E, što ti je tačka gledišta! – rečeno je kada je, sam kao prst, umro Akan.
Težak i mračan čovjek, vazda na nekog ljut i vazda spreman da s nekim prekine priču za sva vremena, nikad ga nisu vidjeli da se smije. Prije pola godine ostavio ženu i otišao s nekom konobaricom, Srbijankom. Sinovi, odrasli ljudi, mlađi student na DIF-u, uči za košarkaškog trenera, stariji mašinbravar, tražili ga, ali ne da ga vraćaju kući, nego da ga prebiju. I onda ga neki dan našlo mrtvog, u vikendici koju je iznajmio od nekog iz firme. Leži na podu, pored kreveta, a pola ga nema. Žena ga prepoznala po tetovaži, kad su je doveli na identifikaciju. Ako nije i trideset kila lakši. Crkao kao pas, nakon što se prebijen vrati iz tjeranja. A onda ga konobarica, bit će, ostavila. Kome treba stari magarac.
A ovako govori udovica, onima koji je žele slušati:
Moj Akan svaki put kad bi u ratu išao na liniju, to jutro bi se sa mnom na mrtvo posvađao. Rekoh, nervozan je. Mislim, strah ga je. Pa bih da mu budem fina. Ali svejedno on nađe načina da se posvađamo, i da mi na liniju ode kao neprijatelj najgori, kao da mi je, Bože mi prosti, četnik. Na kraju sam šutjela, ništa mu ne bih ni govorila, a on bi svejedno našao načina da mi omrze, da pomislim ono što sam svaki put pomišljala: pa što mi bi da za ovakvim nečovjekom pođem i da mu sinove rađam! I onda me, trideset godina poslije, ostavi zbog neke konobarice, Srbijanke. Kada je otišao, laknulo mi je. Ona ga dvojica htjela tući. Ja im govorim nemojte, spasila sam se! I onda tu večer zvoni telefon. Kažu takva i takva stvar. Ja pitam, je li to sigurno? Kažu jest, ali treba identifikacija. Dođem tamo, gledam: neki mršav mrtvac, sama kost i koža, a žut, lice mu kao s ikone. Rekoh, nije to moj Akan, ali jest njegova tetovaža. Ne bi mi tog trenutka žao. Bi mi svejedno. Ali poslije, kako prolazi vrijeme, mislim: a što li je mene Akan onako mrzio kad bi išao na liniju? Da to nije zato da ga ne žalim ako pogine? I onda dalje mislim: ako se čovjek u tih par mjeseci prepolovio, mora da je bio teško bolestan; a da mom Akanu na sistematskom nije reklo da je smrtno bolestan i da mu je ostalo još maksimalno pola godine – jer bio je na sistematskom malo prije – i on me zato ostavio da nas ne bi, i mene i njih dvojicu, tuga ubila? Bit će da je izmislio i tu konobaricu, Srbijanku. Pa otkud Srbijanka usred Hrvatske? I šta će on sa Srbijankom nakon što se sa Srbima tukao? Tako ja to danas mislim, a njih mi dvojica govore da sam luda.
Akan
E, što ti je tačka gledišta! – rečeno je kada je, sam kao prst, umro Akan.
Težak i mračan čovjek, vazda na nekog ljut i vazda spreman da s nekim prekine priču za sva vremena, nikad ga nisu vidjeli da se smije. Prije pola godine ostavio ženu i otišao s nekom konobaricom, Srbijankom. Sinovi, odrasli ljudi, mlađi student na DIF-u, uči za košarkaškog trenera, stariji mašinbravar, tražili ga, ali ne da ga vraćaju kući, nego da ga prebiju. I onda ga neki dan našlo mrtvog, u vikendici koju je iznajmio od nekog iz firme. Leži na podu, pored kreveta, a pola ga nema. Žena ga prepoznala po tetovaži, kad su je doveli na identifikaciju. Ako nije i trideset kila lakši. Crkao kao pas, nakon što se prebijen vrati iz tjeranja. A onda ga konobarica, bit će, ostavila. Kome treba stari magarac.
A ovako govori udovica, onima koji je žele slušati:
Moj Akan svaki put kad bi u ratu išao na liniju, to jutro bi se sa mnom na mrtvo posvađao. Rekoh, nervozan je. Mislim, strah ga je. Pa bih da mu budem fina. Ali svejedno on nađe načina da se posvađamo, i da mi na liniju ode kao neprijatelj najgori, kao da mi je, Bože mi prosti, četnik. Na kraju sam šutjela, ništa mu ne bih ni govorila, a on bi svejedno našao načina da mi omrze, da pomislim ono što sam svaki put pomišljala: pa što mi bi da za ovakvim nečovjekom pođem i da mu sinove rađam! I onda me, trideset godina poslije, ostavi zbog neke konobarice, Srbijanke. Kada je otišao, laknulo mi je. Ona ga dvojica htjela tući. Ja im govorim nemojte, spasila sam se! I onda tu večer zvoni telefon. Kažu takva i takva stvar. Ja pitam, je li to sigurno? Kažu jest, ali treba identifikacija. Dođem tamo, gledam: neki mršav mrtvac, sama kost i koža, a žut, lice mu kao s ikone. Rekoh, nije to moj Akan, ali jest njegova tetovaža. Ne bi mi tog trenutka žao. Bi mi svejedno. Ali poslije, kako prolazi vrijeme, mislim: a što li je mene Akan onako mrzio kad bi išao na liniju? Da to nije zato da ga ne žalim ako pogine? I onda dalje mislim: ako se čovjek u tih par mjeseci prepolovio, mora da je bio teško bolestan; a da mom Akanu na sistematskom nije reklo da je smrtno bolestan i da mu je ostalo još maksimalno pola godine – jer bio je na sistematskom malo prije – i on me zato ostavio da nas ne bi, i mene i njih dvojicu, tuga ubila? Bit će da je izmislio i tu konobaricu, Srbijanku. Pa otkud Srbijanka usred Hrvatske? I šta će on sa Srbijankom nakon što se sa Srbima tukao? Tako ja to danas mislim, a njih mi dvojica govore da sam luda.