Barthelmy Cousin je tih, netipičan Parižanin. Doživotni zaljubljenik u Platona. A čim se zbuni, rumeni kao devica. U svakom slučaju, ovaj štrkljasti, nenametljiv naočarko je direktor podjednako voljen i od učenika i od zaposlenih u Internatu. U Solun je stigao sa Platonovim dijalozima u koferu, poklon od srodnika po srcu, braće Alfreda i Morisa Kroazea. Nasuprot upornoj želji oca za koga je služenje Asklepijevoj nauci bilo pravo nasledstva (i časti), mladi Bartelmi je, ipak, tiha reka breg roni, izabrao, za sad i zauvek, zanosno carstvo Ideja. Ponuda Ministarstva spoljnih poslova, i pored izvesne bizarnosti ponuđenog posla, došla je kao poručena.
Posle Hatihumajuna, Solun je sve više privlačio Francuze i Bartelmi je stalno, po solunskim kafanama ili na prijemima u Konzulatu, sretao sunarodnike koji su mu bili skoro nepoznati, iako su živeli u istom gradu. Kada su 76-te u onim bezumnim nemirima, ubili konzula i brodovi njegove vlade zajedno sa saveznicima, blokirali pristanište, on je u svom samačkom stanu u Internatu prihvatio nekoliko uplašenih francuskih porodica. Ali, mada je ovim uzdrhtalim ljudima ponudio sve – sklonište, hranu i utešne reči, on, nekoliko dana posle odlaska, nije mogao da zapamti nijedno od njihovih imena. Možda je zato simbolika prezimena Monsieur le Directeur-a važila jedino u onoj čudnjikavoj varijanti rasejanog, pomalo izgubljenog rođaka sa zbunjenim osmehom. Svi ti burni događaji u Imperiji, pa i ono neposredno do njih – smena dvojice sultana za tri meseca, fotografisane glave četnika koje su se zajedno sa onima turskog askera kotrljale kao jesenji kesteni, sve nevolje, bune i ratni sukobi… – dopirali su do Bartelmijevog sluha sasvim uzgred, u nepostojanom ehu pomešanih razgovora njegovihraspričanih, znojnih sunarodnika iz Messagerie Maritime.
Uostalom, za Bartelmija su oni govorili nejasno, maltene u šiframa, a politiku su mešali sa francima i carinama, jer su bili ubeđeni da su hiljadu puta veštiji od kamile koja je prošla kroz iglene uši i isto tako lukaviji od igle koja nije mogla da pređe preko francuske carine. Bartelmi je zaista bio kilometrima od tog, za njega nervoznog i banalnog sveta i odmah bi se sklanjao u Platona i u tišinu radne sobe. Tamo bi mu glavobolja prolazila odjednom i on bi ponovo, prelećući milenijume, slučao sveti Sokratov glas:
“ – A duša, nevidljivo, ono što odlazi u drugi neki svet plemeniti, čist i isto tako nevidljiv, u pravi Had, kod dobrog i umnog boga, gde i moja duša treba da otputuje, ako on želi, zar će se ona što nam je stvorena da bude ista takva, udaljavajući se od tela, rasturiti i odmah propasti kao što mnogi govore? Neće biti da je tako, dragi Kebete i Simija! Pre će biti da je ovako: ako se čista udalji duša od tela i ne vuče ništa sa sobom, zašto ne bi bila po svojoj volji združena sa njim u životu, nego ga izbegava i povlači se u sebe samu i uvek u tome nastoji; onda nije li to ništa drugo do ispravno stremljenje ka mudrosti i vežbanju, ustvari, da se lako umre? Nije li sve to priprema za smrt?
– Svakako.
– Takva kakva jeste, putuje ona ka sebi sličnom, nevidljivom, ka božanskom, besmrtnom i umnom! Kada tamo dođe, njoj je omogućeno da bude srećna, da bude oslobođena lutanja i bezumnosti, straha i divljeg sladostrašća, svih ljudskih zala! Provodiće ona, ustvari, preostalo vreme s bogovima, tako barem kažu posvećeni u svete tajne…“.
