Гледам на сат. Је ли рано? Шта ме брига, не могу више чекати, ваљда се народ устао! Пије ми се кафа. Пробудили су ме рано јутрос. Није било ни свануло. Узимам ланце од два велика звона, повлачим се уназад, затежем звона и крећем да оглашавам смрт. Гледам у звона, звонко јекте ова на старој цркви, чују се у Жабици, док звона на новом храму не чујем ни у својој соби, ако је прозор затворен, мада звоне стотину и нешто метара од мога стана. Размишљам, биће да је до легуре или, можда, до рупа од пушчаних метака. Сва три звона на Цркви Рођења Пресвете Богородице су пробушена јуна 1941. Кратко су усташе биле у Љубињу, нешто више од три мјесеца, али доста су смрдљивих трагова оставили за собом. Почетком септембра те године су замакли да се више никада не врате, а кренуло је зло и по њиховој страни. Тако то бива. А фино им је говорио хоџа Салман: “Нису власи ораси! Сломићете зубе од њих.”
Покојник коме звоним и чију смрт јутрос оглашавам био је добар човјек, али најгори по се’, што би рекли у нашем крају. Ракија је од њега правила будалу, а и у гроб га отјерала.
Враћам се кући, да попијем кафу. Кафане у рано јутро избјегавам. Не могу да слушам како су сви други криви за нечије животне недаће. Не могу да слушам овако рано интерпретације локалне и свјетске политике. Из кафана помаљају знатижељне главе. Чули су звона.
“Ко је то умро, Ликићу?” пита ме Цвија из “Гаравог сокака”.
Једва јој, тешком муком, одговарам. Треба ми неколико тренутака да се сјетим. Кофеински сам овисник па ми мозак и језик овако рано, без кафе, нису баш у најбољем сагласју.
Улазим тихо у кућу, да не пробудим чељад. Мајка и ђед нису још устали. Баба сједи на тросједу и крпи ђедове дуге гаће-пртенице. Ђед их не скида ни о Илиндану.
“Добро јутро, Бамбино!” поздрављам бабу.
Прекида зубима конац, а онда ми отпоздравља:
“Добро јутро, синко!” и додаје:
“Скухај нам кафу док се ови баксузи нису устали! Ко ће их слушати.”
Улазим у кухињу, стављам воду на шпорет. Сипам кафу у џезву. Појачавам дозу. Баба ме пита:
“ Је л’ то неко умро па си овако рано излазио, синко?”
Потврдно одговарам баби и објашњавам о коме се ради. Чекам да вода проври док баба и даље запиткује. Није познавала покојника, а то је ријеткост. Од ње сам наслиједио чудесан дар у размрсивању породичних стабала и повезивању родословних линија. Пребирамо му наглас претке, кад баба рече:
“А како не знам, та је ли му прабаба иста родица ћаћине ми стрине!”
– “Е нека му је покој души.”
Доносим нам кафу, баба тражи цигар. Понекад запали и само фућка, не увлачи.
“Добар је био човјек”, казујем баби.
“Али волио попити и гадан био кад попије. Комшија Милан… радио некада у милицији, причао ми је да су они ишли некада службено у Столац, прије рата, и затекли га пијаног у станици у Стоцу. Он им се обрадовао као мало дијете. Питали га шта је радио. Ваљда им рек’о:
“Пјев’о партизанске пјесме.”
– “Па коју партизанску, весео био, па те спенгаше?”
– “Кад пођошмо, не би ласно низа село Доње Храсно!” одговорио им он.
