Учествујући на једној дебати о (пре)често разматраној теми о другости, сетио сам се Тарзана. Људског бића које је још од најранијих дана свог живота принуђено да преживее, расте и формира се у непознатом, другачијем свету од човечијег – у ризичном простору џунгле и међу хиерархијски подређеној мајмунској дружини. Омиљени лик моје дечије лектире, који се од романа Едгара Рајса Бароуз несметано преселио у многобројне стрипове и филмове које сам прелиставао и гледао са страстном радозналошћу. Као и много дечака из моје генерације, постао сам тарзанофил.
Малецки Тарзан, за разлику од других људских младунаца, који уче у школама, уз учитеље, уџбенике, путем сабраног, појмовно класификованог и у научне дисциплине утврђеног знања, своје животно умеће стиче на мајмунском језику, углавном од негове мајке мајмунице и другара мајмунчића. Најважније фазе психолошког и мисаоног развоја – детињство, дечаштво, пубертет. – совлађује без присуства другог човека, у џунгли где свакодневно вребају разнородне опасности и упади у ризичне ситуације.
Све до једног дана, каде се тамо, у срцу џунгле, младић-мајмун не суочава са госпођицом Џејн Портер, младом, едуцираном и згодном Американком, самоуверенијом и откаченијом са сваком новом филмском реинтерпретацијом. Ћерка познатог и, за разлику од Тарзана, физички неспретног и неспремног професора Архимеда (није случајно му избрано име), за Џејн Тарзан, и поред свог њеног претходног знања наученог од книга је – право чудо! Вероватно се слично догађа и код Тарзана, и за нега ја Џејн – чудо!. При том не треба занемарити и ону природну међуполову логику меѓусобне привлечности. Због свакодневних физичких напора и чистог ваздуха, Тарзан је израстао у привлачног момка, правог атлету из џунгле, осим тога прилично разголићеног, сосвим другачијег од младе уштогљене господа која су јој се удварала у њујоршким круговима. Ипак, не би требало заборавити да је Тарзан, однегован мајчински од мајмунице Кале, ѕаправо потомок британске лордовске лозе Грејсток и да је та аристократска генетска нит, по Бароуза, сачувана у његовој природној господствености.
Али при њиховом упознавању и првим сусретима, Тарзан је за Џејн потпуни дивљак, ван људског друштва, демон из џунгле, недефинисана (можда) човеколика природа. Отуда, и у првој реченици коју ће разменати – „Јас Џејн, ти Тарзан“ (и обрнуто) – открива се, и поред очигледне узајамне знатижеље и жеља за (некаквим) дијалогом, њихов почетни импулс за разликувањем, за посебност идентитетите „ја“ и „ти“. Али и свест о сопственом сопству.
Сада бих се навратио на једну другачију људску индивидуу, са сасвим различитом судбином од оне Тарзанове. Претходно искусивши прмамљиве аспекте на социјалног успеха – у образовању, во каријери, пријатељствима, патовањима – овај човек се усељава у радну самоћу породичне куле у Перигору. Интензивне контакте са људима и политичким функционерима замењује непрестаним дружењем са књигама и са самим собом. Ради се о Мишелу Екему де Монтењу, творцу есеја.
„Que sais-je?“, пита се он у 12 -тој глави друге книге „Есеја“. – Што ја знам? – скептик Монтењ (или „пиронијац“, како се назива према старогрчком филозофу Пирону) тражи, кроз слојеве слободне мисли подкрепљене
асоцијацијама, цитатима, примерима из живота, одговор на суштинско питање које га, после више од четрдесет година веома активног животног искуства, дубоко провоцирало. Толико да га је Монтењ чак урезао у медаљу коју је носио са собом. Како су се множили „Огледи“, аутор, далеко од помисли да ствара нов књижевни жанр (што је нама данас општепознато), трудио се да га уклопи у слободну форму размишљања, трагања за сврхом постојања и деловања појединца, како тај појединац функционира со другима, дали при том разуме себе самог, дали је самом себи е јасан?
Да покушам да заокружим овој свој кратки есејистички ѕапис о другости: док се код Тарзана и Џејн десио сусрет „ја“ и „ти“, код Монтења се дешава сусрет „ја“ са „ја“. Са другим, загонетним „ја“. Не ради се о другом који живи негде далеко, говори туђим језиком, који долази од некуд или смо ми отишли таму, па сме се срели са њим, него је тај други у нама. Унутрашње „ја“. Које нас непрестано наводи на дијалог, провоцира, а од нас зависи колико ћемо тај дијалог да прихватимо. Понекогаш је можда и превише упорено, чак досадно и мучно, али често, то унутрашње „ја“, као код Монтења, пружа нам таква сознања до којих прво „ја“ не може да достигне.