Obuzet uzvišenom mišlju, Bartelmi Kuzen, sa „Fedonom“ u ruci, već započinje putovanje slobodnim predelima mašte. Po prozoru sitno bije aprilska kišica – večni apotekar koji leči polupijane prostakluke, psovke i okrvavljene košulje. Lako, kao od pamuka, lome se lanci prizemnosti i ponosna duša viteza Bartelmija poleće; kestenjasta srna, ka zemlji blaženih duhova…
U susednom stanu, levo od prizemlja Internata, Dimitar Pop Stojmenov, otac moje prababe Marije i gost, Ilija Korobar, gledaju, po svom šaljivdžijskom običaju, u ispražnjene fildžane kafe. U šolji gosta rascvetale šare: kao da je neko nevešto mastilom poprskao bezubo fetusno belilo porcelana. Evo: devojčica s golim pupkom natpeva se sa zlatokljunom pticom u bakarnom kavezu. Ispod njih, dva vilenjaka igraju klikere. Iznad njih, besni oktopod gužva neposlušno nebo. Ulevo, na perjanom jastuku magare zlatasto njače. Ispod njega, brod-konj jedri nad dubokim jendecima. Ispod njega, jednooka razmažena riba klokoće tromi smeh.
– A šta je priča nacrtana onde? – pitaju se prijatelji pred nejasnom mrljom koja više skriva nego otkriva.
– Grad! – izviknu trgovac Korobar – sa palatama od peska i princezama od soli.
Dimitar ćuti: izgrebano nepce na fildžanu ispisuje tajnu poruku. Zgnječeni leptir na Mesečevom brdu. A na njega navalilo pleme mrava.
Sada je red na Dimitrovu šolju. Koliko je trgovčev fildžan bio iscrtan, toliko je ovaj prazan: samo crna barica na dnu i gore, skoro na rubu, kod srka, lik čovečuljka koji se sapleo. – Patuljak ne gleda gde ide! – smeje se Korobar. A Dimitru se ponovo steže grlo. Nekako mu ovog popodneva nije do istinskog smeha, možda zbog ovog sitnog, upornog dažda, a više zbog Elene koja je baš po ovom vremenu odlučila da ode u šetnju.
Neko pokuca na vrata, previše stidljivo i nesigurno za Elenu. Kao što su i pretpostavljali, to je dobri monsieur Barthelmy.
– Evo ja navratio – plašljivo proviruje.
– Izvolite, uđite – trgovac veselo prestiže domaćina u pozivu.
To što je trgovac Korobar jedan od vrlo retkih kome rasejani Kuzen nije zaboravio ime, verovatno je dolazilo otuda što je u njihove međusobno žive dijaloge Velešanin uvek unosio dovoljnu dozu začikavanja, što je kod jadnog platonoljuba izazivalo plimu užarenosti.
– Da li komarac može da sleti na obraz zaspalog anđela? Ako mu je to dozvoljeno, onda će mu on, po neprikosnovenom zakonu svoje vrste, sisati krv. Ali, i u tom slučaju, kada popije kap božanske krvi, komarac neće postati besmrtan. I tako i ovako, cher Directeur, bez obzira da li je ujeo anđela ili nekog zločinca, on ostaje bedni komarac, zar ne? – i danas je, naizgled ležerno, trgovac zagrebao sagovornika.
Monsieur Cousin ne može ni sada da izbegne rumenilo u obrazima: – Vi ste, dragi Ilija, đavolski inteligentni – promuca – ali ipak praktičnom životu, ako tako smem da kažem, dajete preveliku važnost. Ja, nemojte mi prebacivati, koliko zalazim u ono što je prividno skriveno, toliko nailazim na novu širinu, veliku prostranost bez granica, bez obala…
– Niko ne sme da vam prebacuje – prekida ga trgovac, a krišom saučesnički namiguje Dimitru – San je lična stvar i pripada onome ko ga odsanja. Ali ja, iako volim da gledam u talog kafe, najčešće spavam tvrdo i ne stižem da sanjam.
– Ako mi dozvolite, dragi Ilija – odmah mu odgovara uzbuđeni Kuzen. – Snevač ne može da vlada snom. Duša se slobodno budi dok trošno telo miruje. Golub i jagnje je duša, dragi Ilija, nevina i ustremljena višem životu. Ona ponekad upozorava nepažljivog snevača da nije sve u sticanju zlatnika, i da će se nekada, kada to najmanje očekuje, naći nemoćan kao ostavljeno dete…
Ko je mogao pretpostaviti da ova često izgovarana rečenica dobrog Kuzena može biti pretskazanje u nepredvidljivom životnom tkanju dvojice prijatelja? Simetrije onoga “u” i onoga “van” sna, na žalost, izbistre se kasnije, pred zamagljenim pogledom davljenika kojeg vrtlog vuče na dno. A onda trgovac, po običaju, više prati sopstvenu igru nego što pazi na sogovornika. Dimitar, pak, skoro odsutan, sav stegnut u borama čela: ipak, već u sledećem trenutku, Elena Pop Stojmenova zadihana i pokisla, ali zato još vedrija, utrči u kuću i moj čukundeda je prigrljen trenutno nadošlim talasom topline…
A kuda li putuješ duše?
