Сувише близу, сувише далеко

Ако је Бог, узмимо и такву, чудесну могућност,
Сувише, неопрезно сишавши у жедно срце
Безнадних, свакојако осујећених људских створења,
Његово ће прејако присуство изазвати, ако не пуцање
Претијесног срчаног сасуда и унутрашње крварење,
Онда такав занос спасењем, такво свето лудило,
Да ће се они најревноснији најзад огласити покличом
За свечано самоуништење биједног људског рода –
Јер ако већ постоји Он, чему онда све остало?

Ако је Бог сувише далеко, недохватан, несазнајан,
Или се у неком, можда пресудном часу, повуче из
Сфера и провинција којима већ не може да влада,
Живот тад постаје необично узбудљив, преплављен
Сијевањем блицева и иконама нових господара,
Концертима фолк-дива, фестивалима порно-филма,
Гостовањем циркуса у богонапуштеним областима,
Бучним прославама ослобођења од посљедњег суда.
Само што у тој помами за славом и бесмртношћу,
Правду у своје руке узима најревноснији безбожник
И скида главе које му одричу божанске акредитиве.

Stevan Tontić 08. 06. 2014.