Балканска мапа:
свака ораница
по једна’граница.
Прошлог августа, као поручени, стигли су ми у Скопље два хаику пријатеља: Димитар Анакиев и Џим Кацјан, американизирано Кејшн. Преписујем белешке настале у време њихове посете:
Обојици се допада живост града. ”Али овде се људи само пале и машу рукама! Мислим да ми је то најпозитивније изненађење које сам овде доживео. Није да и код нас у Америци нема љубаѕног света, али комуникативни на овакав open door начин су права реткост. Really. Сатима да се седи с пријатељима и дискутује на најразличитије теме. За вас овде не значи ништа да се пола дана потроши (и пола ноћи, додаје Димитар) у раѕговору… велики љубитељи добре речи… fascinating…”.
Спонтано настављам имаголошку скицу о ”блиским странцима и далеким нама”, започетим пре петнаесетак година у Њујорку.
У два по поноћи, водим их на топли бурек у центру града. ”Ово је као ваш хамбургер, Џим. А место кока- коле – јогурт!, каже Димитар свом другу који за час прогута четвртину са сиром.
Димитрово искуство ”на парцеле”, карактеристично за преживеле људе у шестој и седмој деценији живота у предугом транзиционом периоду на ексјугословенском географском простору, можда због тога чини његову судбину још индивидуалнијом. ”Мешанац” од мајке Српкиње и оца Бугарина, станује и ради у Словенији, своје је младе године и образовање проживео у југословенској федерацији: ”Као гимназијалац и студент нисам размишљао много о ентитету средине. Све ми је изгледало најнормалније. Ишао сам свуда, на море у Хрватску, у Словенију на Караванке, у Македонију на језеро. Моја је блискост са македонским менталитетом потицала од имиџа Југа, или једноставно, због јужног сагледавања и схватања ствари, са којима сам се сусретао кад сам долаѕио ту, на екскурзијама или летовањима…”.
”А осећање мултинационалности, мултикултуралности? Индивидуалне акције? , прекида га Џим, између два залогаја нове четвртине бурека, овога пута са печуркама.
” Можеш то назвати индивидуалном акцијом – ранац о раме, врећа ѕа спавање и аутостоп. Па докле стигнеш, дотле. Следећег дана, Јово наново.”
”А сад?”, опет га прекида Џим, зурећи у чашу са јогуртом, ”У овом граду живе људи разних нација, разних вера.” (”Јел ово стимулација или симулација?”, промрмљам Димитру).
Mc. Donald’s насупрот ”Златном Класу”! Две паралелне ”граматике” у којима се ствари разликују међу собом по начину како се, платоновски речено, огледају у огледалу говора. И гле, атрибути падају, променљиви, у други план (није ни битно да ли је beautiful или дивно). Именице постају семантички важне:
– егзотична једносмерност – пример: БОЗА
Бурек је сасвим ОК, али са јогуртом и нарочито са бозом, Џим има извесне проблеме. Испитује га погледом, бозу је и пипнио кажипрстом, али није сркнуо ни гутљај. ”Ем му се иска, ем му се стиска”, коментарише Димитар, ”мене боѕа и кадаиф, увек кад их пробам, враћају у детињство. Са кока – колом, опет, двоумљења нема. Јер, То је оно право!
– амбиваленција паковања – пример: ВОДА
Природно, Џим пије воду, и то често. Био је запрепашћен како ми то чинимо дирекно из чесме. Он са собом увек носи флаширану воду, купљену у супермаркету. Наша верзија глагола ”пијем” коју смо Димитар и ја лако и често употребљавали (пијући воду на уобичајеној августовској скопској жези), нагнути над неком од градских чесми, ѕа њега је била само мисаона, и гадна, радња.
У таксију, пред одлазак на аеродром. Димитар ми пружа исцепан листак хартије са тростихом:
Страст у телу
планине Водно.
Од сунчевог зрака.
Са записаним хаику ѕавршава се ѕапис о њиховој посети прошлог лета. Продужили смо да раѕмењујемо мејлове, са Џимом веома ретко, са Димитром често. У последњем мејлу, од пре месец дана, послао ми је свежу песму:
Пријатељу, ноћас сам причао о Југославији
и пушио дуван ”херцеговац”, ситно насецкан,
над Скопљем је треперила ратна звезда,
и дан се је прикрадао полако, прва ѕора,
мамурлук, у коме Словенци постадоше Словенци,
Хрвати постадоше Хрвати,
и Срби постадоше Срби,
а све друго нестаде у измаглици над Сочом,
иѕмеђу борова трулих од влаге…
Хаику у Скопљу
Балканска мапа:
свака ораница
по једна’граница.