Barthelmy Cousin je tih, netipičan Parižanin. Doživotni zaljubljenik u Platona. A čim se zbuni, rumeni kao devica. U svakom slučaju, ovaj štrkljasti, nenametljiv naočarko je direktor podjednako voljen i od učenika i od zaposlenih u Internatu. U Solun je stigao sa Platonovim dijalozima u koferu, poklon od srodnika po srcu, braće Alfreda i Morisa Kroazea. Nasuprot upornoj želji oca za koga je služenje Asklepijevoj nauci bilo pravo nasledstva (i časti), mladi Bartelmi je, ipak, tiha reka breg roni, izabrao, za sad i zauvek, zanosno carstvo Ideja. Ponuda Ministarstva spoljnih poslova, i pored izvesne bizarnosti ponuđenog posla, došla je kao poručena.
Posle Hatihumajuna, Solun je sve više privlačio Francuze i Bartelmi je stalno, po solunskim kafanama ili na prijemima u Konzulatu, sretao sunarodnike koji su mu bili skoro nepoznati, iako su živeli u istom gradu. Kada su 76-te u onim bezumnim nemirima, ubili konzula i brodovi njegove vlade zajedno sa saveznicima, blokirali pristanište, on je u svom samačkom stanu u Internatu prihvatio nekoliko uplašenih francuskih porodica. Ali, mada je ovim uzdrhtalim ljudima ponudio sve – sklonište, hranu i utešne reči, on, nekoliko dana posle odlaska, nije mogao da zapamti nijedno od njihovih imena. Možda je zato simbolika prezimena Monsieur le Directeur-a važila jedino u onoj čudnjikavoj varijanti rasejanog, pomalo izgubljenog rođaka sa zbunjenim osmehom. Svi ti burni događaji u Imperiji, pa i ono neposredno do njih – smena dvojice sultana za tri meseca, fotografisane glave četnika koje su se zajedno sa onima turskog askera kotrljale kao jesenji kesteni, sve nevolje, bune i ratni sukobi… – dopirali su do Bartelmijevog sluha sasvim uzgred, u nepostojanom ehu pomešanih razgovora njegovihraspričanih, znojnih sunarodnika iz Messagerie Maritime.
Uostalom, za Bartelmija su oni govorili nejasno, maltene u šiframa, a politiku su mešali sa francima i carinama, jer su bili ubeđeni da su hiljadu puta veštiji od kamile koja je prošla kroz iglene uši i isto tako lukaviji od igle koja nije mogla da pređe preko francuske carine. Bartelmi je zaista bio kilometrima od tog, za njega nervoznog i banalnog sveta i odmah bi se sklanjao u Platona i u tišinu radne sobe. Tamo bi mu glavobolja prolazila odjednom i on bi ponovo, prelećući milenijume, slučao sveti Sokratov glas:
“ – A duša, nevidljivo, ono što odlazi u drugi neki svet plemeniti, čist i isto tako nevidljiv, u pravi Had, kod dobrog i umnog boga, gde i moja duša treba da otputuje, ako on želi, zar će se ona što nam je stvorena da bude ista takva, udaljavajući se od tela, rasturiti i odmah propasti kao što mnogi govore? Neće biti da je tako, dragi Kebete i Simija! Pre će biti da je ovako: ako se čista udalji duša od tela i ne vuče ništa sa sobom, zašto ne bi bila po svojoj volji združena sa njim u životu, nego ga izbegava i povlači se u sebe samu i uvek u tome nastoji; onda nije li to ništa drugo do ispravno stremljenje ka mudrosti i vežbanju, ustvari, da se lako umre? Nije li sve to priprema za smrt?
– Svakako.
– Takva kakva jeste, putuje ona ka sebi sličnom, nevidljivom, ka božanskom, besmrtnom i umnom! Kada tamo dođe, njoj je omogućeno da bude srećna, da bude oslobođena lutanja i bezumnosti, straha i divljeg sladostrašća, svih ljudskih zala! Provodiće ona, ustvari, preostalo vreme s bogovima, tako barem kažu posvećeni u svete tajne…“.
