Posvećeno P. A. Osipovoj
I.
Kunem se parom i neparom,
Kunem pravednom bitkom s mačem
I večernje molitve žarom,
Kunem se i u sjaj zornjače,
Ne, ne napustih tebe. Reci,
Kog u sjenku uspokojenja
Uvedoh, glavu mu ljubeći,
I od okatog skrih gonjenja?
A u dan žeđi, vode zar ti
Pustinjske nisam darivao?
Zar jeziku da bude car ti
Nad umovima nisam dao?
Budi hrabar, laž prezri, pravom
Stazom istine ići gledaj,
Voli sirote i drhtavom
Stvoru moj Kur’an propovedaj.
II.
O, čiste žene u proroka,
Drukčije nego žene ine:
Strašna vam je i sjen poroka,
Skrite u slatki hlad tišine,
Živite skromno: pokrivalo
Djevojačko vam jest pristalo.
Za slast zakonsku, što se stidi,
Čuvate verna srca: nikad
Vašega lica nek ne vidi
Lukavi pogled poročnika.
Kad skupite se, o vi gosti
Muhamedovi, neka u te
Večeri vaše ispraznosti
Svetske proroka mog ne smute.
Dok pobožne mu lebde misli,
Neskroman govor nesuvisli
I pričljivac je nedrag njemu
Poštujte njegov pir smernošću
I čednom blagonaklonošću
Za sve mlađane robinje mu.
III.
Namrštio se, smeten, prorok
Jer dolaženje slepca čuje,
Juri, no neće smeti porok
Nedoumicom da ga truje.
Proroče, knjige s neba ti je
Dat prepis, ne zbog zadrtoga;
Objavljuj Kur’an mirno – nije
Tebi siliti bezbožnoga!
Otkud hvastanje tog čoveka?
Zbog tog što na svet nag dohodi,
Zbog toga što je kratkog veka,
Što slab mre ko što slab se rodi?
Zbog toga što je bog, po svome,
Umrtvljenje i vaskrs svemu?
Što u radosti i u zlome
Udesu – čuva dane njemu?
Što plodove je njemu dao
I hleb i urmu i olivu,
Svaki rad mu blagosiljao
I vrtograd, i breg, i njivu?
No dvaput anđel kad zatrubi,
U zemlju grom će zagrmeti:
I brat će brata da izgubi
I sin od majke da odleti.
A kada dođu svi pred boga,
Izobličeni svojim strahom,
Bezbožni, pred njim, do jednoga
Pašće, pokriti plamom, prahom.
IV.
S tobom se davno nadmetati,
O svemogući, silnik mnio,
Ludom gordošću bogat, a ti
Gospode, njega si smirio.
Ti reče: svetu život davam,
I smrću zemlju ja kažnjavam,
Na sve moj dlan se dići može.
I ja, on reče, život davam,
Smrću takođe ja kažnjavam,
Izjednačen sam s tobom, Bože.
No na hvastanje tog proroka
Ti odgovori gnevno tada:
Podižem sunce sa istoka,
Ti podigni ga sa zapada!
V.
Nepomična je zemlja – svode
Nebeske, tvorče, držiš plave,
Da ne padnu na tle i vode,
I da sobom nas ne podave.
Ti uždi sunce vaseljeni,
Nebu i zemlji neka sjaje,
Ko lan, elejem napojeni,
Što u kristalu kandila je.
Molite tvorca; veliki je:
Upravlja kamo hoće vetar,
Obačjem svod, za žege, krije
I zemlji daje sen drveta.
Muhamedu je, pun milosti,
Otkrio Kur’an koji sinu
Da mi prispemo do svetlosti,
Sa zena da se magle skinu.
VI.
U boju vas ne usnih zaman:
Obrijane su glave svima,
S okrvavljenim mačevima,
Na bedemima, na kulama.
Radosni poklik oslušnite,
Deco pustinja, punih plama!
Vraćate se sa robinjama
Mladim, i ratni plen delite.
Vi pobediste: slava svima,
A malodušnim podsmevanje!
Prečuše u rat pozivanje
Ne verujući divnim snima.
Sad u kajanju svome veli
Svak od njih, na plen ratni lakom:
Kad biste s vama nas uzeli,
A vi recite: ne, nikako.
Blažen je ko u boju pade:
U edemu je sad, i tu je
Svak utonuo u naslade,
A ničeg nema da ih truje.
VII.
Ustaj, bojažljivi:
U pećini tvojoj
To sveto kandilo
Do osvita gori.
Usrdnom molitvom
Proroče, otkloni
Sve pečalne misli,
I lukave snove!
Do zore molitvi
Predaj se skrušeno
I nebesku knjigu
Do osvita čitaj!
VIII.
Savešću pred bledim goljama trgujući,
Bacati darove ne daj škrtoj ruci:
Ugodna je puna štedrost nebesima.
I podobno njivi plodnoj, na strašnom sudu,
Sejaču srećni, svakom trudu
Tvom ona stostruko uzvratiti ima.