Тарзан и другост
Учествујући на једној дебати о (пре)често разматраној теми о другости, сетио сам се Тарзана. Људског бића које је још од најранијих дана свог живота принуђено да преживее, расте и формира се у непознатом, другачијем свету од човечијег – у ризичном простору џунгле и међу хиерархијски подређеној мајмунској дружини. Омиљени лик моје дечије лектире, који се од романа Едгара Рајса Бароуз несметано преселио у многобројне стрипове и филмове које сам прелиставао и гледао са страстном радозналошћу. Као и много дечака из моје генерације, постао сам тарзанофил.
Малецки Тарзан, за разлику од других људских младунаца, који уче у школама, уз учитеље, уџбенике, путем сабраног, појмовно класификованог и у научне дисциплине утврђеног знања, своје животно умеће стиче на мајмунском језику, углавном од негове мајке мајмунице и другара мајмунчића. Најважније фазе психолошког и мисаоног развоја – детињство, дечаштво, пубертет. – совлађује без присуства другог човека, у џунгли где свакодневно вребају разнородне опасности и упади у ризичне ситуације.
Све до једног дана, каде се тамо, у срцу џунгле, младић-мајмун не суочава са госпођицом Џејн Портер, младом, едуцираном и згодном Американком, самоуверенијом и откаченијом са сваком новом филмском реинтерпретацијом. Ћерка познатог и, за разлику од Тарзана, физички неспретног и неспремног професора Архимеда (није случајно му избрано име), за Џејн Тарзан, и поред свог њеног претходног знања наученог од книга је – право чудо! Вероватно се слично догађа и код Тарзана, и за нега ја Џејн – чудо!. При том не треба занемарити и ону природну међуполову логику меѓусобне привлечности. Због свакодневних физичких напора и чистог ваздуха, Тарзан је израстао у привлачног момка, правог атлету из џунгле, осим тога прилично разголићеног, сосвим другачијег од младе уштогљене господа која су јој се удварала у њујоршким круговима. Ипак, не би требало заборавити да је Тарзан, однегован мајчински од мајмунице Кале, ѕаправо потомок британске лордовске лозе Грејсток и да је та аристократска генетска нит, по Бароуза, сачувана у његовој природној господствености.
Али при њиховом упознавању и првим сусретима, Тарзан је за Џејн потпуни дивљак, ван људског друштва, демон из џунгле, недефинисана (можда) човеколика природа. Отуда, и у првој реченици коју ће разменати – „Јас Џејн, ти Тарзан“ (и обрнуто) – открива се, и поред очигледне узајамне знатижеље и жеља за (некаквим) дијалогом, њихов почетни импулс за разликувањем, за посебност идентитетите „ја“ и „ти“. Али и свест о сопственом сопству.
Сада бих се навратио на једну другачију људску индивидуу, са сасвим различитом судбином од оне Тарзанове. Претходно искусивши прмамљиве аспекте на социјалног успеха – у образовању, во каријери, пријатељствима, патовањима – овај човек се усељава у радну самоћу породичне куле у Перигору. Интензивне контакте са људима и политичким функционерима замењује непрестаним дружењем са књигама и са самим собом. Ради се о Мишелу Екему де Монтењу, творцу есеја.
„Que sais-je?“, пита се он у 12 -тој глави друге книге „Есеја“. – Што ја знам? – скептик Монтењ (или „пиронијац“, како се назива према старогрчком филозофу Пирону) тражи, кроз слојеве слободне мисли подкрепљене
асоцијацијама, цитатима, примерима из живота, одговор на суштинско питање које га, после више од четрдесет година веома активног животног искуства, дубоко провоцирало. Толико да га је Монтењ чак урезао у медаљу коју је носио са собом. Како су се множили „Огледи“, аутор, далеко од помисли да ствара нов књижевни жанр (што је нама данас општепознато), трудио се да га уклопи у слободну форму размишљања, трагања за сврхом постојања и деловања појединца, како тај појединац функционира со другима, дали при том разуме себе самог, дали је самом себи е јасан?
Да покушам да заокружим овој свој кратки есејистички ѕапис о другости: док се код Тарзана и Џејн десио сусрет „ја“ и „ти“, код Монтења се дешава сусрет „ја“ са „ја“. Са другим, загонетним „ја“. Не ради се о другом који живи негде далеко, говори туђим језиком, који долази од некуд или смо ми отишли таму, па сме се срели са њим, него је тај други у нама. Унутрашње „ја“. Које нас непрестано наводи на дијалог, провоцира, а од нас зависи колико ћемо тај дијалог да прихватимо. Понекогаш је можда и превише упорено, чак досадно и мучно, али често, то унутрашње „ја“, као код Монтења, пружа нам таква сознања до којих прво „ја“ не може да достигне.