Obuzet uzvišenom mišlju, Bartelmi Kuzen, sa „Fedonom“ u ruci, već započinje putovanje slobodnim predelima mašte. Po prozoru sitno bije aprilska kišica – večni apotekar koji leči polupijane prostakluke, psovke i okrvavljene košulje. Lako, kao od pamuka, lome se lanci prizemnosti i ponosna duša viteza Bartelmija poleće; kestenjasta srna, ka zemlji blaženih duhova…
U susednom stanu, levo od prizemlja Internata, Dimitar Pop Stojmenov, otac moje prababe Marije i gost, Ilija Korobar, gledaju, po svom šaljivdžijskom običaju, u ispražnjene fildžane kafe. U šolji gosta rascvetale šare: kao da je neko nevešto mastilom poprskao bezubo fetusno belilo porcelana. Evo: devojčica s golim pupkom natpeva se sa zlatokljunom pticom u bakarnom kavezu. Ispod njih, dva vilenjaka igraju klikere. Iznad njih, besni oktopod gužva neposlušno nebo. Ulevo, na perjanom jastuku magare zlatasto njače. Ispod njega, brod-konj jedri nad dubokim jendecima. Ispod njega, jednooka razmažena riba klokoće tromi smeh.
– A šta je priča nacrtana onde? – pitaju se prijatelji pred nejasnom mrljom koja više skriva nego otkriva.
– Grad! – izviknu trgovac Korobar – sa palatama od peska i princezama od soli.
Dimitar ćuti: izgrebano nepce na fildžanu ispisuje tajnu poruku. Zgnječeni leptir na Mesečevom brdu. A na njega navalilo pleme mrava.
Sada je red na Dimitrovu šolju. Koliko je trgovčev fildžan bio iscrtan, toliko je ovaj prazan: samo crna barica na dnu i gore, skoro na rubu, kod srka, lik čovečuljka koji se sapleo. – Patuljak ne gleda gde ide! – smeje se Korobar. A Dimitru se ponovo steže grlo. Nekako mu ovog popodneva nije do istinskog smeha, možda zbog ovog sitnog, upornog dažda, a više zbog Elene koja je baš po ovom vremenu odlučila da ode u šetnju.
Neko pokuca na vrata, previše stidljivo i nesigurno za Elenu. Kao što su i pretpostavljali, to je dobri monsieur Barthelmy.
– Evo ja navratio – plašljivo proviruje.
– Izvolite, uđite – trgovac veselo prestiže domaćina u pozivu.
To što je trgovac Korobar jedan od vrlo retkih kome rasejani Kuzen nije zaboravio ime, verovatno je dolazilo otuda što je u njihove međusobno žive dijaloge Velešanin uvek unosio dovoljnu dozu začikavanja, što je kod jadnog platonoljuba izazivalo plimu užarenosti.
– Da li komarac može da sleti na obraz zaspalog anđela? Ako mu je to dozvoljeno, onda će mu on, po neprikosnovenom zakonu svoje vrste, sisati krv. Ali, i u tom slučaju, kada popije kap božanske krvi, komarac neće postati besmrtan. I tako i ovako, cher Directeur, bez obzira da li je ujeo anđela ili nekog zločinca, on ostaje bedni komarac, zar ne? – i danas je, naizgled ležerno, trgovac zagrebao sagovornika.
Monsieur Cousin ne može ni sada da izbegne rumenilo u obrazima: – Vi ste, dragi Ilija, đavolski inteligentni – promuca – ali ipak praktičnom životu, ako tako smem da kažem, dajete preveliku važnost. Ja, nemojte mi prebacivati, koliko zalazim u ono što je prividno skriveno, toliko nailazim na novu širinu, veliku prostranost bez granica, bez obala…
– Niko ne sme da vam prebacuje – prekida ga trgovac, a krišom saučesnički namiguje Dimitru – San je lična stvar i pripada onome ko ga odsanja. Ali ja, iako volim da gledam u talog kafe, najčešće spavam tvrdo i ne stižem da sanjam.
– Ako mi dozvolite, dragi Ilija – odmah mu odgovara uzbuđeni Kuzen. – Snevač ne može da vlada snom. Duša se slobodno budi dok trošno telo miruje. Golub i jagnje je duša, dragi Ilija, nevina i ustremljena višem životu. Ona ponekad upozorava nepažljivog snevača da nije sve u sticanju zlatnika, i da će se nekada, kada to najmanje očekuje, naći nemoćan kao ostavljeno dete…
Ko je mogao pretpostaviti da ova često izgovarana rečenica dobrog Kuzena može biti pretskazanje u nepredvidljivom životnom tkanju dvojice prijatelja? Simetrije onoga “u” i onoga “van” sna, na žalost, izbistre se kasnije, pred zamagljenim pogledom davljenika kojeg vrtlog vuče na dno. A onda trgovac, po običaju, više prati sopstvenu igru nego što pazi na sogovornika. Dimitar, pak, skoro odsutan, sav stegnut u borama čela: ipak, već u sledećem trenutku, Elena Pop Stojmenova zadihana i pokisla, ali zato još vedrija, utrči u kuću i moj čukundeda je prigrljen trenutno nadošlim talasom topline…