No ako, požaliv što steknu zemni trudi,
Škrtu milostinju, koju niščem nudiš,
Stiskaš u svojoj zavidljivoj šaci –
Znaj, svi tvoji dari, ko što pregršt prašine
Obilna kiša s kama skine,
Nestaće – taj danak koji Bog odbaci.
IX.
Putnik se sustali na Boga žalio:
Moren žeđu, željan i hlada je bio.
Pustinjom bludeći tri dana i noći,
Žegom i prašinom izmorene oči
Išle su okolo sa tugom beznadnom
I izvor pod palmom vide iznenadno.
I tvoj trk upravi ka palmi osamnoj
I hladnim je mlazom osvežio gamno
Teško zapaljeni jezik i zenice
I leže i zaspa kraj verne oslice –
I mnogo godina proteče od tada
Voljom onog nebom i zemljom što vlada.
I da se probudi kad došao čas je,
Ustao i čuo tajanstveni glas je:
“ Da li ti odavno tu spavaš duboko?
A on odgovori: već je povisoko
Na jutarnjem nebu sunčani sjaj bio,
Duboko od jutra do jutra sam spio”.
A glas: ”O putniče, ti duže si spao;
Gle, mlad si legao, a starcem ustao:
Palma već istrunu, izvor hladni do dna
Iscrpe i ispi pustinja bezvodna,
Stepski su ga pesci odavno zameli;
I skelet se tvoje magarice beli”.
I trenutni starac, žalošću obuzet,
Uzdrhtalom glavom poniče, uz suze…
I u pustinji se čudo u tom času
Zbi: prošlo ožive u novome krasu;
Opet plama glavu senovitu nina.
Opet vrelo pune magla i svežina.
I trošni se skelet oslice odeva
U telo i evo već i njenog reva.
I oseća putnik i snagu i radost:
Vaskrsla, u krvi zaigrala mladost,
Sveti zanosi mi pune grud, i zatim
S božijom će voljom dalje putovati.
<1824>
Preveo Marko Vešović
P. S.
Ovaj prevod posvećujem, za ramazan, Enesu Kariću i Rešidu Hafizoviću koji su me, u dane opsade Sarajeva, u jednom kafiću, usrdno uvjeravali da sam musliman a da to uopće ne znam. Ko zna, možda bi me i uvjerili da se slučajno nisam sjetio sebi reći: ti si sin Titinog partizana i neizlječivog ateiste. A što poneseš iz kuće, to ti je.
Aleksandar Puškin: Podražavanja Kur’anu
Posvećeno P. A. Osipovoj
I.
Kunem se parom i neparom,
Kunem pravednom bitkom s mačem
I večernje molitve žarom,
Kunem se i u sjaj zornjače,
Ne, ne napustih tebe. Reci,
Kog u sjenku uspokojenja
Uvedoh, glavu mu ljubeći,
I od okatog skrih gonjenja?
A u dan žeđi, vode zar ti
Pustinjske nisam darivao?
Zar jeziku da bude car ti
Nad umovima nisam dao?
Budi hrabar, laž prezri, pravom
Stazom istine ići gledaj,
Voli sirote i drhtavom
Stvoru moj Kur’an propovedaj.
II.
O, čiste žene u proroka,
Drukčije nego žene ine:
Strašna vam je i sjen poroka,
Skrite u slatki hlad tišine,
Živite skromno: pokrivalo
Djevojačko vam jest pristalo.
Za slast zakonsku, što se stidi,
Čuvate verna srca: nikad
Vašega lica nek ne vidi
Lukavi pogled poročnika.
Kad skupite se, o vi gosti
Muhamedovi, neka u te
Večeri vaše ispraznosti
Svetske proroka mog ne smute.
Dok pobožne mu lebde misli,
Neskroman govor nesuvisli
I pričljivac je nedrag njemu
Poštujte njegov pir smernošću
I čednom blagonaklonošću
Za sve mlađane robinje mu.
III.
Namrštio se, smeten, prorok
Jer dolaženje slepca čuje,
Juri, no neće smeti porok
Nedoumicom da ga truje.
Proroče, knjige s neba ti je
Dat prepis, ne zbog zadrtoga;
Objavljuj Kur’an mirno – nije
Tebi siliti bezbožnoga!
Otkud hvastanje tog čoveka?
Zbog tog što na svet nag dohodi,
Zbog toga što je kratkog veka,
Što slab mre ko što slab se rodi?
Zbog toga što je bog, po svome,
Umrtvljenje i vaskrs svemu?
Što u radosti i u zlome
Udesu – čuva dane njemu?
Što plodove je njemu dao
I hleb i urmu i olivu,
Svaki rad mu blagosiljao
I vrtograd, i breg, i njivu?
No dvaput anđel kad zatrubi,
U zemlju grom će zagrmeti:
I brat će brata da izgubi
I sin od majke da odleti.
A kada dođu svi pred boga,
Izobličeni svojim strahom,
Bezbožni, pred njim, do jednoga
Pašće, pokriti plamom, prahom.