Баба се држи за стомак. Смије се истински од срца. Оно, технички, пјесма јесте била партизанска, али имала је зачкољицу. Није је било пожељно пјевати ни у вријеме после Другог свјетског рата, а ни касније. Није то била баш права партизанска пјесма, а нити је спјевана у част баш правих партизана. Баба се још смије, оставила је иглу и пртенице и почиње кроз смијех да прича. Баба је ведра духа и у најстрашније приче из Другог свјетског рата убацује хумористичке елементе:
“Ћаћин ми стриц Јокан бијаше стухљив. Прорицао је и све погађао. Тако четерес прве није бјежао у Илију јер је асли видио да му усташе неће ништа. И стварно му нису ништа. По Банчићима побили све старије који нису могли бјежати, али њега нису дирали. Ваљда га се бојали. Е, причало се да га питали хоћемо ли се ми враћати из збјега у Илији икако. А он им казив’о да ћемо се вратити кад умре дван’естеро дјеце и кад двоје уједе змија. Онда га питали шта ће они радит’ кад се ми врнемо, а он им рек’о: “Кад се Срби врну из Илије, ви бјежите у Жабу”. Е тако ти је и испало. Знаш да је умрло дван’естеро дјеце у Илији, а међу њима и покојнога ти ћаће сестра Радојка. Кад смо се ми вратили, Латини су побјегли са Мишљена у Храсно. Е, онда се организовали наши. Ту смо војску звали тада Српска војска, а касније Први Партизани. И крену ти наши у јесен ка Храсну, ка Пребиловцима. Рашћерају усташе готово преко Неретве. Сјећам се к’о данас да је било када се враћала војска са Храсна… иду, подврискују, гоне на коњима сингерице, пјевају, галаме… и воде дум’ Бакулу са собом свезана. Окупио га они народ, псују му, неко га и удари. Полети покоји камен ка њему. Нарочито се окомиле Рашњанке, биле тада на Банчићима избјегле. Гадно их усташе нагрдиле. Побацали им мужеве, очеве и синове у Гавраницу. За думу причали да је лично убио калуђера што је био поп у Храсну. Ваља право рећи, калуђера није убио, дош’о је жив иза рата. Узе родица ми Љиља камен, старија је од мене била, али цуретак исто, па хоће и она думу да гађа. Кад прилети стрина Нана, мајка јој. Завеза јој шамарчину и рече јој: “Срам те било, жив ти ћаћа, жива ти браћа, а ти кренула да поганиш руке!” Оштра је стрина Нана била, али права к’о апостол. Одведе једна патрола дум’ Бакулу. Они наши остали па запјеваше:
Кад пођошмо, не би ласно
Низа село Доње Храсно.
А у Храсну нико нема,
Само думо коња спрема.
Таман думо да узјаше,
Срби га дочекаше.
Аој, думо, нека, нека.
Дубока те јама чека.
……….” изрецитова ми баба пјесму и заћутасмо. И ова је пјесма остала у фрагментима. Нисам је цијелу записао из немара. Испијам полако кафу. Баба крпи дједове пртенице, пјевуши ону пјесму и кроз враголаст осмијех, сама за себе, казује:
Фрагменти бабиних пјесама (4)
Кад пођошмо, не би ласно…
Гледам на сат. Је ли рано? Шта ме брига, не могу више чекати, ваљда се народ устао! Пије ми се кафа. Пробудили су ме рано јутрос. Није било ни свануло. Узимам ланце од два велика звона, повлачим се уназад, затежем звона и крећем да оглашавам смрт. Гледам у звона, звонко јекте ова на старој цркви, чују се у Жабици, док звона на новом храму не чујем ни у својој соби, ако је прозор затворен, мада звоне стотину и нешто метара од мога стана. Размишљам, биће да је до легуре или, можда, до рупа од пушчаних метака. Сва три звона на Цркви Рођења Пресвете Богородице су пробушена јуна 1941. Кратко су усташе биле у Љубињу, нешто више од три мјесеца, али доста су смрдљивих трагова оставили за собом. Почетком септембра те године су замакли да се више никада не врате, а кренуло је зло и по њиховој страни. Тако то бива. А фино им је говорио хоџа Салман: “Нису власи ораси! Сломићете зубе од њих.”
Покојник коме звоним и чију смрт јутрос оглашавам био је добар човјек, али најгори по се’, што би рекли у нашем крају. Ракија је од њега правила будалу, а и у гроб га отјерала.
Враћам се кући, да попијем кафу. Кафане у рано јутро избјегавам. Не могу да слушам како су сви други криви за нечије животне недаће. Не могу да слушам овако рано интерпретације локалне и свјетске политике. Из кафана помаљају знатижељне главе. Чули су звона.
“Ко је то умро, Ликићу?” пита ме Цвија из “Гаравог сокака”.
Једва јој, тешком муком, одговарам. Треба ми неколико тренутака да се сјетим. Кофеински сам овисник па ми мозак и језик овако рано, без кафе, нису баш у најбољем сагласју.
Улазим тихо у кућу, да не пробудим чељад. Мајка и ђед нису још устали. Баба сједи на тросједу и крпи ђедове дуге гаће-пртенице. Ђед их не скида ни о Илиндану.
“Добро јутро, Бамбино!” поздрављам бабу.
Прекида зубима конац, а онда ми отпоздравља:
“Добро јутро, синко!” и додаје:
“Скухај нам кафу док се ови баксузи нису устали! Ко ће их слушати.”
