i ovakve životne mudrosti: “Ta sijela su završavala tako što bi se starice mirile s činjenicom da toga o čemu pričaju više nema i nikada neće ni biti. Jer ne može se više uzgojiti bostan kojeg su se prisjećali, kao ni kavade, paprike, krompir… Jer su im se u ratu zatrla sjemena.” Takođe, ovaj roman govori o tome kako je kad se u grlu sakupi gusta pljuvačka prilikom teških razgovora, kad ne možeš pravu reč izgrgoljiti a vakat joj je, o onom pogrebnom ukusu cigarete posle neprospavane noći o kom majstorski pripoveda i Muharem Bazdulj u romanu “Lutka od marcipana”…
Čitajući roman “Meho”, sagledavajući slike i vizualizirajući ih, osećate se kao da gledate neko novije filmsko ostvarenje sjajnog turskog režisera Nurija Bilge Džejlana. I upravo u tome leži sva moć i majstorstvo pisca koji ga ispisuje. Pisac vlada tekstom, geografijom, lokalnim rečnikom i na taj način prodire u svaki svoj lik tako da vam se od toga dlake ježe na rukama a prste vam podilaze trnci. Bilo da su u pitanju muški ili ženski likovi, majstorski su ispisani i vi iz čistog nehata počinjete da živite sa tim karakterima, da se suosećate s njima, nervirate se, brinete i delite njihove radosti i razočarenja. A na vama je da verujete piscu i da se upustite u tumačenje muštri tog proznog tkanja čitanjem shema i prodiranjem kroz gusti tekst. Tu leži sva lepota proze, ono njeno iskonsko blago, oni pasaži teksta u kojima osetite svu radost življenja i pripovedanja.
Kao što je sama priča romana dobra, tako su i korice ove knjige reme- delo stolačkog slikara i pjesnika Igora Borozana. Poznavajući Igorov rad, kako likovni tako i književni, a takođe znajući da su Almin i Igor pre svega veliki prijatelji, jasno mi je da je likovno rešenje ovih korica pun pogodak. Ta usamljena paprika i holandeza, uh!
Mogao bih ja ovako još dugo, da gunđam, zanovetam, filozofiram. No, mislim da je bolje da se latite knjige. Od ovog mog muabeta nema mnogo vajde. Čitajte “Mostarsku zbirku”, “Bukaru”, “Ospice”… Pa onda čitajte “Trganje” i “Meha”. Shvatićete jednu stvar, a nju je sjajno u recenziji ove knjige objasnio gospodin Josip Mlakić. Al pre nego budem citirao Mlakića, reći ću vam sledeće, shvatićete da je Almin Kaplan neko ko je dosledno zamenio Mirka Kovača u našoj književnosti. Pisac koji je nastavio ono što nam je Mirko ostavio u amanet, a to je istinsko nepatvoreno pripovedanje. To je za mene vredno velikog slavlja!
Dakle, Mlakić veli: “Već svojim prvim romanom ‘Trganje’ Almin Kaplan, iako već etablirani pjesnik, premetnuo se u po mojemu mišljenju najnadarenijeg proznog pisca mlađe generacije u BiH.”
Ja bih dodao još, najnadarenijeg proznog pisca mlađe generacije u BiH, i svim ostalim jugoslovenskim republikama.