Божин је дан. Други дан Божића. Сједимо у дневном боравку. Дјед сједи на фотељи, као и обично шути загледан у празнину. Пребира у мислима успомене, претпостављам. Увијек је тако. Ако коју проговори, онда је то обавезно мантра:
“Еј, шта сам дочек’о”, праћена сјетним уздахом.
Уистину, свашта је дочекао и преживио. У усташким погромима остао без оца и три брата. Као тринаестогодишњаку пала му на леђа брига о породици. Од ’42. је био у партизанима, прошао многе борбе. Био на Широком Бријегу, дошао до Словеније. После рата служио војску, таман као да му пушке, униформе и команде није било доста. Подигао касније породицу. Велики домаћин је био, вриједан, умјешан, а имање добро, неиздијељено, није га после рата имао с ким пуно дијелити. Дочекао је под старост и други рат. Борио се испочетка против Хосоваца у Клепцима, као “агресор” на свом кућном прагу. После операције хрватске војске “Чагаљ” или, како је данас најближе комшије у Стоцу, Чапљини и Мостару називају, “Липањске зоре”, отишао у Србију са бабом. Тамо су се потуцали од родбине до родбине, свугдје наизглед добродошли, али за кратко вријеме. После скоро двадесет година скрасили се код мене. Ђед је тешко поднио своје животне недаће. Физички је здрав, притисак му као у “мале бебе”, има, истина, мало бронхитиса, али у њему нема животне радости, нема воље за животом нити се смије, осим ако га ја повремено не “шиљкам” и позивам да се похрвемо. Згаснула је радост у њему. Његову побијену браћу не спомињу домаћи и међународни судови, за обнову његове куће није се јавио ни један донатор па је и даље рушевина којој се данас слабо позна да је икада и постојала.
Баба није таква. Увијек је насмијана, спремна се нашалити на свој рачун, али Бога ми и на туђи. Пуна је оптимизма, иако болесна, никада се не жали да је нешто боли. Здравствени картон јој је потпуно празан. Лијекове одбија мада има висок притисак. Једва смо јој га измјерили. И на ногама је слаба па се тешко креће, али је то не спријечава док иде ка купатилу или кухињи, а чује звуке каква кола на телевизији, да ситним корацима не заигра. И када је тужна, њена туга није тешка, то је више жал за младости и прохујалим временима. Баба и ријетке тренутке сјете и туге достојанствено носи, без самосажаљења.
И вечерас као и обично сједи на тросједу. У руци су јој игле, а покрај ње низ кеса са концима и вуницом. Нешто плете па на трен остави игле и подсмјешљиво гледа ка мени. На лицу јој шеретски осмијех. Не проговара, чека моју реакцију. Правим се луд, као не видим ту њену мимкрију.
Ја сједим на поду, бокал воде је преда мном. Гадно сам жедан јер сам се дан раније, на Божић, напио са рођацима у Вођенима. Баба наставља са игром, плете па повремено остави игле и гледа ме испод ока, са уснама нагоре искривљеним у подругљиви смијешак. Видим да једва чека моју реакцију.
“Шта је, баба? Шта ме гледаш? Игра ли мечка?” питам је мало бахато и наизглед грубо, али то је наш начин разговора.
Наш однос је пун љубави, али и сталног надмудривања и надигравања. Сличне смо нарави па нам је на памети увијек како једно друго “зајебати”.
“Бога ми, ниси мечка него прави међед”, казује, смијући се грохотом.
“Знаш ти ону стару – Ко ракије вечера, воде доручкује!”
– “Бога ти, баба, попусти ме мало”, говорим јој нервозно.
– “’Ајде, шта си се ту распекмезио! Како ћеш вечерас на Банчиће на сијело?”
– “Е, моја баба, то ти се сијело укинуло коју годину пошто си се ти удала.”
– “Знам, синко мој, а какво је то сијело некад било. Грдна би се младост окупила у школи на Банчићима, те играј, пјевај, шали се… Ту сам ти и ђеда први пут видјела. Да сам знала какав је кењац, не би се, вала, удала за њ’!” говори баба кроз смијех, погледујући у ђеда.
Ђед се само окренуо и као љутито посматра бабу, дишући гласно кроз нос. Баба не престаје да се смије.
“Шта је, стари!” добацује му.
“Ето те, накостријешио се к’о дивљи вепар”, наставља да га задиркује.
Сада се и ја смијем и укључујем у задиркивање:
“Бога ти, баба, јел’ био ‘вако ђед намргођен кад си га упознала?”
