Башларова “Поетика простора” била је једна од мојих омиљених лектира у време студентских дана. Његове огледе о кући, фиоци, гнеѕду, шкољци… кроз чије странице су се низале аутентичне слике изнедрене од душевно искусног, а младалачког сањара. Насупрот згради, о којој Башлар не пише, где се душевна стања преплићу и распрскују кроз својевидан колективан, чак синдикалан конгломерат, кућа је прибежиште сопственику, иако и ту он свакодневно мора да се суочава са пренатрпаношћу и нервозом савременог живота. Па ипак, улаѕна капија, двориште са стаблима, башта, све то штити и даје сигурност унутрашњем свету и на известан начин га одваја од непосредног притиска свакодневице. У башларовској кући нису удомљени само непотребни, неудобни садржаји, она је повлашћен дом песника, мислиоца, човека са маштом…Иако, већ знано из живота, али и из књижевности, кућа може да се преобраѕи из једног тајног у веома мрачно место, иѕ пријатељског у претеће. Али “Поетика простора” нема ту намеру да се бави поовским устројствима, већ се усредсређује на оаѕна стања заштићене слободе.
Са љубављу и лако. Чак и када је теже. Као ових дана, када део породичне куће, у коме је донедавно живела моја мајка, припремам ѕа издавање. Тај простор, њен, али и мој, који се трошио кроз време, а је ипак силно сачуван у мојим успоменама.
Спаваћа, дневна соба, кујна, морају да се приспособе неким новим станарима, са својим личним навикама, дружењима, илуѕијама…
Са љубављу и лакоћом
Башларова “Поетика простора” била је једна од мојих омиљених лектира у време студентских дана. Његове огледе о кући, фиоци, гнеѕду, шкољци… кроз чије странице су се низале аутентичне слике изнедрене од душевно искусног, а младалачког сањара. Насупрот згради, о којој Башлар не пише, где се душевна стања преплићу и распрскују кроз својевидан колективан, чак синдикалан конгломерат, кућа је прибежиште сопственику, иако и ту он свакодневно мора да се суочава са пренатрпаношћу и нервозом савременог живота. Па ипак, улаѕна капија, двориште са стаблима, башта, све то штити и даје сигурност унутрашњем свету и на известан начин га одваја од непосредног притиска свакодневице. У башларовској кући нису удомљени само непотребни, неудобни садржаји, она је повлашћен дом песника, мислиоца, човека са маштом…Иако, већ знано из живота, али и из књижевности, кућа може да се преобраѕи из једног тајног у веома мрачно место, иѕ пријатељског у претеће. Али “Поетика простора” нема ту намеру да се бави поовским устројствима, већ се усредсређује на оаѕна стања заштићене слободе.
Са љубављу и лако. Чак и када је теже. Као ових дана, када део породичне куће, у коме је донедавно живела моја мајка, припремам ѕа издавање. Тај простор, њен, али и мој, који се трошио кроз време, а је ипак силно сачуван у мојим успоменама.
Спаваћа, дневна соба, кујна, морају да се приспособе неким новим станарима, са својим личним навикама, дружењима, илуѕијама…