IV.
S tobom se davno nadmetati,
O svemogući, silnik mnio,
Ludom gordošću bogat, a ti
Gospode, njega si smirio.
Ti reče: svetu život davam,
I smrću zemlju ja kažnjavam,
Na sve moj dlan se dići može.
I ja, on reče, život davam,
Smrću takođe ja kažnjavam,
Izjednačen sam s tobom, Bože.
No na hvastanje tog proroka
Ti odgovori gnevno tada:
Podižem sunce sa istoka,
Ti podigni ga sa zapada!
V.
Nepomična je zemlja – svode
Nebeske, tvorče, držiš plave,
Da ne padnu na tle i vode,
I da sobom nas ne podave.
Ti uždi sunce vaseljeni,
Nebu i zemlji neka sjaje,
Ko lan, elejem napojeni,
Što u kristalu kandila je.
Molite tvorca; veliki je:
Upravlja kamo hoće vetar,
Obačjem svod, za žege, krije
I zemlji daje sen drveta.
Muhamedu je, pun milosti,
Otkrio Kur’an koji sinu
Da mi prispemo do svetlosti,
Sa zena da se magle skinu.
VI.
U boju vas ne usnih zaman:
Obrijane su glave svima,
S okrvavljenim mačevima,
Na bedemima, na kulama.
Radosni poklik oslušnite,
Deco pustinja, punih plama!
Vraćate se sa robinjama
Mladim, i ratni plen delite.
Vi pobediste: slava svima,
A malodušnim podsmevanje!
Prečuše u rat pozivanje
Ne verujući divnim snima.
Sad u kajanju svome veli
Svak od njih, na plen ratni lakom:
Kad biste s vama nas uzeli,
A vi recite: ne, nikako.
Blažen je ko u boju pade:
U edemu je sad, i tu je
Svak utonuo u naslade,
A ničeg nema da ih truje.
VII.
Ustaj, bojažljivi:
U pećini tvojoj
To sveto kandilo
Do osvita gori.
Usrdnom molitvom
Proroče, otkloni
Sve pečalne misli,
I lukave snove!
Do zore molitvi
Predaj se skrušeno
I nebesku knjigu
Do osvita čitaj!
VIII.
Savešću pred bledim goljama trgujući,
Bacati darove ne daj škrtoj ruci:
Ugodna je puna štedrost nebesima.
I podobno njivi plodnoj, na strašnom sudu,
Sejaču srećni, svakom trudu
Tvom ona stostruko uzvratiti ima.
No ako, požaliv što steknu zemni trudi,
Škrtu milostinju, koju niščem nudiš,
Stiskaš u svojoj zavidljivoj šaci –
Znaj, svi tvoji dari, ko što pregršt prašine
Obilna kiša s kama skine,
Nestaće – taj danak koji Bog odbaci.
IX.
Putnik se sustali na Boga žalio:
Moren žeđu, željan i hlada je bio.
Pustinjom bludeći tri dana i noći,
Žegom i prašinom izmorene oči
Išle su okolo sa tugom beznadnom
I izvor pod palmom vide iznenadno.
I tvoj trk upravi ka palmi osamnoj
I hladnim je mlazom osvežio gamno
Teško zapaljeni jezik i zenice
I leže i zaspa kraj verne oslice –
I mnogo godina proteče od tada
Voljom onog nebom i zemljom što vlada.
I da se probudi kad došao čas je,
Ustao i čuo tajanstveni glas je:
“ Da li ti odavno tu spavaš duboko?
A on odgovori: već je povisoko
Na jutarnjem nebu sunčani sjaj bio,
Duboko od jutra do jutra sam spio”.
A glas: ”O putniče, ti duže si spao;
Gle, mlad si legao, a starcem ustao:
Palma već istrunu, izvor hladni do dna
Iscrpe i ispi pustinja bezvodna,
Stepski su ga pesci odavno zameli;
I skelet se tvoje magarice beli”.
I trenutni starac, žalošću obuzet,
Uzdrhtalom glavom poniče, uz suze…
I u pustinji se čudo u tom času
Zbi: prošlo ožive u novome krasu;
Opet plama glavu senovitu nina.
Opet vrelo pune magla i svežina.
I trošni se skelet oslice odeva
U telo i evo već i njenog reva.
I oseća putnik i snagu i radost:
Vaskrsla, u krvi zaigrala mladost,
Sveti zanosi mi pune grud, i zatim
S božijom će voljom dalje putovati.
<1824>
Preveo Marko Vešović
P. S.
Ovaj prevod posvećujem, za ramazan, Enesu Kariću i Rešidu Hafizoviću koji su me, u dane opsade Sarajeva, u jednom kafiću, usrdno uvjeravali da sam musliman a da to uopće ne znam. Ko zna, možda bi me i uvjerili da se slučajno nisam sjetio sebi reći: ti si sin Titinog partizana i neizlječivog ateiste. A što poneseš iz kuće, to ti je.