– “А био је фин, налет га не било, само је носио рајтозе ниско па му вирило пола гузице”, кроз кикот баба настави да задиркује ђеда.
А онда се престаде смијати, нагло се уозбиљи па рече:
“А знаш ли ти, синко, да ја једном мал’ не настрадах због једне пјесме на том сијелу?”
– “На Божин дан, на Банчићима?” заинтересовано је упитах.
– “Ја, баш ту.”
Било је то неку годину после рата. Искупила се младост, а школу неко закључао… неко од власти, да не буде сијела. К’о бива, не ваља то више, сад кад је комунизам и Партија на власти. Они момци причају к’о да провале врата. Све се загледују, спремају… кад ће ти покојни даиџа Илија Јањић:
“Стан’те!” Ми га гледамо, шта хоће… кад он каже:
“Ја ћу врата развалити, ја сам стар па нека мене ‘апсе, а не вас младост!”
Тако и би, синко, даиџа развали она врата, а момци га дигоше послије на рамена и носају га по школи. Ухвати се коло, поче пјесма, поче натпјевање… а ја се таман вратила са радне акције и досадило ми више. Нашу кућу једно токало да иде на акцију, а вазда мене пишу. Браћа мала, Анђа се удала, па вазда ја. Нема гдје нисам била… у Коњицу, Стоцу, Завидовићима, Какњу… с једне дођи, на другу одмах иди. И у то ти ја, ваљда се ослободила како је даиџа развалио врата, запјевај, а прихвати прво Јелка Самопјанова са Мишљена, а онда и остали:
“Није мени омладина крива но прецједник, не било га жива.”
А после наста смијех. Сви ми говоре – Свака част, Персе, како је смисли!
Али, кењца, не сврши се на том. Сутра дође милицијски “ђип” на Равнице. У њему позади сједе на клупама даиџа Илија и Јелка Самопјанова. Казује они милиционер, вас се некакав поткочио:
“Улази, Персе, да фино објасниш у Љубињу командиру шта си пјевала против Тите!”
Каквог црног Тите, мислим у себи. Кењац и он и ти, ја сам пјевала против предсједника мјесног одбора што ме шаље на акције стално. Али шутим. Јадну капу у жалосну руку те се испењи у ауто. Труцкали се до Љубиња, Бога ми забринули се. Знам добро командира, та је ли нам вазда у кући био са потјерном групом. Не могу га очима гледати. Причало се кад су убијени Кучинар, Рудан и мој исти рођак Милан Будинчић, да је он говорио:
“Оног високог убијте”, мислећи на јадног Милана.
Дошли ми у станицу у Љубињу. Уведоше прво даиџу. Галами онај командир, пријети му. Ја мислила убиће га. Изведоше онда даиџу, стрпаше га у кола и оћераше у Мостар. Не сјећам се више, ваљда га осудили на мало затвора. Онда прозваше мене. Уђем ја у канцеларију и гледам право у командира. Вели он мени, а спушт’о поглед, не гледа ме никако, к’о фалан гледа у неке ћитабе:
“Здраво, Персе.”
Кажем ја њему, не знам шта ми би, одмах се угризох за језик:
“Бог ти помог’о!”
Он ошута један душак, насмија се, и даље гледа у оне папире, па каза:
“Знам ја да ниси ти пјевала против Тите него ми испало згодно да те позовем ради нечег другог.”
Мислим ја у себи за шта ме има звати, а онда он настави, али ме и даље не гледа у очи:
“Слушај, Персе, нисам ја убио Милана, ето да знаш и пренеси то кући ћаћи и осталим.”
Како то он рече, ја се окуражих па рекох:
“Вјерујем ти, али Бога ми тако причају да си га баш ти убио.”
“Е нек знаш да нисам, крваве су мени руке, али Милановом крви их ја нисам испрљ’о. Идите сад ти и Јелка кући и поздрави ћаћу.”
Како баба заврши бесједу, заћутасмо и све би као раније. Ђед сједи у фотељи, гледа празно у даљину. Баба на тросједу плете. Ја на поду испијам последње гутљаје воде из бокала. У нијемом пијетету шутимо, некако замишљени и озбиљни. Све док се баби поново не појави шеретски осмијех на лицу и поче опет задиркивати ђеда:
“Стари, ако ја прије умрем слободно ти доведи неку бабу, али ће ми је бити жао. Доста ће јада с тобом виђети!”