Улазим у кухињу, стављам воду на шпорет. Сипам кафу у џезву. Појачавам дозу. Баба ме пита:
“ Је л’ то неко умро па си овако рано излазио, синко?”
Потврдно одговарам баби и објашњавам о коме се ради. Чекам да вода проври док баба и даље запиткује. Није познавала покојника, а то је ријеткост. Од ње сам наслиједио чудесан дар у размрсивању породичних стабала и повезивању родословних линија. Пребирамо му наглас претке, кад баба рече:
“А како не знам, та је ли му прабаба иста родица ћаћине ми стрине!”
– “Е нека му је покој души.”
Доносим нам кафу, баба тражи цигар. Понекад запали и само фућка, не увлачи.
“Добар је био човјек”, казујем баби.
“Али волио попити и гадан био кад попије. Комшија Милан… радио некада у милицији, причао ми је да су они ишли некада службено у Столац, прије рата, и затекли га пијаног у станици у Стоцу. Он им се обрадовао као мало дијете. Питали га шта је радио. Ваљда им рек’о:
“Пјев’о партизанске пјесме.”
– “Па коју партизанску, весео био, па те спенгаше?”
– “Кад пођошмо, не би ласно низа село Доње Храсно!” одговорио им он.
Баба се држи за стомак. Смије се истински од срца. Оно, технички, пјесма јесте била партизанска, али имала је зачкољицу. Није је било пожељно пјевати ни у вријеме после Другог свјетског рата, а ни касније. Није то била баш права партизанска пјесма, а нити је спјевана у част баш правих партизана. Баба се још смије, оставила је иглу и пртенице и почиње кроз смијех да прича. Баба је ведра духа и у најстрашније приче из Другог свјетског рата убацује хумористичке елементе:
“Ћаћин ми стриц Јокан бијаше стухљив. Прорицао је и све погађао. Тако четерес прве није бјежао у Илију јер је асли видио да му усташе неће ништа. И стварно му нису ништа. По Банчићима побили све старије који нису могли бјежати, али њега нису дирали. Ваљда га се бојали. Е, причало се да га питали хоћемо ли се ми враћати из збјега у Илији икако. А он им казив’о да ћемо се вратити кад умре дван’естеро дјеце и кад двоје уједе змија. Онда га питали шта ће они радит’ кад се ми врнемо, а он им рек’о: “Кад се Срби врну из Илије, ви бјежите у Жабу”. Е тако ти је и испало. Знаш да је умрло дван’естеро дјеце у Илији, а међу њима и покојнога ти ћаће сестра Радојка. Кад смо се ми вратили, Латини су побјегли са Мишљена у Храсно. Е, онда се организовали наши. Ту смо војску звали тада Српска војска, а касније Први Партизани. И крену ти наши у јесен ка Храсну, ка Пребиловцима. Рашћерају усташе готово преко Неретве. Сјећам се к’о данас да је било када се враћала војска са Храсна… иду, подврискују, гоне на коњима сингерице, пјевају, галаме… и воде дум’ Бакулу са собом свезана. Окупио га они народ, псују му, неко га и удари. Полети покоји камен ка њему. Нарочито се окомиле Рашњанке, биле тада на Банчићима избјегле. Гадно их усташе нагрдиле. Побацали им мужеве, очеве и синове у Гавраницу. За думу причали да је лично убио калуђера што је био поп у Храсну. Ваља право рећи, калуђера није убио, дош’о је жив иза рата. Узе родица ми Љиља камен, старија је од мене била, али цуретак исто, па хоће и она думу да гађа. Кад прилети стрина Нана, мајка јој. Завеза јој шамарчину и рече јој: “Срам те било, жив ти ћаћа, жива ти браћа, а ти кренула да поганиш руке!” Оштра је стрина Нана била, али права к’о апостол. Одведе једна патрола дум’ Бакулу. Они наши остали па запјеваше:
Кад пођошмо, не би ласно
Низа село Доње Храсно.
А у Храсну нико нема,
Само думо коња спрема.
Таман думо да узјаше,
Срби га дочекаше.
Аој, думо, нека, нека.
Дубока те јама чека.
……….” изрецитова ми баба пјесму и заћутасмо. И ова је пјесма остала у фрагментима. Нисам је цијелу записао из немара. Испијам полако кафу. Баба крпи дједове пртенице, пјевуши ону пјесму и кроз враголаст осмијех, сама за себе, казује:
“Чу’ пјев’о партизанске пјесме.”