– “Ама да омјерим нешто, јебени ћафирине!!!” љутито ми казује.
Навлачим незаинтересовано недовршене чарапе на ногу. Игле су још у њима.
“Ево, нагрдих се ради твојих чарапа. Убоде ме игла.” задиркујем је, чекајући њену реакцију.
– “Не лажи, кењац један. А који си ти газап! Дану то ‘вамо!”
Гледам нешто на телевизији, баба и даље плете. Још увијек добро види. Слаба је на ногама, ми станујемо на трећем спрату, па ријетко излази. Не иде о Теодоровој суботи више на причешће него поп долази да је причести. Много је захвална попу. Шали се с њим. Говори му подсмјешљиво да је он једини Дабранин “који је људе”, а доста их је упознала.
“Ај’ пребаци на Дугу, шта слушаш више те усташине!”
– “Чекај да се заврши Календар па ћеш онда слушати оног српског усташу Миљанића.”
– “Ко је усташа?” љутито ће. “Теби, Бога ми, криво што је он лијеп к’о слика и што пјева к’о славуј па лајеш на њ’.”
– “Е вала пјева, немој ти мислит’. Све на нос нагони.”
На ТВ Календару Хрватске телевизије прилог о Блајбургу и “Крижном путу”… Гледам са занимањем ту емисију, вјероватно да видим до којих граница у фалсификовању историје ће уредници отићи. Масовна убиства у Херцеговини 1941. карактеришу се као “непримјерени инциденти” или “благо претјерана реакција усташа на неодазивање православног пучанства, склоног устанцима и хајдучији, на позив за предају оружја”. Блајбург је, наравно, злочин библијских размјера.
“Шта им је тај Бладбург, Блатбург, пичка материна… како се каже? Шта о њему вазда диване?”
– “Тамо су ти, баба, партизани, асли, 45-те побили силу усташа.”
– “Мало су их побили, пас им мајку њихову! А је ли то у Словенији?”
– “Није, баба, у Словенији, већ у Аустрији, али уз саму границу.”
Онда остави игле, загледа се у телевизор и тешко уздахне. Гледа негдје у даљине. Онда прозбори:
“Ееее, ја!”
Онда мало паузе. Само трен па запјева:
“Словенијо, језером се звала, ти си наше момке позобала”
Волим бабине пјесме. Увијек изнова ме одушеве. Њени стихови казују више о прошлим временима него историјски уџбеници. У њима све врца од алегорија, духа и живота. Уџбеници су често досадни.
“Каква је то пјесма, баба?”
– “Мој синко, сјети се Љубице Теркешеве. На сан ми је често долазила. Није одавно. Ко зна је ли и жива? Биле смо ти нас двије нераздвојне. Врснице, заједно овце чувале, кад смо доселили са Банчића на Равнице. Мог’о си, вала, пред њом човјека убити, не би одала. Латини нису имали дернека к’о ми па је зато она са мном на наше дернеке вазда ишла. У Столац за Видовдан, на Рђусе за Илијин дан. На Мишљен би ишле о Васиљеву дану, у Љубиње у Павлову дану… никада ниједне грке нисмо рекле једна другој. Ћаћа јој је био фин човјек. Спасио нас 41’. Нап’о га зликовац Грга Вујиновић, све му говорио: ђе ти је Владо Будинчић, Илија Теркешу?”
Онда баба шути један “душак” па настави:
“Е, она је то пјевала после рата… Словенијо, језером се звала, ти си наше момке позобала. Силесија је Латина кости оставила у Словенији. Нису сви биле усташе, било је и ђеце што су их примамили и повели са собом, за њихове јаде. А била после рата, синко, оскудица момака. Наши побијени 41’, касније изгинули, јал у четницима, јал у партизанима, а њихови понајвише у тој Словенији. Те ми вазда распредале да се немамо за кога удати. Али се удашмо. Ја одох прва за ђеда ти на Кљенак. Звала сам Љубицу да буде кад ме одведу доле у Брстина. Није свадбе било, ко ће свадбит’, синко, све у црним јашмацима. Она се удаде двије године иза мене. Испросише је у Славонију. Никада се више не виђешмо. Нисмо се ни чуле више. Спремила би она мени понешто из Славоније, ја по једном Јурковићу узвратила би дар њојзи и ето.”
Баба нагло зашути. Гледа својим живим плавим очима негдје у даљину. Низ лице јој потече суза, а онда настави плести. Плете један душак па запјева:
“Словенијо, језером се звала, ти си наше момке позобала.”
Иза тога пребацим јој на Дугу. И даље сједи на тросједу, опет се смијуљи и плете.
Фрагменти бабиних пјесама (2)
Словенијо, језером се звала
Сједи на тросједу, смијуљи се и плете чарапе.
“Ај’, опробај их да видим нешто!” говори ми.