Фрагменти бабиних пјесама (3)
Није мени омладина крива…
Божин је дан. Други дан Божића. Сједимо у дневном боравку. Дјед сједи на фотељи, као и обично шути загледан у празнину. Пребира у мислима успомене, претпостављам. Увијек је тако. Ако коју проговори, онда је то обавезно мантра:
“Еј, шта сам дочек’о”, праћена сјетним уздахом.
Уистину, свашта је дочекао и преживио. У усташким погромима остао без оца и три брата. Као тринаестогодишњаку пала му на леђа брига о породици. Од ’42. је био у партизанима, прошао многе борбе. Био на Широком Бријегу, дошао до Словеније. После рата служио војску, таман као да му пушке, униформе и команде није било доста. Подигао касније породицу. Велики домаћин је био, вриједан, умјешан, а имање добро, неиздијељено, није га после рата имао с ким пуно дијелити. Дочекао је под старост и други рат. Борио се испочетка против Хосоваца у Клепцима, као “агресор” на свом кућном прагу. После операције хрватске војске “Чагаљ” или, како је данас најближе комшије у Стоцу, Чапљини и Мостару називају, “Липањске зоре”, отишао у Србију са бабом. Тамо су се потуцали од родбине до родбине, свугдје наизглед добродошли, али за кратко вријеме. После скоро двадесет година скрасили се код мене. Ђед је тешко поднио своје животне недаће. Физички је здрав, притисак му као у “мале бебе”, има, истина, мало бронхитиса, али у њему нема животне радости, нема воље за животом нити се смије, осим ако га ја повремено не “шиљкам” и позивам да се похрвемо. Згаснула је радост у њему. Његову побијену браћу не спомињу домаћи и међународни судови, за обнову његове куће није се јавио ни један донатор па је и даље рушевина којој се данас слабо позна да је икада и постојала.
Баба није таква. Увијек је насмијана, спремна се нашалити на свој рачун, али Бога ми и на туђи. Пуна је оптимизма, иако болесна, никада се не жали да је нешто боли. Здравствени картон јој је потпуно празан. Лијекове одбија мада има висок притисак. Једва смо јој га измјерили. И на ногама је слаба па се тешко креће, али је то не спријечава док иде ка купатилу или кухињи, а чује звуке каква кола на телевизији, да ситним корацима не заигра. И када је тужна, њена туга није тешка, то је више жал за младости и прохујалим временима. Баба и ријетке тренутке сјете и туге достојанствено носи, без самосажаљења.
И вечерас као и обично сједи на тросједу. У руци су јој игле, а покрај ње низ кеса са концима и вуницом. Нешто плете па на трен остави игле и подсмјешљиво гледа ка мени. На лицу јој шеретски осмијех. Не проговара, чека моју реакцију. Правим се луд, као не видим ту њену мимкрију.
Ја сједим на поду, бокал воде је преда мном. Гадно сам жедан јер сам се дан раније, на Божић, напио са рођацима у Вођенима. Баба наставља са игром, плете па повремено остави игле и гледа ме испод ока, са уснама нагоре искривљеним у подругљиви смијешак. Видим да једва чека моју реакцију.
“Шта је, баба? Шта ме гледаш? Игра ли мечка?” питам је мало бахато и наизглед грубо, али то је наш начин разговора.
Наш однос је пун љубави, али и сталног надмудривања и надигравања. Сличне смо нарави па нам је на памети увијек како једно друго “зајебати”.
“Бога ми, ниси мечка него прави међед”, казује, смијући се грохотом.
“Знаш ти ону стару – Ко ракије вечера, воде доручкује!”
– “Бога ти, баба, попусти ме мало”, говорим јој нервозно.
– “’Ајде, шта си се ту распекмезио! Како ћеш вечерас на Банчиће на сијело?”
– “Е, моја баба, то ти се сијело укинуло коју годину пошто си се ти удала.”
– “Знам, синко мој, а какво је то сијело некад било. Грдна би се младост окупила у школи на Банчићима, те играј, пјевај, шали се… Ту сам ти и ђеда први пут видјела. Да сам знала какав је кењац, не би се, вала, удала за њ’!” говори баба кроз смијех, погледујући у ђеда.
Ђед се само окренуо и као љутито посматра бабу, дишући гласно кроз нос. Баба не престаје да се смије.
“Шта је, стари!” добацује му.
“Ето те, накостријешио се к’о дивљи вепар”, наставља да га задиркује.
