Име Срђана Секулића први пут сам видио и запазио читајући његове пјесме на порталу Миљенка Јерговића, у рубрици „Ајфелов мост“. Било је то прије три године. Како се он с пјесмама почео релативно често јављати код Јерговића, тако сам и ја постајао све сигурнији у препознавању његовог пјесничког израза, па сам већ послије неколико почетних редака пјесме могао да погодим чији је то рукопис. За мене је то био добар знак за појаву новог пјесничког имена од кога се могла очекивати врло вриједна или одлична поезија. А када ми је дошла у руке дебитантска Секулићева збирка Кавалов јек (у издању сарајевског Buybook-а, 2019), добио сам пуну потврду својих очекивања.
Секулић се родио 1993. у Приштини – те године ја сам из Сарајева морао поћи у избјеглиштво, стигавши до Берлина. Али ни Срђан није могао дуго остати на родном Косову, па ће и он послије рата НАТО-а против Србије и Црне Горе 1999, али и критичне косовске ситуације тих година, кренути избјегличким путем. Стигао је с родитељима у Војводину, у град Врбас. Данас живи у Новом Саду, гдје је завршио факултет и, хоћеш-нећеш, „уклопио“ се у нову животну и културну средину.
Срђан је, по свему, један од најдаровитијих младих српских пјесника. А за њега се с пуним правом може рећи да је и пјесник проширених, балканских па донекле и медитеранских хоризоната. Збирка Кавалов јек указује на изузетно богату панораму балканских повода за пјесму, почев од косовско-српских, македонских, цинцарских, албанских, грчких, јеврејских, турских до босанско-муслиманских и хрватских културолошких топоса и мотива. Да појам мултикултуралности није изгубио на својој привлачности и увјерљивости, могли бисмо га као наљепницу ставити на ову књигу умјесто препоруке читаоцу. Али такве препоруке нису потребне аутентичном и култивисаном пјеснику какав је Срђан Секулић. Он је пјесник који чиста срца прима подстицаје за пјесму из других култура, а с културама и из религија, предања и обичаја других народа. И по томе се ова пјесничка збирка разликује од многих других поетских дјела како млађих тако и старијих домаћих аутора.
Пјесме Срђана Секулића припадају поезији која, чини се, извире из вјеродостојног животног и интелектуалног искуства. У њима се обично описују ситуације и доживљаји који нису плод пуке маште или некаквих „експерименталних“ формално-језичких играрија – читалац вјерује у њухову истинољубивост. Вјерује јер га дирају у његове духовно и естетски осјетљиве струне. Често настају на документарној подлози, на географским и историјским подацима, уз помињање стварних личности. Та помињања говоре о пјесниковом емпатијском односу према јунацима својих пјесама, и готово према свему о чему пјева.
И језик ове поезије је прилично једноставан (мада не и упрошћен); то је разумљив језик, близак говорном идиому, а одаје добру књижевну културу и изграђен пјеснички укус и стил. Секулић пјева претежно у слободном стиху, али се служи и римовањем. Стихови су већином лапидарни, састављени из двије-три ријечи, дати у краћим или дужим строфама.
Биће свакако занимљиво пратити даљи развојни пут Срђана Секулића.
Пјесник балканског културолошког вишегласја
(Срђан Секулић, Кавалов јек, Buybooк, Сарајево 2019)
Име Срђана Секулића први пут сам видио и запазио читајући његове пјесме на порталу Миљенка Јерговића, у рубрици „Ајфелов мост“. Било је то прије три године. Како се он с пјесмама почео релативно често јављати код Јерговића, тако сам и ја постајао све сигурнији у препознавању његовог пјесничког израза, па сам већ послије неколико почетних редака пјесме могао да погодим чији је то рукопис. За мене је то био добар знак за појаву новог пјесничког имена од кога се могла очекивати врло вриједна или одлична поезија. А када ми је дошла у руке дебитантска Секулићева збирка Кавалов јек (у издању сарајевског Buybook-а, 2019), добио сам пуну потврду својих очекивања.
Секулић се родио 1993. у Приштини – те године ја сам из Сарајева морао поћи у избјеглиштво, стигавши до Берлина. Али ни Срђан није могао дуго остати на родном Косову, па ће и он послије рата НАТО-а против Србије и Црне Горе 1999, али и критичне косовске ситуације тих година, кренути избјегличким путем. Стигао је с родитељима у Војводину, у град Врбас. Данас живи у Новом Саду, гдје је завршио факултет и, хоћеш-нећеш, „уклопио“ се у нову животну и културну средину.
Срђан је, по свему, један од најдаровитијих младих српских пјесника. А за њега се с пуним правом може рећи да је и пјесник проширених, балканских па донекле и медитеранских хоризоната. Збирка Кавалов јек указује на изузетно богату панораму балканских повода за пјесму, почев од косовско-српских, македонских, цинцарских, албанских, грчких, јеврејских, турских до босанско-муслиманских и хрватских културолошких топоса и мотива. Да појам мултикултуралности није изгубио на својој привлачности и увјерљивости, могли бисмо га као наљепницу ставити на ову књигу умјесто препоруке читаоцу. Али такве препоруке нису потребне аутентичном и култивисаном пјеснику какав је Срђан Секулић. Он је пјесник који чиста срца прима подстицаје за пјесму из других култура, а с културама и из религија, предања и обичаја других народа. И по томе се ова пјесничка збирка разликује од многих других поетских дјела како млађих тако и старијих домаћих аутора.
Пјесме Срђана Секулића припадају поезији која, чини се, извире из вјеродостојног животног и интелектуалног искуства. У њима се обично описују ситуације и доживљаји који нису плод пуке маште или некаквих „експерименталних“ формално-језичких играрија – читалац вјерује у њухову истинољубивост. Вјерује јер га дирају у његове духовно и естетски осјетљиве струне. Често настају на документарној подлози, на географским и историјским подацима, уз помињање стварних личности. Та помињања говоре о пјесниковом емпатијском односу према јунацима својих пјесама, и готово према свему о чему пјева.
И језик ове поезије је прилично једноставан (мада не и упрошћен); то је разумљив језик, близак говорном идиому, а одаје добру књижевну културу и изграђен пјеснички укус и стил. Секулић пјева претежно у слободном стиху, али се служи и римовањем. Стихови су већином лапидарни, састављени из двије-три ријечи, дати у краћим или дужим строфама.
Биће свакако занимљиво пратити даљи развојни пут Срђана Секулића.