– “Нећу, бона, досадна си. Нећу ти ја то носити.”
– “Ама да омјерим нешто, јебени ћафирине!!!” љутито ми казује.
Навлачим незаинтересовано недовршене чарапе на ногу. Игле су још у њима.
“Ево, нагрдих се ради твојих чарапа. Убоде ме игла.” задиркујем је, чекајући њену реакцију.
– “Не лажи, кењац један. А који си ти газап! Дану то ‘вамо!”
Гледам нешто на телевизији, баба и даље плете. Још увијек добро види. Слаба је на ногама, ми станујемо на трећем спрату, па ријетко излази. Не иде о Теодоровој суботи више на причешће него поп долази да је причести. Много је захвална попу. Шали се с њим. Говори му подсмјешљиво да је он једини Дабранин “који је људе”, а доста их је упознала.
“Ај’ пребаци на Дугу, шта слушаш више те усташине!”
– “Чекај да се заврши Календар па ћеш онда слушати оног српског усташу Миљанића.”
– “Ко је усташа?” љутито ће. “Теби, Бога ми, криво што је он лијеп к’о слика и што пјева к’о славуј па лајеш на њ’.”
– “Е вала пјева, немој ти мислит’. Све на нос нагони.”
На ТВ Календару Хрватске телевизије прилог о Блајбургу и “Крижном путу”… Гледам са занимањем ту емисију, вјероватно да видим до којих граница у фалсификовању историје ће уредници отићи. Масовна убиства у Херцеговини 1941. карактеришу се као “непримјерени инциденти” или “благо претјерана реакција усташа на неодазивање православног пучанства, склоног устанцима и хајдучији, на позив за предају оружја”. Блајбург је, наравно, злочин библијских размјера.
“Шта им је тај Бладбург, Блатбург, пичка материна… како се каже? Шта о њему вазда диване?”
– “Тамо су ти, баба, партизани, асли, 45-те побили силу усташа.”
– “Мало су их побили, пас им мајку њихову! А је ли то у Словенији?”
– “Није, баба, у Словенији, већ у Аустрији, али уз саму границу.”
Онда остави игле, загледа се у телевизор и тешко уздахне. Гледа негдје у даљине. Онда прозбори:
“Ееее, ја!”
Онда мало паузе. Само трен па запјева:
“Словенијо, језером се звала, ти си наше момке позобала”
Волим бабине пјесме. Увијек изнова ме одушеве. Њени стихови казују више о прошлим временима него историјски уџбеници. У њима све врца од алегорија, духа и живота. Уџбеници су често досадни.
“Каква је то пјесма, баба?”
– “Мој синко, сјети се Љубице Теркешеве. На сан ми је често долазила. Није одавно. Ко зна је ли и жива? Биле смо ти нас двије нераздвојне. Врснице, заједно овце чувале, кад смо доселили са Банчића на Равнице. Мог’о си, вала, пред њом човјека убити, не би одала. Латини нису имали дернека к’о ми па је зато она са мном на наше дернеке вазда ишла. У Столац за Видовдан, на Рђусе за Илијин дан. На Мишљен би ишле о Васиљеву дану, у Љубиње у Павлову дану… никада ниједне грке нисмо рекле једна другој. Ћаћа јој је био фин човјек. Спасио нас 41’. Нап’о га зликовац Грга Вујиновић, све му говорио: ђе ти је Владо Будинчић, Илија Теркешу?”
Онда баба шути један “душак” па настави:
“Е, она је то пјевала после рата… Словенијо, језером се звала, ти си наше момке позобала. Силесија је Латина кости оставила у Словенији. Нису сви биле усташе, било је и ђеце што су их примамили и повели са собом, за њихове јаде. А била после рата, синко, оскудица момака. Наши побијени 41’, касније изгинули, јал у четницима, јал у партизанима, а њихови понајвише у тој Словенији. Те ми вазда распредале да се немамо за кога удати. Али се удашмо. Ја одох прва за ђеда ти на Кљенак. Звала сам Љубицу да буде кад ме одведу доле у Брстина. Није свадбе било, ко ће свадбит’, синко, све у црним јашмацима. Она се удаде двије године иза мене. Испросише је у Славонију. Никада се више не виђешмо. Нисмо се ни чуле више. Спремила би она мени понешто из Славоније, ја по једном Јурковићу узвратила би дар њојзи и ето.”
Баба нагло зашути. Гледа својим живим плавим очима негдје у даљину. Низ лице јој потече суза, а онда настави плести. Плете један душак па запјева:
“Словенијо, језером се звала, ти си наше момке позобала.”
Иза тога пребацим јој на Дугу. И даље сједи на тросједу, опет се смијуљи и плете.
“Ћафирине!”
– “Шта је, баба!”
– “Ај’ их опет опробај да видим још нешто!”