Прошлог августа, као поручени, стигли су ми у Скопље два хаику пријатеља: Димитар Анакиев и Џим Кацјан, американизирано Кејшн. Преписујем белешке настале у време њихове посете:
Обојици се допада живост града. ”Али овде се људи само пале и машу рукама! Мислим да ми је то најпозитивније изненађење које сам овде доживео. Није да и код нас у Америци нема љубаѕног света, али комуникативни на овакав open door начин су права реткост. Really. Сатима да се седи с пријатељима и дискутује на најразличитије теме. За вас овде не значи ништа да се пола дана потроши (и пола ноћи, додаје Димитар) у раѕговору… велики љубитељи добре речи… fascinating…”.
Спонтано настављам имаголошку скицу о ”блиским странцима и далеким нама”, започетим пре петнаесетак година у Њујорку.
У два по поноћи, водим их на топли бурек у центру града. ”Ово је као ваш хамбургер, Џим. А место кока- коле – јогурт!, каже Димитар свом другу који за час прогута четвртину са сиром.
Димитрово искуство ”на парцеле”, карактеристично за преживеле људе у шестој и седмој деценији живота у предугом транзиционом периоду на ексјугословенском географском простору, можда због тога чини његову судбину још индивидуалнијом. ”Мешанац” од мајке Српкиње и оца Бугарина, станује и ради у Словенији, своје је младе године и образовање проживео у југословенској федерацији: ”Као гимназијалац и студент нисам размишљао много о ентитету средине. Све ми је изгледало најнормалније. Ишао сам свуда, на море у Хрватску, у Словенију на Караванке, у Македонију на језеро. Моја је блискост са македонским менталитетом потицала од имиџа Југа, или једноставно, због јужног сагледавања и схватања ствари, са којима сам се сусретао кад сам долаѕио ту, на екскурзијама или летовањима…”.
”А осећање мултинационалности, мултикултуралности? Индивидуалне акције? , прекида га Џим, између два залогаја нове четвртине бурека, овога пута са печуркама.
” Можеш то назвати индивидуалном акцијом – ранац о раме, врећа ѕа спавање и аутостоп. Па докле стигнеш, дотле. Следећег дана, Јово наново.”
”А сад?”, опет га прекида Џим, зурећи у чашу са јогуртом, ”У овом граду живе људи разних нација, разних вера.” (”Јел ово стимулација или симулација?”, промрмљам Димитру).
Mc. Donald’s насупрот ”Златном Класу”! Две паралелне ”граматике” у којима се ствари разликују међу собом по начину како се, платоновски речено, огледају у огледалу говора. И гле, атрибути падају, променљиви, у други план (није ни битно да ли је beautiful или дивно). Именице постају семантички важне:
– егзотична једносмерност – пример: БОЗА
Бурек је сасвим ОК, али са јогуртом и нарочито са бозом, Џим има извесне проблеме. Испитује га погледом, бозу је и пипнио кажипрстом, али није сркнуо ни гутљај. ”Ем му се иска, ем му се стиска”, коментарише Димитар, ”мене боѕа и кадаиф, увек кад их пробам, враћају у детињство. Са кока – колом, опет, двоумљења нема. Јер, То је оно право!
– амбиваленција паковања – пример: ВОДА
Природно, Џим пије воду, и то често. Био је запрепашћен како ми то чинимо дирекно из чесме. Он са собом увек носи флаширану воду, купљену у супермаркету. Наша верзија глагола ”пијем” коју смо Димитар и ја лако и често употребљавали (пијући воду на уобичајеној августовској скопској жези), нагнути над неком од градских чесми, ѕа њега је била само мисаона, и гадна, радња.
У таксију, пред одлазак на аеродром. Димитар ми пружа исцепан листак хартије са тростихом:
Страст у телу
планине Водно.
Од сунчевог зрака.
Са записаним хаику ѕавршава се ѕапис о њиховој посети прошлог лета. Продужили смо да раѕмењујемо мејлове, са Џимом веома ретко, са Димитром често. У последњем мејлу, од пре месец дана, послао ми је свежу песму:
Пријатељу, ноћас сам причао о Југославији
и пушио дуван ”херцеговац”, ситно насецкан,
над Скопљем је треперила ратна звезда,
и дан се је прикрадао полако, прва ѕора,
мамурлук, у коме Словенци постадоше Словенци,
Хрвати постадоше Хрвати,
и Срби постадоше Срби,
а све друго нестаде у измаглици над Сочом,
иѕмеђу борова трулих од влаге…