Сада се и ја смијем и укључујем у задиркивање:
“Бога ти, баба, јел’ био ‘вако ђед намргођен кад си га упознала?”
– “А био је фин, налет га не било, само је носио рајтозе ниско па му вирило пола гузице”, кроз кикот баба настави да задиркује ђеда.
А онда се престаде смијати, нагло се уозбиљи па рече:
“А знаш ли ти, синко, да ја једном мал’ не настрадах због једне пјесме на том сијелу?”
– “На Божин дан, на Банчићима?” заинтересовано је упитах.
– “Ја, баш ту.”
Било је то неку годину после рата. Искупила се младост, а школу неко закључао… неко од власти, да не буде сијела. К’о бива, не ваља то више, сад кад је комунизам и Партија на власти. Они момци причају к’о да провале врата. Све се загледују, спремају… кад ће ти покојни даиџа Илија Јањић:
“Стан’те!” Ми га гледамо, шта хоће… кад он каже:
“Ја ћу врата развалити, ја сам стар па нека мене ‘апсе, а не вас младост!”
Тако и би, синко, даиџа развали она врата, а момци га дигоше послије на рамена и носају га по школи. Ухвати се коло, поче пјесма, поче натпјевање… а ја се таман вратила са радне акције и досадило ми више. Нашу кућу једно токало да иде на акцију, а вазда мене пишу. Браћа мала, Анђа се удала, па вазда ја. Нема гдје нисам била… у Коњицу, Стоцу, Завидовићима, Какњу… с једне дођи, на другу одмах иди. И у то ти ја, ваљда се ослободила како је даиџа развалио врата, запјевај, а прихвати прво Јелка Самопјанова са Мишљена, а онда и остали:
“Није мени омладина крива но прецједник, не било га жива.”
А после наста смијех. Сви ми говоре – Свака част, Персе, како је смисли!
Али, кењца, не сврши се на том. Сутра дође милицијски “ђип” на Равнице. У њему позади сједе на клупама даиџа Илија и Јелка Самопјанова. Казује они милиционер, вас се некакав поткочио:
“Улази, Персе, да фино објасниш у Љубињу командиру шта си пјевала против Тите!”
Каквог црног Тите, мислим у себи. Кењац и он и ти, ја сам пјевала против предсједника мјесног одбора што ме шаље на акције стално. Али шутим. Јадну капу у жалосну руку те се испењи у ауто. Труцкали се до Љубиња, Бога ми забринули се. Знам добро командира, та је ли нам вазда у кући био са потјерном групом. Не могу га очима гледати. Причало се кад су убијени Кучинар, Рудан и мој исти рођак Милан Будинчић, да је он говорио:
“Оног високог убијте”, мислећи на јадног Милана.
Дошли ми у станицу у Љубињу. Уведоше прво даиџу. Галами онај командир, пријети му. Ја мислила убиће га. Изведоше онда даиџу, стрпаше га у кола и оћераше у Мостар. Не сјећам се више, ваљда га осудили на мало затвора. Онда прозваше мене. Уђем ја у канцеларију и гледам право у командира. Вели он мени, а спушт’о поглед, не гледа ме никако, к’о фалан гледа у неке ћитабе:
“Здраво, Персе.”
Кажем ја њему, не знам шта ми би, одмах се угризох за језик:
“Бог ти помог’о!”
Он ошута један душак, насмија се, и даље гледа у оне папире, па каза:
“Знам ја да ниси ти пјевала против Тите него ми испало згодно да те позовем ради нечег другог.”
Мислим ја у себи за шта ме има звати, а онда он настави, али ме и даље не гледа у очи:
“Слушај, Персе, нисам ја убио Милана, ето да знаш и пренеси то кући ћаћи и осталим.”
Како то он рече, ја се окуражих па рекох:
“Вјерујем ти, али Бога ми тако причају да си га баш ти убио.”
“Е нек знаш да нисам, крваве су мени руке, али Милановом крви их ја нисам испрљ’о. Идите сад ти и Јелка кући и поздрави ћаћу.”
Како баба заврши бесједу, заћутасмо и све би као раније. Ђед сједи у фотељи, гледа празно у даљину. Баба на тросједу плете. Ја на поду испијам последње гутљаје воде из бокала. У нијемом пијетету шутимо, некако замишљени и озбиљни. Све док се баби поново не појави шеретски осмијех на лицу и поче опет задиркивати ђеда:
“Стари, ако ја прије умрем слободно ти доведи неку бабу, али ће ми је бити жао. Доста ће јада с тобом виђети!”